Dnevnik čitanja - Džozef Konrad: Karen

Karen: Jedna uspomena – Teatar moći i strasti

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

Ova priča usložnjava moje čitanje Konrada iako sam naišao na sve najvažnije motive u dosadašnjim pričama. Ovoga puta, kao ni prethodnog, ako je ikako moguće, neću davati spojlere. Čitatelj koji je pročitao priču razumeće o čemu govorim, a onome koji nije može poslužiti kao uvod. Možemo govoriti o više planova analize: antropološko-politički, psihološki i čisto književni (kao kada sam govorio o odnosu slike i simbola). To će se malo i mešati u razmatranju pojedinih planova.

Uzmimo kolonijalni ambijent ove priče. I krenimo od pomenute slike–simbola. Brod se usidrio nedaleko od obale i ovo je mesto na kome se dešavaju najbitnije stvari u priči. Verovatno do današnjih dana najuspešnija imperija svih vremena, britanska, nikada nije potpuno ulazila u kopno. Za razliku od nekih drugih, manje uspešnih imperija poput ruske ili nemačke, pa čak i današnje Amerike, ona nije bila opsednuta kontrolom kopna. Bilo joj je samo važno da drži ključne morske prolaze.

U svetlu generalne opozicije more–kopno (to jeste sfera prirodnih i sfera društvenih sila) u Konradovoj književnoj laboratoriji ovo dobija jaku psihološko-simboličku dimenziju. Zato što se ona odlučila da se nosi sa nestabilnim i kolosalnim prirodnim silama pre nego sa provizornim oblicima društvenih konvencija. I zaista, ako bolje razmislimo, mnogo je teže kontrolisati svetska mora nego bilo koje kopno. A pošto sam u ranijem jednom tekstu govorio o brodu kao pokretnoj strukturi svesti, onda vidimo da se ova imperija pozicionirala tamo gde i sve ono što je u vezi sa kopnom mora proći: trgovina, oružje, politički interesi i glasine, zatim drugi kolonijalni uticaji i raznorazne ideje. Znači, tamo gde se usidri britanski brod, tu je svojevrsno mesto zbivanja.

I u ovoj priči posada uglavnom ne napušta svoj brod. Ne odlaze oni na kopno, nego se dolazi kod njih na brod, na njihov teren. A brod je svojevrsna ambasada. Iako je ovo trgovački brod i iako se bavi nelegalnim poslovima kao što je trgovina oružjem, on nosi istu tu simboličku moć. Imperija baca dugačke senke. Kada oni suviše zađu u to kopno, postaju izuzetno slabi. U književnoj transformaciji tada dobijamo horor priču. Setimo se Krčme kod dve veštice.

Čak i u ovoj priči vidimo razliku između dve imperijalne političke pozicije koja je dobila odgovor u smislu književnih motiva i narativne strukture. Holandija je takođe imala uticaj u Malajskom arhipelagu. Iako pomorska sila, ona je ovde pozicionirana i duboko upletena u ono što se dešava na kopnu. I onda ovo uvodi tragične posledice ovakvih mešanja. Jedan holandski trgovac otima domorodačku ženu. U tekstu imamo i domicilnu perspektivu gledanja na kolonizatore. U tom pogledu Britanci mnogo bolje prolaze nego Holanđani.

Pozornica koja nestaje

Kada se konačno ukotve, vide jednu sliku magične prirodne lepote. Tamo se nalazi svet lokalnog poglavice, ratnika Karena, šarolik u bojama, ritmovima, tkaninama i ceremonijama Istoka. Narator je Evropljanin sa trgovačkog broda i pripadnik kolonijalnog sveta koji se divi tim čarima Istoka. Kao i drugi Konradovi mornari, on je individualac otvoren za egzotiku, a opet dovoljno odmaknut od vlastitih kontinentalnih kulturnih prilika. Međutim, videćemo da se on tokom priče nikada neće dati potpuno začarati. A slika predela je sledeća:

„...I zaista, posmatrajući to zemljište oivičeno morem i odsečeno od kopna strmim padinama planina, teško je bilo verovati da negde blizu ima života. Bilo je savršena jedna celina, neznana, i tiha, puna života koji se razvijao krišom, i davala utisak nelagodne samoće; života koji je izgledao neobjašnjivo lišen svega što bi pokretalo misao, uznemiravalo srce, davalo naslutiti zlokobno prolaženje dana. Izgledalo nam je kao zemlja bez uspomena, kajanja i nade; zemlja u kojoj ništa nije moglo da priživi spuštanje noći, i gde je svako rađanje sunca, kao neki zasenjujući čin novoga stvaranja, ostajalo nevezano za sinoćnjicu i sutrašnjicu...” [isticanje moje]

I ovde se polako uvodi psihološko-politički plan. Priča o Karenu jeste svojevrsna politička studija apsolutnog vladara. Temeljna i pronicljiva. A sav taj čarobni dnevni predeo se doživljava kao varljiva pozornica. I život koji se razvijao krišom dešavaće se na trgovačkom brodu.

Karen je bio poglavica plemena kojim je vladao na jednoj maloj teritoriji. Samo pleme nije nikakav politički subjekt, a njegov vladaru je osoba na ivici duševnog raspada, i ta pukotina otvara prostor za raznorazne uticaje sa strane. Razmislimo na simboličkom nivou o ovome kao o moru koje prodire u kopno. Ovo bi bio i neki generalni obrazac kako su kolonijalni izaslanici delovali na terenu. Dvorska situacija, pak, na tom ostrvu jeste iznenađujuće slična bilo kojoj savremenoj autokratiji.

Laboratorija strasti i prožimanje priobalja

Psihološki plan priče dalje snažno angažuje Karena i njegovu tužnu životnu priču. Ovde ćemo dobiti prepoznatljive motive muške lojalnosti, izdaje i moralnih izbora. Dobićemo i erotičnog ženskog duha koji budi nemir. Ponovo sukob želje i odgovornosti. Imamo priču o ludilu i lokalnim verovanjima sve u jednom. Ovaj animistički prostor jeste najplodniji za Konrada da se u njemu ispolje individualne čežnje, motivi i psihologija.

I drugi britanski pisci su odlično radili u svojim laboratorijama strasti na animističkom području. Setimo se samo Džefrija Firmina iz Laurijevog romana Pod vulkanom. U mračnom ambijentu duhova koji isplivavaju pred praznik Svih Svetih dešava se njegova tragedija. A i tamo je u podtekstu poredak političke moći podignut na metafizički nivo.

Drugi glavni i specifično-književni Konradov plan izražen je u spominjanoj opoziciji more–kopno. More je prostor delovanja prirodnih sila, a kopno prostor delovanja ljudskih sila, to jeste raznih prikrivenih ličnih, političkih, ekonomskih i drugih motiva. O tome sam dosta govorio. Prirodne sile nemaju nikakav lični odnos prema čoveku. Grom udari ne zato što hoće da ubije čoveka. Sunce prži i to odvede ka herojstvu i tragediji. Ali ni sunce ni grom nemaju nameru.

Zato u ovom usloženom poretku u kome more prikriveno ulazi u kopno, a kopno na čudan način prodire u more, na nivou Konradovih pesničkih opisa i pejzaža počinje komplikacija društvene i psihološke problematike. To su, dakle, priobalja, luke, zalivi, lagune, ostrva i morski tesnaci i prolazi. Kako ja vidim, kod Konrada nijedan opis nije samo opis dat radi estetike, nego istovremeno uvod i alternativni prikaz za raznorazne složene psihosocijalne konfiguracije.

U priči o Tajnom saputniku me nije zanimalo da li je Legat (begunac) psihološka tvorevina kapetana broda ili stvarna osoba. Zanimalo me je i jedno i drugo istovremeno. Tako i opoziciju more–kopno shvatam kao složene motive-simbole čije približavanje stvara komplikaciju. Radi se, dakle, o pokušaju prodora prirodnih sila u sferu kulture i o kulturi koja pokušava da organizuje prirodu.

Primer jedne takve prirodne sile koja prodire u svet društvene organizacije jeste ludilo. Ništa ne vredi savršeno uređenom društvu sa savršenim zakonima ako za vladara ima ludaka. A primer kako kultura pokušava kodirati biološke faktore jeste kada Pata Matara, lik iz ove priče, traži pripadnicu plemena, svoju sestru koja je odbegla sa kolonijalnim trgovcem; pa da ubije i nju i njega; da bi na taj način spasao porodičnu čast. I ovo je istovremeno važan most ka području reprezentacija, to jeste kulturnog kodiranja koje me ovde možda i najviše zanima.

Animistički obrasci i moć zapadne amajlije

Animistički pogled na svet je generalno organski spojio ova dva pola - prirodu i kulturu. Razni magijski sistemi i pogledi na svet jesu zapravo vrsta naturalističkih (pseudo)filozofskih sistema. To me ovde, međutim, zanima kao tek jedan sloj važan za narativne postupke i čovekovu potrebu da oduševljava, to jeste daje daha svemu što postoji, pa i mrtvim predmetima. Ali kod čoveka Istoka, ili u ovom slučaju Malajskog arhipelaga, na to se dodaju raznorazni drugi slojevi reprezentacije: islam, elementi hinduizma, lokalnih legendi i tako dalje.

Čitatelj će u priči videti da upravo jedna organizovana i u priličnoj meri sistematizovana religija poput islama služi kao brana prema eruptivnom uticaju animističkih verovanja (odnos Karena i njegovog mudrog pratioca). Islam je tamo imao jednaku ulogu kao građanski zakon na Zapadu. A trgovci na brodu su praktični ljudi, nepoverljivi prema svakom kopnu i koloritu pejzaža ili običaja. Koliko god mu se divili, njihov brod je uvek u luci odvojen od kopna.

Čitatelj će se možda čitajući ovu priču zapitati šta će ovde konačno pobediti - taj zapadni racionalizam ili istočnjačka mistika? I zapaziće da se trgovci sa Zapada neće boriti sa tom mistikom. Ne veruju oni ni u šta od toga, ali će intervenisati. Zar kraljica Viktorija ne bi bila moćna nova amajlija? To je ono što bismo danas nazivali nekom moći. Iako taj brod nije imao bitan real-politički uticaj, imao je veliku simboličku snagu samom svojom pojavom.

Teško je reći u pravoj meri, ipak, ko je tu na koga i koliko uticao. Kada se posle dosta godina, na kraju priče, dva prijatelja mornara sretnu, zapitaće se da li je njihov svet u domovini poslova, uticaja i novca išta realniji od onoga na Malajskom ostrvlju? Na kraju, oni možda nisu ljudi nijedne obale, nego te plutajuće strukture koja nikad ne nalazi svoju luku.

---

Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Britanska parna jahta „Xantha” (izgrađena 1867, fotografisana oko 1890); Slika 2 – Raden Saleh, „Forest and Native House / Javanese Homestead” (1860), Smithsonian American Art Museum, Washington D.C. / Public Domain; Slika 3 – Srebrni novčić sa likom Kraljice Viktorije (Veiled Head Farthing, kovan 1901) / Public Domain.

O blogu

---

Dnevnik čitanja - Džozef Konrad: Laguna

 Laguna – magija divljine i interkulturni dijalog

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

Ako se u priči Il Conde prikazuje tragedija sa „civilizovanog kopna”, onda se u ovoj priči prikazuje tragedija čoveka „iz divljine”. Posmatrač jeste beli čovek, ali glas se daje domorocu. Slušam te, pokušavam da razumem, ali prvom prilikom gledam da zbrišem odavde, od ove čarobne i divlje lepote.

Takođe magija kopna, ali sa mnogo više simpatije nego u priči Krčma kod dve veštice. Konrad je zapravo lokalnu situaciju domorodačkih mitova povezanih sa drugim kulturnim uticajima spojio u poetsko-pejzažne slike velike lepote. Verovanja tog domicilnog stanovništva pre svega obuhvataju najstariji animistički sloj za koji se vezuju hinduistička božanstva, lokalne legende i mitovi. Dat je i senzibilitet čoveka koji ulazi u taj začarani svet, ali ga ne svodi na tu vizuru. Ovo svakako nije kolonijalni pogled i prikaz egzotike Istoka.

Evo kako se antropološka vizura spaja sa umetničkom. Ovde je u jednom data kolektivno-kulturna (mitska) i individualno-umetnička transformacija egzotične stvarnosti:

„...Uvek spremno podozrenje zla, podozrenje koje u zasedi nagriza srca, zastruja u tišinu oko njega – u tišinu duboku i nemu, i dade joj izgled nepoverljiv i podao, kao mirna i neprodirna obrazina neopravdanog nasilja. U tom prolaznom, silnom uznemirenju njegovog bića zemja obmotana zemljanim mirom pretvori se u zemlju senki i nečovečne borbe, poprište strašnih i ljupkih fantoma uzvišenih ili niskih, koje se vatreno bore za prevlast u našim bespomoćnim srcima. Uznemirena i tajanstvena zemlja neugušenih žudnji i bojazni...”

 

Herojski beg u osamu divljine

Imamo dva glasa koja se ne spajaju u jedan. Ovo je situacija razgovora belog čoveka i Malajca. Koliko su se razumeli, drugo je pitanje; nelagoda proističe iz različitih sudbinskih okolnosti. U oba slučaja imamo, međutim, situaciju bega. U tom smislu, beli čovek je u prednosti jer se može ponovo otisnuti na more.

Arsatovu (domorodac) sudbinu možemo porediti sa drugim situacijama ljudi zatočenih kopnom. Recimo sa pričom Il Conde u smislu početne opozicije u mom tekstu. Nekako mi se čini da Konrad ima više simpatija prema „divljini” nego prema „civilizaciji”. Zato što je ta divljina bliža moru i prirodnim silama nego što je skučeni deo evropskog kontinenta sa koga pokušava pobeći grof. Kod Konrada je ta ambivalencija jasna, pa mu je tako i Napulj draži od Beča. Bez obzira na to što su možda društveni odnosi u toj „divljini” (evropskoj ili bilo kojoj drugoj) brutalniji nego u „sređenim civilizacijama”. Ali, zapravo, ni na jednom kopnu on nije potpuno miran.

Zato što kopno usisava (zarobljava) na različite načine i određuje na različit način „sudbinu”. Simpatija koju Konrad ima prema Arsatu ogleda se upravo u dramaturškoj analizi njegovog bega. Obratimo pažnju na ovo: Arsat se pokušava povezati sa duhovima prirode, a ne sa lokalnim interesima moćnika, raznih rađa i kojekakvih klanova koji tamo vladaju. Ali postoji ključ koji povezuje Tuana (belog čoveka) i Arsata (Malajca): a to je individualizam koji ne beži od tragičnog ishoda. Arsat ne može pobeći na otvoreno more, ali takođe okreće leđa svom društvenom okruženju. Zato ga ono u svojim sujevernim strahovima smatra prokletim i urokljivim. Pri tome, dimenzija njegovog bega je podjednako herojska kao i ona na otvorenom moru, iako neminovno (a ne verovatno) tragična.

Ton kojim Arsat ispoveda svoju priču jeste mitski, gotovo ritualan. Mit se na taj način potvrđuje (jer se verovanja teško prevazilaze), ali i radikalno osporava jer se Arsat ipak okreće protiv društva koje je takve mitove proizvelo na svoj jedinstven način. Kakav je u svemu tome položaj belog čoveka, Tuana? Racionalni čovek Zapada je duboko nepoverljiv prema ovoj egzotičnoj magiji, kao što je i kritičan prema civilizacijskim kodovima na svom kontinentu, zbog kojih se otisnuo na more. Ipak, između Arsata i Tuana se uspostavlja razgovor – pokušaj razumevanja.

Etički izbori i slike za pamćenje

Na ovom interkulturnom aspektu sporazumevanja između predstavnika različitih kultura sam se zadržao zbog stalne Konradove aktuelnosti u pogledu kolonijalnih preispitivanja i uloge evropskog čoveka u sudbini neevropskih naroda.

Ali, ova priča razvija dalje Konradove velike psihološke i moralne preokupacije: pitanje moralnih izbora, komplikovanih odnosa lojalnosti, krivice, želje i odgovornosti. Drugi primer analize moralnog izbora dao sam u svom eseju koji se bavi pričom Tajni saputnik. O jakim slikama simbolične vrednosti (odnosu slike i simbola) sam takođe govorio u tom istom tekstu.

Ova priča mi deluje kao vredan izvor smernica i putokaza za dalje čitanje. Zato ću ja ovde navesti nekoliko jakih citata „za poneti”, simboličnih slika za pamćenje.

„...Uzmućena voda penušala se duž čamca u nejasnom žuborenju. I belčev čamac, ploveći nizvodno u prolaznom nemiru koji je sam stvarao, činilo se da ulazi na dveri jedne zemlje iz koje je nestala i sama uspomena na pokret...” [isticanje moje]

„...Nad lagunom lebdela je magla, brišući lagano svetlucave slike zvezda. Još malo, i veliko belo isparenje pokri zemlju: pritiskalo je tamu hladno i sivo, vrtelo se u bešumnim maticama okolo stabala i oko verande od kuće, koja se činila da plovi po nekoj nemirnoj i neopipljivoj iluziji mora. Samo su u daljini krune drveta stajale u obrisu prema svetlucanju nebesa, kao neka tužna i mrgodna obala – obala varljiva, bezmilosna i crna...” [isticanje moje]

---

Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Raden Mas Pirngadi, „Pantai Pelabuhan Ratu” (1927) / Public Domain; Slika 2 – Raden Saleh, „Forest and Native House / Javanese Homestead” (1860), Smithsonian American Art Museum, Washington D.C. / Public Domain.

O blogu

---

Dnevnik čianja - Džozef Konrad: Il Conde

Il Conde – jedno queer čitanje

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

Radi dokazivanja svojih teza moram analizirati elemente zapleta. Čitatelj koji želi sačuvati primarnu neizvesnost prvog čitanja, možda bi trebalo da se ovom tekstu vrati nakon što sklopi sopstvene utiske o delu.

 

Prepoznatljiva Konradova tema: integritet subjekta u situaciji pritiska i haosa sveta. U ovoj priči se sve odvija na kopnu koje je, videli smo, najnesigurniji teren. Ako se otisne na more, subjekat u toj situaciji je u realnoj mogućnosti da spase ne samo sebe nego i zajednicu za koju je odgovoran. Ako izostane ta mogućnost bega, kopno ga usisava. Ali, on to mora učiniti što pre je moguće, pre nego što ga kopno usisa. A čovek postaje mornar kada je još mlad, jak i neustrašiv.

Zapravo, Konradov pojedinac „spasava” svet, makar bio sveden na jedan jedinog brod, u situacijama ekstremne opasnosti. Drugim rečima, pojedinac će spasiti sebe, a onda možda i svoju zajednicu kada se suoči sa prirodom u njenoj izvornosti, u njenoj nevinoj i divljoj nemilosrdnosti. Ovde vidim Konradovu herojsku ontološku vizuru koju sam već spominjao. Njegov pojedinac ne sme zakasniti da napusti kopno, s jedne strane, ali sa druge – da parafraziram Mišimu – on ne sme ni izneveriti more. Ovim sam najavio i zaključak ovoga eseja, ali nastavimo redom.

Prefinjeni bečki aristokrata pati od teške bolesti i odlučuje otići na jug u Italiju kako bi produžio svoj život. Ali, dok uživa u svoj toj napuljskoj lepoti predela, iznenada ga u jednom parku napada lepo obučeni mladić, verovatno sa namerom da ga opljačka. Ovaj neprijatni doživljaj dovodi u krizu čitavo njegovo biće. Zato što je naš aristokrata osetio da ga ceo njegov lepim manirima izgrađeni poredak, obrazovanje, kultura ne štite od haosa sveta. To ga kao osećajnog i ranjivog subjekta duboko slama.

Najpre sam bio malo zbunjen iz današnje vizure brutalne borbe za opstanak, ratova i svakovrsnog nasilja kako je bilo moguće da to u njemu proizvede totalni duševni slom? Bez obzira na to što je ranjiv i bolestan, ili na to da su ljudi na jugu temperamentniji od onih na severu itd?

Krećem od načina na koji je priča iznesena. Narator je Konradov alter-ego koji poštuje neophodan princip distanciranosti prema događajima o kojima izveštava; to je, dakle, pripovedač-majstor. Ne sumnjamo ni u šta od onoga što smo čuli. I on prema grofu ima odnos empatije. Princip objektivnosti i empatije se ne isključuju međusobno. Ali upravo ovo drugo mi daje za pravo izneti pretpostavku da među njima postoji odnos (tajnog) saučesništva. Ovaj koncept sam podrobnije objasnio u tekstu Tajni saputnik. I naš narator, vrlo verovatno, zbog „delikatnosti” cele stvari priču dodatno kodira, ali na način da daje ključeve čitatelju da sve to na pravilan način iščita, protumači. Hajde da to sada uradimo. Šta se zapravo desilo?

Estetski šok u sudaru sa realnošću Juga

Najpre: priča je i ovako kako je ispričana sasvim tačna. Zatim, naš aristokrata je nesumnjivo veoma senzibilna osoba, ali na način koji svoju senzibilnost uklapa u poredak građanske ušuškanosti koja odiše umetnošću i koja obiluje manirima; svojevrsni izdvojen svet lepih duša udaljen od svakovrsnih banalnosti veza prostog puka. Na neki način, naš grof u toj i takvoj sredini može biti to što jeste i da ga svi pritome uvažavaju. On je bezbedan.

Ipak, to je poredak koji na „hladnom” i „racionalnom” severu, punom dužnosti i sivila postoji samo po salonima i pod kamernom svetlošću njihovih plemenitih interesovanja. Ali plemenito sunce umetničkih čežnji nije i ono koje prži na Jugu, a grofu savetuju da pobegne u morske predele jer će topli morski zrak delovati pozitivno na njega. Ispostavlja se, međutim, da će to biti fatalno za njega. Njegov fatum se opisuje kao vrsta estetskog šoka koji se dešava u sudaru sa realnošću. To je u literaturi sasvim moguće. Uostalom, naš grof je već teško bolestan. Ja ovde koristim stereotipe sever–jug ne samo zato što su kao takvi dati u tekstu, nego i zbog toga što čine funkcionalnu dramaturšku i idejnu opoziciju u ovom tekstu.

I kada stigne tamo, zapravo se nađe u jednoj ekvivalentnoj situaciji. U čuvenom napuljskom parku Vila Nacionale održava se koncert, ali kada se završi, i dok se publika razilazi, njemu se ne da napustiti park, već počinje da kruži zamračenim, gustim i osenčenim alejama tog istog parka. To ide ovako:

„Bilo je, naravno, vrlo raznolikih tipova: sjajnih staraca sa belim brkovima, debelih ljudi, mršavih ljudi, oficira u uniformama; ali najviše se viđao, rekao mi je, južno talijanski tip mladića, bezbojnog čistog lica, crvenih usana, kao ugljen crnih malih brkova i pokretnih crnih očiju, vanredno izrazititih kad bi se namrštile ili podsmevale.”

„...Povukavši se iz gomile, grof sede za jedan mali sto pred kafanom, pored jednog mladića baš tog tipa...

...Šetajući u blizini muzike, grofu se učinilo da je dvaput video mladića kako prolazi usamljen u gomili. Jednom im se srele oči...

...Zatim se vrati i okrete još jednom. Učinio je ovo nekoliko puta pre nego što primeti da neko sedi na jednoj od klupa...”

Dakle, narator ovde jasno opisuje, i taj opis onoliko koliko je potrebno prilagođava, kodira: ali jasno je da je grof u kruzingu (traženje partnera). Zatim se dešava taj bliski susret sa mladićem koji se opisuje ovako (kombinacijom upravnog i neupravnog govora):

„...'Spustio sam ruke', reče, 'ali ih nisam stavio u džepove. Osetio sam pritisak tu – 'On stavi vrh prsta ispod same grudne kosti, baš na ono mesto gde japanska gospoda počinju izvršenje harakiri: jednu vrstu samoubistva, koje sleduje gubitku časti, neizdržljivom skrnavljenju delikatnosti čovekovih osećanja.'Pogledam dole', produži grof upečatljivim glasom, 'i šta vidim? Nož! Dugačak nož–'...”

Harakiri je zaista vrlo muška i vojnička asocijacija vezana za odnose lojalnosti (spominjao već u drugim tekstovima). Psihoanalitički simbolizam (nož) je jasan. Spomenuću još te motive. Zašto, međutim, grof ništa ne preduzima, ne diže larmu? Na kraju se ispostavlja i da nije izgubio mnogo novca. Da li je to razlog? Pre će biti nešto drugo. U tekstu se kaže:

„On se strese. Bilo mu je u prirodi da beži od skandala više no od same smrti. A nema sumnje, za mnoge bi ovo ostalo za navek đavolski čudna stvar– uzimajući izvesne čisto napuljske sklonosti... Pošto mu je vera u poštovanja dostojan životni mir bila iz osnova potresena, mislio je da može svašta da se desi.”

Kako je baš u tom trenutku njegova „vera u poštovanja dostojan životni mir bila iz osnova potresena” ostaje protivrečnost ovog lika. Napuljske sklonosti su u to vreme bile šifra za istopolne odnose dok su aristokrati, pisci i razna bogata gospoda odlazili tamo u potrazi za zadovoljstvima i slobodom koju nisu nalazili u svojim severnim zemljama. U edvardijanskoj Engleskoj su takve sklonosti bile zakonski kažnjavane. Setimo se Oskara Vajlda i procesa koji je prema njemu vođen 1895. god.

Ili hajde da se ne lažemo, nisu te sklonosti tamo na severu postojale manje, a jug je kao neko iskvareno mesto, nego su se sprovodile na način da se nisu smele očitovati i da se o tome nije smelo govoriti. Princip četiri zida. U čemu se, dakle, sastoji moja queer pozicija u ovom tekstu? Svakako ne da se „otkrije” da je grof imao takve sklonosti. Who cares! Ili da se „otkrije” da se to tamo radilo, pa da otkrivam toplu vodu! Ona se sastoji u tome da ću o svemu tome govoriti bez eufemizama, tačno ono što mi tekst dozvoljava da ekstrahujem, ali ću problematiku sagledavati u cilju šire problematike Konradovih preokupacija kao i u drugim tekstovima u ovom mom dnevniku. Ovo nije priča, dakle, ni o kakvim identitetima, pa ni seksualnim, ali da isteramo do kraja sve ove motive. Grof se, dakle, našao u restoranu punom nekakvih mladića pa tamo video i svog napadača:

„Grof baci nestrpljiv pogled iza stuba, očekujući dolazak rizota, i gle! na levoj strani, naslonjen na zid – sedeo je mladić. Bio je sam za stolom sa bocom neke vrste vina ili soka, i bokalom ledene vode pred sobom. Glatki maslinasti obrazi, crvene usne, mali kao ugljen crnih brkovi kicoški zavrnuti na gore, lepe crne oči malo teške i osenčene dugim trepavicama, onaj naročiti izraz svirepog zadovoljstva koji se može videti na poprsjima nekih rimskih imperatora – bio je to on, o tome nema sumnje. Ali, on je bio tipičan. Grof brzo pogleda u stranu. I onaj mladi oficir tamo što čita novine, i on je isti takav. Isti tip. Dva mladića malo dalje, koji su igrali dame, ličila su isto tako–'Grof spusti glavu, a strah mu je bio u srcu da će ga večno goniti slika toga mladića...”

 

Kodiranje žudnje i mehanizmi percepcije

Ovde bih napomenuo sledeće:

(a) motivi koji se ponavljaju – mladić ovde, tamo i onde, a pri tome svi liče – kodiraju jedan način percepcije. Grof je esteta koji ne zanemaruje mušku lepotu.

(b) Ali nije stvar u tome što ih on vidi na sve strane, nego što su oni svi isti. Od erotične konotacije ovde mi je važnije kulturno-estetsko kodiranje koje će mi dozvoliti izvesna uopštavanja na kraju.

(c) Opis je izrazito i nedvosmisleno erotičan. Povežimo ovo sa kapetanom iz Tajnog saputnika koji u svojoj kabini skriva golog begunca.

(d) U vezi sa (b), grof dakle nema lični odnos prema mladom grubijanu. Ne radi se ni o kakvoj ličnoj povređenosti. Možemo verovati da ovo ponavljanje (isti tip) ima veze sa time:

(e) Što je otkrio da su ti mladići pripadnici „Kamore”, a to je bilo razbojničko udruženje. U tom smislu nam erotizovani opis u kontekstu toga da su oni „divlji” dozvoljava da učitamo naglašenu seksualnu dimenziju strasti ili želje kod subjekta. Dramaturški ključ koji sledi će mi omogućiti da ovo potvrdim, ali i značajno uopštim celu stvar.

Naime, grof vadi zlatnik, a njegov napadač iz parka to iz prikrajka posmatra i zatim mu prilazi izbacujući salvu pogrda. Sada je razbojnik taj koji je uvređen, a zlatnik simbol neizvršene razmene. Mladić smatra da je uskraćen i apsolutno je uveren kako u svoju vrednost, tako i u to da mu uskraćena protivvrednost pripada. Konrad se, sasvim sigurno, nije mogao baviti psihoanalizom iako ovo vrišti da se tako protumači. I legitimno je.

Međutim, to zaista nije stvar grofovog unutrašnjeg raspada. On nije slomljen zato što je „razotkriven”. Ovo smešta problematiku na ravan širih Konradovih opozicija i preokupacija. Naime:

(f) Grof je na izmaku života i veoma bolestan. On sagledava kroz ovu epizodu celokupnu svoju egzistenciju. On je sada shvatio ne to da ima određenu vrstu žudnje, nego da je ceo njegov estetsko-društveni ideal doveden u pitanje ili propao. Ceo taj smireni pogled na svet iz bečkih salona mu pada u vodu. Onda kada se približio moru, kada se odvojio od zavaravajuće sigurnosti kopna, kada je došao tamo gde sunce nemilosrdno prži, ali i otkriva ono što kopno pažljivo skriva, došao je na mesto gde sudbina „udara direktno”, kako sam napravio razliku u drugim svojim tekstovima u ovom dnevniku.

More, dakle, nije mesto koje spasava, nego mesto koje otkriva istinu. Pa kada je otkrio da su se njegovi eterični Adonisi preselili sa umetničkih slika iz bečkih salona u napuljsku surovu svakodnevicu, on to jednostavno nije mogao da prihvati. Mladi razbojnik se narugao tom njegovom pogledu na svet i to je grofa slomilo.

Novela Il Conde je objavljena 1908, a Manova Smrt u Veneciji 1912. godine [1]. Sličnost ove dve novele je značajna. I Ašenbah nalazi svoju smrt na jugu u sličnim okolnostima. Pokušaću da napravim izvesne razlike: Man se bavi nečim sličnim - odnosom duha i tela, njihovom vezom koju osećaju naročito umetničke prirode poput Ašenbaha, i ponekad od te napetosti pate ili stradaju. Kod Konrada mi se čini da je stvar više u kulturnim kodovima i protivrečnostima, krhkosti civilizacijske opne. Kod Mana se duh uzvisuje do herojskih visina u svojim vezama sa telom, makar sa tragičnim ishodom.

Kod Konrada dolazi takođe do sudbinskog susreta sa prirodom, tamo gde je ona istinita i nesputana, u blizini mora. Ali dok je Ašenbah umetnik, individualac, grof je predstavnik čitave jedne klase i mislim da Konrad cilja na društveni poredak. Grofov pogled na svet i sistem vrednosti je nalik brodu koji kada gurnete u morske talase, on potone. U tome je veza ove priče sa ostalima koje sam spominjao na najopštijem nivou. Kopno sa koga dolazi naš grof često skriva: laž, intrigu, obmanu, prikrivene motive, društvene maske, moralno licemerje. Konrad, dakle, koji ispituje u kojim to trenucima subjekat trpi najveći pritisak, i ovde se bavi istom temom. Njegov mornar Berns (Na rubu senke) jeste svojevrsni antipod grofu iz ove priče, jer je za Bernsa kopno uvek mesto pasivnosti, nazadovanja, smrti, dok je more, čak i u bolesti i opasnosti, mesto pripadanja, identiteta i poslednje mogućnosti opstanka. Sa druge strane, grofov poraz je totalan i neumoljivo tragičan; to ima više veze sa društvenim kodovima koje je usvojio nego sa erotikom kao kod Mana. Manov Ašenbah ostaje do kraja građanin, dok se kod grofa upravo taj identitet raspada. Ali kraj je manovski.

Vedi Napoli e poi mori (Vidi Napulj pa umri)

„Vedi Napoli e poi mori. Izreka ta izraz je preterane taštine, a sve preterano bilo je mrsko lepoj umerenosti sirotog grofa... On ga je video. Video ga je sa uzbudljivom potpunošću – i sada je odlazio u grob. Odlazio je u grob luksuznim vozom Međunarodnog društva vagona za Spavanje, preko Trsta i Beča...”

---

[1] Za detaljniji hronološki i tematski kontekst edvardijanske i evropske književnosti tog doba, videti relevantne književno-istorijske preglede rane moderne proze.

Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Egon Schiele, „Stein on the Danube II” (1913), Leopold Museum, Beč / Public Domain; Slika 2 – Oswald Achenbach, „Blick über die Bucht von Neapel” (ca. 1880) / Public Domain; Slika 3 – Wilhelm von Gloeden, „Untitled (Portrait of a Young Boy in White Shirt), Taormina” (ca. 1890–1900) / Public Domain.

O blogu

---