DRUGO MORE - KLAUDIO MAGRIS

prevela: Snežana Milinković 

Namera mi je reći nešto o glavnim idejama i postupcima ovog romana-novele, počinjući i vraćajući se na (1) lik Enrika Mreuela, ukazujući na njega kao na jedan od modela teme odustajanja evropskog čoveka od modernosti u trenucima dramatičnih istorijskih transformacija;  ukazati kako se to odustajanje preobrazilo u konzervativnu političku poziciju; da ukažem na (2) lirsko-senzualni plan  koji upravlja glavnim stilskim opredeljenjem ove naracije ali i na razne druge slojeve, najpre one  kulturološke koji se tiču razmatranja (3) potpunog iskoraka kompleksnog evropskog polikuturnog modela u nepoznato drugo (metafora drugog mora) ili pak (4) raznoraznih tenzija unutar tog evropskog modela u previranju na prelazu vekova i nemirnom dvadesetom stoleću, osvetljavajući različite pojmovne opozicije unutar kojih se grade idejne komponente ove proze od kojih je jedna od važnijih polaritet more-kontinetnt ili još konkretnije: mediteransko-srednjoevropsko; da zatim ukažem na bogati sloj društvene istorije koji ovu novelu u postupku snažnog pripovedno-lirskog sažimanja čini u konačnici romanom. Ovaj čisto umetnički način zgušnjavanja jezika, simbola, podataka, likova, događaja, poentirao je time da  ovako oživljen period evropske istorije potencira tu  dramu multikulutralnosti na prelazima vekova, ideologija, državnih i drugih političkih struktura.

 

("...U vrtu Hesperida, sesti ispod drveta i svako malo uzbrati zlatnu jabuku puštajući da sunce nestane na još daljem zapadu...")

 

Na izlazu iz Sredozemnog mora stoje Herkulovi stubovi. Tamo prestaju Evropa, njena istorija i mitologija i počinje veliko nepoznato. Drugo more, mare tenebris, noćno more. Tim morem se zaputio Enriko Mreule i potrazi za ostvarenjem svojih mladalačkih ideala vezanih za čiste ideje i neku vrstu praznine u Budinom smislu. On je poznavalac klasičnih jezika, filolog koji razmišlja na starogrčkom ali ipak ne gaji sklonosti prema mitologiji već prema gramatici i misaonoj preciznosti. Ovako počinje roman na način jedne indivudualne istorije koja izrasta iz posvećenosti mladalačkim idealima unutar kružoka gde se raspravljalo o Budi i Platonovim idejama. Postupnim tananim prelazima ovaj način individualne sve više će prelaziti u obrazac velike epske istorije. Lični put vezan je za idealizovanog prijatelja Karla, za spomenute idealističke ideje iako je u samom polazištu jasno da je njegov put neka vrsta otpora poznatom kulturnom modelu u kojem je potekao. On na mare tenebris projektuje svoje prilično nejasne idealističke koncepcije dok njegova iskustva manje-više nose šarm želje za ponovnim rođenjem iz velikog ništa, mada je ova pozicija već motivski veoma ambivalentna. Jer se to isto zaranjanje, uz svu hrabrost koja prati ovaj duh, pokazuje kao žudnja za konačnim begom i odustajanjem. Povratak u materično stanje, naravno, nije moguće i zato se njegova čežnja za ništavilom realizuje u svim mogućim oblicima odustajanja: od svog dela, biografije, emotivnih veza i ljubavi. Njegova praznina postaje tim načinom čisti negativitet a njegov pogled na svet izuzetno reduktivan. On će se naravno, u jednom trenutku, vratiti svojoj rodnoj Istri zato što se Odisej mora vratiti na Itaku, ali će se onda suočiti sa temeljnom dramom od koje je želeo pobeći. U toj rodnoj kolevci nedaća bogovi i dalje vode svoje borbe. I dok ubedljivost Enrikovih ideala sve više intelektualno blede, povratak u vreme sve više otvara ono od čega je želeo pobeći. Tako su svi elementi ove kompleksne životne i misaone strukuture otvorili za čitatelja opoziciju koja nosi ovu naraciju: platonovske ideje nasuprot Homerovog sveta mitova, strasti i politike. Ovo dalje sve više otvara prelaz sa jedne individualne istorije na širi kulturološki plan; od jednog nepokretnog i inertnog ka sve većem broju realnih aktera konkretne istorije; ka porodičnom i političkom. Konačno, u tom drugom ciklusu široki plan radnje se odvija u  stvarnom prostor-vremenu Evrope, viđenoj u njenoj dvostrukoj prirodi i identitetskoj mnoštvenosti koja funkcioniše i kao pojmovna opozicija mediteransko-srednjoevropsko.

 

("...Potom počinje da pretresa konjugacije i deklinacije, ali se uzdržava od bilo kakvog istorijskog ili estetskog komentara, nikada ni reči o Ahilovom plaču ili Odisejevom žalu za dalekom domovinom...")

 

U Argentini, Enrika očarava nebo tog drugog sveta ali užasava njegovo obilje, njegova naivna, divlja šarolikost i osebujnost. Kao da je svaka stvar jedini primerak svoje vrste, i još tako čudna. Ono drvo nije u stvari drvo već "prastara aždaja možda stvarnija od kulta Device". U njegovom starom svetu takve slike bi bile sasvim sigurno metafore, ali ovde su sve stvari jedinstvene u svojoj osobitosti, ne ulaze u bilo kakav poredak ili gramatiku. Koliko li se to razlikuje od toga kakav je poredak stvari u austrijskoj gimnaziji u kojoj je učio da se valja skupljati i svoditi mere? Jer, za Enrika civilizacija je ipak u vezi sa umanjivanjem, svođenjem na pravu meru; za njega je priroda bez vrtlarstva besmislena, a ono je pak veština obrezivanja. Međutim, ako je već tako, našli smo unutrašnji, reklo bi se kulturno-psihološki, razlog zašto je Enrikov stav čist negativitet. Jer iz prezira prema svojoj civilizaciji, nije prihvatio ni jednu drugu.

 

("...Ali, drugačije nije moguće, reči mogu samo da budu eho drugih reči, ne i života. A njegov je belzbojan poput vode, ipak ponekad se mora biti i u društvu...")

 

Gore rečeno je jasan pokazatelj unutrašnje zakonomernosti Enrikovog negativiteta, njegove otvorenosti ka zamiranju i smrti a ne životu. Ali ne i jedini. Potrebno je dosta se baviti Enrikom i rešiti misteriju njegovog idealizma jer je od velike važnosti za smisao celog romana. Da Enrikov idealizam prelazi u čisto ništavilo dokazuju (1) likovi koji ga objašnjavaju i kao da su jedna velika kompenzacija njegovog ličnog negativiteta. Drugim rečima, to su likovi na kojima ostaje svet i koji,  sa izuzetkom Karla koji je takođe reprezent odustajanja, održavaju njegov vitalizam. Predlažem čitatelju da se sam uveri tokom čitanja na sledećim primerima:

 

-Vidulič, to je zapdnjak koji plovi na mare tenebris. Primer vitalizma, hedonizma, i kreativni princip iznošenja priče iz samog subjekta. On nameće praznini lični mit. On je pozitivni aspekt Enrikovog nihilizma.

-Karlo, čist i plemenito intoniran reprezent odustajanja. U tom smislu potvrđuje Enrikov negativitet. Sam ovaj lik se daje indirektnim upućivanjem na prošlost. Nije akter. Funkcioniše kao ideja i sećanje; na ravni jednog ličnog Platona, Bude ili Šopenhauera u Enrikovoj koncepciji svođenja.

-Enrikeov brat Karlo, ostaje veran austrijskom caru i učestvuje u Velikom ratu. Ovde skrećem pažnju da postoji prezasićenost imenima. Recimo Karla (verenica), Karlo (prijatelj), Karlo (brat). Ovo otežava čitanje koje je kao gusto poetsko tkanje već prilično zahtevno. Za potrebe analize morao sam obratiti pažnju ali bih savetovao čitatelju da se ne opterećuje previše imenima.

-Profesor Rikard fon Šubert Soldern je naučnik koji se odrekao akademske karijere da bi predavao u malom gimnazijskom mestu. Kao primer samoispunjenja bez slave, njegovo odustajanje je pozitivno dok Enrikov lik određuje negativno.

-Ali u vitalističkom smislu  Enrikov idealizam potpuno negira Bjađo Marin. "Bjazeto voli vodu što pada i teret koji se spušta, život što teče prepun žudnje i žeđi, neprestano se preobražavajući i raspršujući; on je pesnik kadar da vidi boga samo u čulnim i konačnim stvarima koje uvek postaju nešto drugo, amfore za piće ili usta za ljubljenje, nezasiti idoli, večiti idoli njihovog opijajućeg iščezavanja."

 

("...Samo robovi naklapaju o pravima, ko je slobodan ima dužnosti...Valja se držati pravilnika koji uči odricanju, brižljivo ga se držati...")

 

Dakle, Enrikeov idealizam je prazan i prelazi u čisto ništavilo. Sa stanovišta životne snage i kreativnosti on je potpuno negiran. Tokom romana je i studiozno izvedena njegova nesposobnost da ostvaruje punoću emotivnih odnosa. Skrećem pažnju na Linu koja ga voli mučeničkom ljubavlju, i koju će on, paradoksalno,  naterati u beg, ovoga puta u alkohol, jer je kraj njega sama i nesrećna. Ali i druge implikacije u razvoju Enrikeovog lika negiraju njegov idealizam, pre svega one političke. Jer nema životne filozofije koja ne bi bila istovremeno i politička. Tako se on sve više počinje pretvarati u sitničara i filistra. Jer: "...Ponovo čita Budu, govore iz poslednjih dana kada se uzvišeni izdiže iznad poslednjih granica opažanja do iščezavanja opažajnog; čita i Opšti pravilnik za vođenje napoličarskih poslova u oblasti Istre i običnom olovkom označava one stavke koje ga najviše zanimaju. Čl. 7, nadničar ne sme da za treća lica obavlja poslove pomoću stoke sa imanja [Sic!]..." [dalje sledi podroban opis svega onoga što nadničar ne može ne sme, ograničava se ili mu se brani]

 

Tako je Enriko prešao u jednu konzervativnu političku poziciju. Sopstvenik koji prezire svoj posed,  ali ipak niščima duhom ne treba omogućiti previše dobara. Njegov idealizam degenerisao je u sitničarstvo i filistarstvo. Ovo će biti od važnosti za krupniji plan istorijskog trenutka u kome se zatekao i omogućiti dramatiku priče. Sam Enrike, nije neko ko sebi nešto uskraćuje. On je pre neko ko prezire. To je pre zamiranje i otupelost nego samomučenje. Ovo je od važnosti jer kao predominantni i jedini istaknuti lik mora biti tumačen kao stanje evropskog duha, kao kulturni simptom ili trend. Sledstveno tome, on ne reprezentuje nikavo stanje dekadencije već krize imaginacije evropskog čoveka.

 

("...U Patagoniji i na moru suočavao se sa opsanostima, ali ne ovako. Svet se sručio na njega, pričaju pipkajući te i hvataju za ruku, ali ovo i boli, mnogo boli...")

 

Bilo je nužno usredsrediti se na Enrikeov lik u ovom romanu, zbog čega ću samo preleteti preko još nekih slojeva koje sam spomenuo na početku. Dakle, tenzija između Evrope i njenog nepoznatog drugog reprezentovana u negiranju i odustajanju evropskog čoveka (Enrike) premešta se na plan realnih zbivanja unutarevropske istorije (4) pa tako i mitovi, a to znači strasti, ponovo postaju njegova nevoljna stvarnost. Aktualizovane su i druge opozicije od kojih je najznačajnija ona mediteransko-srednjoevropsko. U tekstu se tako kaže: “…Trst i Istra su ostavili žaoku žala u srcu Austrijanaca, želju za begom od tegobnog dunavskog kontinenta i dolaskom na slobodno more...". Zatim tu je narativna tenzija na polovima slovensko-neslovensko, a imamo i eho žala za nestankom višenacionalnih država. Magris je poštovalac Jozefa Rota koji u svome romanu "Radecki marš" upravo o tome govori. Tamni srednjoevropski ton dat je pričom o sudbinama jevrejskog, najznačajnijeg, dela njegovih prijatelja. Karlo, Enrikeov idealizovani alterego, izvršio je samoubistvo, iako  mnogo pre nego što je to učinio, na primer, Štafan Cvajg. Poslednji se ne spominje u romanu ali se nekako spontano asocira.  Ostali su dopali logora. A prava  se prava drama odvijala i na samom  Jadranu gde se spominje činjenica izgona 300.000 jugoslovenskih Italijana i jedna još zanimljivija seoba kada je oko 2000 italijanskih komunista došlo u Jugoslaviju. Priča o  Toju iz Monfalkonea je jedna takva o sudbinama "malih", "običnih" ljudi. Ta priča o bezdomstvu i traganju za domovinom, vidimo, ponovo je aktuelna i u naše vreme.  

 

("...i samo oko, i ono stari filolog, manično prevodi nevidljive frekvencije talasa u svetla iboje...")

 

Ono što se Enriku mora priznati, u svom njegovom neubedljivom idealizmu, jest izraziti estetizam doživljaja i ceo jedan senzibilitet koji nosi  ovu prozu i koji lako ponese čitatelja. To je i razlog zbog čega mi ne možemo doživljavati Enrikea kao sasvim negativni lik, jer preuzimamo, barem u čitateljskom prepuštanju, njegov lirsko-senzualni osećaj. Ovo je i glavno obeležje stila (2) ovog romana-novele. Enrike, zapravo, u svom idealističkom pokušaju dostizanja apstraktnog, teži da sve reči, "koje mogu biti tek eho drugih reči", pretvori u čiste elemente i boje. Tekst je dat u trećem licu, s naglašenom lirizacijom,  a pripovedni tok, uglavnom, fokalizovan na Enrikov doživljaj. Recimo to bi išlo ovako:

 

"...Spušta se na obalu među crvenkaste stene, bos i nogavica zavrnutih do iznad kolena, talas ga s vremena na vreme potpuno preplavi, prijatno je na koži osetiti košulju kako se suši na toplom vetru. Obala je crna, kamenje i pesak od uglja; taj mrak svetluca u talasima koji se povlače. Dostojanstvo svake tmine, Homer kaže da su vode okeana crne. Na drugom mestu obala je pak crvena, produženo i zgusnuto veče..."

 

Ovako se opisuje mare tenebris, kao "mastilo koje udara u mastionici" da bi se zatim te boje izmenile kada se Enrike vrati Mediteranu i Jadranu.  

 

Sve u svemu, ovo je roman visokog artističkog dometa koji propituje naše šaroliko evropsko iskustvo, susretanje bliskih i različitih svetova i spada u niz značajnijih romana koji želi progovoriti o krizi čoveka 20. veka u turbulentim istorijskim promenama.