У Салону Ото Бихаљи-Мерин у Београду и даље траје изложба „Од Друге шпанске републике до Франсиска Гоје” којом се обележава 90 година од почетка Шпанског грађанског рата. Овде ме занима део којим су аутори дали простора Мериновим читањима Сервантеса јер су и на тај начин додатно образложили јединство његове уметничке и политичке визије. Ото Бихаљи-Мерин је са братом Павлом основао једну од најзначајнијих културних институција некадашње Југославије, издавачку кућу Нолит.
И баш зато што без Сервантеса не би било модерног романа у данашњем смислу речи, а и да бих скренуо пажњу на немерљив допринос који је Мерин дао југословенској и српској култури, овде желим за себе сачувати цитате који се односе на његова читања Сервантеса.
Ото Бихаљи-Мерин је 1938. године у Цириху написао предговор за први том књиге Велеумни племић дон Кихоте од Манче Мигела де Сервантеса Саведре, коју је објавила издавачка кућа Нолит у оквиру едиције Еос. Потписао се као Pierre Merin, што је псеудоним који је често користио у међуратном периоду.
Како наводи књижевни критичар Света Лукић: „У складу са једном општом оријентацијом и политиком партије уважавања и неговања традиције, ’хватања коренова’, Нолит од 1938. приметно објављује старију светску књижевност чак у неколико едиција.“ Бихаљи наводи и да је едиција Еос настала као одговор на притисак цензуре.
У предговору пише:
„El ingenioso hidalgo Don Quijote de la Mancha је најзначајније дело шпанског духа. Не као историјска реминисценција, него као живо уметничко дело. Доживљујући ове судбине, што их је оцртао шпански песник, можемо и данас као и пре да се смејемо, да тугујемо и да се учимо љубави.Стотине и стотине тумачења пуниле су све новим символима ово дело које је Сервантес писао насмејаних усана а крвава срца. На узвишеним штакама Дон Кихота шепурили су се многи који су смишљали да њима узвисе своју маленкост. Други су из метежа пустоловина начинили причу за децу. Треба га читати пажљиво и с љубављу. Срца отворена широм. Јер много штошта Сервантес казује шапатом и завијено. Са директним мигом усана, као иза њега Свифт, Волтер, Анатол Франс.Многа аналогија постоји између живота писца и живота његова створа. Али можда је у свакој великој фигури књижевности садржано нешто аутобиографије.“
 |
| Графика Дона Кихота и Санча Пансе са изложбене поставке у Салону Ото Бихаљи-Мерин |
Ото Бихаљи-Мерин је написао и предговор за Сервантесову збирку приповедака Узорне приче (Издавачко предузеће Рад, Београд, 1959). Ову књигу је првобитно објавио Нолит, у едицији Еос универзал 1938. године, у преводу Хаима Алкалаја.
Бихаљи истиче да су ове новеле:
„...дубоко везане са литературом пикареске, која обухвата на широкој фреско-слици времена, поред моћника и богаташа, и беспосличаре, коцкаре, скитнице и све оне тамне прилике на ивици друштва усталасаног социјалним и економским кризама. Стога, из те литературе, која описује живот понижених и увређених, говори једна друштвена критика уобличена духом и осећањем новог уметничког запажања.У једној од Узорних прича говоре пси Берганза и Сципион о својој судбини. Иако је у том високо филозофском дијалогу реч о судбини животиња, ипак је и то иронична критика намењена њиховим господарима: месарима, полицајцамa, пастирима и студентима.“
(Извор: Текст са поставке изложбе у Салону Ото Бихаљи-Мерин у Београду, под окриљем Музеја наивне и маргиналне уметности).
