Horizont i senke - Ispiti sazrevanja kod Konrada

Na rubu senke - Džozef Konrad

prevodilac: Aleksandar Vidaković

Ispiti sazrevanja

Ovo je jedna od najubedljivijih apologija životnog optimizma koju sam do sada pročitao. Pogotovo imajući u vidu da je lišena bilo kakve patetike i nastala na materijalu proživljenog iskustva samog autora. Svojevrsna coming-of-age story i otprilike kao takav se i tekst otvara. U jednom trenutku potpunog odsustva promene u životu glavnog junaka, tj. na samom početku, dobijamo nagoveštaj buduće opširne metaforizacije tog problema. On napušta dosadnu rutinu na starom brodu i želi započeti jednu sasvim novu plovidbu. Centralna tema je sticanje odgovornosti i sazrevanje. Kada mladi kapetan kaže na kraju romana "ali ja više nisam mladić", mi znamo da je test uspešan, on je sada sposoban da svojom odgovornošću prihvati teret sveta. Teret sveta koji zavisi od subjekta je Konradova monumentalna tema. Taj teret se nikada ne ublažava, Konradovi romani stoga uvek obiluju egzistencijalnom tegobom koja se može doživeti ili namerno predstaviti kao horor. Imamo ga i u ovoj priči.

Značenje ideala

U jednom trenutku u tekstu se kaže "...Zašto? [sav ovaj napor]... Radi jednog zaista jasnog ideala." Međutim o kakvim se idealima radi kod Konrada? Kritičari bi rekli da autor ovde ne iznosi jasno svoju ideološku poziciju. Međutim pro-Conrad tumačenje kome sam sklon bi ideal tražilo u ontološkoj dimenziji subjekta. Postati ono što po sebi jesi i što još možeš biti. Jer postati kapetan, moranr prve klase je ono što sačinjava pun ideal za junaka priče. U smislu postati odgovoran pojedinac u koga se drugi mogu pouzdati. S druge strane, upravljati brodom po opasnom moru, kada se uspešno narativno realizira, je isto što ilustracija i obrazloženje životnih iskušenja i tog testa zrelosti. I već sam spomenuo da je ontološka vernost samome sebi, očuvani moralni integritet pojedinca ono na čemu počiva stabilnost sveta kod Konrada. Dok Marlou u noveli Mladost isijava snagom sirove snage date "spolja" (jer mu priroda obilato daruje tu snagu), a Makver iz novele Tajfun rešenje traži u spoljašnjem kodu dužnosti kojem ostaje veran, mladi kapetan iz ove priče mora iznaći svoj unutrašnji kod, snagom sopstvenog bića (imaginacije ili razuma, već prema tumačenju); iznaći izlaz iz mraka koji je ovde predstavljen kao zaslepljujuća odsutnost nemilosrdnog sunca, praznine stišanog mora: bonace, nekretanja, propadanja.

Metafore smrti

Ovde se u potpunosti primenjuju motivi horor žanra. S tim što užas kod Konrada proističe tamo gde sudbina ne udara direktno. Sudbina (kako god tumačili ovaj pojam) udara bočno: kada treba doneti odluku bez jasnog poticaja ili kada se sa mora pređe na kopno. A direktno suočenje sa sudbinom kod Konrada je uvek na otvorenom moru. Ovde je impliciran i jedan vojničko-viteški kod kod ovoga autora. Izdaja, podmetanja, spletke se dešavaju kada se pređe na kopno, ili kada stvarnost promeni svoje jasno, transparentno lice kako je na nemirnom, otvorenom moru. Ovde se ta opozicija takođe realizira prema tome da li se radnja dešava na kopnu ili na moru. I likovi su moralno funkcionalizovani u tom ključu: ko je čitao treba da proalnalizira tri lika u ovom ključu: Hamilton, Berns i Džajls. Ili se poznata situacija dramatično promeni: umesto bure, neprekinuta bonaca. Tek u ovom apsolutnom nekretanju rađaju se slikovite metafore smrti koje je ovaj pisac lako moga izvući iz vlastitog iskustva. Uzmimo ovaj primer: Bolesti napadaju brod i sve prave opasnosti se aktiviraju tek u nekretanju. Ovo je istovremeno Konradu poslužilo kao sjajan pripovedački most ka naraciji tame i opasnosti: hororu. Ovde motivi ukletosti proizilaze iz horror vacui.

Drugi primer: prvi oficir, bolesni mornar Berns, preklinje da ga ne ostave na kopnu jer je za njega kopno sasvim sigurna smrt. Berns je takođe i unturašnja idejna veza sa gore spomenutim motivima ukletosti.

Horor i pitanje svetonazora

Konrad dosledno žanrovski korespondira sa svim alatima koji se upotrebljavaju u hororu. Dakle ovde imamo verovanje o ukletosti, poigravanje percepcijom, slutnje, opsesivne ideje, granična fiziološka stanja pa čak i duhove. Zapravo jedno ostrvo koje se ne pomera ili se pojavljuje stalno sa različitih strana da "izmeni" vidik koji ostaje isti i zakloni horizont je Koh-Ring. Iako je faktualno, ono figurira kao ostrvo prikaza, ostrvo duh a poigravanje percepcijom je još jedna nezaobilazna tehnika horora, kako u prozi tako i na filmu. Ta granična fiziološka stanja i čvrsto verovanje bolesnog oficira Bernsa stalno na površinu izbacuju i duh prethodnog kapetana koji se sveti. Sve je u potpunosti u horor prosedeu uključujući i gore navedene metafore smrti. I gde je, zapravo, razlika?

Konrad je savršena kontrateža Pou i treba ih uvek čitati u paru. On je takođe kontrateža svim ideologijama mračnog i neprijateljskog univerzuma kao kod Lavkrafta. On priznaje prokletstvo ali ga prevodi u koordinate psihologije i odgovornosti. Konradovi junaci ne jure te duhove niti rasteruju kletve. Njihov posao u svemu tome je vlastito ispunjenje odgovornosti pred sobom i svetom: okrenuti kormilo.

O blogu

Čarobnjak iz Kremlja - Olivier Assayas (po romanu Guiliana da Empolija)

 Čarobnjak iz Kremlja

r. Olivier Assayas

po romanu Guiliana de Empolija

Nisam stigao pročitati da Empolijevu knjigu istog naslova, a pružila mi se prilika da pogledam film i mislim da nisam porgešio. O knjizi ću kada je pročitam a evo zašto mi se dopao film:

• ovo sasvim sigurno nije antiruski film; daleko prevazilazi tu vrstu propagandističkog efekta ako ga uopšte ima
• ako se gleda najpre film, on može poslužiti kao uvod u čitanje knjige. Samo je važno imati uvek u vidu razliku između dva umetnička formata. Režija je  uvek jedna od više (mnogo) mogućnosti čitanja; jedna vrsta manje ili više dobrog (obrazloženog, ubedljivog itd.)  čitanja. 
• Ovo je film o psihologiji političke moći. Centar moći je ovde Moskva, ali bi isto tako mogao biti Vašington, Brisel ili Peking s tim što ipak opisuje odnose moći svugde tamo gde postoji dvor.

Šta je dvor?

Dvor je uvek tamo gde je centar jake moći. Pojedinac ili oligarhija koja donosi odluke i svita koja se tu vrti. Možemo govoriti o strukturama neformalne moći i tada opet govorimo o dvoru što ne umanjuje važnost ovog kvalifikativa već mu samo dodaje na mističnosti  kafkijanskog tipa. Ovde to nije slučaj, pošto imamo neformalnog cara.

Dvor je svugde tamo gde logika moći ne sledi proklamovane političke modele, ustav, institucije, već se rukovodi sobom samom. Pošto smo ušli u duboku krizu političkih sistema, imamo više centara moći koji funkcionišu po imperijalnom principu. Na Balkanu gde se ja nalazim su, pri tome, uvek postojale i mini-imperijalne sile. 

Poenta filma

Kako god uzeli ovaj film je psihološko-društvena analiza participanata velike (nazamislivo velike) moći. Uvek nekako smetnemo sa uma da ih ima više. Zato ovde nije toliko reč o Vladimiru Vladimiroviču već o ljudima oko njega a ponajviše njegovom savetniku Vadimu Baranovu.

Isto koliko o Vladimiru, ovo bi mogla biti priča o Trampu, Masku i Vensu. Ne zavaravajmo se. 

Summa sumarum ovo je film o dubokim efektima koju velika politička moć čini na svoje konzumente. Siguran sam da se radi o antropološkoj, psihološkoj, ali ja bih pre svega rekao kliničkoj činjenici. Zaboravite drogu. Efekat koji vršenje velike vlasti vrši na subjekat je veoma, veoma opasan. 

Ovde leži krajnja nužnost kakve-takve demokratske kontrole moći. To vam je kao pseto kada nanjuši krv: Gotovo! Nešto se trajno i nepovratno promenilo. Morate ga najuriti. Inače, predviđanja će biti laka. Šta smo naučili iz istorije?

Glumci 

(neka mi se ne zameri što ne mogu sve spomenuti)

Vadim Baranov - Paul Dano - sve vreme odaje utisak izuzetno dragog ali i sposobnog čoveka. Svako ko se s njime družio mogao je samo to zaključiti. Da mi je bio prijatelj i meni bi bio drag uprkos svemu. Ali kada je donosio odluke koje su budile njegov dijabolički mastermind, nije se odupro i to sam priznaje. Želeo je biti "veliki" kad god je mogao. Nosilac glavne poruke. 

Vladimir Vladimirovič - Jude Law - Koliko je izneo Putina fizički? Prilično dobro. Ali izneo ga je iznutra, izbacio na površinu njegovu tajanstvenu psihologiju koliko je bilo moguće. Ovo je najhrabriji deo režije ovog filma koji je po ostalim Russia-related implikacijama veoma oprezan. 

Ksenija (nije dato prezime) i Dmitrij Sidorov (oligarh) - Alicia Vikander i Tom Sturridge - opscenost moći. Ovo je važna dimenzija filma. Na to posebno obratiti pažnju

Igor Sečin - Andrei Zayatis - iz grupe Silovika (silnika) - brutalnost moći

Boris Berezovski (oligarh) - Will Keen - patetika moći. 

Ocena od 1 do 10: 8.5

O blogu

Lavkraftova zemlja - Met Raf

prevod: Darko Tuševljaković

Koja je to zemlja?

Lavkraftova zemlja je zemlja rasizma, to bi bila jedna moguća kritička veza. To je zemlja gde su samo pre 70-tak godina crni ljudi ulazili na zadnja vrata javnih ustanova. To je sa druge strane imaginativni i ideološki okvir slavnog pisca pa je tako ova zemlja totalitet koji obuhvata neprijateljski univerzum. Namera ovog romana je svakako bila da spoji ova dva okvira, tj. da pokaže njihovu "organsku povezanost" a to mi je, kao čitaocu, prilično blisko. Čak i ako kod Lavkrafta vidimo svetonazor, metafizičku projekciju, sliku u koju verujete ne možemo izbeći društvenu uslovljenost takvih ideja. Iz dva razloga: takve primedbe su legitimne jer kao ni religijske ideje, uključujući one ezoterijske, nisu izuzete od ovakve vrste kritike, a drugo to je stvar ukusa: otkrivati takve veze. Ne morate ako nećete. S tim što valja naglasiti da je očigledna podudarnost ta dva okvira stvar humusa ideološkog i društvenog na kojima takva imaginacija počiva.




*H.P.Lovecraft - On the Creation of Niggers

Rasizam i književnost

Da li je ideološki okvir uticao na kvalitet Lavkraftovih priča? Verovatno ne. Uzeću tako, tim pre što ga nisam dovoljno čitao. Književnost je jedan zamišljeni, eksperimentalni svet koji pod određenim uslovima talentovanog sklapanja daje dobru priču; tako da u tom smislu verovatno ne. Ali ona je uvek u nekakvoj vezi sa stvarnošću ili teži da je projektuje. Dalje samo ostaje da utvrdite smer u kome takvu stvarnost kritički određujemo kao čitaoci. U mom slučaju društveni vektor je nezaobilazan. Zato mi je Rufova knjiga dobro legla.

Uvod u Lavkrafta

Okultna imaginacija i ideje kod Lavkrafta se koriste i u ovom romanu sa ciljem da se, kako rekoh, utvrdi društvena uslovljenost takvih projekcja. S jedne strane to bi bio nekakav veoma kritički uvod u Lavkrafta, nešto kao kada dobijemo predgovor sa smernicama za čitanje. Takav predgovor, naravno, nije vrednosno ni ideološki nikada neutralan. Imamo ih puno za Lavkrafta. Izvolite, sada, još jedan, ovaj Rafov. Kao i svaki predgovor sadrži određenu sumu informacija uz to što se trudi da vam usmeri razumevanje.

One se koriste sa ciljem da se precizno utvrde odnosi moći (jer okultizam pretpostavlja upotrebu naročitih moći) unutar grupe i među grupama. Takođe i među samim likovima. Na kraju dramaturgija uvek zahteva nekakvu dinamiku, snagu pokretanja radnje, aktere, one koji guraju i one koji se suprotstavljaju, one koji pritiskaju i one koji trpe. Dakle, odnosi među likovima dobijaju nadrealnu dimenziju upotrebom ovakvih motiva.

Outcasted i "niži" svetovi

A ako kažemo da analizira odnose moći među grupama, to je kao da smo rekli među svetovima, jer rasizam uvek implicira postojanje različitih svetova. Kako se ti svetovi, udaljene grupe odnose nego težnjom da se pridobiju i iskoriste neke inherentne ili tek stečene moći. Ako kažem urođene ili inherentne, dodirujem srž ovakvih metafizika kao mesto gde se "prirodno" nikako ne može odeliti od društvenog. To je mesto imaginativnih projekcija, ali i slutnji i straha koji rađaju pisanjem pesmica kao što je ova gornja Lavkraftova, ali i kvalitetnijim čak i vrlo kvalitetnim književnim učincima. Kod Rafa je korišćenje ovih okultnih motiva u službi satire, ali mi se čini da ponekad greši kada pokušava da ih predstavi samo u ključu vladajuće pop kulture, preciznije okulture. Time ideje belih opresora dobijaju mnogo na senzacionalnosti, ali gubi se žaoka. Iako Raf na neki način i "čuva" sve ono što bi bilo privlačna moć okultnih motiva za prosečnog čitaoca. Motivi uticanja, preobražaja, ekstramoći, dati su sa dosta ekstraefekata, ono što pogoduje pozornici i još više filmu. Dakle roman je za mene manje atmosferičan, a više filmičan. To bi mu bila i prednost i mana. Određene scene traže izuzetnu vizualizaciju koja je pogodna za film, ali da li je to ključno ako želimo kritikovati odnose moći među grupama? Dakle, roman dodiruje jednu granicu kada imaginacija počinje raditi protiv temeljne ideje: dekonstruisati rasističke obrasce.




*H.P.Lavkraft

Outcasted kao čitaoci koji preuzimaju stvar u svoje ruke. 

Ono što Raf dobro radi je što glavnu reč u ovom romanu daje baš tim "drugima". Naime sve desničarske teorije su kriptorasističke, a tamo gde se naročito uzgajaju, u manje ili više ekskluzivnim klubovima, poluzatvorenim društvima, ložama itd. su i sasvim otvoreno rasističke. Rasizam je osim toga ostavio više nego vidljiv trag i u mainstream društvenoj teoriji. (Kripto)rasističke teorije uvek pretpostavljaju da postoji "čista civilizacija" (ka čijoj se ponovnoj "zlatnoj zori" teži) a da je sve što postoji bledi obris takve jedne idealno moguće civilizacije. Prema tome, po njima postoji i degeneracija sa kojom je često skopčan umereniji i ideološki različito nijansiran pojam "dekadencije". Crnci su takoreći "prirodna" dekadencija, a kada se ovo opet razblaži, oni su egzotika. Postoji tabu da se moraju držati po strani; jer postoji strah od mešanja i nepoznatog. Mnogo je takvih rasističkih tabua. Ali, isto tako, ima i privlačnosti. Kada sam rekao "egzotika" mislio sam baš na to. Mislimo o vatrenim ritualima QQ klana kao obredima ne samo pročišćenja zemlje nego i kao ritualima samopročišćenja. Jer je beli čovek bio "fatalno" privučen crnom "egzotikom" koju je kasnije ritualno "okajavao". To je mogao činiti samo potvrđivanjem vlastite supremacije. Jer su "bliskost" sa outcasted belci kroz istoriju ostvarivali uglavnom putem nasilja.

Bele i crne lože

Upravo je ova ambivalencija dramaturška okosnica romana. Težnja da se jednoj snažnoj grupi preotme moć, koju nemamo, za kojom žudimo. Dakle, ako su po društvenim konvencijama striktno outcasted, u sferi magije crnci su itekako subjket moći. Zato ovde nemamo QQ klan nego bele i crne lože. Asocijativnost sa belim i crnim u smislu magijskih praksi je očigledna. A odnos belog i crnog u ovom smislu je s jedne strane relativizovan a s druge strane preokrenut. Jer pod (1) postavlja se pitanje: koja je akcija protiv agresora "crna" (moralno) nedozvoljena? i pod (2) Šta je ovde moralni mainstream? Ja sam pomislio na bele suprematiste. Igra je u sledećem: svet magije tačno i precizno preslikava društvene odnose moći. A ovako materijalizovani Lafkraftovi "drugi" postaju njegovi novi poklonici, oni koji vole jednu vrstu književnosti i da se pomere sa margine. Na posletku, oni su samo i isključivo ljudi!

Vredi pročitati

Iako previše filmičan (sada gledam i seriju koja je rađena po ovom romanu) Mat Raf je osmislio i ubedljivu paletu likova i udahnuo im tu ubedljivost kroz dobro izvedene niti lično-porodičnih odnosa što omogućava čitaocu snažnu identifikaciju tokom njihove epopeje vraćanja moći koja im je oduzeta kroz mit i kroz istoriju.





*Lovecraft Country - HBO serija




O blogu

Povratak Edgaru Alanu Pou - Avanture Artura Gordona Pima

*La Amistad

Ako je Pad kuće Ašera o kojoj sam pisao nagovestila neslućene mogućnosti horor književnosti u budućnosti, to bi se još više moglo reći za ovaj roman. Avanture Artura Gordona Pima su prava laboratorija horora i još bih je nazvao radnom mapom horora. Sve što se posle radilo na neki način proističe odavde. Ovo je merni instrument:
-čitalačkog očekivanja
-žanrovskog i dramaturškog opredeljenja
-semantičkog usmerenja autora
-filozofskog usmerenaj autora
-kvaliteta onoga što ćete u budućnosti čitati u celini gledano

Ontološki eksperiment

Roman je ontološki eksperiment sproveden kroz formu putopisa. Ali se narativ ne narušava i vrlo se lepo i pregledno čita bez cepanja strukutre teksta.
A horor je, načelno, merno mesto destabilizacije koja menja doživljaj sveta, bilo da to jezgro nesigurnosti potiče iz subjekta, percepcije, slike, predstave ili znanja o svetu, društva i egzistencijalnih uslova ili sveta kao celine ako on nekim slučajem prestane biti ono što jeste. Ova jezgra nesigurnosti posledično i ciklično stvaraju lomove ili pomeranja na svim spomenutim nivoima i utiču s jedne strane na način i strukturu, prosede priče, a sa druge strane na realitet doživljaja na strani recipijenta. Priča je ostvarila svoju ubedljivost kad god kažemo sebi:
- ovaj zaplet nije glup
- ovo je izmišljeno ali je moguće
- ono je i izmišljeno i nemoguće ali stvara jezu
-ovaj lik je utemeljen, a onaj nije
- krenemo razmišljati ličnije o tekstu: zašto se naročito saživljavam sa ovim likom
- zašto je nešto strašno iako je nemoguće itd.

Orijentaciona mapa

Zato mi se čini da je najbolje predstaviti ovaj roman upravo tako; kao orijentacionu mapu čitalačkog iskustva u hororu generalno. Ona sama mora nužno biti nepotpuna - ovde dajem samo skelet- jer će se popunjavati kako se iskustvo i moj kritički odnos prema tekstovima budu povećavali. Važno je samo znati da je mapa veoma dobra i skoro neograničeno primenjiva. Daću je ovde bez spojlovanja. Moraću staviti neke detalje (motive) priče da bih razbio preteranu apstrakciju dok će se sama mapa ticati idejnog okvira te ili bilo koje druge priče; jer je ovde reč o uticaju i o izgradnji ličnog ukusa za žanr kojim se bavim. Za eventualne primere navodiću samo autore (na nužno horor) koje sam (do sada) čitao.
Dakle mapa ide ovako. Ideje koje prate tekst su date kao skupovi. Ne prate nužno hronologiju.

1- Proslov i poglavlja I-VI

motivski orijentiri: kabina vs. paluba
- Proslov najavljuje destabilizaciju ali će naredna poglavlja pre svega baviti mukama subjekta u specifičnim uslovima.
- Već je naznačen psihološki horor; u dobroj meri realiziran ali u granicama jasne mape (brod i jasno mesto od koga se polazi)
- raspad poretka, anarhija
- Brod je, međutim, podeljen na kabinu sa potpalubljem i palubu koji ovde otvaraju okvir psihološke i egzistencijalno-društvene dimenzije. Za ovu prvu navodim samog Poa i njegove priče kao što su Lažljivo srce i Crni mačak. Za ovu drugu navodim Širli Džekson i njen roman Ukleta kuća na brdu, zato što se kontakt između pojedinca i sveta počinje komplikovati. Gotika sa autorima kao što su Le Fanu, M.R. Džejms, A.K. Dojl, Stoker; dok su R.L. Stivenson i Džozef Konrad važni kao temelj.
- Kabina i paluba opet simbolišu različite nivoe (još uvek merljive) stvarnosti: označeno i neoznačeno, javno i privatno, deklarativno i podrazumevano, mainstream i margina, svesno i podsvesno... Henri Džejms tokom cele mape ostaje u igri kao epistemičko merno sredstvo.
- moralni kod ostaje
- simbolički horor u naznakama

2- Poglavlja VII–XII

motivski orijentiri: raznolike formacije ledenog kopna; kolonije pingvina i pelikana
- Uslovi se radikalno menjaju. Tlo pod nogama se izmiče. Svet je i dalje celovit ali počinje da klizi, sve je teže održati tlo pod nogama.
- fizički zakoni izmiču ljudskom dosegu
- horor i dalje psihološki i egzistencijalni
- pukotine se sa društva šire na civilizacijski plan; iluzija kontrole i sigurnosti - ovde je nadležna Dafne di Morije
- svet je teže mapirati (epistemička ravan)
- društva pingvina i pelikana nagoveštavaju uređeni svet bez čoveka.
- svet prestaje biti antropocentričan; nagoveštaj kosmičkog horora. Blekvud
- promenjiva mapa: Eko i Borhes
- subjekat teško uzdrman ali ostaje
- moralni kod ostaje



*Bura na moru, Ivan Konstantinovič Ajvazovski, 1873

3- Poglavlja XIII–XXII

motivski orijentiri: brodolom; nepoznata ostrva i "divljaci"
- jak poremećaj koji prati varljiva stabilizacija a zatim prividni epistemički skok: deo u kome Po primenjuje svoje enciklopedijsko znanje kako bi nas obavestio o svim dosadašnjim pokušajima osvajanja južnih mora. Jedino da bi pokazao kako ljudski sistem znanja o svetu postaje beskoristan. Nešto kao kada bi Kafka raspravljao o geografiji, do te mere saznajno. A to uvodi
- novu radikalizaciju: teren je zapravo neuhvatljiv, svet se više ne može mapirati.
- priroda i kultura sada sinergetski otvaraju zamku

- egzistencijalni horor graničnih, esktremnih situacija
- antropološki "drugi"; ovime su se bavili takođe Melvil i Konrad
- Eko i Borhes su u igri u smislu mape kao lavirinta
- ta mapa postoji ali postaje nečitljiva. Kod Poa mapa je metaforička ali i sasvim konkretna (kao narativni motiv); od jasne i logičke biva zamenjena nečitljivom, hijeroglifskom mapom
- pojam o svetu postaje sve apstraktniji a
- nova hijeroglifska mapa upućuje i na mogućnosti simboličkog horora
- zlo postaje mnogo teže odredivo; opasnost ambivalentna; za ovo će biti nadležan dalje Stoker
- subjekat ostaje ceo
- moralni kod se i dalje drži
- jačanje mogućnosti za kosmički horor, Blekvud

4- Poglavlja XXIII-XXIV

motivski orijentiri: približavanje Južnom polu; topla voda, raznolike formacije magle i svetlosti, svetlosni slapovi
- svet se veoma promenio
- na način fantastične književnosti dočarava se nepoznato,
- ali i dalje je sve deo (neke) mape. Južni pol.
- subjekat je uzdrman ali i dalje ceo
- percepcija teško uzdrmana ali ne zbog poremećaja u samom subjektu nego u svetu oko njega; došlo je do ontološkog pomeranja
- simboli su u službi nagoveštavanja nepoznatog i zato nose hororični potencijal
- geografija i simbolika (imaginacija) se više ne isključuju nego pojačavaju. To je onaj razlog zbog čega su ljudi dugo stoleća vrlo ozbiljno verovali u postojanje fantastičnih bića u nepoznatim krajevima zemaljske kugle. To je isti onaj razlog zbog kojega čitalac oseća stravu ako priča u njemu uspe da aktivira
- mitsku matricu
- mogućnost kosmičkog horora; Blekvud

5- Poglavlje XXV

motivski orijentiri: mogući prelaz u nepoznato novo
- mogućnost se cementira; ni tamo ni ovamo, ali svet više nije isti
- odlaganje i prekid
- subjekt uzdrman ali ostaje
- moralni kod takođe
- međutim merila objektivnosti više ne postoje te je subjekat upućen
- na vlastitu interpretaciju. To se dalje može poopštiti jedino putem mita da bi se došlo do stabilnog značenja. Primeri su Blekvudove priče Vrbe i Vendigo.

Sve u svemu:

Izvor destabilizacije u ovome romanu je ontološki poremećaj uz dramatične pokušaje epistemičkog održanja sveta kao celine. Subjekat na kraju ostaje i narativ ostaje. Ovo je drugo je pogotovo važno. Radi se o tome, kao što sam rekao, na čemu priča pokušava da zasnuje svoju ubedljivost? Da je narativ pocepan, krivicu bi svalili na epistemičku nedoslednost ili na subjekat i njegov psihički status. Ovako se pravila sveta nepovratno menjaju do ekstrema: da li je to isti onaj svet?


U ovoj mapi se jasno vide jezgra, osi na kojoj će se dalje graditi destabilizacija koja omogućuje horor narativ: od subjekta, ambijenta, uslova življenja, egzistencije, društva, epistemičkog statusa stvarnosti koja se opisuje, narativa do samog bića, supstance sveta u kome se ta priča odvija.


Eto koliko je Edgar Alan Po bio plodan za budućnost književnosti i koliko je nezaobilazan.






*Edgar Alan Po, dagerotipski misteriozni portret iz 1849. god.


O blogu

Bili Bad i Benito Sereno - civilizacija koja luta

Bili Bad

Melvilov pokušaj da se uhvati u koštac sa onim što je očigledno bio novi val zapadne cilivizacije. Osvajačka i lutajuća pre nego što je spustila sidro, ako je do toga ikada konačno došlo, imala je potpuno uspostavljeni pravno-moralni kodeks. Oni su, da, lutalice, osvajači, tragači za srećom, kruhom, blagom i zadovoljstvima, ali oni su takođe poredak u pokretu, struktura i hijerarhija koja stalno pokušava sebe utvrditi na najnestabilnijem mogućem terenu; njihov brod stoga sebe smatra hrabrim i neustrašivim te uvek spremnim održati se na površini i uspostaviti dalje svoj kurs plovidbe. Melvil je, stoga, i u ovoj priči važan stub za ono što me zanima kod književnosti: ispitivanje samih temelja na kojima je postavljen prirodni i ljudski svet. Brod u Melvilovoj priči sve vreme je jedan obnavljajući simbol; na površini ovog nemirnog mora, i svih zemalja koje ono okružuje, on plovi i plovi, a njegova zastava će ostaviti nevidljivi ali jasan trag kome pripada ovaj svet i sve što je u njemu.  Potrebno je, znači, uspostaviti poredak, strukturu nad divljim i neusaglašenim. Prvo je civilizacija a drugo priroda. Međutim i prvo i drugo su, a to odlično zna književnost, nestabilne kategorije koje se narativnim eksperimentom dovode u takav međusobni dodir koji će preispitati naše stavove o svemu tome, odlučiti možda naš antroploški optimizam ili pesimizam. Melvil je bio svedokom jednog moćnog sveta u pokretu i nastajanju. Ali, šta se dešava kada se ta dva principa, civilizacijski i prirodni, logičkom snagom međusobnog erosa tako približe jedno drugom da dođe do problema? Kako u tom slučaju održati princip moći i samu društvenu strukturu na snazi? Možda jedno isključuje drugo. Sukob se mora nekako rešiti bar do daljnjeg. Postavimo to ovako u vidu nekoliko temeljnih postulata:

- Imamo društveni poredak u nastajanju, lutanju, ali koji je već čvrsto strukturiran sam u sebi, sa određenim pravno-moralnim kodom. Ipak, taj poredak nije od juče, ali se uvek mora potvrđivati u novim okolnostima nesigurnog mapiranja sveta. U smislu značenja priče, ovde se na strukturnom nivo povezuje sudbina pojedinca i grupe. Nijedan mornar kuda god se lično zaputio ne može pobeći od svog broda. Društvena i lična sudbina se povezuju.To ima implikacija i na psihologiju svakog pojedinačnog lika u priči.

- Tu je i svet prirode koji je izrazito ambivalentan. O tom ambivalentnom odnosu govori i ova priča. To je more, čarobno i opasno. Ono je primamljivo ali i prevarno; i konačno, ono mora biti na neki način pokoreno. Njemu se svakako ne sme verovati. Ali paroksizam ovog ambivalentnog odnosa i sva drama koja iz toga proističe dati su upravo

-u liku Bili Bada. Ono što je neizbrisivi pečat njegovog lika čini njegova iskrenost, nevinost, otvorenost, srdačnost, pravdoljubivost, dragost. Ali je poenta u tome što su sve njegove vrline, zapravo vrline prirodnosti. Bili Bad je takav kakav je rođenjem dat, bez ikakve edukacije, pismenosti, kulturom formiranih manira i bontona. Bili Bad je uvek nužna injekcija života u okoštale strukture društvenog poretka. Tu leži sva nepetost njihovog odnosa jer kada jednom dođe do makar slučajnog konflikta priroda će morati da bude skršena, oborena. Namerno upotrebljavam ove izraze da bih naglasio princip stege, obaveznosti i kazne kao nužne principe društvenog morala kako je dat kod Melvila. Taj moral je po svemu ljudski i stavljen na probu. I ovde nastaje peripetija:

-priču možemo shvatiti i alegorijski: ako se umeša treći princip, sudbina, a ona nekako preti pri svakoj jačoj nepogodi i buri gde se narušava labilna ravnoteža između prirode i društva. Znači sudbinu možemo rešiti samo tako ako u konfliktu prirodnog i civilizacijskog, ovo drugo uspostavi primat. Čovek tada često strada. I o tome se radi u ovoj priči. Ovde se uspostavlja princip trajne nelagode između erosa i civilizacije. Iz toga će proisticati mnogo krvi, pobune, romanse i tragedije.

- I ono što je takođe važno: ono će žanrovski i tematski usmeravati književnost. To mogu biti snažne društvene drame ali može ići i u pravcu nečega sasvim drugog, kao u priči:

Benito Sereno

ovde je taj odnos dva principa dat dosta drugačije. Kao slika u negativu. Priroda je ovde shvaćena u vidu "antropološkog drugog", nepoznatog, te straha koji on proizvodi. Mislim na crnačku posadu koja osvaja (taj isti ili neki sasvim sličan) brod i likove Baba i Atufala. Tu se odmah javlja i problem koje vrste je taj strah ovoga puta? Kao u negativu, kao što rekoh gore: ako u prvoj priči nevinost prirode strada, to se dešava po cenu gubitka osećaja sigurnosti života i osećaja stabilnosti poretka koji ne priznaje slabost. Tu se dalje otvaraju protivrečnosti u samom poretku koje ga čine ranjivijim na dalje nalete onoga što smo označili sudbinom, individulanom i kolektivnom. Problem je sledeći: priroda više nije nevina, svetla, na strani vrline, nego se ovde očituje kao opasna, preteća. Ali ambivalentnost ostaje: zato što strahujemo od nečega čemu se makar podsvesno divimo: surovoj snazi, volji za životom, divljini i egzotičnosti. S tim što, opet ističem, ne radi se ili ne pre svega, o psihološkom, nego o atropološkom erosu. Civilizacija u pokretu ne može bez divlje snage i u tome je njena protivrečnost. Ova priča se može jasno čitati u antikolonijalnom ključu. To je  problem susreta, epistemološki i dijaloški problem. To je problem njene nečiste savesti, kako ona sebe vidi. Crnci i njihove daleke zemlje nisu bili posmatrani u kulturnom ključu nego kao prirodni resurs zapadne civilizacije. Ali, ovde ostavljam taj aspekt i usmeravam se nečem drugom veoma zanimljivom:

-zanima me narativni okvir, tj. jezgro nestabilnosti na kojem se gradi priča jer će to dalje književnost (a videli smo kako je stvari postavio E. A. Po) preuzimati u svojim postupcima. "Naša" (belog čoveka) nesigurnost je, kao što sam gore rekao, strukturna i ideološka. Melvil u ovom slučaju to koristi da bi stvorio ambijent produžene, takoreći neograničene strepnje za stvarnost pred nama. Poredak je stabilan ali slep, dok smo mi deo tog poretka i preuzimamo njegovu strepnju na individuaonom nivou. To činimo i kao čitaoci uživljavanjem u priču. Vidimo da nešto nije u redu, ali ne znamo šta. Vidimo da ništa nije u redu ali to ne možemo sebi i drugima dokazati! Ovo je već nešto veoma blisko hororu i na to sam mislio u svom prethodnom tekstu kada sam spomenuo mogućnost da avanturistička priča pređe u horor. Izlazimo polako iz uobičajene avanture sa obezbeđenim happy endom. Sa hororom priču povezuje ekstendirana strepnja, osećaj izolovanosti i klaustrofobije. Pri tome se to ne dešava u glavi pojedinca nego ovo stanje se eksternalizuje do nivoa objektivne neimenovane pretnje. Zapravo me je ova priča svojim hororičnim kvalitetom podsetila na Henri Džejmsa i Okretaj zavrtnja. U svom eseju o Džejmsovoj noveli sam spominjao "mehanizam beskrajnog odlaganja" jer prevalencija psihičke indukcije naratorke diktira unutrašnju percepciju i dramaturgiju cele priče. Znači, neimenovana guvernanta je opsednuta duhovima i svoj strah prenosi na decu. Ali, ovde na brodu situacija je opasnija: u svetu pravih odraslih čiji se psihički status ne dovodi u pitanje, i čije otuđenje ne proističe samo iz lične manipulacije nekog subjekta nad njima, se cela struktura civilizacije kakvu poznajemo potencijalno može pocepati u nešto sasvim drugo: drugi poredak, druge zakone ili neki sasvim novi nepoznati svet na koji nismo mislili da ćemo naići pri svojim lutanjima. 

 *prva slika je preuzeta sa sajta https://www.nordicalibros.com/

O blogu

Povratak Edgaru Alanu Pou - Pad kuće Ušera

 

Moje iskustvo kao čitaoca u horor žanru je da tek povratak na Poa daje najpregledniju  orijentaciju sve moguće horor književne materije. . On mi stavlja do znanja šta je to što sam do sada čitao, koja vrsta doživljaja, misaonog eksperimenta, narativne elaboracije? Koji su to centri, izvori stvorene nesigurnosti iz kojih proističe horor, na čemu se zasniva, kako tretira subjekat, kakvu mitologiju uspostavlja i da li uopšte uspostavja neku? Pre svega horor, slično kao i fantastika (ta dva nije nužno poistovećivati) sebe gradi na zonama nestabilnosti i destabilizacije. One se mogu odraziti na tekst, a ne moraju. Mogu biti u subjektu, ili oko njega. Ako, recimo,  dođe do žanrovskog pomeranja, nešto iz avanturističke priče pređe u horor, onda imamo posla sa dramaturgijom ili arhitekturom koje barataju tim zonama nestabilnosti. 

Kod Poa, dakle: racionalno se trese, psihološko radikalizuje, atmosfera postaje autonomna. Kod Poa je horor najpre u percepciji.

Nabrojaću sada motive iz priče Pad kuće Ušera. Svaki od njih postaje mogućom skretnicom za raznorazne autore koji su dalje žanr usmeravali u određenom pravcu. To je dakle i ono što sam ja prepoznao čitajući druge autore i što ću, verujem, i dalje pronalaziti u ovom ili onom vidu. Po je, dakle, važno čvorište čitalačkog iskustva u žanrovskim nijansama horora i fantatstike. 

Redom u ovoj priči:

-dekadencija - iako je ova reč istovremeno i ideološki termin, upotrebljavam je ovde prosto kao oznaku materijalnog i društvenog propadanja

-osamostaljena atmosfera: 

-kuća je data arhitektonski ali i kao magijska tvorevina (maštom stvoreni oblik koji utiče, dejstvuje na ukućane). Biblioteka u kući sa poimence navedenim autorima je aktivni katalizator morbidnosti i raspada

-priča u priči:

-priča koju jedan akter čita iz knjige aktivno proizvodi dejstvo u samoj kući, tj gotički razvoj strave, čudovišta, zvuci itd.

-arhitektura kuće oblikuje i sudbinu svojih ukućana. Ona je zla.

-pukotina za stravu je u percepciji, dvostrukoj vizuri dva aktera:

-samog pripovedača koji je slab, pokušava da se drži racionalno ali sasvim potpada pod atmosferu kuće i njenu "volju".  Ovde već vidimo inspiraciju za Š. Džekson.

-njegovog prijatelja Ašera koji je sasvim razvaljen psihički i pod vlašću svoje opsesije

-zločin

-konačni raspad koji je u završnoj sceni sa mesecom simbolički dat i kao potpuna prevaga iracionalnih snaga. 

Dakle, kao zaključak: 

Samo u ovoj priči remek-delu dati su razni prosedei doživljaja strave, ali ovde ću primetiti da je svaki motiv grananje u velkoj paleti autora koja će slediti Poa. Sve te velike teme:

-nestabilni subjekat

-opsesija

-ludilo i deluzija, fantazmi. To je sve psihološki horor

-egzistencijalna nelagodnost; egzistencijalni i društveni  horor

-simbolički horor 

-iz osamostaljenog ambijenta dalje se ekstrapolira ontološki i kosmički horor.

To su sve račvanja. 

Zato je Edgar Alan Po mapa, merilo vrednosti i orijentacije za šta god iz tog žanra. Kod njega su, bar u zametku, date sve teme i svi postupci koje će moderna horor književnost dalje razvijati. 

O blogu

O blogu

Ovaj blog je skup ličnih beleški o pročitanim knjigama.

Ne dajem nikakva konačna tumačenja, već pokušavam zabeležiti kako se tekstovi otvaraju tokom čitanja i kakva pitanja ostavljaju za sobom. Zanimaju me dela koja narušavaju sigurnost značenja, pomeraju perspektivu ili zahtevaju da se čitalac zadrži u neizvesnosti.
Ovi zapisi nisu sistem, već proces. Mogu se menjati, dopunjavati i vraćati unazad.