Horor fantastika – Marijana Enrikez (Opasnosti pušenja u krevetu) // Bunar

prevodilac: Ana Marković

⚠️ Koristim elemente zapleta u analizi. Čitaoci kojima to smeta neka obave svoje čitanje pre nego što se upoznaju sa mojim.

Poveznice ka drugim pričama:

[Bogorodica od kamenoloma]

[Ekshumacija anđelčice&Kolica]

U tekstu naredne dve priče već imam neke stabilne kategorije uz pomoć kojih čitam Enrikesovu. Mogu se posmatrati kao slojevi ili planovi značenja, a negde su to simboli kao posebni slojevi.

(1) Priča o ličnom sazrevanju tokom života. U vezi sa tim zadržavam koncept.

(2) Transformacije kao činjenice aktivnog života: (a) lična, psihološki proces i (b) kao kolektivni proces transformacija društvenih predstava. U vezi sa tim:

(3) Kulturne reprezentacije kao imaginativni mehanizam prerade sirove stvarnosti do mere da tu empirijsku osnovu potpuno zamenjuju, potiskuju ili menjaju.

(4) Preplitanje i propusnost ovih sfera na način paralelnih svetova. Propusnost kao još jedan most ka hororu.

(5) Otvaranje i progresija horora. Do sada smo imali horor tuge pre svega koji se zadržava, ali se i otvara ka egzistencijalnim i primalnim strahovima. Povezivanje sa gotičkom tradicijom horora.

(6) Politička proizvodnja kulturnih kodova kao pretpostavka nadrealnog. Vlast ili moć kao sociološka determinanta.

(7) Društvena proizvodnja zla na dva nivoa: porodica kao agens društva i grad kao agens društva.

(8) Društvena proizvodnja ludila: (a) na nivou porodice i (b) na širem nivou grada.

(9) Dvostruko nepouzdani pripovedač. Radnja se iznosi iz dva opozitna ugla gledanja skoro simultano. Iz ovog rascepa se jasno filtrira stanje stvari kod čitaoca (čitalački zoom out). I naravno:

(10) Rascep i raskol koji višestruko figurira u strukturi priče: na nivou dramaturgije i na nivou ideje. A možemo i samostalno najveći deo gore iznetog razmatrati preko:

(11) Simbolizma bunara i

(12) Simbolizma grada.

______________________________________________________

Porodica i bunar - zarobljenost tela i duše

• U Latinskoj Americi su, pored katoličanstva, veoma zastupljena i verovanja narodne tradicije, sujeverja, kao i razgranata mreža kultova. Ovo je antropološka kolaterala koju treba imati u vidu ili dalje istražiti. Za nas je ovde važno da se često tegobna stvarnost Latinske Amerike (6) mora pretvoriti u odgovarajuće kulturne reprezentacije (3) koje će apsorbovati to iskustvo.
• Za mene priznajem vrlo šokantna tema ove priče jeste porodica kao induktor zla. Ne kao mesto bazične sigurnosti, rasta i razvoja, nego aktivnog generisanja zla (7). Kratko rečeno, sestra i majka junakinje žele da se oslobode nekog nasleđenog zla u sebi i prenose ga na ćerku. To čine aktivno i svesno putem magijskog rituala (7).
• Međutim, ono što je vrlo važno jeste da to zlo nije svodivo na ove društvene činioce. Ono poprima metafizičku dimenziju ili nosi nešto arhetipsko u sebi. Ono je ukorenjeno u ličnosti, a otvoreno je pitanje šta je to konkretno: neko prokletstvo, neki greh iz prošlosti ili neka opsesivna ideja. Jasno je da ovo daje vetar u leđa klasičnoj tradiciji horora.
• Na taj način se žanr obogaćuje, ali se na neki način i prevazilazi. Enrikesova kao da kaže: „Ne, ovo nije samo konstrukcija uma, ovo je tegobna društvena stvarnost u kojoj živimo.“ Zanimljivo je kako uspeva da održi te dve poluge – tradicionalnu gotiku i društvenu uzročnost – tako da se ne isključuju, nego međusobno jačaju (5, 6).
• Da ovo zlo nije svodivo samo na društvene činjenice ukazuje skoro potpuni nedostatak muškaraca u prvoj priči (u drugoj takođe ne učestvuju u njegovom stvaranju). To ne znači da je ovo zlo žensko, znači samo da nije svodivo na rodne uloge.
• Simbolika bunara (10) povezuje višestruke planove o kojima sam gore govorio. Da bi se oslobodili zla u sebi, majka svesno, uz drugu ćerku koja učestvuje nesvesno, podvrgavaju dete (kći i sestru) nekakvom paganskom ritualu kod vračare.
• Da bi kulturne reprezentacije (stvoreni mit) izbacio neželjene aspekte stvarnosti (realne ili opažene), taj mit poprima performativnu formu rituala. Tako su preneli zlo na članicu porodice, što je čista gotika.

 Slika: Mesto raskola i maksimalne propusnosti: Klaustrofobični pogled sa dna bunara vizuelizuje ponor porodičnog nesvesnog.

• Šta je bunar? (11) Bunar je mesto raskola ličnog i porodičnog nesvesnog. On je i mesto spajanja različitih slojeva stvarnosti, odnosno mesto maksimalne propusnosti između njih (4). Istovremeno, on predstavlja moguće rešenje i izlaz iz ličnog problema, novu fazu u odrastanju, ali i zamku (1, 11).
• Važna poenta: junakinja "deli" to porodično zlo na nivou kolektivnih reprezentacija, ali će morati da nađe vlastiti izlaz. Ovo je odmak od vrednosti kolektivnog ka afirmaciji individualnog.
• Najkraće rečeno: umesto da uđe u vlastiti bunar i suoči se sa svojim demonima (1), majka joj onemogućava pristup ka njemu (7). Ona je bukvalno baca u taj bunar, iz čega proizilaze svi dalji dugogodišnji problemi u životu ranjene junakinje (10).
• U strukturi je naglašen simbolizam smrti. Na vračarinom oltaru se nalazi kip Svete smrti (3, 4). Ovaj crnomagijski ritual poručuje: život za nekoga je smrt, to jest život u kavezu za drugoga. Ne može biti goreg horora od toga.
• Tako je naša junakinja "zaradila" svoje ludilo (7). Kada kasnije tokom života pokušava tog ludila da se reši odlaskom kod iste te vračare, otkriva da je njen gubitak nepovratan (10).
• Porodica je, dakle, direktno sprečila sazrevanje naše junakinje (9). Ona je nametnula svoju mitsku reprezentaciju članu i onemogućila mu da stvori vlastitu, pomoću koje bi pobedio društvenu smrt i izašao iz svog bunara, odnosno rupe (8).
• Eto, i Enrikezova je progovorila nešto o „porodičnim vrednostima“. Zlo može biti, i često jeste, u samom gnezdu.

---

📜 Napomena o autorskim pravima (Copyright Notice)

• Izvor fotografije: Slika je preuzeta sa platforme Pexels i delo je autora pod umetničkim imenom Augustin Fernandez (link do originalne fotografije).
• Licenca: Fotografija se koristi u potpunosti u skladu sa zvaničnom Pexels licencom, koja dozvoljava besplatnu i slobodnu nekomercijalnu upotrebu i deljenje slika bez obaveznog pravnog odobrenja, uz poštovanje autorskog integriteta stvaraoca.

O blogu

---

Horor fantastika – Marijana Enrikez (Opasnosti pušenja u krevetu) // Ekshumacija anđelčice & Kolica

prevodilac:  Ana Marković

Telo između porodične traume i socijalne divljine

⚠️ Koristim elemente zapleta u analizi. Čitaoci kojima to smeta neka obave svoje čitanje pre nego što se upoznaju sa mojim.

EKSHUMACIJA ANĐELČICE

• Tema transgeneracijske porodične traume i pamćenja.
• Nezadovoljavajući ritual ukopa – siromaška sahrana deteta bez imena u kojoj se uočavaju elementi religijskog sinkretizma.

"Pošto je umrla prerano kao nevina anđelčica, postavili su je da sedi na stolu ukrašenom cvećem uvijena u ružičastu krpu i oslonjena na veliki jastuk. Napravili su joj kartonska krila kako bi se što pre uspela na nebu, ali joj nisu napunili usta crvenim laticama cveća pošto je njenu majku moju prababu to užasavalo ličilo joj je na krv."

• Legenda o anđelčici, to jest detetu bez imena koju priča baka, materijalizuje se kao horor-fantastika u životu unuke.
• Ovde se duh ne javlja kao duh, već više kao kvareće telo bez imena – nazvali su je Anđelčica sa željom da ode na nebo, a ona se oseća napuštenom od strane živih i traži njihovu pažnju.
• Razne animističke i parapsihološke koncepcije ne prave jasnu razliku između duha i tela; Anđelčica je ovde telo između dva sveta, nesposobno da pripadne bilo kome.
• Možda je odgovor ili tumačenje u odgovoru na pitanje: zbog čega mrtvi tuže, šta im je to uskraćeno?
• Socijalne okolnosti siromaštva, tradicijski i ritualni elementi, te tuga (koju ovde vidim kao osećanje transgeneracijske traume) stoje u podtekstu ove horor fantastike.
• Propusnost generacijskog iskustva ili temeljno različitih društvenih uslova življenja u ovom hororu postaje propusnost između svetova i može dobiti metafizičku dimenziju.
• Prelaz i transformacija: dok su živi promenili mesto boravka, ostavili su svoje mrtve bez mirnog boravišta (što je mogući odgovor na gore spomenuto pitanje).
• Uočavaju se jasni elementi magijskog realizma:

"Nema sumnje da sam morala da prestanem da razmišljam o tome šta je moguće a šta nije"

• Kraj priče donosi zaokret: patnja mrtvih se više ne ignoriše, ona se mirno trpi jer živi to ne smeju prenebregavati; tako se otvaraju vrata za mit i ritual, tj. živu performativnu reprezentaciju društvenog iskustva.
• Propadanje kao tema – telesno propadanje je direktno povezano sa navodnim napretkom; kvart se menja i postaje moderniji, ali se Anđelčica stalno javlja u svojim ritama jer tuži za onim što joj je oduzeto i čega više nema.
• Izražena je skepsa prema bilo kakvom napretku bez temeljnijih promena okolnosti društvenog života.
• Anđelčica u ovom kontekstu može funkcionisati i kao pravi urbani mit.
• Ova vrsta fantastičnih slika mi se više čini kao nešto što stvara horor tuge – to je novi kvalitet koji nazirem u svojim čitanjima unutar ovog žanra.

Slika 1: Vader en kind met kerstboom – Porodične veze i transgeneracijski prenos traume kroz neizbrisive tragove prošlosti.

---

KOLICA

• Koncipirao bih temu kao kvarenje (propadanje) u kombinaciji sa siromaštvom, kao i razmatranje moralnih i širih društvenih konsekvenci takvih procesa.
• Radnja je smeštena u siromašno predgrađe na periferiji.
• Ako bi principe socijalizovanosti – što znači produktivni život sa drugima, solidarnost i empatiju – uzeli kao univerzalne, onda oni moraju da važe za svaki društveni sloj i klasu.
• U čemu je ovde poremećaj koji proizvodi ontološku destabilizaciju? Neznanac uradi nešto neprilično iz nužde (vrši nuždu) i okolina se razbesni, grubo ga oteraju i zadrže njegove stvari.
• Zatim sledi niz nesrećnih slučajeva koji ovaj kvart u predgrađu odvedu u totalnu bedu i siromaštvo.
• Kolica i uzete stvari funkcionišu kao metonimija i magijska predstava sveta: svi sad krive zadržana kolica kao uzrok svog propadanja, a ne bilo kakav vlastiti propust.
• U tekstu se direktno povezuje moralno i materijalno propadanje.
• Kvart neumitno propada, ali koegzistira sa svojom okolinom – on je prosto deo grada, ali niko za to ne mari, što predstavlja nadrealni momenat i most prema fantastici. Jer, ako je moguća ekstremna beda u samom srcu bogatstva, onda su otvorene i druge fantastične mogućnosti (ovo je, dakle, žanrovski most).
• Svi ti svetovi nisu niti mogu biti odvojeni, nego su propusni.
• Tako se na koncu u siromašnom kvartu stvara neka vrsta socijalne divljine u kojoj pravednici mogu stradati, a Enrikezova upravo od toga pravi svoju fantastiku.
• Autorka zapravo postavlja ključno pitanje: u kom svetu mi to živimo?, ali se ne zadovoljava jednostavnim analitičkim odgovorima.

Slika 2: Estación Brazo Largo – Prostor periferije i socijalne divljine kao materijalni svedok društvenog i ekonomskog propadanja.

• Dalja moguća ambicija, koja bi bila sasvim u stilu horor-fantastike, jeste da odredimo koordinate tog nepoznatog sveta.
• Povezao bih ovu priču sa pričom Ekshumacija anđelčice: tamo se baca sumnja na urbanistički napredak jer Anđelčica tuži za onim što nije dobila u životu – pravo na dostojan život.
• Međutim, ovde se implicira jedna još ozbiljnija sumnja: za čim će tužiti živi u svetu u kome se menja samo oblik?
• Izražena je duboka skepsa prema promenama sveta bez promene moralnih kodova.
• Finalna opomena priče: siromaštvo i društvena beda ne oplemenjuju duh.

---

📜 Napomena o autorskim pravima (Copyright Notice)

• Izvori vizuelnog materijala:
  • Slika 1 (Otac i dete): Arhivska fotografija pod nazivom „Vader en kind met kerstboom“ (1963), preuzeta sa platforme Wikimedia Commons, izvor: Nationaal Archief (Holandija).
  • Slika 2 (Napuštena stanica): Fotografija napuštene železničke stanice „Brazo Largo“ u regiji Entre Ríos (Argentina), preuzeta sa platforme Wikimedia Commons.
• Licenca: Obe fotografije su preuzete sa javnog domena i repozitorijuma Wikimedia Commons pod licencama koje dozvoljavaju slobodnu nekomercijalnu upotrebu u obrazovne, kritičke i esejističke svrhe. Ovaj blog post ne polaže nikakva autorska prava na priložene slike.

O blogu

---