DNEVNIK ČITANJA – DŽOZEF KONRAD
Zver: Mit o ukletosti i deficit kontrole
Prevod: Strahinja Mlađenović
Najpre reći da je Konradov stil vrlo živ; priča je možda linearna ali pripovedni rukavci su neočekivani i prate logiku živog govora u konkretnom vremenu. Možda je ovo bitan razlog zašto sam ovu priču doživeo u slikama. Najjače scene su svojevrsne slike okupane suncem, a drama potpuno ogoljena, epskih razmera, tragedija urezana vatrom slike. Zato sam priču doživeo kao eksplicitan način da se iznese jedan od konradovskih scenarija gde sudbina udara direktno. Ono što je na moru jeste ogoljena drama egzistencije, a ono što je na kopnu jeste otrov koji se tiho kuva; ili rafinirano, teško probojno tkanje kroz koje će subjekat morati da nađe izlaz. Ovo je vrsta opozicije na koju nailazim u Konradovim pričama.
Dakle, pripovest izlazi iz usta Džerarda koji u gostionici Tri vrane sluša priču o brodu ubici i prenosi je nama koji slušamo. Iskustvo je najmanje posredovano ako se odmah pretvori u živo kazivanje koje sugeriše neposredan doživljaj. To su savršeno vešti rukavci za koje ne primećujete da oblikuju vaš doživljaj. Priča opet nije fotografija nego fascinacija i nagon da se kazivanje produži na način legende ili mita, odnosno onako kako bi ona pričala sama o sebi kroz vreme (čuvena mitska iluzija objektivnosti). Za ovaj brod se veruje da uzima krvne žrtve. Čarli Kolt je kapetan koji misli da može ukrotiti brod; jedna prava konradovska tema hvatanja u koštac sa sudbinom. Kolt je bezgranično hrabar, a brod neumoljiv. Prosto se nameće iz te pozicije neograničenog poverenja u sebe ideja hybrisa, prkošenja bogovima. To naročito funkcioniše imamo li u vidu da je Konrad majstor personifikacije. Kada on udahne dušu predmetima ili im dodeli nekakvu volju, teško je oteti se utisku da to stvarno ne živi, te kada ga čitate to se čini lakim. Konrad je zlatni rudnik uspešnih personifikacija. A da li je tako lako, kao što izgleda, konradovski personifikovati? Kako god, sve je personifikovano. Predmeti koji pozadinski i tajno misle o sebi su, sa druge strane, unutrašnji generator horora. Zato ovaj, kao i razni drugi tekstovi, za mene imaju sve stilske odlike horora, naročito kada su rešeni na konradovski način gde je žanrovsko manevrisanje samo sredstvo da se prevaziđe žanr i kaže nešto – o da! – o večnim pitanjima sudbine, ljubavi i smrti. Sve je to i ovde.
Osim što, kako sam rekao, ovde sudbina udara direktno i što imamo naznačeni hybris, gde su dalja težišta mogućih tumačenja?
Karakter predmeta straha
Brod mornari zovu Zver. Odmah možemo primetiti dva elementa za uspostavljanje njegovog mitskog statusa: strah i poštovanje. To je već mit koji određuje odnose na granici, tj. prema bićima višeg reda. Taj „demon” je ovde veći od čoveka. Kako je brod ipak jedno sredstvo za postizanje cilja, na značenje priče će uticati njen kraj. U racionalnom ključu brod je nesavršeno sredstvo, ali nesavršeno sredstvo proizilazi iz nesavršenog društva, tj. kolonijalnih odnosa eksploatacije. Ova kulturna komponenta nas opominje da će se izlaz tražiti na nivou reprezentacija, tj. ličnog i kolektivnog imaginarijuma kojim će se ovaj problem rešavati. Dakle, to nije pitanje matematičko-arhitektonske preciznosti naprave, nego svega onoga što je kolektivno učitano u njenu veličinu i snagu. U brod je projektovan mehanizam opresije, ali i divljenje opresiranih. On je presek svih ovih silnica koje bi da se nametnu kao filozofija života. Zato mi u svakom moreplovcu vidimo Odiseja. Zato moramo računati i na neku vrstu nerešenog kraja. Zato što je brod, kako god okrenete, konačna tvorevina, ali Zver kao proizvod naših misli je nešto mnogo trajnije i nešto u šta aktivno ulažemo. Zamenjiva je. Drugim rečima, Zver postaje simbol kao što je i more simbol.
Zapravo, Konrad veoma dobro usklađuje dva registra i oba su unutrašnja: služe za strukturisanje priče ili za profilisanje karaktera njegovih junaka. Psihološki i metafizički. Narativ u svojim psihološkim postupcima služi da se na nivou aktera priče prelije u metafizički stav prema svetu ili sudbini. Uzmimo spominjanu personifikaciju: ona je stilsko sredstvo; ali ona je i psihološki mehanizam kojim se subjekat nosi sa nepoznatim činiocima oko sebe i u sebi. Neko uvek mora da „hoće”, „želi”, „mrzi”, „snuje”... U suprotnom, otvara se horor nezamislivo jači od kolektivnih reprezentacija: čista, zastrašujuća praznina, koja se doživljava više neprijateljskom od bilo kog zamišljenog entiteta. Svaka reprezentacija u hororu služi tome da se ograniči produkcija straha. Dakle: psihološka i socijalna uslovljenost se preobražavaju u metafizički stav – odnos prema sudbini i Zveri. Dolazimo do nivoa koji postaje halucinantno-simbolički. Na taj način tek stupamo u lični kontakt sa njegovim likovima. Kao ni Odisej, ni Čarli Kolt nisu obični pojedinci nego subjekti koji imaju određeni profilisani stav prema svojoj sudbini. Tek na tom nivou počinje prava čitalačka identifikacija. Mi pokušavamo okrenuti kormilo, a ono se stalno „otima”. Na nivou narativa, ponudio sam svoje čitanje bez spojlera: ovde je tragedija ispisana sunčevom svetlošću, vatrom; tj. sudbina u gro-planu. Konrad je slikovno, vizuelno veoma rezonantan.
O blogu
.jpg)
_restored.jpg)
