Dnevnik čitanja - Džozef Konrad: Tajni saputnik

Tajni saputnik – kopno tame unutar subjekta

Prevodilac: Dejan Ognjanović

More, sunce, bonaca, vetrovi i tajfuni: sve je to večno, i može postojati i bez čoveka. Zato se ovim bližimo vrhuncu Konradove moralne i metafizičke dileme. Ljudski, civilizovani svet, život na ovoj planeti kod njega zavise isključivo od moralnog i intelektualnog integriteta pojedinca, osobe. On se ne plaši kolosalne entropije prirode koja je u sebi samoj svrsishodna i odgovara potvrdno na herojstvo. Konrad duboko proniče u samog subjekta ne bi li utvrdio gde su njegova mesta slabosti i tame. On, dakle, traži - držimo se ranije upotrebljene figure - kopno tame u čoveku. Ako tu dođe do rascepa, onda to kod Konrada ima za posledicu ontološki raspad: propada ceo svet! Jer Konrada ne zanimaju more i oluje kao takvi. Njega zanima brod na pučini. Zato sve njegove moralne dileme dolaze do usijanja u ovoj priči. To je jedna od njegovih najdubljih priča.

Ovde ću morati spojlovati donekle, zbog polifone strukture narativa u kojima se paralelni nivoi značenja ne poništavaju međusobno, nego dopunjuju. Zato, ako se želite obavestiti o mome čitanju, odradite prvo svoje pa se vratite. Iako mislim da bi vas ovo interpretativno višeglasje moglo samo podstaći da sami uđete u Konradovu problematiku.

Slika i simbol: Brod kao pokretna struktura svesti

Iako duboko simboličan, Konrad nikada ne napušta konkretnu sliku: kod njega, dakle, more ostaje more, nije samo područje nesvesnog; vrtlog je vrtlog, a ne samo zbunjenost; osoba koja izlazi iz mora jeste i dalje konkretno telo, a ne samo personalizovani aspekt nesvesnog ili potisnuti self. Kod Konrada je nemoguće iscediti čistu alegoriju koja bi poduprla nekakvu ideologiju, i to je odlično. Konrad pri tome nije nikada nedorečen; naprotiv, on je savršeno uklopio duboku složenost sveta u ovu svoju priču.

Šta je, dakle, ovde centralni problem? Nismo na kopnu, ali je odgovorni pojedinac do ekstrema pritisnut da sačuva vlastiti integritet boreći se sa svojim demonom (dvojnikom). Ako ne uspe, taj brod i svi ljudi na njemu će propasti. Ova slućena propast jeste između konkretnosti i simbolizacije. Propast jednog broda nije doslovni kraj sveta, ali jeste simbolički. Mnogi kažu da je sav optimizam XX veka u nastajanju propao kada je potonuo čuveni Titanik. I to je upravo moja poenta: slika i simbol naporedo. Jer Konrada ne zanima more bez broda. Brod nije dekor, nego pokretna struktura svesti i poretka koja svetu daje ontološku koherenciju.

I spomenimo kratko dosadašnje sondiranje krize subjekta kod Konrada: U Krčmi kod dve veštice, niske strasti, tj. magija kopna teže da unište plemenitog heroja. Zver jeste sveprisutni horor tehnologije koja nas prevazilazi i koja je stekla svoj autonomni „um”. Maloumnici jesu nepoznato u nama na organsko-fiziološkom i naslednom nivou koje je nemoguće kontrolisati, potomstvo kao ogledalo strave. U Tajnom saputniku smo nepoznati samome sebi u jednom moralno-psihološkom smislu.

Dramaturška ideja ide ovako: sudbina udara spolja, na otvorenom moru i na viteški način; ali udara i iznutra, kao prodor nediferenciranih unutrašnjih pobuda, kao nesvesno ili kao neprobuđeni aspekt selfa koji želi doći do reči. Međutim, dati tom nepoznatom aspektu selfa da dođe do izraza može biti ekstremno opasno. U mojim čitanjima Konradovi junaci su dosledni individualisti koji uspevaju očuvati altruistički karakter svog individualizma (simbolički rečeno: brod na pučini). Imamo, dakle, opoziciju pojedinac–društvo. A mladi kapetan u našoj priči nema ime; njegovo prvo navedeno ime jeste ime njegovog dvojnika u senci. Drugim rečima, prva pobuda da se oformi self dolazi iz nesvesnog, tako da anarhični pojedinac predstavlja potencijalnu pretnju za kolektiv. Ali Konrad ovde prikazuje dramu (samo)stvaranja odgovornog moralnog pojedinca koji predvodi, utire drugima put. Zato je ovo, uz već spomenutu opoziciju, coming-of-age priča, što je žanrovski važna nijansa; pogotovo što sam ovu temu elaborirao kada sam pričao o njegovoj noveli Mladost.

Četiri glasa interpretacije: Od homoerotskog prestupa do gotskog rascepa

Evo mogućnosti polifone strukture teksta koji na dopunjujuće načine određuju interpretaciju. (1) Mladi kapetan prima na svoj brod tajnog putnika koji odnekud izlazi iz mora. Među njima se stvara saučesništvo i intenzivna bliskost. Ovo ima jasnu homoerotičnu rezonancu. Njihov odnos je fizički intiman, skriven, noćni, i sasvim izdvojen iz društvenog poretka; zasnovan je na tajni koju drugi muškarci ne smeju saznati. Kabina se deli, tela se skrivaju, šapat, gotovo dodirna koordinacija pokreta, identifikacija „kao sa samim sobom”. Ova linija uvodi još jednu vrlo važnu stvar koja se zadržava i u drugim interpretativnim linijama: ideja prestupa. Ovakvo tumačenje je sasvim legitimno imajući u vidu sve ono što sam rekao o autonomiji konkretne slike kod Konrada u odnosu na simbol.

(2) Druga mogućnost tumačenja uvodi bitne psihološke kategorije: Legat je isplivao iz tamnih voda nesvesnog i umešao se u proces samopotvrđivanja, tj. sazrevanja mladog kapetana. On mora prihvatiti anarhične pobude svog nesvesnog da bi iskazao veštinu i postao pravi kapetan, odgovorni pojedinac. Ali na svojoj strani ima samo polugu mladosti o čemu sam govorio kada sam razmatrao tu priču. Dakle, mladost može preživeti u svim okolnostima i ima autonomne pobude. Ona, videli smo to u priči Mladost, prihvata ekstremni rizik i uspeva dovesti putnika do kopna. S tim što odazvati se anarhičnom, gotovo pogibeljnom impulsu iz vlastitog unutrašnjeg mora koje ne poznajemo ne može biti društveno prihvatljiv cilj. Ponovo ideja prestupa.

(3) Zatim, jedan od najkomplikovanijih aspekata: susret sa vlastitom senkom. Suočavanje sa počinjenim zlom, ili zlom u sebi. Ne zaboravimo: Legat kojeg mladi kapetan prima u svoju kabinu je počinio ubistvo. Po svim pravilima službe, trebalo bi da ga otkrije drugim oficirima, a zatim da ga strpaju u neki zatvor ili po kratkom postupku presude. Tj. ovde u (3) dolazimo do najbolnijeg mesta: subjekat je u samom sebi kompromitovan, podeljen između dobra i zla. On sam ne zna da li je zlikovac i kakve posledice njegove odluke mogu imati po celu posadu. On sam je prikriveni prestupnik koji zbog toga mora odustati od ove misije i od društvene afirmacije. S druge strane, može pokušati da iskupi svoju senku, tj. zločinačkog dvojnika tako što će prihvatiti ekstremni rizik.

Ako se osvrenemo na moguća viktorijanska prenemaganja oko homoerotizma, ovde je tek moralna dilema došla do svog usijanja. Ideja prestupa i ideja tajnog saučesništva takođe su maksimalizovani. Ni sam nisam siguran kako bih rešio njegovu moralnu dilemu da sam kojim slučajem bio na brodu. Nije li to najbolji pokazatelj koliko je pojedinac sam u susretu sa svojim fatumom? Treba li izdati društvo i potkazati kriminalca? Nije bio siguran ni Robert Luis Stivenson: kod njega pojedinac i njegov loš dvojnik egzistiraju naporedo (Doktor Džekil i mister Hajd) i nema jasnog rešenja. Ipak, u iskušenju sam da prihvatim Konradov motiv tajnog saučesništva! Tek kada čitalac prihvati mogućnost da je i sam kadar sakriti zločinca u sebi ili u svom okruženju, sposoban je da se na unutrašnji, saučesnički način suoči sa ovim problemom; sada kada više, barem u fikciji, nije nevini moralni čistunac.

Videćemo da Konrad ubedljivo rešava ovaj problem na način integracije i baš tu mu je ovaj žanrovski coming-of-age aspekt od pomoći. Jer kapetan će postati subjekat kada reši svoj problem sa društvom, ali tako što će morati da postigne bolnu unutrašnju koherenciju putem rizičnih odluka. Subjekat odrasta kroz makar privremenu integraciju opasnog dvojništva. On će morati da spase svog saputnika-kriminalca. Legat će morati da ode, ali ne kao poraženo čudovište, nego kao kapetanov tamni (tajni) prijatelj koji mu je omogućio da uspostavi komandu i postane subjekt, kao i da uspostavi svoj odnos prema zajednici.

I konačno, (4) imamo potpuno gotički ključ koji bi insistirao na Stivensonovom Džekil i Hajd rascepu. Tada tajni putnik dolazi iz neprijateljskih dubina nepreglednog mora kao potpuni stranac, a njegov ontološki status je namerno nejasan, dočim možemo pretpostaviti da je njegov uticaj na kapetana zlokoban. To može biti duh kakvog mrtvog mornara koji se sveti, ili prosto zli psihopata nameran da prikolje posadu na spavanju. Tada mračna tajna postaje još mračnija, katastrofa ka kojoj se brod kreće postaje ciljana i samo pukim slučajem izbegnuta.

Ovo čitanje kaže: nema sigurnog putovanja i nema putovanja koje nije pod uplivom nepoznate i neljudske, tj. nadljudske volje. Kapetanova kabina tada postaje tajna loža sa ko zna kakvim još mističnim podtekstom. Iako ovakvo tumačenje nije utemeljeno, ono zadržava spoljašnje pokretače gotičkog narativa: sablasno pojavljivanje, mrak i oluja, komplot. S obzirom na to da je Konradov subjekat skoro sve vreme pod pritiskom, ovi markeri su funkcionalni i za tu vrstu asocijacija.

Kako god uzeli, nijedno od ovih tumačenja se ne može u potpunosti isključiti; isto tako, nijedna od ovih interpretativnih linija po meni ne zadovoljava u potpunosti ako stoji samostalno. Zato insistiram na polifonoj strukturi teksta, jer najbolje oslikava psihološku dramatiku problema. Stvar je piščevog majstorstva da svi ovi asocijativni momenti narativa i dramaturški rade posao. Priča bi i u tom smislu podbacila ako bismo, recimo, u potpunosti racionalizovali odnos između kapetana broda i Legata; kao što bi podbacila i da je Konrad od Legata napravio nekakvog demona i čudovište.

Samospoznaja bez samoopravdanja i ispit zrelosti kod Koh Ringa

Ova priča, u svakom slučaju, uznemirava čitaoca nečim drugim i mnogo bitnijim: sukobom između autonomnoe i heteronomne moralnosti. Pisac postavlja svom junaku i čitaocu pravi lakmus-test u onom delu teksta kada na brod stupa kapetan Arčibald sa drugog broda da se raspita za begunca. Arčibald je predstavnik heteronomne moralnosti. I stvar je jednostavna: Legat je prekršio zakon i mora biti predat. Heteronomni moral je krut i okrutan, ali je mladi kapetan prihvatio princip saučesništva i odlučuje se za prestup. Zato što, ako bi predao Legata, pred zakonom bi ostao čist, ali bi učinio prekršaj nad vlastitom savešću i prikrio zločinca u sebi. Time je afirmisan princip autonomne moralnosti. Rekao bih da kapetan ovde prolazi kroz svoju dramu samospoznanja u smislu kako sam to obrazložio pod (3). To je samospoznanje bez samoopravdavanja. Tek kada shvatimo šta smo sve sposobni učiniti u mraku, možemo vladati sobom na svetlosti.

A kada se približimo ukletom ostrvu Koh Ringu, dolazi trenutak istine. Da li je to suludo kockanje ili ispit zrelosti? Sa stanovišta istinske zrelosti koja ne beži od ideje prestupa i prihvata princip saučesništva, tj. empatije, ovo se ispostavlja kao jedini način. U duhu čitanja (2) i (3), kapetan mora dovesti svoj brod (svoj svesni svet) na samu ivicu propasti (do ivice nesvesnog, crnih stena Koh Ringa) da bi oslobodio svog dvojnika. On najpre plaća dug svom unutrašnjem biću (autonomna moralnost). U duhu čitanja (2) i (3), imamo i jasan ključ tog prelaza, krajnju tačku ove inicijacije.

I opet, u Konradovom prosedeu simbol–konkretna slika: kapa koju je kapetan dao beguncu kada mu je omogućio skok sa broda, tj. beg, ostaje da pluta. I upravo ta kapa postaje fiksna tačka u odnosu na koju mladi kapetan uspeva da utvrdi položaj broda u odnosu na struju i izbegne katastrofu. S jedne strane, dug koji je isplaćen svom nesvesnom vraća mu se kao nagrada, potvrda da je ova dramatična inicijacija uspešno obavljena. S druge strane, ono što spasava brod nije kruti pomorski pravilnik, već materijalizovani čin milosrđa. Ili: tek kada odgovorni subjekat odoli svim pritiscima i postigne integraciju, brod (ljudska zajednica) je sačuvan.

Između Dostojevskog i Melvila: Apsolutna odgovornost subjekta

Težina moralnih dilema koje Konrad postavlja malo podseća na Dostojevskog, jer cela ta priča o spremnosti da se analizira vlastiti mrak i mogući zločin kao da je deo priče o Karamazovima ili romana Zločin i kazna. Ali kod Konrada nema religiozne groznice; subjekat rešava svoje dileme bez Boga, u totalnoj samoći komandnog mosta. Njegova moguća propast ne nudi nikakav metafizički izlaz. Odgovornost subjekta pred realnim svetom je apsolutna i pogrešna akcija donosi jedino i samo sramotu, uniženje i smrt.

Međutim, druga jedna paralela je za mene mnogo značajnija. Konrad ovde kao da direktno polemiše sa Melvilom. Podsetimo se Melvilove priče Bili Bad. Tamo kapetan Ver bira heteronomnu moralnost. Bili Bad je oličenje nevinosti, ali u afektu ubija podlog oficira Klagerta koji mu je smestio lažnu optužbu za pobunu. Kapetan Ver je čovek istinske kulture, morala, pa ipak šalje Bilija na vešala. Melvil sve vreme ima istinsku empatiju prema Biliju. Pitao sam se da li je njegova simpatija prema Biliju istinska? Zaključio sam da ipak jeste. S tim što je pak njegova odluka tragična i potpuno nemoćna. To je empatija čoveka koji plače dok prinosi žrtvu sistemu. On je verovao da je ljudski zakon (tj. ratni zakon, jer se radnja dešava tokom rata sa Francuskom) iznad ličnih osećanja.

U svom tekstu o civilizaciji koja luta, pretpostavio sam da ovo ima veze sa nesigurnošću kolonijalnog poretka u sebi samom. Brod koji „nosi” drugima „civilizaciju” sam je na ivici propasti. Međutim, mogao sam isto tako asocirati moral revolucionarne pravde u raznim drugim zemljama. Konrad, pak, u svom psihološkom maniru ostaje duboko nemiran i nepoverljiv prema ljudskim zakonima i manifestnoj moralnosti. On kao da kaže: jedna egzemplarna smrt možda neće sprečiti mnoge druge nepotrebne smrti i katastrofe u najavi. Konrad se, dakle, pozicionira između surovog društvenog zakona koji zastupa kapetan Ver (u priči Bili Bad) i mehaničkog izvršavanja dužnosti bez razumevanja (kapetan MekVir iz priče Tajfun). Mladi kapetan iz Konradove priče je postigao svoju integraciju koja je garant opstanka ljudske zajednice: spojio je MekVirovu pomorsku veštinu sa intelektualnom dubinom kapetana Vera. S tom najbitnijom razlikom što on, za razliku od ovog poslednjeg, ima hrabrosti da izabere sopstvenu savest za osnovu moralnog odlučivanja.

 

---

Izvori umetničkih dela i fotografija:
Slika 1 – Gustave Courbet, „L'Homme blessé” (Ranjeni čovek), 1844–1854, Musée d'Orsay, Pariz / Public Domain; Slika 2 – Étienne Carjat, Fotografski portret i studija Gistava Kurbea, oko 1860–1865 / Public Domain; Slika 3 (Celina) – Gustave Courbet, „Das Treideln, Ufer der Loire” (Vuča broda na obali Loare), 1863, Musée des Beaux-Arts de Nantes / Public Domain; Slika 4 (Detalj) – Gustave Courbet, „Das Treideln, Ufer der Loire” (Vuča broda na obali Loare – fokusirani detalj), 1863 / Public Domain.

O blogu

---

Dnevnik čitanja: Džozef Konrad - Krčma kod dve veštice

 Krčma kod dve veštice – gotski lavirint i magija kopna

Prevodilac: Strahinja Mlađenović

Videli smo da se kod Konrada stvari veoma komplikuju kada se sa mora pređe na kopno. Spomenuo sam ambivalentan odnos koji je autor imao prema rodnoj Poljskoj koju je ostavio i koja je bila na putu oslobođenja od raznih zavojevača. Verovatno nikada nije mogao u potpunosti to da preboli, ali ni da se sasvim vrati. Nijedna prirodna sila niti uragan Konradu nije strašniji od ljudskih niskih strasti, prevare, izdaje. Zato se zapitajmo kako bi se kapetan MekVir iz priče Tajfun proveo sa svojim urođenim smislom za pravičnost na kopnu.

MekVir ne razume stručne pomorske knjige, i teoretiziranje mu je strano. Često ponavlja rečenicu: „...Ima stvari koje se ne mogu naučiti u knjigama...”. To je čovek koji na početku izaziva prezir svojom nesposobnošću apstraktne refleksije. Međutim, kako novela odmiče i kada se entropija usled haosa prirodnih elemenata na brodu dovede do usijanja, MekVir uspostavlja mir među putnicima i svakome vraća izgubljene stvari. Njegova „neukost” samo služi da se potcrta njegov intrinsični osećaj poretka. To je taj kompas na otvorenom moru. I na tom unutrašnjem kompasu počiva stabilnost sveta. MekVir održava društveni poredak u objektivnim situacijama koje prete totalnim raspadom, pa bio to uragan, morska neman, grom iz vedra neba. Pojedinac je stabilan i svet je stabilan dok taj kompas postoji. Ali sasvim je drugačije kada pređemo na kopno...

Kopneni lavirint i redukcija moralnih kodova

I tako vidimo da Konrad sada piše jednu u svakom smislu gotičku priču. Kao što smo rekli, dok je more mesto za herojstvo i ep, kopno je nesiguran, podmukli lavirint. Priča je sasvim u stilu gotske strave, ali će karakter ove moralne i psihološke dileme koju je autor podario svojim junacima odrediti i tumačenje tog horora. Do sada smo videli da je to horor bez duhova, a da je ukletost posledica političko-društvenih okolnosti ili stigme (Maloumnici), napetog odnosa između tvorevine i tvorca (Zver), kao i horror vacui (Na rubu senke). Zastoj (praznina) jeste kod Konrada izuzetost od prirodnih tokova. Kod njega se pomorska mapa nikada ne raspada, ali sa stupanjem na kopno dešava se nešto slično kao kod Poa. Zato je ovo njegova najpoovskija priča.

Najpre imamo lavirint, kopneni nedostatak svetlosti, nagađanje, zbunjenost i sasvim izmenjen doživljaj stvarnosti. MekVir se ovde sasvim sigurno ne bi snašao sa svojim praktičnim umom. Opažanje prestaje biti objektivno, postaje halucinantno. Odustajanje od uobičajenih pokretača tj. motiva koji diktiraju akciju, po principu negativne personifikacije od osobnosti stvara prikazu; ali redukcija moralnih kodova će od osobnosti stvoriti pravi uzrok zla. I taj uzrok jeste u ljudskim niskim pobudama koje smanjuju kapacitet ljudskosti. Tako od starice i devojke dobijamo dve veštice. Koliko li se samo ovo razlikuje od Poovih diva smrti: Berenike, Ligeje ili Madlene Ašer! A to što na kraju ispadne da ove veštice nisu „posednute” na tipičan gotski način ništa ne menja na stvari. Kao što stravu ukletog broda Zver ne smanjuje ni najmanje činjenica da ga ne gone duhovi, već da je proizvod nesavršenog nacrta, pogrešne inženjerske koncepcije. I to je još neprijatnije objašnjenje. Duhovi bi ovde bili pravo olakšanje!

Manipulacija percepcijom i ideološki inženjering

MekVir bi se, dakle, stupanjem na kopno našao u teškim iskušenjima. Svojom privrženošću za „očigledne istine” ne bi daleko dogurao. „Očiglednim istinama” nema mesta na kopnu. Umesto toga, morao bi da da se upusti u proučavanje manipulacije percepcijom i namerne dvosmislenosti komunikacije, pogrešnih upućivanja, nejasnih putokaza – svega onoga što je često karakteristično za politiku, pogotovo ako imamo u vidu da se priča odvija na španskom tlu za vreme Napoleonovih ratova. To sve povećava paranoju i potpunu neproničnost motiva i aktera koji se ovde pojavljuju.

Ali, opet možemo na stvar gledati čak i šire od politike, što pojačava zebnju i čuva Konradov potencijal horor motiva: za našu percepciju stvarnosti zainteresovan je pisac, recimo, ako nas vodi kroz priču; da bi možda došao do nekakve umetničke istine. Ali za tu percepciju, generalno, mogu biti zainteresovani i drugi ljudi ili grupa, zajednica, pa i društvo u kojem živimo. Ovde ciljevi mogu ležati izvan umetničkih ili konkretnih istina: probitak, lična, politička ili kakva ideološka pobuda. Ovo sredstvo koje vodi do zaumnog (svesnom subjektu uskraćenog) cilja Konrad koristi da bi realne ljudske spletke i mutne ciljeve pretvorio u ubedljivi hororični pripovedni tok kojim se stvara privid natprirodnog. A kada govorimo o mehanizmima poigravanja percepcijom, stanjima svesti, kao i o mogućnostima ideološkog inženjeringa koji za svrhu ima tumačenje realnosti, onda govorimo o magiji. Samo što kod Konrada nema opasnosti od eteričnog izbezumljenja na granicama nepoznatog mora, nego sasvim realno  spuštanje u grotlo niskih strasti.

Oficirska etika i muške veze lojalnosti

I nikada ne zaboraviti psihološkog majstora Konrada. Rekao sam već da mu njegov psihološki nerv daje snažno obeležje realnosti i dozvoljava mu da ne upotrebljava suvišne rekvizite iz natprirodnog mobilijara. U ovoj priči Edgar Bern napušta ostrvo da bi tamo potražio svog prijatelja Toma Korbina. Tom Korbin je vrhunski mornar i možda bolji od MekVira u ostrvskoj misiji pa pošto se sumnja da je nestao, Bern ga traži. To je zapravo MekVir koji bi rizikovao svoj život za izgubljenog mornara, i to je sam Konrad u mome čitanju.

Njihov odnos je izuzetno jak i emotivan. I na drugim mestima ćemo kod Konrada naći ove opise snažnih muških veza, lojalnosti, poverenja, solidarnosti... pa što ne reći i ljubavi! Tako Bern u mračnoj, hladnoj krčmi „čuje” glas izgubljenog prijatelja iako nije fizički prisutan; i ovaj momenat se uskoro ponavlja. Čitalac je u dilemi da ovu scenu protumači natprirodno ili kao vrstu telepatije. Konradovski gledano, to je ekstenzija moralnog integriteta na osobu do koje ti je stalo; varijacija one iste oficirske moralnosti koju sam već spominjao. I jedan i drugi su kolege na zadatku, zarobljeni u mračnu zamku. Ovaj problem ću dotaći i kada se budem bavio Konradovom pričom Tajni saputnik.

Izlazak iz ove priče prati uh! efekat. Teško smo se provukli i sa dosta ožiljaka. Stvarnost više nikada neće biti ista, podmukla strava sveta i dalje vreba. Sa duhovima ili bez njih. U Orfelinovoj zbirci Tajni saputnik iz 2023. god. nalazi se i priča Jezivo čudnovata postelja Vilijama Vilki Kolinsa. Zanimljiva je teoretski jer govori o sličnom ili istom motivu, ali je razrešenje u duhu detektivske priče, što je korisno za poređenje detektivskog i horor narativnog postupka.

---

Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Filip Kvasnak, „Moody foggy forest landscape in Slovakia”, Izvor: Pexels; Slika 2 – Francisco de Goya, „Two Old Men Eating Soup” (1819–1823), Museo del Prado, Madrid / Public Domain.

O blogu

---

Dnevnik čitanja: Džozef Konrad - Tajfun i Mladost

 Tajfun i Mladost – moralni kompas na otvorenom moru

Prevodilac: Aleksandar Vidaković

„But the dwarf-visaged, looking-glass, three-cornered, and all-round world will tell you and me, if we only listen, that our own young days were the best... to me also, now and then, a day comes when I am young again, when I have some of the old, unreflecting romance in my heart — and inside my head I can still hear the voice of the dead youth saying, 'Youth, and strength, and romance, and illusions... Goodbye! Goodbye! Only a small piece of text, but what text! — It is the best part of the best part of life.'”

 

Ovo izgovara Marlou (iz Srca tame) sa svom snagom iluzija, ali koji je stigao do cilja. Da li je zapravo more mladost? – upitaće se kasnije. Zasenjivalo je snagom lepote i zadavalo surove udarce, ali i postavljalo veličanstvene ciljeve. I Marlou pred kraj životnog puta upija iz njega svoju mladost koja je prošla. „Pass the bottle”, ili kako to Vidaković prevodi, otprilike: „Dolijte vina”. Opet neposredni govor junaka koji pozicionira lični doživljaj sveta i poetsku viziju. Šta sve, međutim, može biti svet i sudbina jeste filozofski Konrad koji slaže svoje simbole u poredak neporecivog čulnog doživljaja, u spoju veličanstvenih privida i večnih simbola.

More, konačno, šta je to more? Tajna koja te zavitla i odnese ko zna kuda, a ti ne prestaješ da joj se diviš čak i onda kada te odvede na ko zna kakva kopna. Surovo more kome želiš da se vratiš sa sumnjivih kopnenih puteva. Jasna vizija sudbine, čudesni optimizam, jedina perspektiva za pomorca. Kopno je prolazno, more je večno i njegova, makar tragična perspektiva jeste jedini vidokrug duha. Zato je kod Konrada (barem u mome čitanju) pod morskim nebom tako mnogo sunca, a na kopnu tako mnogo mraka. Ova priča se veoma lepo uklapa u novelu Na rubu senke. Vraćam se opoziciji koju sam već istakao u svom čitanju: sudbina koja se otvara i sudbina koja podmuklo uvlači i zarobljava kao u priči Maloumnici.

More i kopno: junaštvo, možda smrt, ali veličanstvena nasuprot mučnog lavirinta kopna. Sam Konrad je kao vrlo mlad pobegao na to more, a zbog teških političkih okolnosti u rodnoj Poljskoj povratak na kopno je često sam vezivao za teška osećanja te svoje kopnene muke, jer je Poljska bila u teškim političkim prilikama, dok ga je taj beg istovremeno mučio. Otuda taj mučan odnos prema svemu što nije more. Jer šta je drama prirode u odnosu na podmukle zavrzlame politike, za koje nije imao dovoljno snage da se posveti?

Dva lica sudbine: Epska širina pučine naspram čamotinje kopna

On se, dakle, divio toj sirovoj muškoj snazi koja se opire elementima; za njega je to bila plemenita vizija sudbine. Ali je istovremeno i strahovao zbog nje. Da li je to drugi način da se kaže da je njegova vizija bila humana? Apsolutno! Humano je plašiti se za veličanstvenost duha i krhkost tela na otvorenom moru, kao što je sumnjivo i često vredno prezira ganjati se sa niskim pobudama ljudi na kopnu. Zato sam u svojim čitanjima do sada napravio dva načina na koji se sudbina obraća pojedincu: otvoreno, direktno na moru; i podmuklo, iz prikrajka, na kopnu. To su istovremeno i dva načina na kojima se brani društveni poredak vrednosti.

Konrad se opredeljuje za onaj antičkih heroja, junački, u sukobu sa nepreglednim silama prirode i moćnim prirodnim elementima. Na moru mogućnost propasti nikada ne prestaje, oluja može udariti nepredviđeno svakog časa. Ali tamo je dilema pobeda ili propast i kako god, ako ste i poraženi, boj je bio slavan. Na kopnu, s druge strane, zapadate u čamotinju, neaktivnost i podložni ste podmuklim uticajima koji svi izniču iz metaforičkog mraka koji nastupa kada napustite epsku širinu mora.

Konrad i Po: Svetlost moralnog kompasa naspram mistike praznine

Već smo prilično zašli u filozofskog Konrada. Stavljene jedna uz drugu ove priče govore o jednom toposu već spominjanom – sazrevanju, uzrastanju. Govori o kontrastu mladalačkih iluzija i dramatične stvarnosti zrelog doba. Ali najbolje ćemo razumeti Konradovo viđenje sveta ako ove dve priče uporedimo sa Poovim Avanturama Artura Gordona Pima. U narativu o moru kod ova dva pisca se traži metafizički karakter sveta, pitanje njegove konačne istine, njegove tajne. U oba slučaja imamo motiv bekstva sa kopna. Pri tome su i Arturov i Marlovljev brod ukleti. I kod Poa i kod Konrada je more mesto gde subjekat želi počinuti i, ako treba, nestati.

Međutim, Konrad se čvrsto drži vizije svetlosti, makar i kada ona prži i nosi tragediju. Subjekat je uvek na svome kada je na pučini. Kod Poa, međutim, daljina vuče u potrebu za potpunim poništenjem subjekta, karakter same stvarnosti se u potpunosti menja, a more i nebo, kako Poova novela odmiče, menjaju boju i transformišu se u predele nepoznatog sunca i sasvim drugog, sumračnog neba. Svetlost koja iskri u Poovoj prozi proističe iz ove mistike praznine koja se preliva u mistiku smrti. Drugim rečima, ako kod Konrada kopno vuče u propast, njegovi junaci spas uvek mogu naći ponovnim bekstvom pučini i moru. Kod Poa je mnogo teže izmaći smicalicama kopna (divljaci, nestabilno tlo koje se pomera). Kod Poa more ne služi tome da bi se upijala svetlost plavog neba, nego da se dođe do snoviđenskih predela iza sunčeve svetlosti.

Isto tako, filozofija ljudske zajednice kod Poa i Konrada: kada se kod Poa raspadne koncept stvarnosti, na moru koje je izgubilo svaku pouzdanu mapu (setite se onih kvazigeografskih razmatranja kod Poa), on nailazi na društva sasvim drugačija od ljudskih. Asocijacije pingvina kod Pima ukazuju na minornost društvenog poretka ljudi. Sam taj poredak počinje da se raspada: setimo se motiva kanibalizma kod Poa. Kod Poa se najpre raspadne mapa, onda počinje da se raspada samo tlo (događaji na ostrvu), zatim se počinje raspadati moralni poredak, mada ne sasvim.

Oficirska etika i dve poluge spasa

Kod Konrada mapa nije toliko važna. Kopno i mape nisu nešto na šta on previše misli: na moru nas čekaju nezamisliva iskušenja, ali poredak sveta ne zavisi od mape, realne ili metafizičke, nego od moralnog kompasa pojedinca. Konradovi strahovi su sasvim druge prirode: da se održi moralni integritet u najtežim prilikama i da se opstane. Opstanak je vezan za moralni integritet kod Konrada i zato je njegov humanizam naglašen. Svet je u opasnosti tek kada se pojedinac moralno uruši. Ovo ima veze i sa njegovom oficirskom etikom. Pojedinac ne spasava samo sebe nego i svoju posadu, ako je ikako moguće. Svet se ne spasava kod njega metafizičkim spekulacijama i u delirijumu, nego samo tako što će se spasiti druga ljudska bića. Tako Konrad vidi opstanak društva kao celine.

A u ovoj priči vidimo dve poluge kojim se spasava svet: mladost (Marlou – Mladost) i odgovornost (MekVir – Tajfun). I perspektiva je jasna: more ostaje simbol mladosti, njegova perspektiva je večna. Makar i slepa odgovornost nemaštovitog kapetana MekVira će dovesti putnike do „prokletog” kopna. A, onda... Konrad ostaje tu dosledni individualista: hrabri pojedinac će potražiti novi brod i ponovo će se otisnuti na more.

Uz ovaj tekst koristim sliku Gistava Kurbea „Pijavica” (Die Wasserhose) iz 1867. godine. Ovde se našla kao vizuelni eho Konradove proze. Njen mračni, siloviti vrtlog koji guta horizont i pretvara ljudsko prisustvo u minijaturnu siluetu na obali, za mene je najverniji slikovni ekvivalent iskušenja na otvorenom moru o kojima piše Konrad u Tajfunu i Mladosti.

O blogu