Povratak Edgaru Alanu Pou - Avanture Artura Gordona Pima

*La Amistad

Ako je Pad kuće Ašera o kojoj sam pisao nagovestila neslućene mogućnosti horor književnosti u budućnosti, to bi se još više moglo reći za ovaj roman. Avanture Artura Gordona Pima su prava laboratorija horora i još bih je nazvao radnom mapom horora. Sve što se posle radilo na neki način proističe odavde. Ovo je merni instrument:

-čitalačkog očekivanja

-žanrovskog i dramaturškog opredeljenja

-semantičkog usmerenja autora

-filozofskog usmerenaj autora

-kvaliteta onoga što ćete u budućnosti čitati u celini gledano

Roman je ontološki eksperiment sproveden kroz formu putopisa. Ali se narativ ne narušava i vrlo se lepo i pregledno čita bez cepanja strukutre teksta. 

A horor je, načelno, merno mesto destabilizacije koja menja doživljaj sveta, bilo da to jezgro nesigurnosti potiče iz subjekta, percepcije, slike, predstave ili znanja o svetu, društva i egzistencijalnih uslova ili sveta kao celine ako on nekim slučajem prestane biti ono što jeste. Ova jezgra nesigurnosti posledično i ciklično stvaraju lomove ili pomeranja na svim spomenutim nivoima i utiču s jedne strane na način i strukturu, prosede priče, a sa druge strane na realitet doživljaja na strani recipijenta. Priča je ostvarila svoju ubedljivost kad god kažemo sebi:

- ovaj zaplet nije glup

- ovo je izmišljeno ali je moguće

- ono je i izmišljeno i nemoguće ali stvara jezu

 -ovaj lik je utemeljen, a onaj nije

- krenemo razmišljati ličnije o tekstu: zašto se naročito saživljavam sa ovim likom

- zašto je nešto strašno iako je nemoguće itd. 

Zato mi se čini da je najbolje predstaviti ovaj roman upravo tako; kao orijentacionu mapu čitalačkog iskustva u hororu generalno. Ona sama mora nužno biti nepotpuna - ovde dajem samo skelet- jer će se popunjavati kako se iskustvo i moj kritički odnos prema tekstovima budu povećavali. Važno je samo znati da je mapa veoma dobra i skoro neograničeno primenjiva. Daću je ovde bez spojlovanja. Moraću staviti neke detalje (motive) priče da bih razbio preteranu apstrakciju dok će se sama mapa ticati idejnog okvira te ili bilo koje druge priče; jer je ovde reč o uticaju i o izgradnji ličnog ukusa za žanr kojim se bavim. Za eventualne primere navodiću samo autore (na  nužno horor) koje sam (do sada) čitao.

Dakle mapa ide ovako. Ideje koje prate tekst su date kao skupovi. Ne prate nužno hronologiju. 

1- Proslov i poglavlja I-VI

motivski orijentiri: kabina vs. paluba

- Proslov najavljuje destabilizaciju ali će naredna poglavlja pre svega baviti mukama subjekta u specifičnim uslovima. 

- Već je naznačen psihološki horor; u dobroj meri realiziran ali u granicama jasne mape (brod i jasno mesto od koga se polazi)

- raspad poretka, anarhija

- Brod je, međutim, podeljen na kabinu sa potpalubljem i palubu koji ovde otvaraju okvir psihološke i egzistencijalno-društvene dimenzije. Za ovu prvu navodim samog Poa i njegove priče kao što su Lažljivo srce i Crni mačak. Za ovu drugu navodim Širli Džekson i njen roman Ukleta kuća na brdu, zato što se kontakt između pojedinca i sveta počinje komplikovati. Gotika sa autorima kao što su Le Fanu, M.R. Džejms, A.K. Dojl, Stoker; dok su R.L. Stivenson i Džozef Konrad  važni kao temelj.

- Kabina i paluba opet simbolišu različite nivoe (još uvek merljive) stvarnosti: označeno i neoznačeno, javno i privatno, deklarativno i podrazumevano, mainstream i margina,  svesno i podsvesno... Henri Džejms tokom cele mape ostaje u igri kao epistemičko merno sredstvo.

- moralni kod ostaje

- simbolički horor u naznakama

2- Poglavlja VII–XII

motivski orijentiri: raznolike formacije ledenog kopna; kolonije pingvina i pelikana

- Uslovi se radikalno menjaju. Tlo pod nogama se izmiče. Svet je i dalje celovit ali počinje da klizi, sve je teže održati tlo pod nogama. 

- fizički zakoni izmiču ljudskom dosegu 

- horor i dalje psihološki i egzistencijalni 

- pukotine se sa društva šire na civilizacijski plan; iluzija kontrole i sigurnosti - ovde je nadležna Dafne di Morije

- svet je teže mapirati (epistemička ravan)

- društva pingvina i pelikana nagoveštavaju uređeni svet bez čoveka. 

- svet prestaje biti antropocentričan; nagoveštaj kosmičkog horora. Blekvud

- promenjiva mapa: Eko i Borhes

- subjekat teško uzdrman ali ostaje

- moralni kod ostaje

*Bura na moru, Ivan Konstantinovič Ajvazovski, 1873

3- Poglavlja XIII–XXII

motivski orijentiri: brodolom; nepoznata ostrva i "divljaci"

-  jak poremećaj koji prati varljiva stabilizacija a zatim prividni epistemički skok: deo u kome Po primenjuje svoje enciklopedijsko znanje kako bi nas obavestio o svim dosadašnjim pokušajima osvajanja južnih mora. Jedino da bi pokazao kako ljudski sistem znanja o svetu postaje beskoristan. Nešto kao kada bi Kafka raspravljao o geografiji, do te mere saznajno. A to uvodi 

- novu radikalizaciju: teren je zapravo neuhvatljiv, svet se više ne može mapirati.

- priroda i kultura sada sinergetski otvaraju zamku 

- egzistencijalni horor graničnih, esktremnih situacija

- antropološki "drugi"; ovime su se bavili takođe Melvil i Konrad

- Eko i Borhes su u igri u smislu mape kao lavirinta

- ta mapa postoji ali postaje nečitljiva. Kod Poa mapa je metaforička ali i sasvim konkretna (kao narativni motiv); od jasne i logičke biva zamenjena nečitljivom, hijeroglifskom mapom

- pojam o svetu postaje sve apstraktniji a

- nova hijeroglifska mapa upućuje i na mogućnosti simboličkog horora

- zlo postaje mnogo teže odredivo; opasnost ambivalentna; za ovo će biti nadležan dalje Stoker

- subjekat ostaje ceo

- moralni kod se i dalje drži

- jačanje mogućnosti za kosmički horor, Blekvud

4- Poglavlja XXIII-XXIV

motivski orijentiri: približavanje Južnom polu; topla voda, raznolike formacije magle i svetlosti, svetlosni slapovi

- svet se veoma promenio

- na način fantastične književnosti dočarava se nepoznato, 

- ali i dalje je sve deo (neke) mape. Južni pol.

- subjekat je uzdrman ali i dalje ceo

- percepcija teško uzdrmana ali ne zbog poremećaja u samom subjektu nego u svetu oko njega; došlo je do ontološkog pomeranja

- simboli su u službi nagoveštavanja nepoznatog i zato nose hororični potencijal

- geografija i simbolika (imaginacija) se više ne isključuju nego pojačavaju. To je onaj razlog zbog čega su ljudi dugo stoleća vrlo ozbiljno verovali u postojanje fantastičnih bića u nepoznatim krajevima zemaljske kugle. To je isti onaj razlog zbog kojega čitalac oseća stravu ako priča u njemu uspe da aktivira

- mitsku matricu

- mogućnost kosmičkog horora; Blekvud

5- Poglavlje XXV

motivski orijentiri: mogući prelaz u nepoznato novo

- mogućnost se cementira; ni tamo ni ovamo, ali svet više nije isti

- odlaganje i prekid

- subjekt uzdrman ali ostaje

- moralni kod takođe

- međutim merila objektivnosti više ne postoje te je subjekat upućen

- na vlastitu interpretaciju. To se dalje može poopštiti jedino putem mita da bi se došlo do stabilnog značenja. Primeri su Blekvudove priče Vrbe i Vendigo. 

Sve u svemu:

Izvor destabilizacije u ovome romanu je ontološki poremećaj uz dramatične pokušaje epistemičkog održanja sveta kao celine. Subjekat na kraju ostaje i narativ ostaje. Ovo je drugo je pogotovo važno. Radi se o tome, kao što sam rekao,  na čemu priča pokušava da zasnuje svoju ubedljivost?  Da je narativ pocepan, krivicu bi svalili na epistemičku nedoslednost ili na subjekat i njegov psihički status. Ovako se pravila sveta nepovratno menjaju do ekstrema: da li je to isti onaj svet?

U ovoj mapi se jasno vide jezgra, osi na kojoj će se dalje graditi destabilizacija koja omogućuje horor narativ: od subjekta, ambijenta, uslova življenja, egzistencije, društva, epistemičkog statusa stvarnosti koja se opisuje, narativa do samog bića, supstance sveta u kome se ta priča odvija. 

Eto koliko je Edgar Alan Po bio plodan za budućnost književnosti i koliko je nezaobilazan.

 *Edgar Alan Po, dagerotipski misteriozni portret iz 1849. god.

O blogu

Bili Bad i Benito Sereno - civilizacija koja luta

Bili Bad

Melvilov pokušaj da se uhvati u koštac sa onim što je očigledno bio novi val zapadne cilivizacije. Osvajačka i lutajuća pre nego što je spustila sidro, ako je do toga ikada konačno došlo, imala je potpuno uspostavljeni pravno-moralni kodeks. Oni su, da, lutalice, osvajači, tragači za srećom, kruhom, blagom i zadovoljstvima, ali oni su takođe poredak u pokretu, struktura i hijerarhija koja stalno pokušava sebe utvrditi na najnestabilnijem mogućem terenu; njihov brod stoga sebe smatra hrabrim i neustrašivim te uvek spremnim održati se na površini i uspostaviti dalje svoj kurs plovidbe. Melvil je, stoga, i u ovoj priči važan stub za ono što me zanima kod književnosti: ispitivanje samih temelja na kojima je postavljen prirodni i ljudski svet. Brod u Melvilovoj priči sve vreme je jedan obnavljajući simbol; na površini ovog nemirnog mora, i svih zemalja koje ono okružuje, on plovi i plovi, a njegova zastava će ostaviti nevidljivi ali jasan trag kome pripada ovaj svet i sve što je u njemu.  Potrebno je, znači, uspostaviti poredak, strukturu nad divljim i neusaglašenim. Prvo je civilizacija a drugo priroda. Međutim i prvo i drugo su, a to odlično zna književnost, nestabilne kategorije koje se narativnim eksperimentom dovode u takav međusobni dodir koji će preispitati naše stavove o svemu tome, odlučiti možda naš antroploški optimizam ili pesimizam. Melvil je bio svedokom jednog moćnog sveta u pokretu i nastajanju. Ali, šta se dešava kada se ta dva principa, civilizacijski i prirodni, logičkom snagom međusobnog erosa tako približe jedno drugom da dođe do problema? Kako u tom slučaju održati princip moći i samu društvenu strukturu na snazi? Možda jedno isključuje drugo. Sukob se mora nekako rešiti bar do daljnjeg. Postavimo to ovako u vidu nekoliko temeljnih postulata:

- Imamo društveni poredak u nastajanju, lutanju, ali koji je već čvrsto strukturiran sam u sebi, sa određenim pravno-moralnim kodom. Ipak, taj poredak nije od juče, ali se uvek mora potvrđivati u novim okolnostima nesigurnog mapiranja sveta. U smislu značenja priče, ovde se na strukturnom nivo povezuje sudbina pojedinca i grupe. Nijedan mornar kuda god se lično zaputio ne može pobeći od svog broda. Društvena i lična sudbina se povezuju.To ima implikacija i na psihologiju svakog pojedinačnog lika u priči.

- Tu je i svet prirode koji je izrazito ambivalentan. O tom ambivalentnom odnosu govori i ova priča. To je more, čarobno i opasno. Ono je primamljivo ali i prevarno; i konačno, ono mora biti na neki način pokoreno. Njemu se svakako ne sme verovati. Ali paroksizam ovog ambivalentnog odnosa i sva drama koja iz toga proističe dati su upravo

-u liku Bili Bada. Ono što je neizbrisivi pečat njegovog lika čini njegova iskrenost, nevinost, otvorenost, srdačnost, pravdoljubivost, dragost. Ali je poenta u tome što su sve njegove vrline, zapravo vrline prirodnosti. Bili Bad je takav kakav je rođenjem dat, bez ikakve edukacije, pismenosti, kulturom formiranih manira i bontona. Bili Bad je uvek nužna injekcija života u okoštale strukture društvenog poretka. Tu leži sva nepetost njihovog odnosa jer kada jednom dođe do makar slučajnog konflikta priroda će morati da bude skršena, oborena. Namerno upotrebljavam ove izraze da bih naglasio princip stege, obaveznosti i kazne kao nužne principe društvenog morala kako je dat kod Melvila. Taj moral je po svemu ljudski i stavljen na probu. I ovde nastaje peripetija:

-priču možemo shvatiti i alegorijski: ako se umeša treći princip, sudbina, a ona nekako preti pri svakoj jačoj nepogodi i buri gde se narušava labilna ravnoteža između prirode i društva. Znači sudbinu možemo rešiti samo tako ako u konfliktu prirodnog i civilizacijskog, ovo drugo uspostavi primat. Čovek tada često strada. I o tome se radi u ovoj priči. Ovde se uspostavlja princip trajne nelagode između erosa i civilizacije. Iz toga će proisticati mnogo krvi, pobune, romanse i tragedije.

- I ono što je takođe važno: ono će žanrovski i tematski usmeravati književnost. To mogu biti snažne društvene drame ali može ići i u pravcu nečega sasvim drugog, kao u priči:

Benito Sereno

ovde je taj odnos dva principa dat dosta drugačije. Kao slika u negativu. Priroda je ovde shvaćena u vidu "antropološkog drugog", nepoznatog, te straha koji on proizvodi. Mislim na crnačku posadu koja osvaja (taj isti ili neki sasvim sličan) brod i likove Baba i Atufala. Tu se odmah javlja i problem koje vrste je taj strah ovoga puta? Kao u negativu, kao što rekoh gore: ako u prvoj priči nevinost prirode strada, to se dešava po cenu gubitka osećaja sigurnosti života i osećaja stabilnosti poretka koji ne priznaje slabost. Tu se dalje otvaraju protivrečnosti u samom poretku koje ga čine ranjivijim na dalje nalete onoga što smo označili sudbinom, individulanom i kolektivnom. Problem je sledeći: priroda više nije nevina, svetla, na strani vrline, nego se ovde očituje kao opasna, preteća. Ali ambivalentnost ostaje: zato što strahujemo od nečega čemu se makar podsvesno divimo: surovoj snazi, volji za životom, divljini i egzotičnosti. S tim što, opet ističem, ne radi se ili ne pre svega, o psihološkom, nego o atropološkom erosu. Civilizacija u pokretu ne može bez divlje snage i u tome je njena protivrečnost. Ova priča se može jasno čitati u antikolonijalnom ključu. To je  problem susreta, epistemološki i dijaloški problem. To je problem njene nečiste savesti, kako ona sebe vidi. Crnci i njihove daleke zemlje nisu bili posmatrani u kulturnom ključu nego kao prirodni resurs zapadne civilizacije. Ali, ovde ostavljam taj aspekt i usmeravam se nečem drugom veoma zanimljivom:

-zanima me narativni okvir, tj. jezgro nestabilnosti na kojem se gradi priča jer će to dalje književnost (a videli smo kako je stvari postavio E. A. Po) preuzimati u svojim postupcima. "Naša" (belog čoveka) nesigurnost je, kao što sam gore rekao, strukturna i ideološka. Melvil u ovom slučaju to koristi da bi stvorio ambijent produžene, takoreći neograničene strepnje za stvarnost pred nama. Poredak je stabilan ali slep, dok smo mi deo tog poretka i preuzimamo njegovu strepnju na individuaonom nivou. To činimo i kao čitaoci uživljavanjem u priču. Vidimo da nešto nije u redu, ali ne znamo šta. Vidimo da ništa nije u redu ali to ne možemo sebi i drugima dokazati! Ovo je već nešto veoma blisko hororu i na to sam mislio u svom prethodnom tekstu kada sam spomenuo mogućnost da avanturistička priča pređe u horor. Izlazimo polako iz uobičajene avanture sa obezbeđenim happy endom. Sa hororom priču povezuje ekstendirana strepnja, osećaj izolovanosti i klaustrofobije. Pri tome se to ne dešava u glavi pojedinca nego ovo stanje se eksternalizuje do nivoa objektivne neimenovane pretnje. Zapravo me je ova priča svojim hororičnim kvalitetom podsetila na Henri Džejmsa i Okretaj zavrtnja. U svom eseju o Džejmsovoj noveli sam spominjao "mehanizam beskrajnog odlaganja" jer prevalencija psihičke indukcije naratorke diktira unutrašnju percepciju i dramaturgiju cele priče. Znači, neimenovana guvernanta je opsednuta duhovima i svoj strah prenosi na decu. Ali, ovde na brodu situacija je opasnija: u svetu pravih odraslih čiji se psihički status ne dovodi u pitanje, i čije otuđenje ne proističe samo iz lične manipulacije nekog subjekta nad njima, se cela struktura civilizacije kakvu poznajemo potencijalno može pocepati u nešto sasvim drugo: drugi poredak, druge zakone ili neki sasvim novi nepoznati svet na koji nismo mislili da ćemo naići pri svojim lutanjima. 

 *prva slika je preuzeta sa sajta https://www.nordicalibros.com/

O blogu

Povratak Edgaru Alanu Pou - Pad kuće Ušera

 

Moje iskustvo kao čitaoca u horor žanru je da tek povratak na Poa daje najpregledniju  orijentaciju sve moguće horor književne materije. . On mi stavlja do znanja šta je to što sam do sada čitao, koja vrsta doživljaja, misaonog eksperimenta, narativne elaboracije? Koji su to centri, izvori stvorene nesigurnosti iz kojih proističe horor, na čemu se zasniva, kako tretira subjekat, kakvu mitologiju uspostavlja i da li uopšte uspostavja neku? Pre svega horor, slično kao i fantastika (ta dva nije nužno poistovećivati) sebe gradi na zonama nestabilnosti i destabilizacije. One se mogu odraziti na tekst, a ne moraju. Mogu biti u subjektu, ili oko njega. Ako, recimo,  dođe do žanrovskog pomeranja, nešto iz avanturističke priče pređe u horor, onda imamo posla sa dramaturgijom ili arhitekturom koje barataju tim zonama nestabilnosti. 

Kod Poa, dakle: racionalno se trese, psihološko radikalizuje, atmosfera postaje autonomna. Kod Poa je horor najpre u percepciji.

Nabrojaću sada motive iz priče Pad kuće Ušera. Svaki od njih postaje mogućom skretnicom za raznorazne autore koji su dalje žanr usmeravali u određenom pravcu. To je dakle i ono što sam ja prepoznao čitajući druge autore i što ću, verujem, i dalje pronalaziti u ovom ili onom vidu. Po je, dakle, važno čvorište čitalačkog iskustva u žanrovskim nijansama horora i fantatstike. 

Redom u ovoj priči:

-dekadencija - iako je ova reč istovremeno i ideološki termin, upotrebljavam je ovde prosto kao oznaku materijalnog i društvenog propadanja

-osamostaljena atmosfera: 

-kuća je data arhitektonski ali i kao magijska tvorevina (maštom stvoreni oblik koji utiče, dejstvuje na ukućane). Biblioteka u kući sa poimence navedenim autorima je aktivni katalizator morbidnosti i raspada

-priča u priči:

-priča koju jedan akter čita iz knjige aktivno proizvodi dejstvo u samoj kući, tj gotički razvoj strave, čudovišta, zvuci itd.

-arhitektura kuće oblikuje i sudbinu svojih ukućana. Ona je zla.

-pukotina za stravu je u percepciji, dvostrukoj vizuri dva aktera:

-samog pripovedača koji je slab, pokušava da se drži racionalno ali sasvim potpada pod atmosferu kuće i njenu "volju".  Ovde već vidimo inspiraciju za Š. Džekson.

-njegovog prijatelja Ašera koji je sasvim razvaljen psihički i pod vlašću svoje opsesije

-zločin

-konačni raspad koji je u završnoj sceni sa mesecom simbolički dat i kao potpuna prevaga iracionalnih snaga. 

Dakle, kao zaključak: 

Samo u ovoj priči remek-delu dati su razni prosedei doživljaja strave, ali ovde ću primetiti da je svaki motiv grananje u velkoj paleti autora koja će slediti Poa. Sve te velike teme:

-nestabilni subjekat

-opsesija

-ludilo i deluzija, fantazmi. To je sve psihološki horor

-egzistencijalna nelagodnost; egzistencijalni i društveni  horor

-simbolički horor 

-iz osamostaljenog ambijenta dalje se ekstrapolira ontološki i kosmički horor.

To su sve račvanja. 

Zato je Edgar Alan Po mapa, merilo vrednosti i orijentacije za šta god iz tog žanra. Kod njega su, bar u zametku, date sve teme i svi postupci koje će moderna horor književnost dalje razvijati. 

O blogu

O blogu

Ovaj blog je skup ličnih beleški o pročitanim knjigama.

Ne dajem nikakva konačna tumačenja, već pokušavam zabeležiti kako se tekstovi otvaraju tokom čitanja i kakva pitanja ostavljaju za sobom. Zanimaju me dela koja narušavaju sigurnost značenja, pomeraju perspektivu ili zahtevaju da se čitalac zadrži u neizvesnosti.
Ovi zapisi nisu sistem, već proces. Mogu se menjati, dopunjavati i vraćati unazad.

Ne gledaj sada - Dafne di Morije

 *prevod: Strahinja Mlađenović i Sava Kuzmanović

(bez spojlera)

Uglavnom su joj prevođeni romani, ali ne i njene briljantne priče. Pohvala izdavaču što se setio. 

(1) Lutka 

 Prilično jeziv psihološki horor, minimalističi, bez pretencioznih efekata, nasilja ili bilo čega sličnog. Zapravo prva asocijacija koju sam imao prisetivši se raznoraznih filmova sa motivom neživih objekata, lutaka igračka je podsticajna za razumevanje ove priče. U horor filmovima lutke su moćni objekti mediji zlog uticanja. Lutka je ovde psihološki pre svega  projekcija nekog sadržaja vezanog za self. S tim što se ide još dalje od toga. Zamislimo, samo zamislimo da se nečija opsesija, kompleks, fiksacija osamostali kao poseban motiv u strukturi priče i počne figurarti samostalno i paralelno sa tokom misli i postupaka ostalih aktera. Od zamisli do prosedea, tačno to je učinila di Morije. Ovde je najjezivija scena ne opis nekakvog nasilja ili pretnje već jedan detaljan i ne previše opširan opis same lutke. Odgovor na pitanje zašto je to tako određuje vrednost ove priče. Briljantno. 

(2) Poljubi me ponovo stranče

Izrazito gradski ambijentalna, atmosferična. Momak se zaljubi u devojku i počne je juriti. Zapravo prava vrednost priče je u potencijalnoj čitateljskoj identifikaciji sa glavnim junakom. Upravo ta identifikacija će pojačati šokantni kraj i dovesti do razumevanja poente. Ono što se zbiva junacima se naprosto odvija i vuče ih u neslućenom pravcu. Kao da si stao na neku traku pa sad ti levo-desno, gore-dole put ne određuješ.  Ovde je pripovedač, za razliku od prve priče, pouzdan iako nošen strašću, pa ipak ništa mu ne vredi zato što je objekat njegove žudnje neproničan. Koliko uopšte znamo, možemo znati o drugim ljudima? 

(3) Planina istine 

Ovo je mistična anti-alegorija ili antimistična alegorija. Ona govori o zavodljivosti utopističkih, religijskih i sličnih ideologija, ali i potencijalnim opasnostima koje iz toga slede. U tom smislu mi je veoma referentna za pisce koje pretpostavljaju ideologiju narativu, tj. umetničkoj svrsishodnosti. "Planina istine" (Monte Verità) je mesto na koje sudbina poziva kada se odustane od sveta. Značenje se, kada ga ovako formulišem, formira imajuću u vidu izrazitu ambivalentnost koncepta sudbine u di Morijinim pričama. Već sam spominjao traku koja aktere vuče dok oni misle da upravljaju tokom svog života. Našao sam u ovoj priči i proširio svoje poznavanje ukletih kuća u horor žanru jer je ta planina jasnog naziva zapravo jedno preteće ukleto mesto; i nije teško pogoditi: osim što preti ona i privlači. Njena funkcija je identična onoj kod Širli Džekson. Kuća prihvata pojedinca ali po cenu njegove potpune anihilacije. 

U izvesnom smislu slično, ali na drugačiji način ovu tema odnosa ideologije i utopije obradio je i Aldžernon Blekvud u svojoj priči Silazak u Egipat koju sam skoro spominjao. 

(4) Proboj 

Ovde se nastavlja, razvija, dalje elaborira tema iz prethodne priče; ako naša utopija postane sasvim sekularna, aktivna, prilagođena modernom tehnološkom i istraživačkom duhu. Gde su granice etičnosti naših društveno-naučnih eskperimenata?  Hororično je ovde na drugi način isto što i u prethodnoj priči. Utopijska ideja pretvorena u sistem potpuno usisava pojedinca. Naracija u prvom licu prati jednog od glavnih inženjera. Zbunjenost i horor proizilaze iz hladnog, neopterećenog održanja takvog selfa na toj traci koja vodi u zlo. U mehanizam priče je direktno ubačena gomila parapsihološki bizarnog materijala koji me je podsetio na jedan drugi sjajan roman, Krug Kođi Suzukija. Ko je čitao, ovaj Suzukijev roman imaće, možda, asocijaciju kako je i on to briljantno upotrebio; kao da je čitao ovu di Morijinu priču: ideja da se psihičke enegije na neki način mogu povezati sa radiotalasnim fenomenima (čista parapsihologija) a onda to dejstvo vezati za duh mesta. 

Po svojim etičkim implikacijama i nekim rešenjima u zapletu direktno me je asociralo na roman Kazuo Išigura, Ne daj mi nikada da odem. A Išiguro je sasvim sigurno, pročitao ovu priču di Morije.  

(5) Ptice

Ova priča je za mene redak primer da može biti poželjno prvo pročitati literarni predložak pa onda pogledati film. Hičkok je zapravo zadržao centralni narativni tok ali ga je proširio i dodatno razvio neke tek spomenute motive u priči. Ali upravo zbog toga ova osovina u di Morijinoj priči još jače radi u smislu horora. Jer ono što je kod Hičkoka mesto i predeo u originalu je pojedinačna kuća sa okolinom. Sama priča direktnije vraća naše čitateljsko iskustvo na gotiku, pa dok se film može shvatiti pre svega apokaliptički, Dafnina priča može i sasvim simbolički. Ipak ova kuća nije ukleta, ona je samo nemoćna i pod napadom. Pticama se međutim ne može pripisati nikakav motiv. Njihovi samoubilački napadi su me podsetili na moderne tehnološke ptice - dronove samoubice. Ovo je zapravo priča o krhkosti civilizacije. 

(6) Ne posle ponoći

Ovo je dark umetnička refleksija o sudbini okupana grčkim suncem što uvodi funkcionalnu (reći ću briljantnu!) upotrebu mitologije kod di Morije. Glavni akter će svoj odmor u jednom hotelu na Kritu podeliti sa nekoliko drugih posetilaca i njihovi putevi će se će se preplesti u jednoj usputnoj tački i to je važno jer se sudbinski uticaj kod di Morije  teško kontroliše. To je "traka" na koju će nagaziti Timotiji Grej i ona će preobraziti njegov život, sve što je mislio ili znao o sebi. Horor je u onome što čitatelj jasno naslućuje a Timoti će saznati na kraju i prekasno. Kao u priči (1) imamo fizički predmet koji je ovde umetnički i mitološki artefakt, a koji povezuje dva idejna plana: lično (podsvesno) i nadlično (fatumsko). Ali spisateljska veština je što se taj artefakt, konkretni predmet kao motiv -  i opet kao pod (1) - direktno uključuje u strukturu priče, te utiče na njen ishod. Valjda otuda toliki osećaj jačine ove proze koji ostaje posle čitanja. I još nešto: poslednja rečenica ove priče je pun krug u odnosu na prvu. Di Morije ima tu sjajnu osobinu zaokruživanja, konsolidacije,   što sve ove priče, generalno, čini snažnim. 

(7) Ne gledaj sada

Ovo je najnadrealnija, najnapetija, najzlokobnija...priča bez ikakvih čudovišta koju sam možda do sada pročitao. Najbolje je ništa ne reći osim savetovati pažljivo čitanje. Motivi su vešto raspoređeni unutar teksta. I pored toga izgubio sam se. Setio sam se Borhesa, njegovog lavirinta i teksta kao zamke. Priznajem,  upao sam u tu zamku. Upravo taj postupak identifikacije sa glavnim junakom tako što se izgubite u njegovom tekstu je među najartističnijim narativnim postupcima koje sam iskusio a proizveo je verovatno i mnogo više empatije kod mene od oni koji se postižu drugim standardnijim sredstvima. 

Po ovoj priči je urađen još jedan film Don't look now iz 1973. godine, ali ga ne preporučujem. Ako gledate ovaj film, to će vam potpuno uništiti užitak u priči jer priča funkcioniše po principu perceptivne zamke. Osim toga ni opšti ton filma mi se ne dopada. Sav je u magli u mraku što je potpuno suprotno duhu ovih mediteranskih priča od Di Morije okupanih suncem. 

Dok sam čitao zbirku često su mi na pamet padali i moji drugi omiljeni autori, svi vrlo bliski di Morije: Patriša Hajsmit, Truman Kapoti, Fleneri O'Konor...

O blogu

Vrbe, zbirka priča - Aldžernon Blekvud

 

prevod: Sava Kuzmanović

Moram reći da je ovo horor gde sam se zaista "smrzao". Horor koji "radi" u glavi i još proizvodi efekat naknadno. Kod Henri Džejmsa smo imali jednu upitnu, iskvarenu perspektivu; kod Džekson smo uveli višestruke iskrivljene perspektive koje nisu sasvim autonomne, kuću kao aktivni agens percepcije stvarnosti, društvene strukture i ličnu istoriju kao izvor tegobe i neuroze. Međutim kod Blekvuda se javlja jedan novi daleko više preteći nivo straha: šta ako ljudska perspektiva nije jedina moguća!? Da bih objasnio svoj sud i raspoloženje moram dati minimalno materijal ovih priča. Ima ih tri. Redom:

1. Vendigo 

Grupa lovaca i rančera traga za bizonima i mora širiti svoje stanište. Oni se otiskuju u nepoznate, nepregledne divlje predele u potrazi za izvorom hrane i preživljavanjem. Tamo će neki od njih doživeti zastrašujuće iskustvo

2. Vrbe 

 Ploveći Dunavom početkom prošlog veka, dva putnika avanturista, polako izlaze iz naseljenog prostora, civilizacije, Dunav se razliva u krakove i u toj ravničarskoj pustinji razliva svoj tok formirajući privremena ostrvca. Mnogo mesta bez zaklona. U jednom trenutku za putnike će se postaviti pitanje golog preživljavanja. 

3. Silazak u Egipat 

Grupa naučnika prepušta se svojojj opsesiji egipatskom kulturom i prošlošću tako što se žele povezati sa njom putem okultno-mističnih rituala i pri tom žele proširiti krug pristalica. Međutim ono što prošlost jeste i što želi od njih ne mora biti sasvim isto onome što su od nje očekivali.

Dakle, kod Blekvuda je horor susret sa jednom vrstom neizmernosti. Ona se otvara u prostoru ili, kao u trećoj priči, u vremenu. Ovo sam najpre doživeo kao horror vaccui ili strah od praznine, međutim uvek je bila prisutna granična situacija. Radi se o napuštanju civilizacije i svih mogućih poznatih društvenih, običajnih i mentalnih normi i struktura. Ali, upravo je šireća perspektiva, veliko nepoznato, generator nekih sasvim novih vidova postojanja. Dobili smo, dakle, novu nad-perspektivu posađenu na jedan vrlo psihološki temelj: um ne trpi prazninu, nepoznati oblik ili strukturu. Iako poneki njegovi junaci pomeraju pameću ovde kliničko-psihološko objašnjenje ne zadovoljava. Susret sa nepoznatim silama rađa mit. I onda to mitsko objašnjenje "radi" u pozadini priče i čitateljevog raspoloženja. Drugim rečima, Blekvud svojim junacima izmiče tlo pod nogama i sprečava racionalno objašnjenje. Sa velikim nepoznatim oni će se možda suočiti putem kulta, rituala i tako pokušati da izađu na kraj sa  dimenzijama koje podjednako opčinjavaju koliko i zastrašuju. Njegovi junaci su zbunjeni, zastrašeni i zadivljeni istovremeno. Stari poredak prestaje da važi a mitotvorna ljudska svest pokušava utvrditi novi. Problem alternativne ontologije je, dakle, zamenio problem perspektive.   

Kod Blekvuda imamo naslućivanje stvarnosti viših nivoa. Naravno, on ih do kraja nikada ne imenuje. Ovo je deo strategije građenja priče, ali njegova proza nije ideološki preopterećena. Određena religijska, okultna ili kakva slična ideacija nije izgovor za narativ već su takvi motivi izrazito funkcionalni za priču, tj. narativno opravdani. 

Ono što me je takođe opčinilo kod Blekvuda jeste visoki poetski stil sa kojim on barata. Ne treba imati dileme: ovo je književnost na najvišem nivou. 

Recimo uzmimo sledeće: Blekvud barata opisima prirode. Međutim šta podrazumevamo pod opisom? Veran objektivan prikaz nečega što postoji i mora potpasti pod pravila misaone kategorizacije i sređivanja. Međutim da bi ovde opis funkcionisao on mora neodvojiv od generalnog tona kojim neka stvarnost odiše, a sa kojom se njegovi junaci egzistencijalno susreću. Drugim rečima, opis mora biti dat u smislu autentičnog doživljaja koji nadilazi pojedinca. 

Dakle, Blekvud nikada samo ne opisuje, on svojim opisom dočarava. I to radi krajnje vešto.

Sa ovim je u vezi i još jedna fascinantna osobina ovih priča. Njihova gradualnost. Do sada nisam čitao prozu koja bi ovako uspešno i dugotrajno (da ne kažem maratonski) gradirala osećaj straha. Strah zaista postepeno raste i raste kada se čita njegova priča. A pri tom još iznenađuje. Jer taman pomislite da dalje više ne može, a on vas iznenadi pa postane još strašnije! Takođe imao sam prizore ili scene iz priča koje su mi se vraćale i nakon čitanja. Blekvudov horor dakle radi u pozadini, naslanja se na neko čulo straha u nama. 

Naizgled jednostavno.  Ko se nije osećao izgubljeno, dezorijentisano u nekoj situaciji? Onda dolazi osećaj prisustva, nepoznate sile. Što bi Henri Džejms rekao, okrenuli smo zavrtanj za još jedan krug. Ali ne može od toga uvek ispasti dobra priča.  Blekvud za moje dosadašnje čitalačko iskustvo piše najubedljivije horor. (E. A. Po je van konkurencije, naravno) Sumnjam da će lako ustupiti svoje prvo mesto. 

O blogu

Ukleta kuća na brdu - Širli Džekson

*prevod Dejan Ognjanović

Ovaj roman, svakako, treba uporediti sa Okretajem zavrtnja Henrija Džejmsa. Kada sam analizirao Džejmsov roman dekonstruisao sam guvernantin pogled na svet kao generator sveg natprirodnog u tom romanu. Ono što Džejms želi reći je zapravo: postoje pojedinačni ili društveni agenti koji su aktivno zainteresovani ne samo za vašu percepciju sveta nego i za dugoročnu sliku o svetu koju biste vi mogli imati. Mislim da taj roman upravo poziva savremenog čitatelja da iznađe racionalni ključ jer često živimo na svoj način svak svoju "guvernantu" ili možemo trpeti ideološko-propagandni teror jedne perspektive ako živimo u opresivnim društvenim sistemima. 

Međutim, kod Džeksonove se ne može tek tako odbaciti natprirodno; ili se ne može uopšte odbaciti. O čemu se ovde radi? Jedan profesor koji se zove Dr Montagju dolazi sa grupom ljudi čija iskustva bi trebalo da mu pomognu u rasvetljavanju čudnih priča koje se vezuju za kuću: duhovi, paranormalna dešavanja. Kuća ima istoriju nesrećnih porodičnih odnosa, samoubistva itd. Sa njim su dve devojke Eleonora i Teodora. Obe su imale nekakva paranormalna iskustva. Teodora je telepat koji pogađa misli. Zatim se tu nađe i budući naslednik kuće Luk, pa je i on prirodom takve veze zainteresovan za paranormalno. Na kraju tamo stignu i profesorova žena gospođa Montagju koja spiritistkinja čija je misija da "spasava proklete duše", zajedno sa svojim pratiocem, muževnim nastavnikom Arturom. Oni su iz različitog socijalnog backgrounda što nije nevažno. Njihova je funkcija da u igru ubace što je moguće širi, obimniji parapsihološki instrumentarij motiva, ali to nije ključno.

Naime, radi se o tome da nije bitno to što oni žele, već šta želi kuća. Kuća je aktivni agent; sa svojom prošlošću, tajnama i sasvim neproničnom arhitekturom. Ovde su stanja izmenjene svesti, natprirodno vezano za vizuelne i auditorne halucinacije medijum u kome se svi kreću i jeza je mnogo opiplljivija nego kod Džejmsa. Svako, dakle, nešto doživljava, ali se ta iskustva teško mogu relativizovati kao kod Džejmsa. I vezana su za kuću. Kuća je mesto opipljive strave. 

Najslabija karika u toj grupi je Elenor; izuzetno nestabilna osoba koja beži od vlastite porodice i koja je, čini se, tokom celog romana na ivici nervnog raspada. Ovako fragmentirani self unosi posebnu dinamiku u celu ovu priču i to je zapravo Elenorina priča. Elenor kao oličenje nesigurnosi i lomljivosti pojedinca u opasnom, pretećem svetu će biti, na ovaj ili onaj način, mesto čitateljske identifikacije što će itekako odrediti i značenje pročitanog. 

Ja ću, svakako, još jednom pročitati roman. Specifičan kvalitet nadrealnog u ovom romanu se ostvaruje preko niza pažljivo raspoređenih hororičnih motiva i drugo čitanje bi ih moglo dodatno povezati sa celinom značenja. Recimo, uzmimo sledeći primer:

Gospođa Dadli je kućepaziteljka koju ja uopšte ne doživljavam kao živo biće već kao duha. Jer, ako dodatno obratitimo pažnju možemo analizirati: 

- kako gospođa Dadli "komunicira" sa ljudima oko sebe?

-da li ona uopšte "komunicira" sa bilo kime?

-u kom smislu drugi "komuniciraju" s njom?

Međutim, gospođa Dadli, iako duh, je sjajna kuvarica i tamo su sva jela na vrhunskom nivou. Duhovima, dakle,  ne manjka ukusa. Ovaj pak momenat, ako ga dovoljno naglasimo, smešta snažno Džeksonin horor u društvene strukture koje se u finalnom zaključku, takođe, ne mogu zanemariti. 

O blogu