Propustljivost zidova: horor svakodnevice
Simbolika prekinute logike prostora: znak Stop unutar žutog lavirinta.
U jednoj priči H. DŽ. Velsa, Vrata u zidu, glavni junak uspeva pronaći izlaz iz turobnog sveta u kome živi, mada sa tragičnim krajem. Uspostavlja se veza između smrti, imaginacije paralelnih svetova, metafizičkih spekulacija i t.sl. Ono gde Velsov junak dospeva nakon smrti je neka vrsta raja. A vrata su tajna, skrivena. U ovom filmu se takođe otvaraju vrata u zidu, ali dosta često i lako; prelaz, iako opasan, nije nužno konačan nego reverzibilan. Zidovi su propusni i više nego što bi bilo poželjno.
Književne kolaterale
Ovo je tek jedna od niza asocijacija koju sam imao gledajući ovaj film. I upravo u tome je njegova vrednost, ne imaginacija metafizičkih dimenzija i ezoterijskih verovanja nego bogatstvo asocijacija, mogućnost da se one otvore. Druga vrednost je izrazita ekonomičnost njegovog postupka: najveći deo filma je zapravo horor praznine. I evo druge literarne paralele: lavirint je neprekidna, zastrašujuća praznina, i ponavljanje istog; ali u njegovom srcu je Minotaur. Međutim ono što guši, izaziva jezu su hodnici; iako minotaur privlači tajanstveno svoju žrtvu. Najbolji način za mene je kako je to uradio Borhes u svojoj priči Asterionov dom.
I može se povući zanimljiva paralela između ove priče i filma: pre svega prostor nije mesto radnje (horora) nego njegov osnovni princip, beskonačnost i ponavljanje postaju izvor nelagode, a dezorijentacija nastaje iz same strukture prostora. I lavirint stvara čudovišta. Nema lavirinta, nema ni čudovišta. Ako bismo čak uklonili freakove a ostavili zidove, ostaje horor mnogo upečatljiviji nego da smo učinili obratno.
Nastaviću sada sa asocijativnim kolateralama:
Svakodnevica kao horor
Dakle, sve se odigrava u nekakvim jednoličnim open-plan officima. U nedogled strukturisani, promišljeni prostori sa nekakvom namenom, ali prikazani kao loša beskonačnost, regressus in infinitum. Dakle užas je u varljivom središtu (što znači da ga nema) svakodnevice (lavirinta). Lavirinti se psihološki umnožavaju. To je to poznato vrćenje u krug: circulus vitiosus. Horor je dakle zagarantovan u psihološkoj logici takve arhitekture.
Međutim, u ovom filmu se dalje psihološki pritisak polagano otvara sugestijama psihodelije i multidimenzionalnosti. Ali pre toga da razjasnimo: radi se o našoj svakodnevici. Tu dajem drugi primer kako prostor radi horor bez ikakvih čudovišta. Preko nagomilavanja. Ko gleda film primetiće česte scene sa nagomilanim stvarima. Stvari koje su do malopre bile u savršenom poretku komercijalne estetike, kao što su dugački izložbeni prostori nameštaja; te odjednom počinju da liče na neprekidne depoe nekorisnih i odbačenih stvari. To proizvodi krizu smisla bez ikakvih čudovišta.
Zapravo to je ono što je radio Kafka kome su takvi lavirinti (institucije, hodnici, kancelarije, putevi) služili da se proizvede egzistencijalna kriza. Jer običan lavirint postavlja problem kako da odavde izađem dok metafizički lavirint postavlja problem šta uopšte znači biti ovde? Kada ovako posložimo stvari vidimo da je mali korak od stravično zamišljenog prostora naše svakodnevice do stravičnog prostora koji ima sopstvenu svest. Tako se i ovde gradira horor. U mojoj interpretaciji dakle imamo tri stupnja:
- Prostor kao arhitektura (hodnici, zidovi, sobe, vrata)
- Prostor kao psihološka struktura (trauma, ludilo, izmenjena stanja svesti)
- Prostor kao misaoni princip (prostor koji proizvodi značenje, nemir i pitanja)
Prostor koji misli: kolaterala prema izmenjenim stanjima svesti. Psihodelija
Nelagoda proizilazi iz činjenice da su mnoge scene geometrijski moguće. Šta dakle, ako su forme pomoću kojih organizujemo svet još uvek tu ali više ne proizvode svet koji se može nastaniti? Svaki smisao se raspao a geometrija prostora je netaknuta i buja. E to je pravi horor! To jest raspad smisla proizvodi hipertrofiju prostora i dolazimo do u naslovu spomenute propustljivosti. Otvaraju se mnoga vrata i otvara se uvek novi prostor a ne ništavilo nakon egzistencijalne krize. Svugde gde bi trebalo da bude skok u ništa ili izlaz, otvara se novi hodnik i "nešto".
Setimo se opet Borhesa. Moguć je lavirint bez zidova. Ali to bi onda sprečilo ovu sugestiju prostora koji samog sebe umnožava. Zato je prostor u ovome filmu materijalno "težak". Umesto svake svrhe, npr. stolica koja služi za sedenje ili krevet za spavanje, dobijamo beskrajne depoe, npr. nagomilane stolice i gomile drugih stvari u poretku napuštenosti koji izaziva strah. I još smo u domenu psihodeličnog prostora kada govorimo o dvojnicima. U ovom filmu lik odluta u drugu dimenziju i ta dimenzija ga izmeni. Ili lik tamo sretne drugu, zastrašujuću verziju sebe. Ovde upravo dvojnici pomeraju fokus sa freakova na podeljenu stvarnost i podeljenog subjekta; drugim rečima: hipertrofirani prostor umnožava unutrašnju stravu, a ceo film je organizovan tako da granica između spoljašnjeg prostora i unutrašnjeg nemira postane neodrživa. I ovde prirodno dolazimo do:
Kolaterale prema ludilu
To je prirodna kolaterala koju sam već nagovestio sa psihodelijom i dvojnicima. Ludilo služi da nas uvede u svet koga se plašimo. U ludilu se vide stvari drugačije nego obično a naziru se i neke druge dimenzije. Zato je meni to ovde dramaturški ubedljivo. Ko bude gledao film videće da je iskustvo dva glavna lika ovog filma kondenzovano oko ludila, traume i mogućnosti ludila. Ludilo je opet vrsta hladnog egzistencijalnego dodira te i takve stvarnosti. I nije tek trik da se tako povežu detalji i likovi.
Kolaterale prema naučnim teorijama i neurološkim ispitivanjima svesti
U filmu se radnja vrti oko nekakvih naučnika koji su 'napipali' nove dimenzije prostora i sada su tako zabezeknuti i zastrašeni jako željni da o tome nešto istraže. Mi znamo da postoje teorije koje sadrže u sebi ideje multidimenzionalnosti; od teorije struna do onih koje su na tragu afirmacije šamanističkih predstava o putovanjima kroz druge dimenzije. A ako na to dodamo i razne pseudomitske predstave o ispitivanjima svesti i robotici, to su sve moćni nagoveštaji opasnosti tih nepoznatih dimenzija.
Znači spomenuo sam tri moguća plana na kome se ovde može izvoditi tumačenje: književno-filozofski, psihološko-neurološki i naučno-spekulativni. A opet ni jedan od njih nije sam po sebi dovoljan da objasni ono što se u ovome filmu dešava.
Pogledao sam ovaj film na nagovor prijatelja bez ikakvog poznavanja internet kulture Backrooms na kome je on zasnovan. Upravo mislim da je to i bila moja prednost. Zanimalo me je da vidim da li bez ikakvog poznavanja spomenute mitologije mogu ustanoviti održivu logiku priče. Zaključak je: itekako da. Film bih ocenio ocenom između 8 i 10.
Sve u svemu: u filmu Backrooms motor priče je ideja hipertrofiranog prostora koji proizilazi iz horora svakodnevice i kao takav je ovaj horor sam po sebi održiv. On je zasnovan na umetničkoj upotrebi dva važna motiva: propustljivosti (permeabilnosti) i nagomilavanja što sam u svom tekstu pokušao i obrazložiti.
Pročitajte i:
