Horor fantastika – Marijana Enrikez (Opasnosti pušenja u krevetu) // Ekshumacija anđelčice & Kolica

prevodilac:  Ana Marković

Telo između porodične traume i socijalne divljine

⚠️ Koristim elemente zapleta u analizi. Čitaoci kojima to smeta neka obave svoje čitanje pre nego što se upoznaju sa mojim.

EKSHUMACIJA ANĐELČICE

• Tema transgeneracijske porodične traume i pamćenja.
• Nezadovoljavajući ritual ukopa – siromaška sahrana deteta bez imena u kojoj se uočavaju elementi religijskog sinkretizma.

"Pošto je umrla prerano kao nevina anđelčica, postavili su je da sedi na stolu ukrašenom cvećem uvijena u ružičastu krpu i oslonjena na veliki jastuk. Napravili su joj kartonska krila kako bi se što pre uspela na nebu, ali joj nisu napunili usta crvenim laticama cveća pošto je njenu majku moju prababu to užasavalo ličilo joj je na krv."

• Legenda o anđelčici, to jest detetu bez imena koju priča baka, materijalizuje se kao horor-fantastika u životu unuke.
• Ovde se duh ne javlja kao duh, već više kao kvareće telo bez imena – nazvali su je Anđelčica sa željom da ode na nebo, a ona se oseća napuštenom od strane živih i traži njihovu pažnju.
• Razne animističke i parapsihološke koncepcije ne prave jasnu razliku između duha i tela; Anđelčica je ovde telo između dva sveta, nesposobno da pripadne bilo kome.
• Možda je odgovor ili tumačenje u odgovoru na pitanje: zbog čega mrtvi tuže, šta im je to uskraćeno?
• Socijalne okolnosti siromaštva, tradicijski i ritualni elementi, te tuga (koju ovde vidim kao osećanje transgeneracijske traume) stoje u podtekstu ove horor fantastike.
• Propusnost generacijskog iskustva ili temeljno različitih društvenih uslova življenja u ovom hororu postaje propusnost između svetova i može dobiti metafizičku dimenziju.
• Prelaz i transformacija: dok su živi promenili mesto boravka, ostavili su svoje mrtve bez mirnog boravišta (što je mogući odgovor na gore spomenuto pitanje).
• Uočavaju se jasni elementi magijskog realizma:

"Nema sumnje da sam morala da prestanem da razmišljam o tome šta je moguće a šta nije"

• Kraj priče donosi zaokret: patnja mrtvih se više ne ignoriše, ona se mirno trpi jer živi to ne smeju prenebregavati; tako se otvaraju vrata za mit i ritual, tj. živu performativnu reprezentaciju društvenog iskustva.
• Propadanje kao tema – telesno propadanje je direktno povezano sa navodnim napretkom; kvart se menja i postaje moderniji, ali se Anđelčica stalno javlja u svojim ritama jer tuži za onim što joj je oduzeto i čega više nema.
• Izražena je skepsa prema bilo kakvom napretku bez temeljnijih promena okolnosti društvenog života.
• Anđelčica u ovom kontekstu može funkcionisati i kao pravi urbani mit.
• Ova vrsta fantastičnih slika mi se više čini kao nešto što stvara horor tuge – to je novi kvalitet koji nazirem u svojim čitanjima unutar ovog žanru.

Slika 1: Vader en kind met kerstboom – Porodične veze i transgeneracijski prenos traume kroz neizbrisive tragove prošlosti.

---

KOLICA

• Koncipirao bih temu kao kvarenje (propadanje) u kombinaciji sa siromaštvom, kao i razmatranje moralnih i širih društvenih konsekvenci takvih procesa.
• Radnja je smeštena u siromašno predgrađe na periferiji.
• Ako bi principe socijalizovanosti – što znači produktivni život sa drugima, solidarnost i empatiju – uzeli kao univerzalne, onda oni moraju da važe za svaki društveni sloj i klasu.
• U čemu je ovde poremećaj koji proizvodi ontološku destabilizaciju? Neznanac uradi nešto neprilično iz nužde (vrši nuždu) i okolina se razbesni, grubo ga oteraju i zadrže njegove stvari.
• Zatim sledi niz nesrećnih slučajeva koji ovaj kvart u predgrađu odvedu u totalnu bedu i siromaštvo.
• Kolica i uzete stvari funkcionišu kao metonimija i magijska predstava sveta: svi sad krive zadržana kolica kao uzrok svog propadanja, a ne bilo kakav vlastiti propust.
• U tekstu se direktno povezuje moralno i materijalno propadanje.
• Kvart neumitno propada, ali koegzistira sa svojom okolinom – on je prosto deo grada, ali niko za to ne mari, što predstavlja nadrealni momenat i most prema fantastici. Jer, ako je moguća ekstremna beda u samom srcu bogatstva, onda su otvorene i druge fantastične mogućnosti (ovo je, dakle, žanrovski most).
• Svi ti svetovi nisu niti mogu biti odvojeni, nego su propusni.
• Tako se na koncu u siromašnom kvartu stvara neka vrsta socijalne divljine u kojoj pravednici mogu stradati, a Enrikezova upravo od toga pravi svoju fantastiku.
• Autorka zapravo postavlja ključno pitanje: u kom svetu mi to živimo?, ali se ne zadovoljava jednostavnim analitičkim odgovorima.

Slika 2: Estación Brazo Largo – Prostor periferije i socijalne divljine kao materijalni svedok društvenog i ekonomskog propadanja.

• Dalja moguća ambicija, koja bi bila sasvim u stilu horor-fantastike, jeste da odredimo koordinate tog nepoznatog sveta.
• Povezao bih ovu priču sa pričom Ekshumacija anđelčice: tamo se baca sumnja na urbanistički napredak jer Anđelčica tuži za onim što nije dobila u životu – pravo na dostojan život.
• Međutim, ovde se implicira jedna još ozbiljnija sumnja: za čim će tužiti živi u svetu u kome se menja samo oblik?
• Izražena je duboka skepsa prema promenama sveta bez promene moralnih kodova.
• Finalna opomena priče: siromaštvo i društvena beda ne oplemenjuju duh.

---

📜 Napomena o autorskim pravima (Copyright Notice)

• Izvori vizuelnog materijala:
  • Slika 1 (Otac i dete): Arhivska fotografija pod nazivom „Vader en kind met kerstboom“ (1963), preuzeta sa platforme Wikimedia Commons, izvor: Nationaal Archief (Holandija).
  • Slika 2 (Napuštena stanica): Fotografija napuštene železničke stanice „Brazo Largo“ u regiji Entre Ríos (Argentina), preuzeta sa platforme Wikimedia Commons.
• Licenca: Obe fotografije su preuzete sa javnog domena i repozitorijuma Wikimedia Commons pod licencama koje dozvoljavaju slobodnu nekomercijalnu upotrebu u obrazovne, kritičke i esejističke svrhe. Ovaj blog post ne polaže nikakva autorska prava na priložene slike.

O blogu

---