Horor fantastika – Kejn Parsons: Backrooms // Drugo gledanje: Postupci režije

 Gradacija lavirinta: kako režija transformiše prostor u primalne strahove

• Horor osećanje se pri mom drugom gledanju nije smanjilo. Naprotiv!
• Režijski postupci funkcionišu po principu gradiranja da bi se na perceptivnom nivou snažno sugerisala ideja prožimanja dve egzistencijalne dimenzije nejednakog ontološkog statusa:
  • Dimenzija uobičajene stvarnosti i dimenzija sveprisutnog iskrivljenog pamćenja (krivo ogledalo).
  • Ono što postoji u realnoj dimenziji, postoji i u dimenziji iskrivljenog pamćenja, ali izobličeno, izvrnuto, sa ontološkim pukotinama u smislu i svrsi. To su ekspandirajući prostori za sve manje smisla.
  • Prostor nije simbolički ispražnjen, već su ti simboli ekonomično raspoređeni. Sve što postoji u realnoj sferi, postoji nekako naopako i u toj paralelnoj dimenziji.

Slika 1: Banalni objekat kao ontološki poremećaj: Brodski točak utisnut u plafon svedoči o anomalijama unutar paralelnog prostora.

• Primeri transponovanja i simbola:
  • Znak STOP koji u ogledalu postaje POTS.
  • Ptica iz realne dimenzije u paralelnoj postaje mrtva.
  • Znak točka koji se viđa u drugoj dimenziji u jednom trenutku se pojavljuje i u doktorkinoj ordinaciji.
  • Simbol pakla kao Hada (koji označava dubinu) transponovan je u svim scenama poniranja ili u sceni gde se doktorka priseća svog traumatičnog iskustva. I tamo postoji lift koji se spušta na sve niže nivoe, sadržeći simboličke ostatke njene, a verovatno i kolektivne traume.
  • Nebo je transponovano u nekakvu psihodeličnu sliku neba na LSD-ju.

Slika 2: Arhitektura poniranja: Mračne vertikalne provalije unutar Kompleksa vizuelizuju silazak u dubine lične i kolektivne traume.

• Poigravanje multidimenzionalnošću u nečemu što je open plan office predstavlja čisto poigravanje sa određenim metafizičkim koncepcijama usmerenim na horor dramaturgiju.
• Sam režijski postupak je ekonomičan i gradualan. Međutim, ovde se htelo uraditi nešto drugo – i uspelo se. Postignut je efekat da lavirint radi sam po sebi, što je dovoljan simbol. Praznina generiše freakove, dok su svi rekviziti ekonomično upotrebljeni.
• Gradacija zaista ide vrlo postepeno od nivoa perceptivnog praga. Tek u drugom gledanju sam primetio da se točak iz paralelne dimenzije javlja u doktorkinoj ordinaciji.
• Proces ide do toga da je čitava realna dimenzija usisana. Sve realne ličnosti imaju svoje izvrnute dvojnike u paralelnoj, dok se čitava realna topografija (ulice i gradski prostori) u paralelnoj dimenziji prikazuje kao ironična maketa stvarnosti.
• Drugi put mi je bilo jasnije da ova gradacija – operišući moćnim prostornim i egzistencijalnim simbolom lavirinta – aktivira primalne strahove. Ona spaja vrtoglavicu visina i potonuće (dubinu), kao i raspršenost supstance sa njenim potpunim zgušnjavanjem u nekom podrumskom, paklenom mestu pamćenja.
• Paralelna dimenzija je nesumnjivo i dimenzija ludila. Oko toga se vrti međuodnos aktera u ovom filmu. I pacijent i lekarka (Klark i Meri) bili su predmet svog ili tuđeg ludila, apsorbovani tim krivim ogledalom do određene mere.
  • U slučaju pacijenta, to ide do ekstrema – on se u stvari odlučuje za ludilo.
  • Doktorka, sa druge strane, odlučuje da ispliva iz ludila.
• Ličnost ima svog iskrivljenog, bolesnog dvojnika. To je otuđena ili potisnuta iracionalna komponenta koja sažima traumatična iskustva iz prošlosti. Ona je ekspandirana do neslućenih razmera i aktivno ometa zdravu ličnost pokušavajući da je sasvim usisa (pojede). To je varijanta teme: monstrumi su u nama, a monstrum vreba u praznini – u egzistencijalnem i ontološkom vakuumu.
• Pseudonaučni misticizam: Metafizička spekulacija postaje mentalno penetrativna (ubedljiva) kada dobije oreol kvazinaučnog diskursa. Fizičari i lekari su nekim ekstraosetljivim mernim sredstvima napipali postojanje dimenzije krivih ogledala ili košmarnog pamćenja, uspeli da je delimično posmatraju, pa čak i da skupljaju te freakove po laboratorijama.
• Spajanje nauke i okultizma je uvek plodno tle za filmsku mistifikaciju. Imperija uzvraća udarac: nismo sasvim nemoćni među svim tim dimenzijama, ali je i lekarka dobila svoju zlu lutku dvojnicu, pa ni zlo nije savladano do kraja (kao što u hororu inače biva).

Zaključak

Dakle: nauka, trauma, primalni strahovi, horror vacui, metafizičke spekulacije, egzistencijalna nesigurnost, strah od nepoznatog i strah od ludila – sve su to žižne tačke koje održavaju pažnju publike (do te mere da se čak i uvek bučni bioskopski klinci usredsrede).

Na kraju, tu je i jedan ekonomično upotrebljen simbol koji sve ove elemente drži na okupu: multidimenzioni lavirint.

📜 Napomena o autorskim pravima (Copyright Notice)

Pravna usklađenost: Korišćenje vizuelnog materijala u ovom tekstu u potpunosti je usklađeno sa doktrinom Pravedne upotrebe (Fair Use) prema međunarodnim zakonima o autorskim pravima (17 U.S.C. § 107). Slike se koriste isključivo u svrhu neprofitne edukacije, kritičke analize, filmske teorije i recenzije autorskih postupaka režisera Kejna Parsonsa. 

• Izvori vizuelnog materijala:
  • Slika 1 (Brodski točak): Preuzeto iz zvaničnog kanona i web-serijala Backrooms autora Kejna Parsonsa (Kane Pixels).
  • Slika 2 (Poniranje): Kadar iz Parsonsonovog video serijala, preuzet posredstvom javne rasprave i analize zajednice na platformi Reddit.
• Vlasništvo nad pravima: Sam koncept i estetika liminalnih prostora "The Backrooms" potiču iz anonimne zajednice i nalaze se u javnom domenu. Međutim, konkretni vizuelni prikazi, CGI renderi, Async mitologija i filmska ostvarenja predstavljaju zaštićeno intelektualno vlasništvo autora Kejna Parsonsa (Kane Pixels) i produkcijske kuće A24. Ovaj blog post ne polaže nikakva prava na priložene slike. 

O blogu

---

Dnevnik čitanja - Džozef Konrad - Sve zbog dolara

SVE ZBOG DOLARA 

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

Već se iskristalisao jedan broj stabilnih ideja ili kategorija koje drže na okupu širi interpretativni okvir Konrada kao pisca u mojim čitanjima, a to su:

1. More – kopno – priobalje kao egzistencijalna topografija;
2. Moralni integritet pojedinca kao temelj ljudskog sveta;
3. Granični prostori kao mesta iskušenja;
4. Simpatija prema marginalnim i nepripadnim ljudima;
5. Trajna napetost između moralnog pesimizma i moralne nade.

(a) U dosadašnjim čitanjima sam se držao simboličkih slika, ili planova kopno-more-priobalje. Ova treća komponenta stvara najveću komplikaciju. A tako je i u ovoj noveli. (1)

Ključni koncept: PRIOBALJE KAO STANJE NEODREĐENOSTI – ono dodatno komplikuje sliku jer nije samo geografski prostor nego prostor krize: ni potpuna civilizacija, ni divljina; ni pripadanje ni nepripadanje. (3, 4)

(b) U Konradovom maniru pripovedanje ide iz usta mornara Holisa. Mornar je ovde pripovedaču srodna duša, Konradu blisko stanovište; iako uvek postoji određena vrsta odstojanja. U ovom slučaju ovakav glas je i onaj koji podstiče simpatiju, odnos uživljavanja prema jednoj ljudskoj sudbini. Recimo da je to glas koji hladnu objektivnost više pomera ka tasu humanosti ili ljudskosti (gore spomenute simpatije) jer je ovo i takva vrsta priče. (5)

(c) Sama priča otvara najozbiljnije Konradove preokupacije: pitanje sudbine i moralnog integriteta pojedinca i elaboraciju ljudske egzistencije na širokom planu. (1, 2)

(d) Pozornica je postavljena na Konradov način. Kao što sam i ranije isticao, njegovi planovi simboličkih slika su istovremeno okvirni egzistencijalni planovi na kojima se širi njegova vizija čoveka. Recimo: mornar je čovek koji ne pripada ni jednom svetu, a opet može pripadati mnogim obalama. To sam već razrađivao u svojim tekstovima. Ili odnos more-kopno-priobalje takođe razrađivao. (1, 4)

(e) Estetska dimenzija ovoga je nesumnjiva. Čitamo o morima i obalama ali ne putovanja i zabave radi. Ipak kolorit njegove proze je važna stvar.

Ključni koncept: ANTI-EGZOTIZACIJA ISTOKA – Konrad nije samo pisac egzotičnih obala i avanturističkih putovanja, a naročito nije neko ko radi "egzotizaciju" Istoka. On sam je putnik kroz kulture i neko ko je višestruko napustio uobičajene, standardne "civilizacijske" kodove (beg iz Poljske, pa odlazak na more), a opet nikada nije u pravom smislu napustio Poljsku. Ovo njegovoj prozi daje dodatnu dozu autentičnosti. (1, 2, 4) Ovo je pak veoma važno zato što pokušavam ispitati osnovanost optužbi da je deo kolonijalnog pogleda na svet. Konrad ne radi egzotizaciju egzotizacije radi.

(f) Kao što sam već utvrdio: društveni smisao postojanja, civilizovanost, sve ono što čoveka čini čovekom zavisi od moralnog integriteta pojedinca načelno. Ako popusti taj osigurač raspada se društveni integritet, klizimo u varvarstvo a možda je u pitanju i sam ontološki status sveta. (2)

(g) Novac kao simbol moralne korupcije – za razliku od novele Karain gde novac ima kulturno-kreativnu formu (utiče na kulturni obrazac), ovde je on ogoljeni agens entropije. To je moćno urađeno. (2, 3)

Antropološki uvid: Ovde se otkriva Konradovo duboko nepoverenje prema mogućnosti imperijalnih "intervencija". Jer ako je u priči Karain pitanje kako ubaciti zapadni kulturni kod u imaginaciju domicilnog stanovništva, ovde se otkriva kako sam taj kod u sebi ima moralno-entropičnu društvenu komponentu. "Civilizacija" nije garant moralnosti.

 

 

(h) Pojedinac trpi zbog svog moralnog izbora – aktivno moralno opredeljenje za dobro je "teži put". Pojedinac trpi ili čak strada zbog toga. Dejvidsonov život je skoro uništen (2), ali...

(i) Dobro je samoodrživo – on nije uništen kao subjekat. Sačuvan je samim sobom, iznutra, snagom vlastitog duha. (2)

Konradov heroizam: Heroizam se ovde ne definiše kao pobeda, uspeh ili sticanje, nego kao očuvanje unutrašnjeg integriteta ličnosti, što dalje načelno postaje brana društvenoj entropiji.

(k) To je Konradova klackalica između teških sumnji i moralnog optimizma. Zato su njegove priče svojevrsne laboratorije gde ispitujemo ove probleme. (5)

(l) Problem zla – zlo se šunja, vreba u priobalju, u graničnim prostorima, kada je čovek najumorniji, kada se najmanje nada ili kada treba da donese odluku. Simbolički, priobalje je prostor nesigurnosti. Ozbiljnost kojom se on bavi ovime ga po meni odmah lansira u klasike. (2, 3) To su najteža pitanja.

(m) Prosede postiže kvalitet svojstven prozi koja dramatizuje strah i neizvesnost na pozornici, sa svim pratećim efektima i atmosferom. (3) Tu je Konrad blizak hororu. Scene jurnjave po noći, ubilački nagoni, krici, mrak – to su horor estetski učinci.

Horor dramaturgija: Konrad koristi mehanizme horora (mrak, neizvesnost, progon, osećaj ugroženosti, latentno nasilje, labilna granica između poznatog i nepoznatog), a toj atmosferi snažno doprinosi činjenica da zlo nije konačno pobeđeno; ono se samo povlači. (5)

(n) Središte tajfuna (zatišje, nedešavanje) kao najopasnija zona, pretvoreno je u sredstvo dramaturgije. To smo imali i u priči Na rubu senke, moćno kao i ovde ali na drugi način. (3)

(o) Ispitujemo značenje pojmova društvo (porodica), divljina, civilizacija i utvrđujemo njihovu prividnu stabilnost. (1, 3) Tražimo polje značenja koje impliciram dalje ovako:

(p) Smešljiva Ana (Laughing Anne) kao ekvivalent Janka Goorala – ona je naglašeno pozitivan lik, srodna Janku iz Emi Foster, a podseća malo i na Arsata iz Lagune. Ona predstavlja onaj "divlji", neshvaćeni pol ljudske prirode koji traži najviše razumevanja i simpatije i koji je najranjiviji. Takođe podseća na Legata iz priče Tajni saputnik ukoliko bi u njoj tražili zanemareni, odbačeni, neshvaćeni, drugi psihološki pol. (3, 4)

(q) Dejvidsonova supruga kao negativni građanski kod – ona je, kao i Ema Forster, negativni lik (zapravo još negativniji). Ovim izborom unosi se dodatna nestabilnost u samo polje "građanskih vrednosti". (1, 2, 3)

(r) Zbog svog opredeljenja za dobro, Dejvidson ostaje bez porodice i bez obale. Ovo drugo se već skoro podrazumeva. Ovde je Konrad izrazito kritičan prema imperijalnom, "civilizacijskom" moralu. (1, 2, 3, 4, 5)

Koncept nepripadanja: Pripadanje kod Konrada nikada nije sasvim potpuno. Mornar ne pripada sasvim moru ni sasvim kopnu; "civilizovani" čovek ne pripada sasvim civilizaciji ni "divljak" sasvim divljini. (4) Šta je nepripadnik, drugi kod Konrada? Dvostruko je reflektovan: kao onaj koji se ne uklapa, ali dublje, to je onaj ko ima svoju vlastitu životnu logiku koja stavlja našu životnu logiku na probu.

(s) Međutim, zalog svega toga, kao i u priči Emi Foster, jeste novi život. Tamo taj novi život pripada više moru nego kopnu. (1, 4)

(t) Ovaj novi život (dete čija dalja egzistencija je otvorena i neizvesna) pripada više moru u smislu da će podeliti očevu sudbinu da na neki način luta između svetova. Nije u građanskom miljeu. Dospeva na školovanje kod franjevaca čime je i on na graničnom području višesmisleno (zbog epiloga priče): najpre zato što ne pripada više (ili bar ne pretežno) samo materijalnom svetu time što je sveštenik, a opet nije ni na jednoj konkretnoj obali time što je misionar u dalekoj zemlji. (1, 3, 4)

Sve u svemu sjajna priča. Zavoleo sam Konrada.

Izvori fotografija: Slika 1 – „Singapore Boat Quay” (ca. 1900), arhivska fotografija / Public Domain; Slika 2 – „Mobile, Alabama: Water Street” (ca. 1910), stakleni negativ Detroit Publishing Co., izvor: Shorpy Historical Photo Archive / Public Domain.

O blogu

Sveti Mojsije Crni - Jelena Petrović

 Preobraćenje kao životni čin oponašanja Hrista

Kada izađe sa robije crni gangster Mojsije (Moses) i vođa kriminalnog klana nastavlja svoje poslove u podzemlju. U jednom trenutku sretne se sa bakom koja mu daje sličicu Sv. Mojsija Crnog i saopštava da se sve vreme moli da joj bog ispuni jednu želju; da umre pre svog sina računajući da će mu životni vek u podzemlju biti kratak.  Mojsije postaje zaokupljen slikom sveca i povremeno mu se javljaju neobične vizije. Njegovi životni stavovi bivaju poljuljani a uticaj u klanu uzdrman. Kroz te njegove vizije pratimo događaje iz života Mojsija Murina crnog svetitelja koji je živeo u IV veku n.e. Murin je bio rob u Egiptu a zatim razbojnik. U jednoj prilici bekstva našao je utočište kod pustinjskih otaca monaha. Zatim je odlučio ostati s njima i započeti pustinjački život posvećen Hristu. Tako je postao svetac.

Sve što se dalje događa Mosesu je na neki način ponavljanje svečeve priče; životni put praćen konverzijom; u vrlo sličnim okolnostima i na sličan način. Za hrišćanstvo pak nije neobično da svetac dođe iz miljea razbojnika, lopova, najgorih ljudi. U tome se delom vidi i veličina, čudo preobraćenja. Videti u multireligijskoj Americi i pravoslavlje među crnačkom populacijom je zanimljivo ali nije takođe naročito neobično. Ipak, ono što odudara od obrasca obrade hrišćanskih motiva u američkim filmovima, barem prema mom iskustvu, je kako dolazi do preobraćenja; u jednoj pretežno protestantskoj sredini. Zato što u tradicionalnim religijama (pravoslavlju i katoličanstvu) preobraćenje je više životni čin nasledovanja (oponašanja) Hrista kroz živote svetaca. Sveti Mojsije Murin je, dakle paradigma kako se može postati svetac u kriminalnom podzemlju. A ova priča govori o tome da se Hrista može susresti bukvalno svuda i da niko nije izuzet od božanske milosti. Rediteljka, Jelena Petrović je našeg porekla i reklo bi se da dobro poznaje pravoslavlje. Na slici je Chukwudi Iwuji u ulozi Mozesa na putu njegovog obraćenja ka bogu. 

O blogu

Horor-fantastika - Robert Bloh: Psiho

prevod: Zoran Paunović

Razbijanje filmskog mita i subjekt zla

Robert Bloh: Psiho (Tor izdanje, 1989) – Povratak izvornom tekstu i Normanovoj psihologiji.

Vredi pročitati ovu knjigu. Jer je i genijalni Hičkokov film jedno moguće, tj. obrazloženo čitanje. Razlika bi bila u tome na koji način prilazimo subjektu zla. Kod Hičkoka je to zgodni Perkins, a kod Bloha debeljuškasti, sredovečni gospodin. U svakom slučaju imamo problem na koji način se seksualna tematika povezuje sa svime time: sa motivima, psihologijom subjekta (Normana Bejtsa) i načinom gradnje priče. Postoje izvesne razlike. Sada da vidimo šta sam primetio u svome čitanju. Sličnosti i razlike će biti samo implicirane.

Normanova psiha kao ukleta kuća: Gotički stubovi i palp ekonomija

Ovo je krimi roman koji zadržava važne gotičke stubove. Imamo, dakle, ukletu kuću koja je odvojena malo (simboličko odvajanje prostora neobičnog i strašnog od svakodnevice). Njena unutrašnja arhitektura preslikava Normanovu psihu. To smo videli i kod Edgara Alana Poa, a Normanova psiha jeste ukleta kuća. Dakle, kada tokom romana opisuje prostore kuće, autor dodatno razvija kompleksnu strukturu Normanovog uvrnutog selfa. Ne može biti jasnije i ekonomičnije.

Ali u drugom, važnijem pogledu, svakodnevica nije odvojena sasvim od kuće. Norman je običan, svima poznat varošanin, iako čudan i izolovan. „Zlo je među nama” je nešto što mnogo više izaziva strepnju nego tvrdnja tipa „Čudno, neobično je među nama”. Pokazuje se, dakle, da u savremenom ambijentu kulturnih ratova ovakva scenografija „radi”. Kuća je odvojena u smislu da se mora u nju ući i istražiti, što se onda čini na nivou dramaturgije. Ne time što je izdvojena ili što postoji. Jasno i ekonomično.

Gotizacija psihopatologije: Narativni mehanizam zoom-in / zoom-out

Roman je gotički na način kako uvodi psihopatološku problematiku. Glasovi koji se čuju su gotička scena. Glasovi koje čuje lik u sebi se naracijom opet pretvaraju u gotički ambijent; kao i različite Normanove ličnosti i njihovi glasovi. Da li je Bloh prvi uspeo da od psihijatrije napravi gotiku? Verovatno ne. Ali, vidno je da se njegove alternativne ličnosti postepeno otkrivaju, da bi na kraju jezivo izašle na otvorenu scenu koja izaziva jezu pomešanu sa zaprepašćenošću. Bez ove „gotizacije” psihopatologije, pitanje je da li bismo govorili o hororu ili samo o psiho-trileru.

Međutim, sam umetnički efekat proizvodi nešto što viđamo u gotici i hororima: ja bih to nazvao zoom-in i zoom-out. Pričanje je organizovano preko Normana (fokalizacijom), onoga što on misli i radi i onoga što se dešava drugim junacima. Veliki deo priče imamo zoom-in kada god Norman nešto radi ili zamišlja, jer se ne mogu razlikovati njegove tri ličnosti; da bi se zoom-out radio „običnim” narativom koji prati druge junake. Zoom-out se razvija i kada Normanove ličnosti postepeno počinju da se otkrivaju u logici priče do potpunog osamostaljenja; isto tako se zoom-out razvija kako na spoljašnjem planu priče akteri budu sve više otkrivali šta se u toj kući zapravo zbiva.

Sledeći razlog zbog čega roman deluje gotički je postojanje nekog predmeta zla oko koga se nešto dešava ili sprovodi nekakav ritual. U ovom slučaju imamo jedno mrtvo telo s kojim se radi bizarni igrokaz u kući. Ovo je, znači, nešto između jezivog u uobičajenom smislu i bizarnog (weird). Ali je ipak gotičko jer se tiče onih glasova i alternativnih ličnosti koje dobijaju svoje mesto na sceni.

Stid, deprivacija i zlostavljanje

I konačno, uz arhitekturu, tu je i biblioteka. Opet se možemo podsetiti Poove priče Pad kuće Ušera. Blohov debeljuškasti Norman je sklon okultizmu i on u knjizi čita sledeća dela:

• Novi model svemira
• Proširenje svesti
• Kult veštica u zapadnoj Evropi (Margaret Marej)
• Dimenzija i biće
• Razna teozofija
• Tamo dole (Ž. K. Uismans)
• Justina (Markiz de Sad) – ovo je izuzetak od gornjeg klastera, tek da naznačim

Blohov Norman je, za razliku od Hičkokovog, ne preterano dopadljiv debeljuškasti tip, socijalno izolovan, sklon gore navedenim refleksijama i dosta nespretan. Pri tome pati od neke vrste seksualnog ludila. Oko te seksualnosti, stida i nasilja vrti se najvažniji, možda neuočeni sloj ovoga romana. Deluje da je on seksualno nerealizovan; on je voajer čiji su nastupi erotske požude praćeni dramatičnim unutrašnjim potresom koji rezultira ubilačkim nagonima.

Ali primetimo insistiranje na stidu i agresivnom upadu majke u njegovu uvrnutu intimu. Imamo u romanu i jedan flashback u kome ga majka zlostavlja nakon što ga je uhvatila u „nepriličnoj” radnji. Tako ga je tukla po glavi da je skoro izgubio vid. Kada god bi, dakle, i kao odrastao, „video”, primetio kroz svoju špijunku neki erotični detalj, taj momenat postaje deo zapleta: majka upada agresivno i ubija, kažnjava njegovu seksualnost.

Pošto između njih postoji skoro pa incestuozni odnos, i on se sveti majci za njene seksualne prestupe (iz njegove vizure). Moje čitanje, dakle, otkriva stid kao Normanovo centralno osećanje. Možemo na svu ovu psihopatologiju, a u vezi sa gotikom, dodati da je seksualna problematika vrlo često elaboracija okultnih razmatranja pošto su to u osnovi naturalističke filozofeme. Takođe, taj okultizam je Normanov pokušaj da prevaziđe svoje deficite koji su nastali iz majčine agresivne deprivacije njegovog procesa odrastanja.

Patološka podela ličnosti i slom smisla

Zatim, tri ličnosti. Otkrio sam tri ličnosti koje se smenjuju: ličnost majke, ličnost malog dečaka, i ličnost Normana koji se pojavljuje pred svetom – građanska fasada. Sve tri ličnosti su zle. Na kraju romana trijumfuje jedan glas, majčin, koji svu krivicu svaljuje na zlostavljenog sina. Međutim, odrasli Norman aktivno postavlja scenu za igrokaz koji omogućava i prikriva zločin. Nesazreli dečak u poluincestuoznom odnosu sa majkom je u drugom smislu takođe zao, ako ništa drugo zato što je fasciniran majčinim zlom i jer nije uspeo da ga se u procesu integracije reši. Na kraju nema nijednog zdravog aspekta koji bi poslužio kao osnova da se ličnost ne rasturi. Sve je u procesu raspada kao ona kuća Ušerovih. Psiho u mom čitanju nije prvenstveno roman o serijskom ubici. To je roman o ličnosti kojoj nije dozvoljeno da se odvoji od majke i odraste, pa se unutrašnji sukob između želje, stida i zabrane pretvara u smrtonosnu psihičku podelu.

Obično, ako ne ubacimo teške moralne dileme na način Dostojevskog sa ogromnim elaboracijama i složenom paletom likova i opisa, skloni smo da potcenimo značaj književnog dela. Ova priča je tako jednostavno ispričana, sa tako majstorskim, postepenim otkrivanjem detalja, sa onom tehnikom zoom-in i zoom-out o kojoj sam govorio, da postiže neverovatno snažan utisak na čitatelja. Kada ga je pisao, Bloh verovatno nije nameravao da piše „visoku” književnost, ali je kroz mehanizme trilera uspeo da ogoli psihološku traumu i američku provincijsku izolaciju.

Razumevanje tragike: Paralela sa Trevorom

Tokom čitanja Psiha često sam se prisećao romana Felisijino putovanje Vilijama Trevora. Normanovo zlo je psihološki objašnjeno i smešteno u gotički okvir, dok Trevor ostavlja čitaoca pred zlom koje ostaje gotovo nepronično i zato deluje tragičnije. U Trevorovom romanu nemamo gotički filter kroz koji bi zlo moglo biti provučeno. A svojevrsno razumevanje za Normanovu tragiku je osetio i sam autor, ili barem jedan njegov lik. Kada je čula da će Norman ostatak života provesti u ludnici a ne u zatvoru, Lila kaže:

„Drago mi je. Bolje da je tako. Čudno, kako se stvari drugačije događaju u stvarnom životu. Niko od nas nije naslutio istinu, samo smo tapkali u mestu sve dok nismo učinili prave stvari iz pogrešnih razloga. A ja u ovom trenutku ne mogu čak ni da mrzim Bejtsa zbog onoga što je uradio. On je sigurno patio više nego bilo ko od nas. Na neki način mogu i da ga razumem. Niko od nas nije duševno zdrav onoliko koliko se pretvara da jeste.”

O blogu 

---