prevod: Zoran Paunović
Razbijanje filmskog mita i subjekt zla
Robert Bloh: Psiho (Tor izdanje, 1989) – Povratak izvornom tekstu i Normanovoj psihologiji.
Vredi pročitati ovu knjigu. Jer je i genijalni Hičkokov film jedno moguće, tj. obrazloženo čitanje. Razlika bi bila u tome na koji način prilazimo subjektu zla. Kod Hičkoka je to zgodni Perkins, a kod Bloha debeljuškasti, sredovečni gospodin. U svakom slučaju imamo problem na koji način se seksualna tematika povezuje sa svime time: sa motivima, psihologijom subjekta (Normana Bejtsa) i načinom gradnje priče. Postoje izvesne razlike. Sada da vidimo šta sam primetio u svome čitanju. Sličnosti i razlike će biti samo implicirane.
Normanova psiha kao ukleta kuća: Gotički stubovi i palp ekonomija
Ovo je krimi roman koji zadržava važne gotičke stubove. Imamo, dakle, ukletu kuću koja je odvojena malo (simboličko odvajanje prostora neobičnog i strašnog od svakodnevice). Njena unutrašnja arhitektura preslikava Normanovu psihu. To smo videli i kod Edgara Alana Poa, a Normanova psiha jeste ukleta kuća. Dakle, kada tokom romana opisuje prostore kuće, autor dodatno razvija kompleksnu strukturu Normanovog uvrnutog selfa. Ne može biti jasnije i ekonomičnije.
Ali u drugom, važnijem pogledu, svakodnevica nije odvojena sasvim od kuće. Norman je običan, svima poznat varošanin, iako čudan i izolovan. „Zlo je među nama” je nešto što mnogo više izaziva strepnju nego tvrdnja tipa „Čudno, neobično je među nama”. Pokazuje se, dakle, da u savremenom ambijentu kulturnih ratova ovakva scenografija „radi”. Kuća je odvojena u smislu da se mora u nju ući i istražiti, što se onda čini na nivou dramaturgije. Ne time što je izdvojena ili što postoji. Jasno i ekonomično.
Gotizacija psihopatologije: Narativni mehanizam zoom-in / zoom-out
Roman je gotički na način kako uvodi psihopatološku problematiku. Glasovi koji se čuju su gotička scena. Glasovi koje čuje lik u sebi se naracijom opet pretvaraju u gotički ambijent; kao i različite Normanove ličnosti i njihovi glasovi. Da li je Bloh prvi uspeo da od psihijatrije napravi gotiku? Verovatno ne. Ali, vidno je da se njegove alternativne ličnosti postepeno otkrivaju, da bi na kraju jezivo izašle na otvorenu scenu koja izaziva jezu pomešanu sa zaprepašćenošću. Bez ove „gotizacije” psihopatologije, pitanje je da li bismo govorili o hororu ili samo o psiho-trileru.
Međutim, sam umetnički efekat proizvodi nešto što viđamo u gotici i hororima: ja bih to nazvao zoom-in i zoom-out. Pričanje je organizovano preko Normana (fokalizacijom), onoga što on misli i radi i onoga što se dešava drugim junacima. Veliki deo priče imamo zoom-in kada god Norman nešto radi ili zamišlja, jer se ne mogu razlikovati njegove tri ličnosti; da bi se zoom-out radio „običnim” narativom koji prati druge junake. Zoom-out se razvija i kada Normanove ličnosti postepeno počinju da se otkrivaju u logici priče do potpunog osamostaljenja; isto tako se zoom-out razvija kako na spoljašnjem planu priče akteri budu sve više otkrivali šta se u toj kući zapravo zbiva.
Sledeći razlog zbog čega roman deluje gotički je postojanje nekog predmeta zla oko koga se nešto dešava ili sprovodi nekakav ritual. U ovom slučaju imamo jedno mrtvo telo s kojim se radi bizarni igrokaz u kući. Ovo je, znači, nešto između jezivog u uobičajenom smislu i bizarnog (weird). Ali je ipak gotičko jer se tiče onih glasova i alternativnih ličnosti koje dobijaju svoje mesto na sceni.
Stid, deprivacija i zlostavljanje
I konačno, uz arhitekturu, tu je i biblioteka. Opet se možemo podsetiti Poove priče Pad kuće Ušera. Blohov debeljuškasti Norman je sklon okultizmu i on u knjizi čita sledeća dela:
- Novi model svemira
- Proširenje svesti
- Kult veštica u zapadnoj Evropi (Margaret Marej)
- Dimenzija i biće
- Razna teozofija
- Tamo dole (Ž. K. Uismans)
- Justina (Markiz de Sad) – ovo je izuzetak od gornjeg klastera, tek da naznačim
Blohov Norman je, za razliku od Hičkokovog, ne preterano dopadljiv debeljuškasti tip, socijalno izolovan, sklon gore navedenim refleksijama i dosta nespretan. Pri tome pati od neke vrste seksualnog ludila. Oko te seksualnosti, stida i nasilja vrti se najvažniji, možda neuočeni sloj ovoga romana. Deluje da je on seksualno nerealizovan; on je voajer čiji su nastupi erotske požude praćeni dramatičnim unutrašnjim potresom koji rezultira ubilačkim nagonima.
Ali primetimo insistiranje na stidu i agresivnom upadu majke u njegovu uvrnutu intimu. Imamo u romanu i jedan flashback u kome ga majka zlostavlja nakon što ga je uhvatila u „nepriličnoj” radnji. Tako ga je tukla po glavi da je skoro izgubio vid. Kada god bi, dakle, i kao odrastao, „video”, primetio kroz svoju špijunku neki erotični detalj, taj momenat postaje deo zapleta: majka upada agresivno i ubija, kažnjava njegovu seksualnost.
Pošto između njih postoji skoro pa incestuozni odnos, i on se sveti majci za njene seksualne prestupe (iz njegove vizure). Moje čitanje, dakle, otkriva stid kao Normanovo centralno osećanje. Možemo na svu ovu psihopatologiju, a u vezi sa gotikom, dodati da je seksualna problematika vrlo često elaboracija okultnih razmatranja pošto su to u osnovi naturalističke filozofeme. Takođe, taj okultizam je Normanov pokušaj da prevaziđe svoje deficite koji su nastali iz majčine agresivne deprivacije njegovog procesa odrastanja.
Patološka podela ličnosti i slom smisla
Zatim, tri ličnosti. Otkrio sam tri ličnosti koje se smenjuju: ličnost majke, ličnost malog dečaka, i ličnost Normana koji se pojavljuje pred svetom – građanska fasada. Sve tri ličnosti su zle. Na kraju romana trijumfuje jedan glas, majčin, koji svu krivicu svaljuje na zlostavljenog sina. Međutim, odrasli Norman aktivno postavlja scenu za igrokaz koji omogućava i prikriva zločin. Nesazreli dečak u poluincestuoznom odnosu sa majkom je u drugom smislu takođe zao, ako ništa drugo zato što je fasciniran majčinim zlom i jer nije uspeo da ga se u procesu integracije reši. Na kraju nema nijednog zdravog aspekta koji bi poslužio kao osnova da se ličnost ne rasturi. Sve je u procesu raspada kao ona kuća Ušerovih. Psiho u mom čitanju nije prvenstveno roman o serijskom ubici. To je roman o ličnosti kojoj nije dozvoljeno da se odvoji od majke i odraste, pa se unutrašnji sukob između želje, stida i zabrane pretvara u smrtonosnu psihičku podelu.
Obično, ako ne ubacimo teške moralne dileme na način Dostojevskog sa ogromnim elaboracijama i složenom paletom likova i opisa, skloni smo da potcenimo značaj književnog dela. Ova priča je tako jednostavno ispričana, sa tako majstorskim, postepenim otkrivanjem detalja, sa onom tehnikom zoom-in i zoom-out o kojoj sam govorio, da postiže neverovatno snažan utisak na čitatelja. Kada ga je pisao, Bloh verovatno nije nameravao da piše „visoku” književnost, ali je kroz mehanizme trilera uspeo da ogoli psihološku traumu i američku provincijsku izolaciju.
Razumevanje tragike: Paralela sa Trevorom
Tokom čitanja Psiha često sam se prisećao romana Felisijino putovanje Vilijama Trevora. Normanovo zlo je psihološki objašnjeno i smešteno u gotički okvir, dok Trevor ostavlja čitaoca pred zlom koje ostaje gotovo nepronično i zato deluje tragičnije. U Trevorovom romanu nemamo gotički filter kroz koji bi zlo moglo biti provučeno. A svojevrsno razumevanje za Normanovu tragiku je osetio i sam autor, ili barem jedan njegov lik. Kada je čula da će Norman ostatak života provesti u ludnici a ne u zatvoru, Lila kaže:
„Drago mi je. Bolje da je tako. Čudno, kako se stvari drugačije događaju u stvarnom životu. Niko od nas nije naslutio istinu, samo smo tapkali u mestu sve dok nismo učinili prave stvari iz pogrešnih razloga. A ja u ovom trenutku ne mogu čak ni da mrzim Bejtsa zbog onoga što je uradio. On je sigurno patio više nego bilo ko od nas. Na neki način mogu i da ga razumem. Niko od nas nije duševno zdrav onoliko koliko se pretvara da jeste.”
.jpeg)
