Na rubu senke - Džozef Konrad
prevodilac: Aleksandar Vidaković
Ispiti sazrevanja
Ovo je jedna od najubedljivijih apologija životnog optimizma koju sam do sada pročitao. Pogotovo imajući u vidu da je lišena bilo kakve patetike i nastala na materijalu proživljenog iskustva samog autora. Svojevrsna coming-of-age story i otprilike kao takav se i tekst otvara. U jednom trenutku potpunog odsustva promene u životu glavnog junaka, tj. na samom početku, dobijamo nagoveštaj buduće opširne metaforizacije tog problema. On napušta dosadnu rutinu na starom brodu i želi započeti jednu sasvim novu plovidbu. Centralna tema je sticanje odgovornosti i sazrevanje. Kada mladi kapetan kaže na kraju romana "ali ja više nisam mladić", mi znamo da je test uspešan, on je sada sposoban da svojom odgovornošću prihvati teret sveta. Teret sveta koji zavisi od subjekta je Konradova monumentalna tema. Taj teret se nikada ne ublažava, Konradovi romani stoga uvek obiluju egzistencijalnom tegobom koja se može doživeti ili namerno predstaviti kao horor. Imamo ga i u ovoj priči.
Značenje ideala
U jednom trenutku u tekstu se kaže "...Zašto? [sav ovaj napor]... Radi jednog zaista jasnog ideala." Međutim o kakvim se idealima radi kod Konrada? Kritičari bi rekli da autor ovde ne iznosi jasno svoju ideološku poziciju. Međutim pro-Conrad tumačenje kome sam sklon bi ideal tražilo u ontološkoj dimenziji subjekta. Postati ono što po sebi jesi i što još možeš biti. Jer postati kapetan, moranr prve klase je ono što sačinjava pun ideal za junaka priče. U smislu postati odgovoran pojedinac u koga se drugi mogu pouzdati. S druge strane, upravljati brodom po opasnom moru, kada se uspešno narativno realizira, je isto što ilustracija i obrazloženje životnih iskušenja i tog testa zrelosti. I već sam spomenuo da je ontološka vernost samome sebi, očuvani moralni integritet pojedinca ono na čemu počiva stabilnost sveta kod Konrada. Dok Marlou u noveli Mladost isijava snagom sirove snage date "spolja" (jer mu priroda obilato daruje tu snagu), a Makver iz novele Tajfun rešenje traži u spoljašnjem kodu dužnosti kojem ostaje veran, mladi kapetan iz ove priče mora iznaći svoj unutrašnji kod, snagom sopstvenog bića (imaginacije ili razuma, već prema tumačenju); iznaći izlaz iz mraka koji je ovde predstavljen kao zaslepljujuća odsutnost nemilosrdnog sunca, praznine stišanog mora: bonace, nekretanja, propadanja.
Metafore smrti
Ovde se u potpunosti primenjuju motivi horor žanra. S tim što užas kod Konrada proističe tamo gde sudbina ne udara direktno. Sudbina (kako god tumačili ovaj pojam) udara bočno: kada treba doneti odluku bez jasnog poticaja ili kada se sa mora pređe na kopno. A direktno suočenje sa sudbinom kod Konrada je uvek na otvorenom moru. Ovde je impliciran i jedan vojničko-viteški kod kod ovoga autora. Izdaja, podmetanja, spletke se dešavaju kada se pređe na kopno, ili kada stvarnost promeni svoje jasno, transparentno lice kako je na nemirnom, otvorenom moru. Ovde se ta opozicija takođe realizira prema tome da li se radnja dešava na kopnu ili na moru. I likovi su moralno funkcionalizovani u tom ključu: ko je čitao treba da proalnalizira tri lika u ovom ključu: Hamilton, Berns i Džajls. Ili se poznata situacija dramatično promeni: umesto bure, neprekinuta bonaca. Tek u ovom apsolutnom nekretanju rađaju se slikovite metafore smrti koje je ovaj pisac lako moga izvući iz vlastitog iskustva. Uzmimo ovaj primer: Bolesti napadaju brod i sve prave opasnosti se aktiviraju tek u nekretanju. Ovo je istovremeno Konradu poslužilo kao sjajan pripovedački most ka naraciji tame i opasnosti: hororu. Ovde motivi ukletosti proizilaze iz horror vacui.
Drugi primer: prvi oficir, bolesni mornar Berns, preklinje da ga ne ostave na kopnu jer je za njega kopno sasvim sigurna smrt. Berns je takođe i unturašnja idejna veza sa gore spomenutim motivima ukletosti.
Horor i pitanje svetonazora
Konrad dosledno žanrovski korespondira sa svim alatima koji se upotrebljavaju u hororu. Dakle ovde imamo verovanje o ukletosti, poigravanje percepcijom, slutnje, opsesivne ideje, granična fiziološka stanja pa čak i duhove. Zapravo jedno ostrvo koje se ne pomera ili se pojavljuje stalno sa različitih strana da "izmeni" vidik koji ostaje isti i zakloni horizont je Koh-Ring. Iako je faktualno, ono figurira kao ostrvo prikaza, ostrvo duh a poigravanje percepcijom je još jedna nezaobilazna tehnika horora, kako u prozi tako i na filmu. Ta granična fiziološka stanja i čvrsto verovanje bolesnog oficira Bernsa stalno na površinu izbacuju i duh prethodnog kapetana koji se sveti. Sve je u potpunosti u horor prosedeu uključujući i gore navedene metafore smrti. I gde je, zapravo, razlika?
Konrad je savršena kontrateža Pou i treba ih uvek čitati u paru. On je takođe kontrateža svim ideologijama mračnog i neprijateljskog univerzuma kao kod Lavkrafta. On priznaje prokletstvo ali ga prevodi u koordinate psihologije i odgovornosti. Konradovi junaci ne jure te duhove niti rasteruju kletve. Njihov posao u svemu tome je vlastito ispunjenje odgovornosti pred sobom i svetom: okrenuti kormilo.
