Ne gledaj sada - Dafne di Morije

 *prevod: Strahinja Mlađenović i Sava Kuzmanović

(bez spojlera)

Uglavnom su joj prevođeni romani, ali ne i njene briljantne priče. Pohvala izdavaču što se setio. 

(1) Lutka 

 Prilično jeziv psihološki horor, minimalističi, bez pretencioznih efekata, nasilja ili bilo čega sličnog. Zapravo prva asocijacija koju sam imao prisetivši se raznoraznih filmova sa motivom neživih objekata, lutaka igračka je podsticajna za razumevanje ove priče. U horor filmovima lutke su moćni objekti mediji zlog uticanja. Lutka je ovde psihološki pre svega  projekcija nekog sadržaja vezanog za self. S tim što se ide još dalje od toga. Zamislimo, samo zamislimo da se nečija opsesija, kompleks, fiksacija osamostali kao poseban motiv u strukturi priče i počne figurarti samostalno i paralelno sa tokom misli i postupaka ostalih aktera. Od zamisli do prosedea, tačno to je učinila di Morije. Ovde je najjezivija scena ne opis nekakvog nasilja ili pretnje već jedan detaljan i ne previše opširan opis same lutke. Odgovor na pitanje zašto je to tako određuje vrednost ove priče. Briljantno. 

(2) Poljubi me ponovo stranče

Izrazito gradski ambijentalna, atmosferična. Momak se zaljubi u devojku i počne je juriti. Zapravo prava vrednost priče je u potencijalnoj čitateljskoj identifikaciji sa glavnim junakom. Upravo ta identifikacija će pojačati šokantni kraj i dovesti do razumevanja poente. Ono što se zbiva junacima se naprosto odvija i vuče ih u neslućenom pravcu. Kao da si stao na neku traku pa sad ti levo-desno, gore-dole put ne određuješ.  Ovde je pripovedač, za razliku od prve priče, pouzdan iako nošen strašću, pa ipak ništa mu ne vredi zato što je objekat njegove žudnje neproničan. Koliko uopšte znamo, možemo znati o drugim ljudima? 

(3) Planina istine 

Ovo je mistična anti-alegorija ili antimistična alegorija. Ona govori o zavodljivosti utopističkih, religijskih i sličnih ideologija, ali i potencijalnim opasnostima koje iz toga slede. U tom smislu mi je veoma referentna za pisce koje pretpostavljaju ideologiju narativu, tj. umetničkoj svrsishodnosti. "Planina istine" (Monte Verità) je mesto na koje sudbina poziva kada se odustane od sveta. Značenje se, kada ga ovako formulišem, formira imajuću u vidu izrazitu ambivalentnost koncepta sudbine u di Morijinim pričama. Već sam spominjao traku koja aktere vuče dok oni misle da upravljaju tokom svog života. Našao sam u ovoj priči i proširio svoje poznavanje ukletih kuća u horor žanru jer je ta planina jasnog naziva zapravo jedno preteće ukleto mesto; i nije teško pogoditi: osim što preti ona i privlači. Njena funkcija je identična onoj kod Širli Džekson. Kuća prihvata pojedinca ali po cenu njegove potpune anihilacije. 

U izvesnom smislu slično, ali na drugačiji način ovu tema odnosa ideologije i utopije obradio je i Aldžernon Blekvud u svojoj priči Silazak u Egipat koju sam skoro spominjao. 

(4) Proboj 

Ovde se nastavlja, razvija, dalje elaborira tema iz prethodne priče; ako naša utopija postane sasvim sekularna, aktivna, prilagođena modernom tehnološkom i istraživačkom duhu. Gde su granice etičnosti naših društveno-naučnih eskperimenata?  Hororično je ovde na drugi način isto što i u prethodnoj priči. Utopijska ideja pretvorena u sistem potpuno usisava pojedinca. Naracija u prvom licu prati jednog od glavnih inženjera. Zbunjenost i horor proizilaze iz hladnog, neopterećenog održanja takvog selfa na toj traci koja vodi u zlo. U mehanizam priče je direktno ubačena gomila parapsihološki bizarnog materijala koji me je podsetio na jedan drugi sjajan roman, Krug Kođi Suzukija. Ko je čitao, ovaj Suzukijev roman imaće, možda, asocijaciju kako je i on to briljantno upotrebio; kao da je čitao ovu di Morijinu priču: ideja da se psihičke enegije na neki način mogu povezati sa električnim fenomenima (čista parapsihologija) a onda to dejstvo vezati za duh mesta. 

Po svojim etičkim implikacijama i nekim rešenjima u zapletu direktno me je asociralo na roman Kazuo Išigura, Ne daj mi nikada da odem. A Išiguro je sasvim sigurno, pročitao ovu priču di Morije.  

(5) Ptice

Ova priča je za mene redak primer da može biti poželjno prvo pročitati literarni predložak pa onda pogledati film. Hičkok je zapravo zadržao centralni narativni tok ali ga je proširio i dodatno razvio neke tek spomenute motive u priči. Ali upravo zbog toga ova osovina u di Morijinoj priči još jače radi u smislu horora. Jer ono što je kod Hičkoka mesto i predeo u originalu je pojedinačna kuća sa okolinom. Sama priča direktnije vraća naše čitateljsko iskustvo na gotiku, pa dok se film može shvatiti pre svega apokaliptički, Dafnina priča može i sasvim simbolički. Ipak ova kuća nije ukleta, ona je samo nemoćna i pod napadom. Pticama se međutim ne može pripisati nikakav motiv. Njihovi samoubilački napadi su me podsetili na moderne tehnološke ptice - dronove samoubice. Ovo je zapravo priča o krhkosti civilizacije. 

(6) Ne posle ponoći

Ovo je dark umetnička refleksija o sudbini okupana grčkim suncem što uvodi funkcionalnu (reći ću briljantnu!) upotrebu mitologije kod di Morije. Glavni akter će svoj odmor u jednom hotelu na Kritu podeliti sa nekoliko drugih posetilaca i njihovi putevi će se će se preplesti u jednoj usputnoj tački i to je važno jer se sudbinski uticaj kod di Morije  teško kontroliše. To je "traka" na koju će nagaziti Timotiji Grej i ona će preobraziti njegov život, sve što je mislio ili znao o sebi. Horor je u onome što čitatelj jasno naslućuje a Timoti će saznati na kraju i prekasno. Kao u priči (1) imamo fizički predmet koji je ovde umetnički i mitološki artefakt, a koji povezuje dva idejna plana: lično (podsvesno) i nadlično (fatumsko). Ali spisateljska veština je što se taj artefakt, konkretni predmet kao motiv -  i opet kao pod (1) - direktno uključuje u strukturu priče, te utiče na njen ishod. Valjda otuda toliki osećaj jačine ove proze koji ostaje posle čitanja. I još nešto: poslednja rečenica ove priče je pun krug u odnosu na prvu. Di Morije ima tu sjajnu osobinu zaokruživanja, konsolidacije,   što sve ove priče, generalno, čini snažnim. 

(7) Ne gledaj sada

Ovo je najnadrealnija, najnapetija, najzlokobnija...priča bez ikakvih čudovišta koju sam možda do sada pročitao. Najbolje je ništa ne reći osim savetovati pažljivo čitanje. Motivi su vešto raspoređeni unutar teksta. I pored toga izgubio sam se. Setio sam se Borhesa, njegovog lavirinta i teksta kao zamke. Priznajem,  upao sam u tu zamku. Upravo taj postupak identifikacije sa glavnim junakom tako što se izgubite u njegovom tekstu je među najartističnijim narativnim postupcima koje sam iskusio a proizveo je verovatno i mnogo više empatije kod mene od oni koji se postižu drugim standardnijim sredstvima. 

Po ovoj priči je urađen još jedan film Don't look now iz 1973. godine, ali ga ne preporučujem. Ako gledate ovaj film, to će vam potpuno uništiti užitak u priči jer priča funkcioniše po principu perceptivne zamke. Osim toga ni opšti ton filma mi se ne dopada. Sav je u magli u mraku što je potpuno suprotno duhu ovih mediteranskih priča od Di Morije okupanih suncem. 

Dok sam čitao zbirku često su mi na pamet padali i moji drugi omiljeni autori, svi vrlo bliski di Morije: Patriša Hajsmit, Truman Kapoti, Fleneri O'Konor...

Vrbe, zbirka priča - Aldžernon Blekvud

 

prevod: Sava Kuzmanović

Moram reći da je ovo horor gde sam se zaista "smrzao". Horor koji "radi" u glavi i još proizvodi efekat naknadno. Kod Henri Džejmsa smo imali jednu upitnu, iskvarenu perspektivu; kod Džekson smo uveli višestruke iskrivljene perspektive koje nisu sasvim autonomne, kuću kao aktivni agens percepcije stvarnosti, društvene strukture i ličnu istoriju kao izvor tegobe i neuroze. Međutim kod Blekvuda se javlja jedan novi daleko više preteći nivo straha: šta ako ljudska perspektiva nije jedina moguća!? Da bih objasnio svoj sud i raspoloženje moram dati minimalno materijal ovih priča. Ima ih tri. Redom:

1. Vendigo - Grupa lovaca i rančera traga za bizonima i mora širiti svoje stanište. Oni se otiskuju u nepoznate, nepregledne divlje predele u potrazi za izvorom hrane i preživljavanjem. Tamo će neki od njih doživeti zastrašujuće iskustvo

2. Vrbe - Ploveći Dunavom početkom prošlog veka, dva putnika avanturista, polako izlaze iz naseljenog prostora, civilizacije, Dunav se razliva u krakove i u toj ravničarskoj pustinji razliva svoj tok formirajući privremena ostrvca. Mnogo mesta bez zaklona. U jednom trenutku za putnike će se postaviti pitanje golog preživljavanja. 

3. Silazak u Egipat - Grupa naučnika prepušta se svojojj opsesiji egipatskom kulturom i prošlošću tako što se žele povezati sa njom putem okultno-mističnih rituala i pri tom žele proširiti krug pristalica. Međutim ono što prošlost jeste i što želi od njih ne mora biti sasvim isto onome što su od nje očekivali.

Dakle, kod Blekvuda je horor susret sa jednom vrstom neizmernosti. Ona se otvara u prostoru ili, kao u trećoj priči, u vremenu. Ovo sam najpre doživeo kao horror vaccui ili strah od praznine, međutim uvek je bila prisutna granična situacija. Radi se o napuštanju civilizacije i svih mogućih poznatih društvenih, običajnih i mentalnih normi i struktura. Ali, upravo je šireća perspektiva, veliko nepoznato, generator nekih sasvim novih vidova postojanja. Dobili smo, dakle, novu nad-perspektivu posađenu na jedan vrlo psihološki temelj: um ne trpi prazninu, nepoznati oblik ili strukturu. Iako poneki njegovi junaci pomeraju pameću ovde kliničko-psihološko objašnjenje ne zadovoljava. Susret sa nepoznatim silama rađa mit. I onda to mitsko objašnjenje "radi" u pozadini priče i čitateljevog raspoloženja. Drugim rečima, Blekvud svojim junacima izmiče tlo pod nogama i sprečava racionalno objašnjenje. Sa velikim nepoznatim oni će se možda suočiti putem kulta, rituala i tako pokušati da izađu na kraj sa  dimenzijama koje podjednako opčinjavaju koliko i zastrašuju. Njegovi junaci su zbunjeni, zastrašeni i zadivljeni istovremeno. Stari poredak prestaje da važi a mitotvorna ljudska svest pokušava utvrditi novi. Problem alternativne ontologije je, dakle, zamenio problem perspektive.   

Kod Blekvuda imamo naslućivanje stvarnosti viših nivoa. Naravno, on ih do kraja nikada ne imenuje. Ovo je deo strategije građenja priče, ali njegova proza nije ideološki preopterećena. Određena religijska, okultna ili kakva slična ideacija nije izgovor za narativ već su takvi motivi izrazito funkcionalni za priču, tj. narativno opravdani. 

Ono što me je takođe opčinilo kod Blekvuda jeste visoki poetski stil sa kojim on barata. Ne treba imati dileme: ovo je književnost na najvišem nivou. 

Recimo uzmimo sledeće: Blekvud barata opisima prirode. Međutim šta podrazumevamo pod opisom? Veran objektivan prikaz nečega što postoji i mora potpasti pod pravila misaone kategorizacije i sređivanja. Međutim da bi ovde opis funkcionisao on mora neodvojiv od generalnog tona kojim neka stvarnost odiše, a sa kojom se njegovi junaci egzistencijalno susreću. Drugim rečima, opis mora biti dat u smislu autentičnog doživljaja koji nadilazi pojedinca. 

Dakle, Blekvud nikada samo ne opisuje, on svojim opisom dočarava. I to radi krajnje vešto.

Sa ovim je u vezi i još jedna fascinantna osobina ovih priča. Njihova gradualnost. Do sada nisam čitao prozu koja bi ovako uspešno i dugotrajno (da ne kažem maratonski) gradirala osećaj straha. Strah zaista postepeno raste i raste kada se čita njegova priča. A pri tom još iznenađuje. Jer taman pomislite da dalje više ne može, a on vas iznenadi pa postane još strašnije! Takođe imao sam prizore ili scene iz priča koje su mi se vraćale i nakon čitanja. Blekvudov horor dakle radi u pozadini, naslanja se na neko čulo straha u nama. 

Naizgled jednostavno.  Ko se nije osećao izgubljeno, dezorijentisano u nekoj situaciji? Onda dolazi osećaj prisustva, nepoznate sile. Što bi Henri Džejms rekao, okrenuli smo zavrtanj za još jedan krug. Ali ne može od toga uvek ispasti dobra priča.  Blekvud za moje dosadašnje čitalačko iskustvo piše najubedljivije horor. (E. A. Po je van konkurencije, naravno) Sumnjam da će lako ustupiti svoje prvo mesto. 

Ukleta kuća na brdu - Širli Džekson

*prevod Dejan Ognjanović

Ovaj roman, svakako, treba uporediti sa Okretajem zavrtnja Henrija Džejmsa. Kada sam analizirao Džejmsov roman dekonstruisao sam guvernantin pogled na svet kao generator sveg natprirodnog u tom romanu. Ono što Džejms želi reći je zapravo: postoje pojedinačni ili društveni agenti koji su aktivno zainteresovani ne samo za vašu percepciju sveta nego i za dugoročnu sliku o svetu koju biste vi mogli imati. Mislim da taj roman upravo poziva savremenog čitatelja da iznađe racionalni ključ jer često živimo na svoj način svak svoju "guvernantu" ili možemo trpeti ideološko-propagandni teror jedne perspektive ako živimo u opresivnim društvenim sistemima. 

Međutim, kod Džeksonove se ne može tek tako odbaciti natprirodno; ili se ne može uopšte odbaciti. O čemu se ovde radi? Jedan profesor koji se zove Dr Montagju dolazi sa grupom ljudi čija iskustva bi trebalo da mu pomognu u rasvetljavanju čudnih priča koje se vezuju za kuću: duhovi, paranormalna dešavanja. Kuća ima istoriju nesrećnih porodičnih odnosa, samoubistva itd. Sa njim su dve devojke Eleonora i Teodora. Obe su imale nekakva paranormalna iskustva. Teodora je telepat koji pogađa misli. Zatim se tu nađe i budući naslednik kuće Luk, pa je i on prirodom takve veze zainteresovan za paranormalno. Na kraju tamo stignu i profesorova žena gospođa Montagju koja spiritistkinja čija je misija da "spasava proklete duše", zajedno sa svojim pratiocem, muževnim nastavnikom Arturom. Oni su iz različitog socijalnog backgrounda što nije nevažno. Njihova je funkcija da u igru ubace što je moguće širi, obimniji parapsihološki instrumentarij motiva, ali to nije ključno.

Naime, radi se o tome da nije bitno to što oni žele, već šta želi kuća. Kuća je aktivni agent; sa svojom prošlošću, tajnama i sasvim neproničnom arhitekturom. Ovde su stanja izmenjene svesti, natprirodno vezano za vizuelne i auditorne halucinacije medijum u kome se svi kreću i jeza je mnogo opiplljivija nego kod Džejmsa. Svako, dakle, nešto doživljava, ali se ta iskustva teško mogu relativizovati kao kod Džejmsa. I vezana su za kuću. Kuća je mesto opipljive strave. 

Najslabija karika u toj grupi je Elenor; izuzetno nestabilna osoba koja beži od vlastite porodice i koja je, čini se, tokom celog romana na ivici nervnog raspada. Ovako fragmentirani self unosi posebnu dinamiku u celu ovu priču i to je zapravo Elenorina priča. Elenor kao oličenje nesigurnosi i lomljivosti pojedinca u opasnom, pretećem svetu će biti, na ovaj ili onaj način, mesto čitateljske identifikacije što će itekako odrediti i značenje pročitanog. 

Ja ću, svakako, još jednom pročitati roman. Specifičan kvalitet nadrealnog u ovom romanu se ostvaruje preko niza pažljivo raspoređenih hororičnih motiva i drugo čitanje bi ih moglo dodatno povezati sa celinom značenja. Recimo, uzmimo sledeći primer:

Gospođa Dadli je kućepaziteljka koju ja uopšte ne doživljavam kao živo biće već kao duha. Jer, ako dodatno obratitimo pažnju možemo analizirati: 

- kako gospođa Dadli "komunicira" sa ljudima oko sebe?

-da li ona uopšte "komunicira" sa bilo kime?

-u kom smislu drugi "komuniciraju" s njom?

Međutim, gospođa Dadli, iako duh, je sjajna kuvarica i tamo su sva jela na vrhunskom nivou. Duhovima, dakle,  ne manjka ukusa. Ovaj pak momenat, ako ga dovoljno naglasimo, smešta snažno Džeksonin horor u društvene strukture koje se u finalnom zaključku, takođe, ne mogu zanemariti. 

Razmatranje patrijarhalnih vrednosti u nekim pripovetkama Stankovića i Andrića

Nove konfekcijske desničarske ideologije "porodičnih vrednosti", jednako kao i one starije, su najčešće veoma šuplje, a u srpskom slučaju zasnovane  na nekakvom nepostojećem, infantilno-izmaštanom srpskom selu, te vrednostima kakve su navodno postojale u XIX veku, a sada su, je li, izgubljene, izneverene; kao i na izmišljenoj idili porodice centrirane oko "domaćina" kuće kojega okupljena čeljad pokorno sluša i savete mu pridržava. Međutim, važni srpski pisci, poput Stankovića i Andrića, biće da nisu ovo baš tako videli. 

Uzećemo primere nekih priča ali ću radi kasnijih zaključaka odmah utvrditi bitnu stvar vezanu za poetiku Bore Stankovića. Naravno, žalba za mladost. Kod njega, onako kako ga vidim u Koštani, radi se pre svega o doslednom životno-estetskom opredeljenju, slavljenju i obožavanju mladosti, potpunom prijanjaju za prolazno koje je za njega božanstveno, reklo bi se, u jednom antičkom smislu, na način ranih grčkih liričara; meni se čini da svojim svojim osećanjem života najviše nalikuje pesniku Mimnermu. Jer i kod njega je lepota mladosti sve, a starenje gore i od smrti. U tom sveopštem opadanju životnih snaga nema niti smisla niti dostojanstva, jer nema lepote. Ali, ima tuge zbog te neumitnosti. Prolaznost je tragična zato što lepota nestaje. Tako svet doživljava Mitko iz Koštane. Ovo je važno reći upravo zbog priča koje imam u vidu. Stanković nije, dakle, niti socijalni kritičar niti politički pobunjenik, a ipak je upravo zbog toga, rekao bih, onako sasvim bez predumišljaja, dao briljantne opise srbijanske seoske stvarnosti XIX veka; prikaz porodičnog ustrojstva, patrijarhata i naročito uloge žene u svemu tome. Zato treba pravilno razumeti jedno od najvažnijih mesta iz Koštane; Mitko kaže Koštani, na samom kraju kada je patrijaralni poredak zgazio njenu mladost, njen umetnički impuls i je vratio je čergarenju koje je njena sudbina nakon udaje: 

"...To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile...Ete, došli ti, da te vodiv, da se venčaš. Svirke će ti sviriv, pesme će da ti pojev. Svi će da ti se radujev. Mladoženja će te celiva, a ti će plačeš! I prva noć plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje... 

...Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide Koštan, jesen, dom, kuća, brat moj, m'gla i grobje...Toj ide. Tam ću i ja! I, Koštan, k'd čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto, ja sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja..."

Kao što smo videli, život bez mladosti nije vredan življenja. To se ne vrednuje više, to se samo trpi. A posle se niti spominje. Ali ovo je estetski, hajde da kažemo, radikalni senzualno-umetnički stav. Nema govora da je Bora Stanković dovodio u pitanje poredak u kojemu će Koštana dalje živeti. I onda se možemo pitati zašto onda baš Romkinja, zašto ona da bude ovde u prvom planu, a ne obična devojka iz njegovog društvenog staleža? Pa, upravo zbog toga da bi do krajnosti dramatizovao Mitkovo osećanje života, doveo kontrast do usijanja, između kratkog poleta mladosti i kasnijeg (pr)opadanja. 

U Koštani je on najvio i neke važne motive svojih pripovedaka, jer je posle ženi dao jedan oreol dostojanstva zato što je takva, uronjena u patrijarhalnu ulogu i sasvim zgažena, stoički podnosila sebe i svoje obaveze. I tu se desilo nešto vrlo zanimljivo. Sentimentalna elaboracija je sasvim, iz jednog senzualnog doživljaja života namah postala i socijalna elaboracija položaja srpske žene XIX veka čija je umetnička snaga tim dobila više na snazi što je bila, kako rekoh, sasvim bez bilo kakvog (ideološkog) predumišljaja. Čisto i nevino umetničko oko. Kao u Koštani, doživljajni senzualni i estetski kontrast istrajava i u pričama, ali se polje umetničke ekspertize širi pa tako govorimo i o ženama piščevog društvenog staleža. On je svet doživljavao kakvim ga je doživljavao, ali je usput i primetio mnogo više nego što je čak isprva i mislio da će primetiti. Tako dođosmo do porodičnih vrednosti i žalosnog položaja žene tog doba. Ovo ću skicirati navođenjem primera nekoliko priča.

1. Stojanke bela Vranjanke - Stojanke nije preživela svoju mladost a, njana smrt ima svoju tragičnu veličinu upravo stoga što potvrđuje navedenu  paradigmu da se život posle mladosti i ne može smatrati životom.  Vidimo zgaženu ljubav koja je, istovremeno, i zgažena ljubav. Ona voli u poretku zaoštrenih međuetničkih odnosa, zaljubila se u momka "pogrešne" narodnosti. Ali, opisujući poredak u kome ona voli, shvatićemo da na obe strane vlada isti muški sistem vrednosti. Sve ovo je za autora pre u vezi sa tragičnom neminovnošću, "sudbinom", mračnim silama koje su se zaverile protiv te ljubavi. A ipak, sasvim nenamerno, i kako rekoh upravo zbog toga, dao je istinu o takvom društvenom poretku. Jer deducirajmo dalje: njen život u turskoj kući bio bi podjednako čemeran kao i u srpskoj. Ova priča mi je skrenula pažnju na to koliko se i današnji Srbi, a naročito građanština, stide svojih orijentalnih uticaja. Jer to je vreme kada su žene u Srbiji nosile šalvare, a njihovi muškarci fesove. Pogledajte samo oskudne rečnike turcizama u raznim izdanjima Stankovićevih priča koji ni približno ne pokrivaju sve nama danas nepoznate reči; ne prevode se prosto zato da se ne bi pamtile. To je nacionalno-kulturni vektor.  

2. Uvela ruža - Majstorstvo ove priče je u sižejnom spoju motiva prolaznosti lepote, mladosti i ženske sudbine u datom društvenom poretku. Kao što sam rekao akcenat je uvek na prvom, ali onda briljantno usledi i drugo. Za razliku od prethodne priče ovde jaz nije etnički nego socijalni. Po istom obrascu, imamo ljubav-mladost koja je sve i sve ono posle koje je ništa. Ispostavilo se da je ništa ipak preobraženo u nešto, a to je slika ženskog dostojanstva u neljudskim uslovima patrijarhata i siromaštva.  Bora kao liričar  poentira najsnažnije, jer cela njena sudbina koja je mogla biti drugačija zavisila je od tih trenutaka opijenosti prolećem života. A Bora je postao realista kada je svojim perom bez predumišljaja pokazao zorno da je njena sudbina mogla biti drugačija. Ima dve verzije Uvele ruže i treba pročitati obe da bi se videlo kako Stanković dramaturški briljantno sažima svoje motive. 

 Priče 3. U noći i 4. U vinogradima. Slične su jer je ovde žena prikazana u muškoj psihološkoj mreži odnosa. U obe priče žena radi, ćuti, trpi, tj. živi onaj život posle, a muče je snovi iz prošlosti. Ali ovde se na nju kao kobne senke nadnose likovi njenog muža u prvoj i bivšeg ljubavnika u drugoj priči. I u oba slučaja u pitanju je isti muškocentrični stav. A njena pokornost ili bolje reći pokorenost je savršena!

5. I kao vrhunac ovakvog društvenog položaja žene, priča Pokojnikova žena. Priča je veoma važna i za proučavanje patrijarhalnih performativa; jer ako se od vas očekuje da igrate neku ulogu, onda se očekuje da je doslovno i bez ostatka igrate. Svi se na toj sceni nešto izigravamo iako svi znamo da je to laž! Ali funkcionalizovana laž. Laž koja u moralnome odelu održava odnose moći u krvno i etnički povezanim grupama. Za nju su vrlina smernosti i krajnje povučenosti a za njega su pravo na reč, probitak i ugled. 

A polje ekspertize se širi pa se glavni kovači Aničine sudbine postaju njena braća. A svet (šira zajednica) je u pozadini da budno motri i kori kad treba. Anica je bukvalno i doslovno patrijarhalnim  porodičnim vrednostima ubijena. 

Od muža, muškog rebra stvorena! Anica je pokojnikova žena. Šta znači ovaj naslov? Ona je nešto od ničega! Ona je ništa! Ona je manje od ničega! Kada joj muž umre, Anica ne sme da priviri na ulicu, muške goste ne prima, jer se ne priliči. Zabrađuje se i glasa ne pušta jer su tako raspuštene žene i udovice generacijama učene da ne vređaju muški pogled. Ide se na groblje svaki dan, nariče se i kuka. Sve je ovo performativ, a čak je i njeno materinstvo gurnuto u nevidljivost; ni ta porodična vrednost je ne može izneti na svetlo dana!

A ipak, iza ugla nalazi se njena moguća sreća. Za čoveka kojeg voli nije bila mogla poći. A on joj se, sukladno svojoj ulozi, ne sme previše približiti ni kao udatoj ženi, ni kao udovici. Konačno, dolazi trenutak njene druge udaje. Ali ovoga puta njeni gospodari su njena braća; pa tako oni i ugovaraju budući brak. Ona se tim razgovorima i pregovorima ne sme ni približiti, a kamo li da je pitana! Muža konačno i bukvalno upoznaje prve bračne noći kada biva brutalno silovana! Ona dalje o ovome ne progovara nikome. Poznato vam je sve ovo!? Štaviše, ona sebe ubeđuje da bez muža nije ništa, a dalji tok priče utvrđuje njen psihološki stav u odnosu pokornosti i poštovanja. Njeno potpuno poistovećivanje sa mizernom ulogom koju ima je praćeno njenim nestajanjem i poništavanjem kao ličnosti.

I sada dolazi dramaturški preokret. Bliži se trenutak kada će Anica postati (makar tragična) ličnost i dobiti oreol stoičkog dostojanstva. Jer, umre joj i taj drugi muž, a od nje se traži još jedna udaja. Sada joj se upravo sugeriše osoba za koju je jednom davno bila htela poći. Međutim, ona je odbila i postala ličnost! 

Zašto baš takav završetak? Zašto je taj završetak briljantan? Zato što je postignuto sižejno majstorstvo u spajanju dve naoko različite teme: prolaznosti lepote i mladosti, jedinog što je Stankoviću kao liričaru bitno, sa empatičnom pronicljivošću pripovedača Stankovića koji se bavio i ženskim sudbinama u onom životu posle. Dakle:

   (1) Paradigma kulta mladalačke lepote koja nosi sav smisao življenja je ispunjena, a
   (2) Anica postaje ličnost. Zašto? Zato što kada prvi put, konačno, dobije mogućnost izbora, ona očituje svoju slobodu da sama utiče na vlastitu sudbinu; dok pisac istovremeno zadržava i koncepciju (1), da život posle mladosti nije vredan življenja. Ova priča je remek-delo. I ne jedino Stankovićevo. 

I konačno, prelazimo na Andrića da bismo videli kako građanština nije ništa bitno promenila u svom shvatanju porodičnih vrednosti. To je, po mom mišljenju, i neko vreme kada nastaju prve naznake ove ideologije bez dubine i vrednosno-istorijskog utemeljenja. 

6. Zlostavljanje. Znamo kako je Andrić uspevao da izvadi čudovište iz čoveka i upakuje ga u odgovarajuću odeću, tj. stavi u društveni kontekst. Za našu svrhu je ovde bitno reći da Andrić više nije nevini posmatrač kao Stanković. Stanković je, zapravo, sve svoje ljude i svoj kraj veoma voleo, o njima sa ljubavlju pisao. A njegovo umetničko oko je, kako rekoh, bez ikakvog predumišljaja videlo upravo to što je videlo i što nam danas služi kao svedočanstvo tog vremena, zbog čega je i svrstan školski u realiste. Međutim, Andrić je unapred jako dobro znao o čemu priča. Lele, lele za porodične vrednosti! Andrićeva raskrinkavanja su svesna, nemilosrdna i umetnički uspešna. Njemu je žena ideal, ali i predmet brige. I jako je dobro poznavao društvene uslove njene egzistencije. 

I opet Anica! Ove dve priče, Stankovićeva Pokojnikova žena i Andrićevo Zlostavljanje, se dopunjuju. Kao da se Andrić ovom pričom direktno nadovezao na Stankovićevu! Sasvim sigurno ga je temeljno iščitao. Ali, kako mogu reći za Aničinog muža, gazda Andriju Zerekovića da je čudovište? Jasno, zato što ga je takvim isterao, iz mirnog okrilja "porodičnih vrednosti", na površinu autor i zato što zauzimam tačku gledišta žrtve, tj. Anice. Inače je gazda Andrija sve o čemu ideologija porodičnih vrednosti mašta: domaćin čovek, ugledan, u društvu cenjen, svi ga poštuju i čak vole. A ipak, on je čudovište! To zna Anica koja živi s njim! Ovde nema fizičkog nasilja. Ovde je ljudski karakter nasilje! A veoma teška reč stavljena u naslov, zlostavljanje, vas upućuje da razmislite o novom kvalitetu građanski ulickanog zla. A ono je Andrićeva omiljena tema i ovde ima dva aspekta: 

(a) unutrašnji. Zlo koje Anica trpi je nevidljivo. Recimo, zamislite da ste posetili ovakav ili sličan par nekada. Milina za oko. Ipak Anica zna šta trpi! Njena beda je nevidljiva a okovanost savršena poput one kod Stankovićeve Anice. 

(b) spoljašnji. Kada Anica pobegne od muža, svi će je osuditi i nadenuti najružnije epitete koji već idu sa građanskim moralom kada ženu treba razapeti i proskribovati. U jednom trenutku, Anica svoju slobodu bekstvom od muža pokušava steći. Sa veoma neizvesnim ishodom; autor nam ne ostavlja mnogo prostora za nadu.

Mukotrpno oslobađanje žene iz okova patrijarhata je tek počelo! 

*Filmska adaptacija koju preporučujem je ona Joakima Marušića iz 1970. godine sa Uglješom Kojadinovićem i Ivom Marjanović u glavnim ulogama (na slici).

Ivo Andrić Gospođica

 

Vidim da su čitaoci sajta Goodreads ovaj roman svrstali u bosansku trilogiju: Na drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Zapravo, ima u tome logike jer ti romani, vremenski isprekidano doduše, čine jedan niz u nečemu što bi bio okvir bosanske istorije ispričane iz srpske perspektive. Po tome, osim pretežno po jeziku, Andrić je nesumnjivo srpski pisac što ovde tek uzgred spominjem u kontekstu raznih kontroverzi koje su se javile oko toga kako on vidi ove ili one "epizode" iz te istorije. Tako su veoma stručni profesori i drugi zvanični i nezvanični agenti srpske nacionalne kulture imali vrlo jednostavan zadatak: odbraniti Andrića od zemerki da pogrešno barata istorijom. Iz više razloga je taj zadatak bio jednostavan. Prvo, primedbe su uglavnom bile promašene. Onda kada ne piše istorijske studije i disertacije, Andrić je izuzetno ubedljiv. Glavno bi se saželo u ovoj tezi: Andrić ne piše obične istorijske romane, nego daje svoju viziju istorije i raznih istorijskih neprilika prostora o kojima piše. Znači da ako se želi obarati mora mu se osporavati umetnička i istorijska ubedljivost; ali on preko prve postiže drugu, a ne obratno. 

Tako je junakinja romana Rajka Radaković doživela nemire koji su se desili u Sarajevu nakon sarajevskog atentata 1914. I ovo o čemu dalje pričam je ilustracija za gornji ekskurs.

Andrić je bio nemilosrdan kritičar naravi. Često sam imao utisak da kada gradi svoje likove, iznosi njihove karakterne slabosti na tako razoran način da su se meni te ličnosti činile gotovo defektne; moralno, a time i ljudski nekompletne ili da upotrebim jedan manje korektan izraz, ali koji bi upravo iz ugla ovakvog umetničkog postupka možda bio prikladan: obogaljene! I u tome je, moram reći, ubedljiv, a da to nema nikakve veze sa mržnjom prema ovom ili onom narodu. No, sve to bi bilo tek vešto sa njegove strane da on nije otišao korak dalje u jednoj mnogo ozbiljnijoj i ambicioznijoj književnoj nameri: ta moralno-ljudska oštećenost je u vezi sa problemom zla. Dakle, imamo jedan od najozbiljnijih filozofskih i moralnih problema u igri. Preko svojih karakterinih slabosti i nedostataka oni često (sa)učestvuju u zlu. A opet, znamo da kod Andrića zlo ima i svoju dramaturšku logiku; najpre se nazire, pomalja, pristiže, čini neku štetu i onda se ponovo povlači. Sve ovo bi se moglo lako i obilato dokazivati na primerima ali ne bavimo se sada time.  

Dakle, to je slučaj i sa Rajkom Radaković: ona je (sa)učestvovala u zlu koje je istorijski kontekstualizirano. A opet, teško bi se za nju samu moglo reći da je zla. Ne, ona je gonjena jednom strašću, a ova opet pokrenuta jednom porodičnom traumom.  I ta trauma je uslovljena društveno-istorijski. Ali, sve bi se to moglo dogoditi i u drugačijim (sličnim) društvenim okolnostima. Gotovo. Roman je dostigao univerzalni nivo značenja. Roman je umetnički jak. 

I da dodam jedan lični razlog zašto preporučujem ovaj roman: pa eto, povezuje moj Beograd sa mojim (na neki način) Sarajevom. Zanimljivo je i dojmljivo, kada čitate u romanima, o ulicama u kojima sami živite i šetate kako su izgledale u prošlosti...Uživajte u Andriću. 

Truman Kapote - Sabrane priče

 prevod: Ana Marković i Aleksandar Stefanović

Trumana Kapotea sam prvo "upoznao" preko Harper Li i njenog romana Ubiti pticu rugalicu jer je kao lik, autorkin drug iz detinjstva, bio ušao u priču. Naravno, tu su filmovi Doručak kod Tifanija, 1961. kao i Kapote (Capote, 2005) i Hladnokrvno (In Cold Blod, 1967) opet rađeni prema njegovim romanima. Skoro sam saznao da je za briljantnu i, po mnogima, najbolju verziju filmske adaptacije Džejmsovog romana Okretaj zavrtnja, scenario radio Kapote: The Innocents, 1961. Aha, sad mi je jasno zašto je taj film toliko dobar. Radi se o filmu koji je tagovan kao psihološki horor dok, zapravo, tamo na prvi pogled, nema ničega stravičnog osim perspektive i ugla gledanja što bi moglo da ima veze i sa nekim utiscima koje imam u vezi sa Kapoteovim pričama. 

Ali zaista nisam znao da je ovako dobar pripovedač. Sjajan nastavak čitanja posle Fleneri O'Konor i njenog romana The Violent Bear It Away (prevedeno kao Nasilni grabe carstvo nebesko). Kod Fleneri je takođe horor blizak psihološkim stanjima, ali razliku bih opisao ovako: Fleneri je teatralnija, kod nje je u centru zbivanja govor njenih likova iz koga proizlazi sva priča sa slikama epskog napona i stravom egzistencije. Kapote je liričniji, njegova fantastika je fantastika konkretnih slika, tiša je ali više pomerena ka subjektu, ka centru svesti, znači i pre govora, pre čitalačkog pomišljaja i u tom smislu je, moguće, ta napetost efektnija jer za razliku od govora okreće zavrtanj za jedan krug, te ograničava ironijsku distancu koji je moguća prema svim govornim činovima. 

Ovo je, kako su mi rekli, odličan uvod u celog Kapotea, u sve njegove teme. Fasciniran sam rečenicom. To je onaj najneuhvatljiviji deo kojim vas pisac osvaja. Po čemu bilo koja rečenica ili grupa rečenica ima vrednost van teksta? To odlučuje sam čitalac. Kod Kapotea je svaka kao u kamen uklesana. Može da se pamti sama za sebe. Recimo uzmimo ovu opservaciju iz priče Na stazi za rajski vrt:

"...Groblje nije bilo prijatno i lepo mesto; naprotiv dozlaboga je zastrašujuće: hektari kamena u boji magle, rasutog po visoravni bez hlada, tek ponegde oplemenjenoj sa malo trave. Zbog čistog pogleda na Menhetn, ovo mesto nudilo je gotovo scensku lepotu - horizont Menhetna pomaljao se iza grobova kao kakav ogroman spomenik u čast ove mirne družine, svojih potrošenih i vrlo  bivših građana; ta spektakularna jukstapozicija natera g. Belija, koji je po profesiji bio poreski računovođa i stoga osposobljen da gotovo sadistički uživa u ironiji, da se nasmeje, čak zakikoće - pa ipak, o blagi bože, od tog razmišljanja  podilazila ga je jeza, kvareći mu živahnu šetnju skučenim pošljunčenim stazama groblja..." 

Sinteza ovakvog obuhvata sa dve rečenice, upakovana u hladni opis koji je istovremeno i opservacija glavnog lika sa naznakama celine njegove karakterologije, impliciranom filozofijom naratora i prvim okidačem za razvoj priče, takoreći u jednom pokretu pera, ne, ne preterujem koliko god ja bio fasciniran Kapoteom ovako bih mogao nasumično otvarati njegove priče i tvrditi, skoro bez preterivanja, da su njegove rečenice, sve estetski neoborive. 

No, vratimo se jednom aspektu, ali važnom; nečemu što se tiče više umetničkog postupka nego bogatstva tema i motiva, jer o svakoj priči bi se moglo temeljno esejizirati. Dakle, većina ovih priča ima naročiti kvalitet fantastike u tekstu. Nešto što me prilično dojmilo. Ovo nije fantastika zasnovana na mitskim predstavama (svakako ne kao primarno opravdanje postojanja), niti na jukstapozicioniranju dve ili više pretpostavljenih stvarnosti koje "komuniciraju" putem šifara ili naznaka kao u magičnom realizmu. Ovo je pre fantastika konkretnog, kao niz konkretnih apstrakcija koje Kapote bravurozno izvodi. Recimo da više podseća na fantastični realizam Hulija Kortasara. Ovde nema ni očuđenja, oneobičavanja. Ne možemo utvrditi jasno mesto spoja; u kom to trenutku je svakodnevno prestalo da bude svakodnevno. Junakinja priče Mirjam upoznaje devojčicu za koju tek naknadno postavljate pitanje da li je uopšte stvaran lik. Jer znate da biste onda morali da filozofirate šta je uopšte stvarno. Glavni lik u toj priči koji se sa tom devojčicom "druži" je nesumnjivo stvaran. Vidimo da je po sredi suptilna igra perspektive, da priča ima više šavova, ali ni u jednom trenutku nema napuštanja realnog toka. U ovom našem čitalačkom vaganju (pretpostavljenih) perspektiva se krije fantastično. To svakako stvari vuče na džejmsovsku vodenicu (Okretaj zavrtnja). U priči Drvo noći jedna usamljena žena se izgubi u vozu. Iako veoma atmosferična, priča nije ispričana kao onirični doživljaj nego kao objektivni izveštaj. Naknadno celu stvar možemo da tumačimo i na taj način sna, ali joj nikako ne možemo oduzeti njen dnevni realizam. Dakle, kod Kapotea fantastika pa time i horor su:

(1) u srcu svakodnevnog

(2) zasnovane često na egzistencijalnoj strepnji

(3) psihološki zasnovani. Ali u strukturi izgrađenih likova ne na specijalnim efektima dok postupak naracije sledi nizanje svakodnevnih događaja i konkretnih slika uz intenzivnu poetičnost rečenice i atmosferičnost (južnjačka gotika)

Kapote je najfantastičniji kada se bavi psihološkim lavirintima, recimo u pričama Bezglavi jastreb i Gospodar patnje. Kod njega itekako postoji tajna (mistery) samo je pitanje kako se ta tajna postavlja i narativno opravdava. 

Kapote se itekako bavi društvenim, običajnim, porodičnim i rekosmo psihološkim uslovljenostima svih vrsta. U dobrom delu ovih priča se nazire razorni posmatrač i ironičar: 

"...Brinuo ga je problem ljubavi, ponajviše zato što ga nije smatrao problemom. Pa ipak bio je svestan da nije voljen. To saznanje bilo je kao dodatno srce koje kuca u njemu. Ali, nije bilo nikoga. Možda Ana. Da li ga je Ana volela? 'Oh', rekla je Ana, 'kada je išta bilo onako kako je delovalo? Čas punoglavac, čas žaba. Izgleda kao zlato, ali kada ga staviš na prst, ostavi zeleni krug. Evo, recimo, moj dragi muž: delovao je kao fin čovek, ali ispostavilo se je samo jedan običan podlac. Samo se osvrni, čak i ovde: u onom kaminu ni tamjan ne bi mogao da zapališ, a ona ogledala dodaju prostor, lažu. Ništa, Voltere, nije onakvim kakvim se čini. Božićne jelke su celofan, a sneg samo čips od sapuna. U nama leti nešto što se zove Duša i, kad umreš, nikada nisi mrtav; da, a kada smo živi nikada nismo živi. I ti hoćeš da znaš da li te ja volim? Ne budi tupav Voltere, mi nismo ni prijatelji'..."

(Zatvori i poslednja vrata)

Nemilosrdno seciranje te žabe ispraznosti društva u kome je autor živeo te na njima zasnovanih društvenih uloga i odnosa, i u ovim pričama ima važno mesto. 

A srce ovog autora i briljantnog posmatrača itekako snažno kuca i tu me je Kapote najviše, možda i osvojio. Ja sam ga našao u njegovom svojevrsnom porodičnom ciklusu koji sačinjavaju tri priče: Božićna uspomena, Gost na dan zahvalnosti i Jednog Božića. Tu se vidi srce dečaka koji je odbio poverovati da ne postoji Deda mraz. Tu vidimo ranu patnju koja određuje njegove buduće teme i oblikuje ga kao pisca. 

Kada sve skupa bacim pogled na ove Sabrane priče, ima ih dvadeset, i kada kažem da je svaka briljantna (a nisam ih sve spomenuo) onda ću takođe reći da njegov pripovedački ciklus nije uopšte mali. Ovo su svakako priče koje ću više puta čitati. 

Nepoznati autor, Don Kihot, ulje na platnu Narodni muzej Crne Gore, Cetinje