Dnevnik čitanja: Džozef Konrad - Krčma kod dve veštice

 Krčma kod dve veštice – gotski lavirint i magija kopna

Prevodilac: Strahinja Mlađenović

Videli smo da se kod Konrada stvari veoma komplikuju kada se sa mora pređe na kopno. Spomenuo sam ambivalentan odnos koji je autor imao prema rodnoj Poljskoj koju je ostavio i koja je bila na putu oslobođenja od raznih zavojevača. Verovatno nikada nije mogao u potpunosti to da preboli, ali ni da se sasvim vrati. Nijedna prirodna sila niti uragan Konradu nije strašniji od ljudskih niskih strasti, prevare, izdaje. Zato se zapitajmo kako bi se kapetan MekVir iz priče Tajfun proveo sa svojim urođenim smislom za pravičnost na kopnu.

MekVir ne razume stručne pomorske knjige, i teoretiziranje mu je strano. Često ponavlja rečenicu: „...Ima stvari koje se ne mogu naučiti u knjigama...”. To je čovek koji na početku izaziva prezir svojom nesposobnošću apstraktne refleksije. Međutim, kako novela odmiče i kada se entropija usled haosa prirodnih elemenata na brodu dovede do usijanja, MekVir uspostavlja mir među putnicima i svakome vraća izgubljene stvari. Njegova „neukost” samo služi da se potcrta njegov intrinsični osećaj poretka. To je taj kompas na otvorenom moru. I na tom unutrašnjem kompasu počiva stabilnost sveta. MekVir održava društveni poredak u objektivnim situacijama koje prete totalnim raspadom, pa bio to uragan, morska neman, grom iz vedra neba. Pojedinac je stabilan i svet je stabilan dok taj kompas postoji. Ali sasvim je drugačije kada pređemo na kopno...

Kopneni lavirint i redukcija moralnih kodova

I tako vidimo da Konrad sada piše jednu u svakom smislu gotičku priču. Kao što smo rekli, dok je more mesto za herojstvo i ep, kopno je nesiguran, podmukli lavirint. Priča je sasvim u stilu gotske strave, ali će karakter ove moralne i psihološke dileme koju je autor podario svojim junacima odrediti i tumačenje tog horora. Do sada smo videli da je to horor bez duhova, a da je ukletost posledica političko-društvenih okolnosti ili stigme (Maloumnici), napetog odnosa između tvorevine i tvorca (Zver), kao i horror vacui (Na rubu senke). Zastoj (praznina) jeste kod Konrada izuzetost od prirodnih tokova. Kod njega se pomorska mapa nikada ne raspada, ali sa stupanjem na kopno dešava se nešto slično kao kod Poa. Zato je ovo njegova najpoovskija priča.

Najpre imamo lavirint, kopneni nedostatak svetlosti, nagađanje, zbunjenost i sasvim izmenjen doživljaj stvarnosti. MekVir se ovde sasvim sigurno ne bi snašao sa svojim praktičnim umom. Opažanje prestaje biti objektivno, postaje halucinantno. Odustajanje od uobičajenih pokretača tj. motiva koji diktiraju akciju, po principu negativne personifikacije od osobnosti stvara prikazu; ali redukcija moralnih kodova će od osobnosti stvoriti pravi uzrok zla. I taj uzrok jeste u ljudskim niskim pobudama koje smanjuju kapacitet ljudskosti. Tako od starice i devojke dobijamo dve veštice. Koliko li se samo ovo razlikuje od Poovih diva smrti: Berenike, Ligeje ili Madlene Ašer! A to što na kraju ispadne da ove veštice nisu „posednute” na tipičan gotski način ništa ne menja na stvari. Kao što stravu ukletog broda Zver ne smanjuje ni najmanje činjenica da ga ne gone duhovi, već da je proizvod nesavršenog nacrta, pogrešne inženjerske koncepcije. I to je još neprijatnije objašnjenje. Duhovi bi ovde bili pravo olakšanje!

Manipulacija percepcijom i ideološki inženjering

MekVir bi se, dakle, stupanjem na kopno našao u teškim iskušenjima. Svojom privrženošću za „očigledne istine” ne bi daleko dogurao. „Očiglednim istinama” nema mesta na kopnu. Umesto toga, morao bi da da se upusti u proučavanje manipulacije percepcijom i namerne dvosmislenosti komunikacije, pogrešnih upućivanja, nejasnih putokaza – svega onoga što je često karakteristično za politiku, pogotovo ako imamo u vidu da se priča odvija na španskom tlu za vreme Napoleonovih ratova. To sve povećava paranoju i potpunu neproničnost motiva i aktera koji se ovde pojavljuju.

Ali, opet možemo na stvar gledati čak i šire od politike, što pojačava zebnju i čuva Konradov potencijal horor motiva: za našu percepciju stvarnosti zainteresovan je pisac, recimo, ako nas vodi kroz priču; da bi možda došao do nekakve umetničke istine. Ali za tu percepciju, generalno, mogu biti zainteresovani i drugi ljudi ili grupa, zajednica, pa i društvo u kojem živimo. Ovde ciljevi mogu ležati izvan umetničkih ili konkretnih istina: probitak, lična, politička ili kakva ideološka pobuda. Ovo sredstvo koje vodi do zaumnog (svesnom subjektu uskraćenog) cilja Konrad koristi da bi realne ljudske spletke i mutne ciljeve pretvorio u ubedljivi hororični pripovedni tok kojim se stvara privid natprirodnog. A kada govorimo o mehanizmima poigravanja percepcijom, stanjima svesti, kao i o mogućnostima ideološkog inženjeringa koji za svrhu ima tumačenje realnosti, onda govorimo o magiji. Samo što kod Konrada nema opasnosti od eteričnog izbezumljenja na granicama nepoznatog mora, nego sasvim realno  spuštanje u grotlo niskih strasti.

Oficirska etika i muške veze lojalnosti

I nikada ne zaboraviti psihološkog majstora Konrada. Rekao sam već da mu njegov psihološki nerv daje snažno obeležje realnosti i dozvoljava mu da ne upotrebljava suvišne rekvizite iz natprirodnog mobilijara. U ovoj priči Edgar Bern napušta ostrvo da bi tamo potražio svog prijatelja Toma Korbina. Tom Korbin je vrhunski mornar i možda bolji od MekVira u ostrvskoj misiji pa pošto se sumnja da je nestao, Bern ga traži. To je zapravo MekVir koji bi rizikovao svoj život za izgubljenog mornara, i to je sam Konrad u mome čitanju.

Njihov odnos je izuzetno jak i emotivan. I na drugim mestima ćemo kod Konrada naći ove opise snažnih muških veza, lojalnosti, poverenja, solidarnosti... pa što ne reći i ljubavi! Tako Bern u mračnoj, hladnoj krčmi „čuje” glas izgubljenog prijatelja iako nije fizički prisutan; i ovaj momenat se uskoro ponavlja. Čitalac je u dilemi da ovu scenu protumači natprirodno ili kao vrstu telepatije. Konradovski gledano, to je ekstenzija moralnog integriteta na osobu do koje ti je stalo; varijacija one iste oficirske moralnosti koju sam već spominjao. I jedan i drugi su kolege na zadatku, zarobljeni u mračnu zamku. Ovaj problem ću dotaći i kada se budem bavio Konradovom pričom Tajni saputnik.

Izlazak iz ove priče prati uh! efekat. Teško smo se provukli i sa dosta ožiljaka. Stvarnost više nikada neće biti ista, podmukla strava sveta i dalje vreba. Sa duhovima ili bez njih. U Orfelinovoj zbirci Tajni saputnik iz 2023. god. nalazi se i priča Jezivo čudnovata postelja Vilijama Vilki Kolinsa. Zanimljiva je teoretski jer govori o sličnom ili istom motivu, ali je razrešenje u duhu detektivske priče, što je korisno za poređenje detektivskog i horor narativnog postupka.

---

Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Filip Kvasnak, „Moody foggy forest landscape in Slovakia”, Izvor: Pexels; Slika 2 – Francisco de Goya, „Two Old Men Eating Soup” (1819–1823), Museo del Prado, Madrid / Public Domain.

O blogu

---

Dnevnik čitanja: Džozef Konrad - Tajfun i Mladost

 Tajfun i Mladost – moralni kompas na otvorenom moru

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

„But the dwarf-visaged, looking-glass, three-cornered, and all-round world will tell you and me, if we only listen, that our own young days were the best... to me also, now and then, a day comes when I am young again, when I have some of the old, unreflecting romance in my heart — and inside my head I can still hear the voice of the dead youth saying, 'Youth, and strength, and romance, and illusions... Goodbye! Goodbye! Only a small piece of text, but what text! — It is the best part of the best part of life.'”

 

Ovo izgovara Marlou (iz Srca tame) sa svom snagom iluzija, ali koji je stigao do cilja. Da li je zapravo more mladost? – upitaće se kasnije. Zasenjivalo je snagom lepote i zadavalo surove udarce, ali i postavljalo veličanstvene ciljeve. I Marlou pred kraj životnog puta upija iz njega svoju mladost koja je prošla. „Pass the bottle”, ili kako to Vidaković prevodi, otprilike: „Dolijte vina”. Opet neposredni govor junaka koji pozicionira lični doživljaj sveta i poetsku viziju. Šta sve, međutim, može biti svet i sudbina jeste filozofski Konrad koji slaže svoje simbole u poredak neporecivog čulnog doživljaja, u spoju veličanstvenih privida i večnih simbola.

More, konačno, šta je to more? Tajna koja te zavitla i odnese ko zna kuda, a ti ne prestaješ da joj se diviš čak i onda kada te odvede na ko zna kakva kopna. Surovo more kome želiš da se vratiš sa sumnjivih kopnenih puteva. Jasna vizija sudbine, čudesni optimizam, jedina perspektiva za pomorca. Kopno je prolazno, more je večno i njegova, makar tragična perspektiva jeste jedini vidokrug duha. Zato je kod Konrada (barem u mome čitanju) pod morskim nebom tako mnogo sunca, a na kopnu tako mnogo mraka. Ova priča se veoma lepo uklapa u novelu Na rubu senke. Vraćam se opoziciji koju sam već istakao u svom čitanju: sudbina koja se otvara i sudbina koja podmuklo uvlači i zarobljava kao u priči Maloumnici.

More i kopno: junaštvo, možda smrt, ali veličanstvena nasuprot mučnog lavirinta kopna. Sam Konrad je kao vrlo mlad pobegao na to more, a zbog teških političkih okolnosti u rodnoj Poljskoj povratak na kopno je često sam vezivao za teška osećanja te svoje kopnene muke, jer je Poljska bila u teškim političkim prilikama, dok ga je taj beg istovremeno mučio. Otuda taj mučan odnos prema svemu što nije more. Jer šta je drama prirode u odnosu na podmukle zavrzlame politike, za koje nije imao dovoljno snage da se posveti?

Dva lica sudbine: Epska širina pučine naspram čamotinje kopna

On se, dakle, divio toj sirovoj muškoj snazi koja se opire elementima; za njega je to bila plemenita vizija sudbine. Ali je istovremeno i strahovao zbog nje. Da li je to drugi način da se kaže da je njegova vizija bila humana? Apsolutno! Humano je plašiti se za veličanstvenost duha i krhkost tela na otvorenom moru, kao što je sumnjivo i često vredno prezira ganjati se sa niskim pobudama ljudi na kopnu. Zato sam u svojim čitanjima do sada napravio dva načina na koji se sudbina obraća pojedincu: otvoreno, direktno na moru; i podmuklo, iz prikrajka, na kopnu. To su istovremeno i dva načina na kojima se brani društveni poredak vrednosti.

Konrad se opredeljuje za onaj antičkih heroja, junački, u sukobu sa nepreglednim silama prirode i moćnim prirodnim elementima. Na moru mogućnost propasti nikada ne prestaje, oluja može udariti nepredviđeno svakog časa. Ali tamo je dilema pobeda ili propast i kako god, ako ste i poraženi, boj je bio slavan. Na kopnu, s druge strane, zapadate u čamotinju, neaktivnost i podložni ste podmuklim uticajima koji svi izniču iz metaforičkog mraka koji nastupa kada napustite epsku širinu mora.

Konrad i Po: Svetlost moralnog kompasa naspram mistike praznine

Već smo prilično zašli u filozofskog Konrada. Stavljene jedna uz drugu ove priče govore o jednom toposu već spominjanom – sazrevanju, uzrastanju. Govori o kontrastu mladalačkih iluzija i dramatične stvarnosti zrelog doba. Ali najbolje ćemo razumeti Konradovo viđenje sveta ako ove dve priče uporedimo sa Poovim Avanturama Artura Gordona Pima. U narativu o moru kod ova dva pisca se traži metafizički karakter sveta, pitanje njegove konačne istine, njegove tajne. U oba slučaja imamo motiv bekstva sa kopna. Pri tome su i Arturov i Marlovljev brod ukleti. I kod Poa i kod Konrada je more mesto gde subjekat želi počinuti i, ako treba, nestati.

Međutim, Konrad se čvrsto drži vizije svetlosti, makar i kada ona prži i nosi tragediju. Subjekat je uvek na svome kada je na pučini. Kod Poa, međutim, daljina vuče u potrebu za potpunim poništenjem subjekta, karakter same stvarnosti se u potpunosti menja, a more i nebo, kako Poova novela odmiče, menjaju boju i transformišu se u predele nepoznatog sunca i sasvim drugog, sumračnog neba. Svetlost koja iskri u Poovoj prozi proističe iz ove mistike praznine koja se preliva u mistiku smrti. Drugim rečima, ako kod Konrada kopno vuče u propast, njegovi junaci spas uvek mogu naći ponovnim bekstvom pučini i moru. Kod Poa je mnogo teže izmaći smicalicama kopna (divljaci, nestabilno tlo koje se pomera). Kod Poa more ne služi tome da bi se upijala svetlost plavog neba, nego da se dođe do snoviđenskih predela iza sunčeve svetlosti.

Isto tako, filozofija ljudske zajednice kod Poa i Konrada: kada se kod Poa raspadne koncept stvarnosti, na moru koje je izgubilo svaku pouzdanu mapu (setite se onih kvazigeografskih razmatranja kod Poa), on nailazi na društva sasvim drugačija od ljudskih. Asocijacije pingvina kod Pima ukazuju na minornost društvenog poretka ljudi. Sam taj poredak počinje da se raspada: setimo se motiva kanibalizma kod Poa. Kod Poa se najpre raspadne mapa, onda počinje da se raspada samo tlo (događaji na ostrvu), zatim se počinje raspadati moralni poredak, mada ne sasvim.

Oficirska etika i dve poluge spasa

Kod Konrada mapa nije toliko važna. Kopno i mape nisu nešto na šta on previše misli: na moru nas čekaju nezamisliva iskušenja, ali poredak sveta ne zavisi od mape, realne ili metafizičke, nego od moralnog kompasa pojedinca. Konradovi strahovi su sasvim druge prirode: da se održi moralni integritet u najtežim prilikama i da se opstane. Opstanak je vezan za moralni integritet kod Konrada i zato je njegov humanizam naglašen. Svet je u opasnosti tek kada se pojedinac moralno uruši. Ovo ima veze i sa njegovom oficirskom etikom. Pojedinac ne spasava samo sebe nego i svoju posadu, ako je ikako moguće. Svet se ne spasava kod njega metafizičkim spekulacijama i u delirijumu, nego samo tako što će se spasiti druga ljudska bića. Tako Konrad vidi opstanak društva kao celine.

A u ovoj priči vidimo dve poluge kojim se spasava svet: mladost (Marlou – Mladost) i odgovornost (MekVir – Tajfun). I perspektiva je jasna: more ostaje simbol mladosti, njegova perspektiva je večna. Makar i slepa odgovornost nemaštovitog kapetana MekVira će dovesti putnike do „prokletog” kopna. A, onda... Konrad ostaje tu dosledni individualista: hrabri pojedinac će potražiti novi brod i ponovo će se otisnuti na more.

Uz ovaj tekst koristim sliku Gistava Kurbea „Pijavica” (Die Wasserhose) iz 1867. godine. Ovde se našla kao vizuelni eho Konradove proze. Njen mračni, siloviti vrtlog koji guta horizont i pretvara ljudsko prisustvo u minijaturnu siluetu na obali, za mene je najverniji slikovni ekvivalent iskušenja na otvorenom moru o kojima piše Konrad u Tajfunu i Mladosti.

O blogu

Dnevnik čitanja: Džozef Konrad – Maloumnici

Maloumnici – prokletstvo tela ili duha

Prevod: Strahinja Mlađenović

Ovu priču sam čitao pre svega kao vrstu naturalističkog horora iz čega sam dalje izveo moguće kolaterale prema drugim meni poznatim horor motivima. Pre svega možemo uporediti predmet straha u priči Zver i ovde. Zver je odmetnuta mašina dok su Maloumnici odmetnuta krv. Zver izaziva strahopoštovanje, a u divljenju prema tom surovom brodu odjekuje težnja ka nedostupnoj veličini i moći samog subjekta. Maloumnici, pak, prizivaju samo slabost koja se materijalizuje kao nešto odurno, nisko, što proizvodi odvratnost i gađenje. Zver je veličanstveno telo u pokretu, maloumnici su čist zastoj, aporija subjekta u sebi samom. Zver je trijumf nekontrolisanog odmetnutog duha, maloumnici su zaključani, zatočeni duh.

U priči Zver subjekat se oslobađa, u epskom zamahu i makar kroz tragediju, svih protivrečnosti, dok Maloumnici taj duh zatvaraju u potpuno ništavilo. Dok je u priči Zver prokletstvo vezano za (ne)mogućnost ovladavanja sudbinom, ovde je ona potpuno zatvorena u telo gde se ne otvara prostor za bilo kakav izlaz. To prokletstvo je vezano za inače dinamički i napet odnos problema duha i tela na potpuno cirkularan način. Maloumnici otvaraju prostor za ontološku krizu i užas upravo time što je linija tela i duha zamućena. Nasleđe je, znamo to danas vrlo dobro, vrsta finalnog uzroka, nešto što proizilazi iz genomskog nacrta i pošto bi ono na osnovu tog zapisa (zamisao, duh) trebalo da transcendira pojedinačnost kroz telo i vreme, onda će se obratna stvar doživeti kao degradacija i poništenje tog biološko-životnog smisla. Umesto potvrde i produžetka, „prokleto” nasledstvo će pojedinca samo otuđiti od ostatka sveta i osloboditi gomilu jada u njemu. Otvoriće njegove autodestruktivne potencijale. Ovde se već otvara prostor kulturnih činilaca tj. reprezentacija, ali priča psihološki funkcioniše kao naturalistički horor.

Ovo otvara pitanje glavnog stilskog postupka kojim se ova vrsta horora gradi.

 Recimo, spomenuta priča Zver može biti veoma rezonantna u savremenim čitanjima zato što ona gradi narativ odmetnute mašine. Danas se plašimo veštačke inteligencije i algoritama. Međutim, te mašine nama danas potpuno popunjavaju prostor, otklanjaju vakuum. Upravo suprotno se događa u priči Maloumnici: otvara se ništavilo. I pošto sam u prvoj priči naglašavao inventivne postupke personifikacije, ovde se otvara jedan sličan, ali unekoliko i različit stilski postupak. Horor narativi se često grade stilskim postupkom obrnute personifikacije.

Obrnuta personifikacija i redukcija osobnosti

Obrnuta personifikacija. Ličnost se redukuje do nivoa ljušture. Ili se uopšte iz ljušture ne pomalja u ličnost, kao što je ovde slučaj. Svejedno, kreće se, pušta neke znake od sebe. Ovo se suprotstavlja elementarnoj psihologiji pojedinca. Obrnuta personifikacija izaziva strah. Telo je u pokretu, ali se oduzima duša. Personificirane sile počivaju na zamisli svesnog, inteligentnog, cilju usmerenog bića, zasnovanog na jasnim principima voljnog funkcionisanja. Horor, pak, prezentuje nepoznatu volju, neophodan uslov užasa. Zver je, recimo, nepoznata, ali ipak: koliko uliva strah, još više uliva poštovanje. Obrnuta personifikacija oduzima ljudsku volju, ali zadržava kretanje. Bez ličnosti nema veličanstvenosti: podsetimo se: Zver je odmetnuta mašina, proizvod duha.

Međutim, kada se pojavama oduzme motivišući karakter osobnosti, onda sama ta osobnost od ličnosti postaje najpre samo lik, pa obris, pa kreatura. Volja, tj. ličnost je tada takođe izvan njih, nepoznata i demonska. Ovo direktno uvodi mitski obrazac u psihološku i umetničku elaboraciju problema. Dakle: raspon obrnute personifikacije ide od izrazito naturalističkog doživljaja, kao što je slučaj u priči Maloumnici, do mitsko-narativnih obrazaca koje nalazimo u pričama o duhovima. Zato meni ova priča, koliko god bila naturalistička, nije daleko ni od onog doživljaja koji imamo kada čitamo priče o duhovima. Samo što su ovde ti „duhovi” utisnut u telo koje ne pruža mogućnost komunikacije. Ili, bolje rečeno, oni su samo naznačeni; ne pojavljuju se kao takvi nego figuriraju kao rekvizit iza scene.

Tela u prostoru i teret sablasti

Ali, jedna druga kolaterala u sižeu ove priče je još naglašenija. Pokušaj osobnog bekstva od svog prokletog potomstva će otvoriti autodestruktivne sile potpunog poraza. Priča o telu je ovde i priča o porodici, plemenu, poreklu. Tela u prostoru se mogu uvek čitati u kulturno-društvenim kodovima. Zato se multiplikacija, neprekidni porod slaboumnih bića, doživljava kao proširenje stigme, tj. kao društveno prokletstvo; a ako govorimo o društvenoj pozornici, onda svakako tražimo poredak moći. Ovde reditelj ne mora biti očigledan, ali može da se ekstrahuje kod. Isto kao kod priče Zver, ali u obrnutom pravcu. Zver je samo nesavršeno sredstvo. Simbolička ili mitska predstava je ono što istrajava i sa čime se mi borimo.

Tako i u priči Maloumnici: trezno gledano, nema govora da bi ta slaboumna bića bila na bilo koji način opasna samo zato što ne komuniciraju s nama ili što ispuštaju čudne krike. Svakako to ne može biti zato što je njihov krik uhvaćen pod određenim uglom tela ili u odnosu na izvor svetla ili objekat u blizini. Jer to je stvar koju određuje tehničar scene ili montažer, pa teško da ima bilo kakve veze sa slaboumnicima kao takvim. Umesto toga, imajmo u vidu: oni su nosioci naših reprezentacija. U književnosti, na primer, Henri Džejms u Okretaju zavrtnja naročito koristi ove dvosmislenosti da bi približio dva plana: problem čitljivosti teksta i problem čitljivosti stvarnosti kao mesto naših reprezentacija. Za njega je ovo jedan te isti problem.

Slaboumnici zapravo nose teret sablasti koje smo utisnuli u njih. Oni su stigmatizirani. Ko je ovde zapravo progonilac koga? I u kojoj referentnoj oblasti teksta se odvija ova dinamika: oblast međulične interakcije, lična svest, prirodno ili natprirodno, očigledno ili podrazumevano? To su sve Džejmsovi domaći zadaci za čitaoca. Ako, recimo, stvar isteramo na ogoljeni društveni plan, razmislimo o moralnoj panici i kolektivnim histerijama prema strancima, manjinskim grupama i svemu drugome što ne poznajemo. Ako su, dakle, duhovi rekvizit izvan scene u ovoj priči, Džejmsova guvernanta bez imena je njena sveprisutna kulisa.

Duhovi iza scene i muk prirode

Ali, vratimo se onim „duhovima” u pričuvi, izvan pozornice. Da bi ostvario egzistencijalnu stravu, Konrad u ovoj priči koristi naturalistički postupak i negativnu personifikaciju koje prirodno vode do novog čina osobne fantazmagorije, tj. uključivanja fantastičnih entiteta poput duhova (sablasti). Ipak, oni ne izlaze na scenu. Samo deluje ogoljena i nepoznata volja prirode. Ovo je jedan fascinantan primer ekonomične upotrebe motiva u književnosti. Konrad je veliki u ovoj priči ne zato što je rekvizit upotrebio, nego što ga nije upotrebio. Rekvizit je ovde samo podsticaj za refleksiju koji se podrazumeva; sveden je na čisti simbol koji uvodi neku ideju radi problematizacije određene sfere ljudske egzistencije. Ili, bolje rečeno, taj rekvizit ovde deluje potpuno iz pozadine kao znak i kao žanrovski topos (rediteljsko sredstvo) koji upućuje na nešto mnogo bitnije od samog tog rekvizita.

---

Izvori umetničkih dela: Slika 1 – Gustave Courbet, „Junge Mutter” (um 1848), Leopold Museum, Beč / Public Domain; Slika 2 – Gustave Courbet, „Der Louis d'Or” (um 1844), Public Domain.

O blogu

---

Dnevnik čitanja: Džozef Konrad – Zver: ogorčena pripovest

DNEVNIK ČITANJA – DŽOZEF KONRAD

Zver: Mit o ukletosti i deficit kontrole

Prevod: Strahinja Mlađenović

Najpre reći da je Konradov stil vrlo živ; priča je možda linearna ali pripovedni rukavci su neočekivani i prate logiku živog govora u konkretnom vremenu. Možda je ovo bitan razlog zašto sam ovu priču doživeo u slikama. Najjače scene su svojevrsne slike okupane suncem, a drama potpuno ogoljena, epskih razmera, tragedija urezana vatrom slike. Zato sam priču doživeo kao eksplicitan način da se iznese jedan od konradovskih scenarija gde sudbina udara direktno. Ono što je na moru jeste ogoljena drama egzistencije, a ono što je na kopnu jeste otrov koji se tiho kuva; ili rafinirano, teško probojno tkanje kroz koje će subjekat morati da nađe izlaz. Ovo je vrsta opozicije na koju nailazim u Konradovim pričama.

Dakle, pripovest izlazi iz usta Džerarda koji u gostionici Tri vrane sluša priču o brodu ubici i prenosi je nama koji slušamo. Iskustvo je najmanje posredovano ako se odmah pretvori u živo kazivanje koje sugeriše neposredan doživljaj. To su savršeno vešti rukavci za koje ne primećujete da oblikuju vaš doživljaj. Priča opet nije fotografija nego fascinacija i nagon da se kazivanje produži na način legende ili mita, odnosno onako kako bi ona pričala sama o sebi kroz vreme (čuvena mitska iluzija objektivnosti). Za ovaj brod se veruje da uzima krvne žrtve. Čarli Kolt je kapetan koji misli da može ukrotiti brod; jedna prava konradovska tema hvatanja u koštac sa sudbinom. Kolt je bezgranično hrabar, a brod neumoljiv. Prosto se nameće iz te pozicije neograničenog poverenja u sebe ideja hybrisa, prkošenja bogovima. To naročito funkcioniše imamo li u vidu da je Konrad majstor personifikacije. Kada on udahne dušu predmetima ili im dodeli nekakvu volju, teško je oteti se utisku da to stvarno ne živi, te kada ga čitate to se čini lakim. Konrad je zlatni rudnik uspešnih personifikacija. A da li je tako lako, kao što izgleda, konradovski personifikovati? Kako god, sve je personifikovano. Predmeti koji pozadinski i tajno misle o sebi su, sa druge strane, unutrašnji generator horora. Zato ovaj, kao i razni drugi tekstovi, za mene imaju sve stilske odlike horora, naročito kada su rešeni na konradovski način gde je žanrovsko manevrisanje samo sredstvo da se prevaziđe žanr i kaže nešto – o da! – o večnim pitanjima sudbine, ljubavi i smrti. Sve je to i ovde.

Osim što, kako sam rekao, ovde sudbina udara direktno i što imamo naznačeni hybris, gde su dalja težišta mogućih tumačenja?

Karakter predmeta straha

Brod mornari zovu Zver. Odmah možemo primetiti dva elementa za uspostavljanje njegovog mitskog statusa: strah i poštovanje. To je već mit koji određuje odnose na granici, tj. prema bićima višeg reda. Taj „demon” je ovde veći od čoveka. Kako je brod ipak jedno sredstvo za postizanje cilja, na značenje priče će uticati njen kraj. U racionalnom ključu brod je nesavršeno sredstvo, ali nesavršeno sredstvo proizilazi iz nesavršenog društva, tj. kolonijalnih odnosa eksploatacije. Ova kulturna komponenta nas opominje da će se izlaz tražiti na nivou reprezentacija, tj. ličnog i kolektivnog imaginarijuma kojim će se ovaj problem rešavati. Dakle, to nije pitanje matematičko-arhitektonske preciznosti naprave, nego svega onoga što je kolektivno učitano u njenu veličinu i snagu. U brod je projektovan mehanizam opresije, ali i divljenje opresiranih. On je presek svih ovih silnica koje bi da se nametnu kao filozofija života. Zato mi u svakom moreplovcu vidimo Odiseja. Zato moramo računati i na neku vrstu nerešenog kraja. Zato što je brod, kako god okrenete, konačna tvorevina, ali Zver kao proizvod naših misli je nešto mnogo trajnije i nešto u šta aktivno ulažemo. Zamenjiva je. Drugim rečima, Zver postaje simbol kao što je i more simbol.

Zapravo, Konrad veoma dobro usklađuje dva registra i oba su unutrašnja: služe za strukturisanje priče ili za profilisanje karaktera njegovih junaka. Psihološki i metafizički. Narativ u svojim psihološkim postupcima služi da se na nivou aktera priče prelije u metafizički stav prema svetu ili sudbini. Uzmimo spominjanu personifikaciju: ona je stilsko sredstvo; ali ona je i psihološki mehanizam kojim se subjekat nosi sa nepoznatim činiocima oko sebe i u sebi. Neko uvek mora da „hoće”, „želi”, „mrzi”, „snuje”... U suprotnom, otvara se horor nezamislivo jači od kolektivnih reprezentacija: čista, zastrašujuća praznina, koja se doživljava više neprijateljskom od bilo kog zamišljenog entiteta. Svaka reprezentacija u hororu služi tome da se ograniči produkcija straha. Dakle: psihološka i socijalna uslovljenost se preobražavaju u metafizički stav – odnos prema sudbini i Zveri. Dolazimo do nivoa koji postaje halucinantno-simbolički. Na taj način tek stupamo u lični kontakt sa njegovim likovima. Kao ni Odisej, ni Čarli Kolt nisu obični pojedinci nego subjekti koji imaju određeni profilisani stav prema svojoj sudbini. Tek na tom nivou počinje prava čitalačka identifikacija. Mi pokušavamo okrenuti kormilo, a ono se stalno „otima”. Na nivou narativa, ponudio sam svoje čitanje bez spojlera: ovde je tragedija ispisana sunčevom svetlošću, vatrom; tj. sudbina u gro-planu. Konrad je slikovno, vizuelno veoma rezonantan.

---

Izvori fotografija: Slika 1 – Matthis Volquardsen (Pexels); Slika 2 – Yaroslav Shuraev (Pexels).

O blogu

---

Dnevnik čitanja: Džozef Konrad – Na rubu senke

Horizont i senke - Ispiti sazrevanja kod Konrada

prevodilac: Aleksandar Vidaković

Ispiti sazrevanja

Ovo je jedna od najubedljivijih apologija životnog optimizma koju sam do sada pročitao. Pogotovo imajući u vidu da je lišena bilo kakve patetike i nastala na materijalu proživljenog iskustva samog autora. Svojevrsna coming-of-age story i otprilike kao takav se i tekst otvara. U jednom trenutku potpunog odsustva promene u životu glavnog junaka, tj. na samom početku, dobijamo nagoveštaj buduće opširne metaforizacije tog problema. On napušta dosadnu rutinu na starom brodu i želi započeti jednu sasvim novu plovidbu. Centralna tema je sticanje odgovornosti i sazrevanje. Kada mladi kapetan kaže na kraju romana "ali ja više nisam mladić", mi znamo da je test uspešan, on je sada sposoban da svojom odgovornošću prihvati teret sveta. Teret sveta koji zavisi od subjekta je Konradova monumentalna tema. Taj teret se nikada ne ublažava, Konradovi romani stoga uvek obiluju egzistencijalnom tegobom koja se može doživeti ili namerno predstaviti kao horor. Imamo ga i u ovoj priči.

Značenje ideala

U jednom trenutku u tekstu se kaže "...Zašto? [sav ovaj napor]... Radi jednog zaista jasnog ideala." Međutim o kakvim se idealima radi kod Konrada? Kritičari bi rekli da autor ovde ne iznosi jasno svoju ideološku poziciju. Međutim pro-Conrad tumačenje kome sam sklon bi ideal tražilo u ontološkoj dimenziji subjekta. Postati ono što po sebi jesi i što još možeš biti. Jer postati kapetan, moranr prve klase je ono što sačinjava pun ideal za junaka priče. U smislu postati odgovoran pojedinac u koga se drugi mogu pouzdati. S druge strane, upravljati brodom po opasnom moru, kada se uspešno narativno realizira, je isto što ilustracija i obrazloženje životnih iskušenja i tog testa zrelosti. I već sam spomenuo da je ontološka vernost samome sebi, očuvani moralni integritet pojedinca ono na čemu počiva stabilnost sveta kod Konrada. Dok Marlou u noveli Mladost isijava snagom sirove snage date "spolja" (jer mu priroda obilato daruje tu snagu), a Makver iz novele Tajfun rešenje traži u spoljašnjem kodu dužnosti kojem ostaje veran, mladi kapetan iz ove priče mora iznaći svoj unutrašnji kod, snagom sopstvenog bića (imaginacije ili razuma, već prema tumačenju); iznaći izlaz iz mraka koji je ovde predstavljen kao zaslepljujuća odsutnost nemilosrdnog sunca, praznine stišanog mora: bonace, nekretanja, propadanja.

Metafore smrti

Ovde se u potpunosti primenjuju motivi horor žanra. S tim što užas kod Konrada proističe tamo gde sudbina ne udara direktno. Sudbina (kako god tumačili ovaj pojam) udara bočno: kada treba doneti odluku bez jasnog poticaja ili kada se sa mora pređe na kopno. A direktno suočenje sa sudbinom kod Konrada je uvek na otvorenom moru. Ovde je impliciran i jedan vojničko-viteški kod kod ovoga autora. Izdaja, podmetanja, spletke se dešavaju kada se pređe na kopno, ili kada stvarnost promeni svoje jasno, transparentno lice kako je na nemirnom, otvorenom moru. Ovde se ta opozicija takođe realizira prema tome da li se radnja dešava na kopnu ili na moru. I likovi su moralno funkcionalizovani u tom ključu: ko je čitao treba da proalnalizira tri lika u ovom ključu: Hamilton, Berns i Džajls. Ili se poznata situacija dramatično promeni: umesto bure, neprekinuta bonaca. Tek u ovom apsolutnom nekretanju rađaju se slikovite metafore smrti koje je ovaj pisac lako moga izvući iz vlastitog iskustva. Uzmimo ovaj primer: Bolesti napadaju brod i sve prave opasnosti se aktiviraju tek u nekretanju. Ovo je istovremeno Konradu poslužilo kao sjajan pripovedački most ka naraciji tame i opasnosti: hororu. Ovde motivi ukletosti proizilaze iz horror vacui.

Drugi primer: prvi oficir, bolesni mornar Berns, preklinje da ga ne ostave na kopnu jer je za njega kopno sasvim sigurna smrt. Berns je takođe i unturašnja idejna veza sa gore spomenutim motivima ukletosti.

Horor i pitanje svetonazora

Konrad dosledno žanrovski korespondira sa svim alatima koji se upotrebljavaju u hororu. Dakle ovde imamo verovanje o ukletosti, poigravanje percepcijom, slutnje, opsesivne ideje, granična fiziološka stanja pa čak i duhove. Zapravo jedno ostrvo koje se ne pomera ili se pojavljuje stalno sa različitih strana da "izmeni" vidik koji ostaje isti i zakloni horizont je Koh-Ring. Iako je faktualno, ono figurira kao ostrvo prikaza, ostrvo duh a poigravanje percepcijom je još jedna nezaobilazna tehnika horora, kako u prozi tako i na filmu. Ta granična fiziološka stanja i čvrsto verovanje bolesnog oficira Bernsa stalno na površinu izbacuju i duh prethodnog kapetana koji se sveti. Sve je u potpunosti u horor prosedeu uključujući i gore navedene metafore smrti. I gde je, zapravo, razlika?

Konrad je savršena kontrateža Pou i treba ih uvek čitati u paru. On je takođe kontrateža svim ideologijama mračnog i neprijateljskog univerzuma kao kod Lavkrafta. On priznaje prokletstvo ali ga prevodi u koordinate psihologije i odgovornosti. Konradovi junaci ne jure te duhove niti rasteruju kletve. Njihov posao u svemu tome je vlastito ispunjenje odgovornosti pred sobom i svetom: okrenuti kormilo.

O blogu