Il Conde – jedno queer čitanje
Prevodilac: Aleksandar Vidaković
Radi dokazivanja svojih teza moram analizirati elemente zapleta. Čitatelj koji želi sačuvati primarnu neizvesnost prvog čitanja, možda bi trebalo da se ovom tekstu vrati nakon što sklopi sopstvene utiske o delu.
Prepoznatljiva Konradova tema: integritet subjekta u situaciji pritiska i haosa sveta. U ovoj priči se sve odvija na kopnu koje je, videli smo, najnesigurniji teren. Ako se otisne na more, subjekat u toj situaciji je u realnoj mogućnosti da spase ne samo sebe nego i zajednicu za koju je odgovoran. Ako izostane ta mogućnost bega, kopno ga usisava. Ali, on to mora učiniti što pre je moguće, pre nego što ga kopno usisa. A čovek postaje mornar kada je još mlad, jak i neustrašiv.
Zapravo, Konradov pojedinac „spasava” svet, makar bio sveden na jedan jedinog brod, u situacijama ekstremne opasnosti. Drugim rečima, pojedinac će spasiti sebe, a onda možda i svoju zajednicu kada se suoči sa prirodom u njenoj izvornosti, u njenoj nevinoj i divljoj nemilosrdnosti. Ovde vidim Konradovu herojsku ontološku vizuru koju sam već spominjao. Njegov pojedinac ne sme zakasniti da napusti kopno, s jedne strane, ali sa druge – da parafraziram Mišimu – on ne sme ni izneveriti more. Ovim sam najavio i zaključak ovoga eseja, ali nastavimo redom.
Prefinjeni bečki aristokrata pati od teške bolesti i odlučuje otići na jug u Italiju kako bi produžio svoj život. Ali, dok uživa u svoj toj napuljskoj lepoti predela, iznenada ga u jednom parku napada lepo obučeni mladić, verovatno sa namerom da ga opljačka. Ovaj neprijatni doživljaj dovodi u krizu čitavo njegovo biće. Zato što je naš aristokrata osetio da ga ceo njegov lepim manirima izgrađeni poredak, obrazovanje, kultura ne štite od haosa sveta. To ga kao osećajnog i ranjivog subjekta duboko slama.
Najpre sam bio malo zbunjen iz današnje vizure brutalne borbe za opstanak, ratova i svakovrsnog nasilja kako je bilo moguće da to u njemu proizvede totalni duševni slom? Bez obzira na to što je ranjiv i bolestan, ili na to da su ljudi na jugu temperamentniji od onih na severu itd?
Krećem od načina na koji je priča iznesena. Narator je Konradov alter-ego koji poštuje neophodan princip distanciranosti prema događajima o kojima izveštava; to je, dakle, pripovedač-majstor. Ne sumnjamo ni u šta od onoga što smo čuli. I on prema grofu ima odnos empatije. Princip objektivnosti i empatije se ne isključuju međusobno. Ali upravo ovo drugo mi daje za pravo izneti pretpostavku da među njima postoji odnos (tajnog) saučesništva. Ovaj koncept sam podrobnije objasnio u tekstu Tajni saputnik. I naš narator, vrlo verovatno, zbog „delikatnosti” cele stvari priču dodatno kodira, ali na način da daje ključeve čitatelju da sve to na pravilan način iščita, protumači. Hajde da to sada uradimo. Šta se zapravo desilo?
Estetski šok u sudaru sa realnošću Juga
Najpre: priča je i ovako kako je ispričana sasvim tačna. Zatim, naš aristokrata je nesumnjivo veoma senzibilna osoba, ali na način koji svoju senzibilnost uklapa u poredak građanske ušuškanosti koja odiše umetnošću i koja obiluje manirima; svojevrsni izdvojen svet lepih duša udaljen od svakovrsnih banalnosti veza prostog puka. Na neki način, naš grof u toj i takvoj sredini može biti to što jeste i da ga svi pritome uvažavaju. On je bezbedan.
Ipak, to je poredak koji na „hladnom” i „racionalnom” severu, punom dužnosti i sivila postoji samo po salonima i pod kamernom svetlošću njihovih plemenitih interesovanja. Ali plemenito sunce umetničkih čežnji nije i ono koje prži na Jugu, a grofu savetuju da pobegne u morske predele jer će topli morski zrak delovati pozitivno na njega. Ispostavlja se, međutim, da će to biti fatalno za njega. Njegov fatum se opisuje kao vrsta estetskog šoka koji se dešava u sudaru sa realnošću. To je u literaturi sasvim moguće. Uostalom, naš grof je već teško bolestan. Ja ovde koristim stereotipe sever–jug ne samo zato što su kao takvi dati u tekstu, nego i zbog toga što čine funkcionalnu dramaturšku i idejnu opoziciju u ovom tekstu.
.jpg)
I kada stigne tamo, zapravo se nađe u jednoj ekvivalentnoj situaciji. U čuvenom napuljskom parku Vila Nacionale održava se koncert, ali kada se završi, i dok se publika razilazi, njemu se ne da napustiti park, već počinje da kruži zamračenim, gustim i osenčenim alejama tog istog parka. To ide ovako:
„Bilo je, naravno, vrlo raznolikih tipova: sjajnih staraca sa belim brkovima, debelih ljudi, mršavih ljudi, oficira u uniformama; ali najviše se viđao, rekao mi je, južno talijanski tip mladića, bezbojnog čistog lica, crvenih usana, kao ugljen crnih malih brkova i pokretnih crnih očiju, vanredno izrazititih kad bi se namrštile ili podsmevale.”
„...Povukavši se iz gomile, grof sede za jedan mali sto pred kafanom, pored jednog mladića baš tog tipa......Šetajući u blizini muzike, grofu se učinilo da je dvaput video mladića kako prolazi usamljen u gomili. Jednom im se srele oči......Zatim se vrati i okrete još jednom. Učinio je ovo nekoliko puta pre nego što primeti da neko sedi na jednoj od klupa...”
Dakle, narator ovde jasno opisuje, i taj opis onoliko koliko je potrebno prilagođava, kodira: ali jasno je da je grof u kruzingu (traženje partnera). Zatim se dešava taj bliski susret sa mladićem koji se opisuje ovako (kombinacijom upravnog i neupravnog govora):
„...'Spustio sam ruke', reče, 'ali ih nisam stavio u džepove. Osetio sam pritisak tu – 'On stavi vrh prsta ispod same grudne kosti, baš na ono mesto gde japanska gospoda počinju izvršenje harakiri: jednu vrstu samoubistva, koje sleduje gubitku časti, neizdržljivom skrnavljenju delikatnosti čovekovih osećanja.'Pogledam dole', produži grof upečatljivim glasom, 'i šta vidim? Nož! Dugačak nož–'...”
Harakiri je zaista vrlo muška i vojnička asocijacija vezana za odnose lojalnosti (spominjao već u drugim tekstovima). Psihoanalitički simbolizam (nož) je jasan. Spomenuću još te motive. Zašto, međutim, grof ništa ne preduzima, ne diže larmu? Na kraju se ispostavlja i da nije izgubio mnogo novca. Da li je to razlog? Pre će biti nešto drugo. U tekstu se kaže:
„On se strese. Bilo mu je u prirodi da beži od skandala više no od same smrti. A nema sumnje, za mnoge bi ovo ostalo za navek đavolski čudna stvar– uzimajući izvesne čisto napuljske sklonosti... Pošto mu je vera u poštovanja dostojan životni mir bila iz osnova potresena, mislio je da može svašta da se desi.”
Kako je baš u tom trenutku njegova „vera u poštovanja dostojan životni mir bila iz osnova potresena” ostaje protivrečnost ovog lika. Napuljske sklonosti su u to vreme bile šifra za istopolne odnose dok su aristokrati, pisci i razna bogata gospoda odlazili tamo u potrazi za zadovoljstvima i slobodom koju nisu nalazili u svojim severnim zemljama. U edvardijanskoj Engleskoj su takve sklonosti bile zakonski kažnjavane. Setimo se Oskara Vajlda i procesa koji je prema njemu vođen 1895. god.
Ili hajde da se ne lažemo, nisu te sklonosti tamo na severu postojale manje, a jug je kao neko iskvareno mesto, nego su se sprovodile na način da se nisu smele očitovati i da se o tome nije smelo govoriti. Princip četiri zida. U čemu se, dakle, sastoji moja queer pozicija u ovom tekstu? Svakako ne da se „otkrije” da je grof imao takve sklonosti. Who cares! Ili da se „otkrije” da se to tamo radilo, pa da otkrivam toplu vodu! Ona se sastoji u tome da ću o svemu tome govoriti bez eufemizama, tačno ono što mi tekst dozvoljava da ekstrahujem, ali ću problematiku sagledavati u cilju šire problematike Konradovih preokupacija kao i u drugim tekstovima u ovom mom dnevniku. Ovo nije priča, dakle, ni o kakvim identitetima, pa ni seksualnim, ali da isteramo do kraja sve ove motive. Grof se, dakle, našao u restoranu punom nekakvih mladića pa tamo video i svog napadača:
„Grof baci nestrpljiv pogled iza stuba, očekujući dolazak rizota, i gle! na levoj strani, naslonjen na zid – sedeo je mladić. Bio je sam za stolom sa bocom neke vrste vina ili soka, i bokalom ledene vode pred sobom. Glatki maslinasti obrazi, crvene usne, mali kao ugljen crnih brkovi kicoški zavrnuti na gore, lepe crne oči malo teške i osenčene dugim trepavicama, onaj naročiti izraz svirepog zadovoljstva koji se može videti na poprsjima nekih rimskih imperatora – bio je to on, o tome nema sumnje. Ali, on je bio tipičan. Grof brzo pogleda u stranu. I onaj mladi oficir tamo što čita novine, i on je isti takav. Isti tip. Dva mladića malo dalje, koji su igrali dame, ličila su isto tako–'Grof spusti glavu, a strah mu je bio u srcu da će ga večno goniti slika toga mladića...”
Kodiranje žudnje i mehanizmi percepcije
Ovde bih napomenuo sledeće:
(a) motivi koji se ponavljaju – mladić ovde, tamo i onde, a pri tome svi liče – kodiraju jedan način percepcije. Grof je esteta koji ne zanemaruje mušku lepotu.
(b) Ali nije stvar u tome što ih on vidi na sve strane, nego što su oni svi isti. Od erotične konotacije ovde mi je važnije kulturno-estetsko kodiranje koje će mi dozvoliti izvesna uopštavanja na kraju.
(c) Opis je izrazito i nedvosmisleno erotičan. Povežimo ovo sa kapetanom iz Tajnog saputnika koji u svojoj kabini skriva golog begunca.
(d) U vezi sa (b), grof dakle nema lični odnos prema mladom grubijanu. Ne radi se ni o kakvoj ličnoj povređenosti. Možemo verovati da ovo ponavljanje (isti tip) ima veze sa time:
(e) Što je otkrio da su ti mladići pripadnici „Kamore”, a to je bilo razbojničko udruženje. U tom smislu nam erotizovani opis u kontekstu toga da su oni „divlji” dozvoljava da učitamo naglašenu seksualnu dimenziju strasti ili želje kod subjekta. Dramaturški ključ koji sledi će mi omogućiti da ovo potvrdim, ali i značajno uopštim celu stvar.
Naime, grof vadi zlatnik, a njegov napadač iz parka to iz prikrajka posmatra i zatim mu prilazi izbacujući salvu pogrda. Sada je razbojnik taj koji je uvređen, a zlatnik simbol neizvršene razmene. Mladić smatra da je uskraćen i apsolutno je uveren kako u svoju vrednost, tako i u to da mu uskraćena protivvrednost pripada. Konrad se, sasvim sigurno, nije mogao baviti psihoanalizom iako ovo vrišti da se tako protumači. I legitimno je.
Međutim, to zaista nije stvar grofovog unutrašnjeg raspada. On nije slomljen zato što je „razotkriven”. Ovo smešta problematiku na ravan širih Konradovih opozicija i preokupacija. Naime:
(f) Grof je na izmaku života i veoma bolestan. On sagledava kroz ovu epizodu celokupnu svoju egzistenciju. On je sada shvatio ne to da ima određenu vrstu žudnje, nego da je ceo njegov estetsko-društveni ideal doveden u pitanje ili propao. Ceo taj smireni pogled na svet iz bečkih salona mu pada u vodu. Onda kada se približio moru, kada se odvojio od zavaravajuće sigurnosti kopna, kada je došao tamo gde sunce nemilosrdno prži, ali i otkriva ono što kopno pažljivo skriva, došao je na mesto gde sudbina „udara direktno”, kako sam napravio razliku u drugim svojim tekstovima u ovom dnevniku.
More, dakle, nije mesto koje spasava, nego mesto koje otkriva istinu. Pa kada je otkrio da su se njegovi eterični Adonisi preselili sa umetničkih slika iz bečkih salona u napuljsku surovu svakodnevicu, on to jednostavno nije mogao da prihvati. Mladi razbojnik se narugao tom njegovom pogledu na svet i to je grofa slomilo.
Novela Il Conde je objavljena 1908, a Manova Smrt u Veneciji 1912. godine [1]. Sličnost ove dve novele je značajna. I Ašenbah nalazi svoju smrt na jugu u sličnim okolnostima. Pokušaću da napravim izvesne razlike: Man se bavi nečim sličnim - odnosom duha i tela, njihovom vezom koju osećaju naročito umetničke prirode poput Ašenbaha, i ponekad od te napetosti pate ili stradaju. Kod Konrada mi se čini da je stvar više u kulturnim kodovima i protivrečnostima, krhkosti civilizacijske opne. Kod Mana se duh uzvisuje do herojskih visina u svojim vezama sa telom, makar sa tragičnim ishodom.
Kod Konrada dolazi takođe do sudbinskog susreta sa prirodom, tamo gde je ona istinita i nesputana, u blizini mora. Ali dok je Ašenbah umetnik, individualac, grof je predstavnik čitave jedne klase i mislim da Konrad cilja na društveni poredak. Grofov pogled na svet i sistem vrednosti je nalik brodu koji kada gurnete u morske talase, on potone. U tome je veza ove priče sa ostalima koje sam spominjao na najopštijem nivou. Kopno sa koga dolazi naš grof često skriva: laž, intrigu, obmanu, prikrivene motive, društvene maske, moralno licemerje. Konrad, dakle, koji ispituje u kojim to trenucima subjekat trpi najveći pritisak, i ovde se bavi istom temom. Njegov mornar Berns (Na rubu senke) jeste svojevrsni antipod grofu iz ove priče, jer je za Bernsa kopno uvek mesto pasivnosti, nazadovanja, smrti, dok je more, čak i u bolesti i opasnosti, mesto pripadanja, identiteta i poslednje mogućnosti opstanka. Sa druge strane, grofov poraz je totalan i neumoljivo tragičan; to ima više veze sa društvenim kodovima koje je usvojio nego sa erotikom kao kod Mana. Manov Ašenbah ostaje do kraja građanin, dok se kod grofa upravo taj identitet raspada. Ali kraj je manovski.
Vedi Napoli e poi mori (Vidi Napulj pa umri)
„Vedi Napoli e poi mori. Izreka ta izraz je preterane taštine, a sve preterano bilo je mrsko lepoj umerenosti sirotog grofa... On ga je video. Video ga je sa uzbudljivom potpunošću – i sada je odlazio u grob. Odlazio je u grob luksuznim vozom Međunarodnog društva vagona za Spavanje, preko Trsta i Beča...”
[1] Za detaljniji hronološki i tematski kontekst edvardijanske i evropske književnosti tog doba, videti relevantne književno-istorijske preglede rane moderne proze.
Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Egon Schiele, „Stein on the Danube II” (1913), Leopold Museum, Beč / Public Domain; Slika 2 – Oswald Achenbach, „Blick über die Bucht von Neapel” (ca. 1880) / Public Domain; Slika 3 – Wilhelm von Gloeden, „Untitled (Portrait of a Young Boy in White Shirt), Taormina” (ca. 1890–1900) / Public Domain.
