Dnevnik čitanja - Džozef Konrad: Emi Forster

Od Karena do Janka – Sudbina bez obale

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

Janko Gural je brodolomnik koji je dobegao do britanske obale nakon potonuća izbegličkog broda. On nije mornar, ali je svaki mornar potencijalni brodolomnik. On se, koliko god to želeo, ne može vratiti svojoj staroj zemlji, a u novoj ne vidi sebi života.

„...'Smit ga je uhvatio u dvorištu za seno na njegovoj farmi', govorio je starac lagano, neuznemireno, kao da je bolesnik bio neka vrsta divlje životinje, 'eto tako sam ja došao do njega. Liči na naku retkost, je'l te? Recite mi doktore – vi ste bili po celom svetu – zar vam ne liči malo na Indijanca?'...” [isticanje moje]

„...Jedini smo možda ja [narator, lekar Kenedi i Konradov alter-ego] i ona [Ema Forster] u ovoj zemlji, čini mi se, mogli da ocenimo njegovu zaista stvarnu lepotu. Bio je veoma lep na oko, vrlo ljupkih pokreta, sa izvesnom divljinom šumskog stvorenja u licu...”

„...Njegov hitri laki hod; njegova crnpurasta boja lica; njegov šešir nakrivljen na levo uvo; njegova navika da toplih večeri nosi kaput prebačen preko jednog ramena, kao husarsku dolamu; njegova navika da preskače prelaze, ne da se pokaže, no kao deo šetnje – sve su ove osobine, takoreći, izazivale prezrenje i vređale stanovnike njegovog sela...”

 

Frontalni bedem kopna i ksenofobija u centru Imperije

Ovo je priča o ksenofobiji, a ne nužno o kolonijalizmu. Ipak, ne želim izbaciti isticanje reči „Indijanac” u prvom citatu. Zato što on govori o reprezentacijama Istoka pripadnika Imperije. I drugi razlog je što pisac gradira tu ksenofobiju do neslućenih razmera. Kada se evropski brodolomnik nasuče na perifernu obalu tog carstva, on ne može biti prepoznat kao pravo ljudsko biće. Ovde je na mestu hvatanje dinamičnog odnosa centra i periferije kao skupa predstava u smislu kodova kulture i političke moći. Ksenofobija, dakle, divlja u samom centru.

Što se mene tiče, centralna konradovska paradigma koja me stalno vuče njegovoj prozi - kopno - more i bogatstvo simboličnih slika koje ova opozicija nosi za narativnu nit, ostaje ista. Govorio sam o piščevom nepoverenju prema svakom kopnu, o kopnu kao mestu društvenih sila i ličnih strasti i moru kao mestu prirodnih sila; kao i o sudbinskim ukrštanjima koje takva jedna opozicija stvara u samom pojedincu. O tome da prirodne sile opasno uzdrmavaju pojedinca, ubijaju ili stvaraju od njega istinskog heroja; i o tome da kopno tog istog heroja podmuklo truje i ubija. Zato sam prepoznao sudbinu koja udara direktno i onu koja udara bočno, iz prikrajka.

Za razliku od izukrštanosti obale i mora u priči Karen, ovde se kopno frontalno postavilo prema moru, kao naglašeni bedem protiv svega izvana. Ali život, vidi se u ovoj priči, dolazi upravo sa mora. Nepoznat, nov, snažan, anarhičan, po svojoj prirodi plemenit. Novi život. Život na neprijateljskoj teritoriji. Kada Janko Gural nekako dopliva do obale sa potonulog broda, doživljava stradanje i poniženje. Janko je najverovatnije slovenskog porekla; u tekstu se kaže sa periferije Austrijskog carstva, iz oblasti Karpata. Neprepoznat u protestantskoj sredini. To je naročito zanimljivo; samo malo drugačiji kulturni kod: Janko bi, po svemu sudeći, mogao da potiče iz pravoslavne ili katoličke tradicije. On se krsti, oni se ne krste, njegove strasne molitve ne razumeju; možda Ukrajinac iz galicijske Austrije.

Kulturni kod naspram prirodne dobrote: Slučaj Eme Forster

Vratimo se sada malo na društvenu strukturu te britanske periferije. Ona je važna i u dramaturškom smislu i na nivou interpretacije. Kada govorimo o prvom, likovi su temeljno diferencirani do mere da bi mogli poneti ceo jedan roman da je Konrad tako hteo. Nemam vremena da ih pojedinačno analiziram, ali ću ponovo spomenuti opoziciju centar–periferija. Dakle, nisu oni samo neobrazovani seljaci: već je to opseg od čobana do obrazovanih trgovaca kao što je gospodin Svafer, a njegove ćerke čitaju Dantea i Getea. Taj Svafer je u suštini pozitivan lik. I prijatelj izgnaniku. Evropska prosvećenost nije nužno rasistička. Konrad je daleko od takvih uprošćenih pojednostavljivanja.

Ali, kada ubacimo kategoriju životnosti i prirode, čini se da je sklon više imati poverenja u prirodne nagone dobrote nego u prosvećenu humanost. Ema Forster je upravo lik u kome se ukrštaju ta dva plana koja se do kraja bore za prevagu: kulturni kod i prirodni nagon dobrote. Između ostalog i zbog toga što se na njenom slučaju pokazuje da je za osećaj simpatije ili saosećanja neophodan jedan nivo imaginacije, znači otklona od predrasuda i okoštalih predstava. A nećemo prenebeći činjenicu da periferni presek britanskog društva tog vremena ne prepoznaje čak ni slovenski jezik. Oni najgori među njima odmah skaču: „Indijanac”, „divljak”! Lepo bi bilo kada bi se mogle preskočiti ove kolektivne strasti, ali ne mogu. Razmislimo sada koliko su kolonijalne reprezentacije tome doprinele. Oni su, izgleda, stvarno svoje podanike u dalekim kolonijama jedva razlikovali od zveri. Uostalom, „divljaci” su u to vreme ponekad bili i cirkuske atrakcije, nešto kao žena sa bradom.

A opet, ta ista zajednica se u samom centru (civilizovanosti) ponaša, sve u svemu, onako kako je njihova kolonijalna svest zamišljala „divljaštvo”. Nagonski reaguju odbojnošću, strahom i daju slobodu svojim ubilačkim nagonima. Glazura protestantske uljuđenosti puca na više mesta. To što je Zapad (ne nužno samo Britanija) bio istovremeno fasciniran Istokom koji je prezirao, pa su već tada potkradali religijske elemente Istoka da bi ih posle ugrađivali u svoje nove New age religije, jeste samo naličje istog tog novčića.

Ali, vratimo se simbolično-umetničkom planu. U Janku sve vreme ključa život njegove karpatske zemlje. Ali ono što vidi doživljava kao zemlju čudnih, nepokretnih ljudi, kao u nekom snu smrti. Mimogred, život i smrt se bore, kao i more i kopno u ovoj priči, do samoga kraja.

Zemlja mrtvih ljudi i trijumf života sa mora

„...On nije umeo ni s kim da govori, a i nije više imao nade da će ikada ikog više razumeti. Bilo je kao da su to lica ljudi iz drugog sveta – mrtvih ljudi – kako mi je on to docnije kazivao. Boga mi, čudi me kako nije poludeo...” [isticanje moje]

I ovo kopno, dakle, pasivizira u odnosu na moralne izbore. Ono zatvara svoju svest protiv života. A prava životna svest Imperije, u svoj svojoj dramatici, formirala se uvek na moru, u njenim lutanjima, što sam rekao u svom tekstu o noveli Na rubu senke, o civilizaciji koja luta.

Ipak, taj život prodire. Kraj priče maestralno zaokružuje ideju. Jer novi život na početku priče dolazi sa mora. A dete koje se rađa na njenom kraju više pripada moru nego kopnu. Ono je seme prkosa i nade, tračak svetla u ovoj tragičnoj priči.

---

Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Auguste Rodin, „Adam” (1880), bronzana skulptura / Public Domain; Slika 2 – Caspar David Friedrich, „Shore of the Sea in Fog” (Obala mora u magli, 1807), ulje na platnu / Public Domain

O blogu

---

Dnevnik čitanja - Džozef Konrad: Karen

Karen: Jedna uspomena – Teatar moći i strasti

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

Ova priča usložnjava moje čitanje Konrada iako sam naišao na sve najvažnije motive u dosadašnjim pričama. Ovoga puta, kao ni prethodnog, ako je ikako moguće, neću davati spojlere. Čitatelj koji je pročitao priču razumeće o čemu govorim, a onome koji nije može poslužiti kao uvod. Možemo govoriti o više planova analize: antropološko-politički, psihološki i čisto književni (kao kada sam govorio o odnosu slike i simbola). To će se malo i mešati u razmatranju pojedinih planova.

Uzmimo kolonijalni ambijent ove priče. I krenimo od pomenute slike–simbola. Brod se usidrio nedaleko od obale i ovo je mesto na kome se dešavaju najbitnije stvari u priči. Verovatno do današnjih dana najuspešnija imperija svih vremena, britanska, nikada nije potpuno ulazila u kopno. Za razliku od nekih drugih, manje uspešnih imperija poput ruske ili nemačke, pa čak i današnje Amerike, ona nije bila opsednuta kontrolom kopna. Bilo joj je samo važno da drži ključne morske prolaze.

U svetlu generalne opozicije more–kopno (to jeste sfera prirodnih i sfera društvenih sila) u Konradovoj književnoj laboratoriji ovo dobija jaku psihološko-simboličku dimenziju. Zato što se ona odlučila da se nosi sa nestabilnim i kolosalnim prirodnim silama pre nego sa provizornim oblicima društvenih konvencija. I zaista, ako bolje razmislimo, mnogo je teže kontrolisati svetska mora nego bilo koje kopno. A pošto sam u ranijem jednom tekstu govorio o brodu kao pokretnoj strukturi svesti, onda vidimo da se ova imperija pozicionirala tamo gde i sve ono što je u vezi sa kopnom mora proći: trgovina, oružje, politički interesi i glasine, zatim drugi kolonijalni uticaji i raznorazne ideje. Znači, tamo gde se usidri britanski brod, tu je svojevrsno mesto zbivanja.

I u ovoj priči posada uglavnom ne napušta svoj brod. Ne odlaze oni na kopno, nego se dolazi kod njih na brod, na njihov teren. A brod je svojevrsna ambasada. Iako je ovo trgovački brod i iako se bavi nelegalnim poslovima kao što je trgovina oružjem, on nosi istu tu simboličku moć. Imperija baca dugačke senke. Kada oni suviše zađu u to kopno, postaju izuzetno slabi. U književnoj transformaciji tada dobijamo horor priču. Setimo se Krčme kod dve veštice.

Čak i u ovoj priči vidimo razliku između dve imperijalne političke pozicije koja je dobila odgovor u smislu književnih motiva i narativne strukture. Holandija je takođe imala uticaj u Malajskom arhipelagu. Iako pomorska sila, ona je ovde pozicionirana i duboko upletena u ono što se dešava na kopnu. I onda ovo uvodi tragične posledice ovakvih mešanja. Jedan holandski trgovac otima domorodačku ženu. U tekstu imamo i domicilnu perspektivu gledanja na kolonizatore. U tom pogledu Britanci mnogo bolje prolaze nego Holanđani.

Pozornica koja nestaje

Kada se konačno ukotve, vide jednu sliku magične prirodne lepote. Tamo se nalazi svet lokalnog poglavice, ratnika Karena, šarolik u bojama, ritmovima, tkaninama i ceremonijama Istoka. Narator je Evropljanin sa trgovačkog broda i pripadnik kolonijalnog sveta koji se divi tim čarima Istoka. Kao i drugi Konradovi mornari, on je individualac otvoren za egzotiku, a opet dovoljno odmaknut od vlastitih kontinentalnih kulturnih prilika. Međutim, videćemo da se on tokom priče nikada neće dati potpuno začarati. A slika predela je sledeća:

„...I zaista, posmatrajući to zemljište oivičeno morem i odsečeno od kopna strmim padinama planina, teško je bilo verovati da negde blizu ima života. Bilo je savršena jedna celina, neznana, i tiha, puna života koji se razvijao krišom, i davala utisak nelagodne samoće; života koji je izgledao neobjašnjivo lišen svega što bi pokretalo misao, uznemiravalo srce, davalo naslutiti zlokobno prolaženje dana. Izgledalo nam je kao zemlja bez uspomena, kajanja i nade; zemlja u kojoj ništa nije moglo da priživi spuštanje noći, i gde je svako rađanje sunca, kao neki zasenjujući čin novoga stvaranja, ostajalo nevezano za sinoćnjicu i sutrašnjicu...” [isticanje moje]

I ovde se polako uvodi psihološko-politički plan. Priča o Karenu jeste svojevrsna politička studija apsolutnog vladara. Temeljna i pronicljiva. A sav taj čarobni dnevni predeo se doživljava kao varljiva pozornica. I život koji se razvijao krišom dešavaće se na trgovačkom brodu.

Karen je bio poglavica plemena kojim je vladao na jednoj maloj teritoriji. Samo pleme nije nikakav politički subjekt, a njegov vladaru je osoba na ivici duševnog raspada, i ta pukotina otvara prostor za raznorazne uticaje sa strane. Razmislimo na simboličkom nivou o ovome kao o moru koje prodire u kopno. Ovo bi bio i neki generalni obrazac kako su kolonijalni izaslanici delovali na terenu. Dvorska situacija, pak, na tom ostrvu jeste iznenađujuće slična bilo kojoj savremenoj autokratiji.

Laboratorija strasti i prožimanje priobalja

Psihološki plan priče dalje snažno angažuje Karena i njegovu tužnu životnu priču. Ovde ćemo dobiti prepoznatljive motive muške lojalnosti, izdaje i moralnih izbora. Dobićemo i erotičnog ženskog duha koji budi nemir. Ponovo sukob želje i odgovornosti. Imamo priču o ludilu i lokalnim verovanjima sve u jednom. Ovaj animistički prostor jeste najplodniji za Konrada da se u njemu ispolje individualne čežnje, motivi i psihologija.

I drugi britanski pisci su odlično radili u svojim laboratorijama strasti na animističkom području. Setimo se samo Džefrija Firmina iz Laurijevog romana Pod vulkanom. U mračnom ambijentu duhova koji isplivavaju pred praznik Svih Svetih dešava se njegova tragedija. A i tamo je u podtekstu poredak političke moći podignut na metafizički nivo.

Drugi glavni i specifično-književni Konradov plan izražen je u spominjanoj opoziciji more–kopno. More je prostor delovanja prirodnih sila, a kopno prostor delovanja ljudskih sila, to jeste raznih prikrivenih ličnih, političkih, ekonomskih i drugih motiva. O tome sam dosta govorio. Prirodne sile nemaju nikakav lični odnos prema čoveku. Grom udari ne zato što hoće da ubije čoveka. Sunce prži i to odvede ka herojstvu i tragediji. Ali ni sunce ni grom nemaju nameru.

Zato u ovom usloženom poretku u kome more prikriveno ulazi u kopno, a kopno na čudan način prodire u more, na nivou Konradovih pesničkih opisa i pejzaža počinje komplikacija društvene i psihološke problematike. To su, dakle, priobalja, luke, zalivi, lagune, ostrva i morski tesnaci i prolazi. Kako ja vidim, kod Konrada nijedan opis nije samo opis dat radi estetike, nego istovremeno uvod i alternativni prikaz za raznorazne složene psihosocijalne konfiguracije.

U priči o Tajnom saputniku me nije zanimalo da li je Legat (begunac) psihološka tvorevina kapetana broda ili stvarna osoba. Zanimalo me je i jedno i drugo istovremeno. Tako i opoziciju more–kopno shvatam kao složene motive-simbole čije približavanje stvara komplikaciju. Radi se, dakle, o pokušaju prodora prirodnih sila u sferu kulture i o kulturi koja pokušava da organizuje prirodu.

Primer jedne takve prirodne sile koja prodire u svet društvene organizacije jeste ludilo. Ništa ne vredi savršeno uređenom društvu sa savršenim zakonima ako za vladara ima ludaka. A primer kako kultura pokušava kodirati biološke faktore jeste kada Pata Matara, lik iz ove priče, traži pripadnicu plemena, svoju sestru koja je odbegla sa kolonijalnim trgovcem; pa da ubije i nju i njega; da bi na taj način spasao porodičnu čast. I ovo je istovremeno važan most ka području reprezentacija, to jeste kulturnog kodiranja koje me ovde možda i najviše zanima.

Animistički obrasci i moć zapadne amajlije

Animistički pogled na svet je generalno organski spojio ova dva pola - prirodu i kulturu. Razni magijski sistemi i pogledi na svet jesu zapravo vrsta naturalističkih (pseudo)filozofskih sistema. To me ovde, međutim, zanima kao tek jedan sloj važan za narativne postupke i čovekovu potrebu da oduševljava, to jeste daje daha svemu što postoji, pa i mrtvim predmetima. Ali kod čoveka Istoka, ili u ovom slučaju Malajskog arhipelaga, na to se dodaju raznorazni drugi slojevi reprezentacije: islam, elementi hinduizma, lokalnih legendi i tako dalje.

Čitatelj će u priči videti da upravo jedna organizovana i u priličnoj meri sistematizovana religija poput islama služi kao brana prema eruptivnom uticaju animističkih verovanja (odnos Karena i njegovog mudrog pratioca). Islam je tamo imao jednaku ulogu kao građanski zakon na Zapadu. A trgovci na brodu su praktični ljudi, nepoverljivi prema svakom kopnu i koloritu pejzaža ili običaja. Koliko god mu se divili, njihov brod je uvek u luci odvojen od kopna.

Čitatelj će se možda čitajući ovu priču zapitati šta će ovde konačno pobediti - taj zapadni racionalizam ili istočnjačka mistika? I zapaziće da se trgovci sa Zapada neće boriti sa tom mistikom. Ne veruju oni ni u šta od toga, ali će intervenisati. Zar kraljica Viktorija ne bi bila moćna nova amajlija? To je ono što bismo danas nazivali nekom moći. Iako taj brod nije imao bitan real-politički uticaj, imao je veliku simboličku snagu samom svojom pojavom.

Teško je reći u pravoj meri, ipak, ko je tu na koga i koliko uticao. Kada se posle dosta godina, na kraju priče, dva prijatelja mornara sretnu, zapitaće se da li je njihov svet u domovini poslova, uticaja i novca išta realniji od onoga na Malajskom ostrvlju? Na kraju, oni možda nisu ljudi nijedne obale, nego te plutajuće strukture koja nikad ne nalazi svoju luku.

---

Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Britanska parna jahta „Xantha” (izgrađena 1867, fotografisana oko 1890); Slika 2 – Raden Saleh, „Forest and Native House / Javanese Homestead” (1860), Smithsonian American Art Museum, Washington D.C. / Public Domain; Slika 3 – Srebrni novčić sa likom Kraljice Viktorije (Veiled Head Farthing, kovan 1901) / Public Domain.

O blogu

---

Dnevnik čitanja - Džozef Konrad: Laguna

 Laguna – magija divljine i interkulturni dijalog

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

Ako se u priči Il Conde prikazuje tragedija sa „civilizovanog kopna”, onda se u ovoj priči prikazuje tragedija čoveka „iz divljine”. Posmatrač jeste beli čovek, ali glas se daje domorocu. Slušam te, pokušavam da razumem, ali prvom prilikom gledam da zbrišem odavde, od ove čarobne i divlje lepote.

Takođe magija kopna, ali sa mnogo više simpatije nego u priči Krčma kod dve veštice. Konrad je zapravo lokalnu situaciju domorodačkih mitova povezanih sa drugim kulturnim uticajima spojio u poetsko-pejzažne slike velike lepote. Verovanja tog domicilnog stanovništva pre svega obuhvataju najstariji animistički sloj za koji se vezuju hinduistička božanstva, lokalne legende i mitovi. Dat je i senzibilitet čoveka koji ulazi u taj začarani svet, ali ga ne svodi na tu vizuru. Ovo svakako nije kolonijalni pogled i prikaz egzotike Istoka.

Evo kako se antropološka vizura spaja sa umetničkom. Ovde je u jednom data kolektivno-kulturna (mitska) i individualno-umetnička transformacija egzotične stvarnosti:

„...Uvek spremno podozrenje zla, podozrenje koje u zasedi nagriza srca, zastruja u tišinu oko njega – u tišinu duboku i nemu, i dade joj izgled nepoverljiv i podao, kao mirna i neprodirna obrazina neopravdanog nasilja. U tom prolaznom, silnom uznemirenju njegovog bića zemja obmotana zemljanim mirom pretvori se u zemlju senki i nečovečne borbe, poprište strašnih i ljupkih fantoma uzvišenih ili niskih, koje se vatreno bore za prevlast u našim bespomoćnim srcima. Uznemirena i tajanstvena zemlja neugušenih žudnji i bojazni...”

 

Herojski beg u osamu divljine

Imamo dva glasa koja se ne spajaju u jedan. Ovo je situacija razgovora belog čoveka i Malajca. Koliko su se razumeli, drugo je pitanje; nelagoda proističe iz različitih sudbinskih okolnosti. U oba slučaja imamo, međutim, situaciju bega. U tom smislu, beli čovek je u prednosti jer se može ponovo otisnuti na more.

Arsatovu (domorodac) sudbinu možemo porediti sa drugim situacijama ljudi zatočenih kopnom. Recimo sa pričom Il Conde u smislu početne opozicije u mom tekstu. Nekako mi se čini da Konrad ima više simpatija prema „divljini” nego prema „civilizaciji”. Zato što je ta divljina bliža moru i prirodnim silama nego što je skučeni deo evropskog kontinenta sa koga pokušava pobeći grof. Kod Konrada je ta ambivalencija jasna, pa mu je tako i Napulj draži od Beča. Bez obzira na to što su možda društveni odnosi u toj „divljini” (evropskoj ili bilo kojoj drugoj) brutalniji nego u „sređenim civilizacijama”. Ali, zapravo, ni na jednom kopnu on nije potpuno miran.

Zato što kopno usisava (zarobljava) na različite načine i određuje na različit način „sudbinu”. Simpatija koju Konrad ima prema Arsatu ogleda se upravo u dramaturškoj analizi njegovog bega. Obratimo pažnju na ovo: Arsat se pokušava povezati sa duhovima prirode, a ne sa lokalnim interesima moćnika, raznih rađa i kojekakvih klanova koji tamo vladaju. Ali postoji ključ koji povezuje Tuana (belog čoveka) i Arsata (Malajca): a to je individualizam koji ne beži od tragičnog ishoda. Arsat ne može pobeći na otvoreno more, ali takođe okreće leđa svom društvenom okruženju. Zato ga ono u svojim sujevernim strahovima smatra prokletim i urokljivim. Pri tome, dimenzija njegovog bega je podjednako herojska kao i ona na otvorenom moru, iako neminovno (a ne verovatno) tragična.

Ton kojim Arsat ispoveda svoju priču jeste mitski, gotovo ritualan. Mit se na taj način potvrđuje (jer se verovanja teško prevazilaze), ali i radikalno osporava jer se Arsat ipak okreće protiv društva koje je takve mitove proizvelo na svoj jedinstven način. Kakav je u svemu tome položaj belog čoveka, Tuana? Racionalni čovek Zapada je duboko nepoverljiv prema ovoj egzotičnoj magiji, kao što je i kritičan prema civilizacijskim kodovima na svom kontinentu, zbog kojih se otisnuo na more. Ipak, između Arsata i Tuana se uspostavlja razgovor – pokušaj razumevanja.

Etički izbori i slike za pamćenje

Na ovom interkulturnom aspektu sporazumevanja između predstavnika različitih kultura sam se zadržao zbog stalne Konradove aktuelnosti u pogledu kolonijalnih preispitivanja i uloge evropskog čoveka u sudbini neevropskih naroda.

Ali, ova priča razvija dalje Konradove velike psihološke i moralne preokupacije: pitanje moralnih izbora, komplikovanih odnosa lojalnosti, krivice, želje i odgovornosti. Drugi primer analize moralnog izbora dao sam u svom eseju koji se bavi pričom Tajni saputnik. O jakim slikama simbolične vrednosti (odnosu slike i simbola) sam takođe govorio u tom istom tekstu.

Ova priča mi deluje kao vredan izvor smernica i putokaza za dalje čitanje. Zato ću ja ovde navesti nekoliko jakih citata „za poneti”, simboličnih slika za pamćenje.

„...Uzmućena voda penušala se duž čamca u nejasnom žuborenju. I belčev čamac, ploveći nizvodno u prolaznom nemiru koji je sam stvarao, činilo se da ulazi na dveri jedne zemlje iz koje je nestala i sama uspomena na pokret...” [isticanje moje]

„...Nad lagunom lebdela je magla, brišući lagano svetlucave slike zvezda. Još malo, i veliko belo isparenje pokri zemlju: pritiskalo je tamu hladno i sivo, vrtelo se u bešumnim maticama okolo stabala i oko verande od kuće, koja se činila da plovi po nekoj nemirnoj i neopipljivoj iluziji mora. Samo su u daljini krune drveta stajale u obrisu prema svetlucanju nebesa, kao neka tužna i mrgodna obala – obala varljiva, bezmilosna i crna...” [isticanje moje]

---

Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Raden Mas Pirngadi, „Pantai Pelabuhan Ratu” (1927) / Public Domain; Slika 2 – Raden Saleh, „Forest and Native House / Javanese Homestead” (1860), Smithsonian American Art Museum, Washington D.C. / Public Domain.

O blogu

---