Avanture Artura Gordona Pima – Edgar Alan Po

Povratak Edgaru Alanu Pou - Avanture Artura Gordona Pima

*La Amistad

Ako je Pad kuće Ašera o kojoj sam pisao nagovestila neslućene mogućnosti horor književnosti u budućnosti, to bi se još više moglo reći za ovaj roman. Avanture Artura Gordona Pima su prava laboratorija horora i još bih je nazvao radnom mapom horora. Sve što se posle radilo na neki način proističe odavde. Ovo je merni instrument:

• čitalačkog očekivanja
• žanrovskog i dramaturškog opredeljenja
• semantičkog usmerenja autora
• filozofskog usmerenja autora
• kvaliteta onoga što ćete u budućnosti čitati u celini gledano

Ontološki eksperiment

Roman je ontološki eksperiment sproveden kroz formu putopisa. Ali se narativ ne narušava i vrlo se lepo i pregledno čita bez cepanja strukture teksta.

A horor je, načelno, merno mesto destabilizacije koja menja doživljaj sveta, bilo da to jezgro nesigurnosti potiče iz subjekta, percepcije, slike, predstave ili znanja o svetu, društva i egzistencijalnih uslova ili sveta kao celine ako on nekim slučajem prestane biti ono što jeste. Ova jezgra nesigurnosti posledično i ciklično stvaraju lomove ili pomeranja na svim spomenutim nivoima i utiču s jedne strane na način i strukturu, prosede priče, a sa druge strane na realitet doživljaja na strani recipijenta. Priča je ostvarila svoju ubedljivost kad god kažemo sebi:

• ovaj zaplet nije glup
• ovo je izmišljeno ali je moguće
• ono je i izmišljeno i nemoguće ali stvara jezu
• ovaj lik je utemeljen, a onaj nije
• krenemo razmišljati ličnije o tekstu: zašto se naročito saživljavam sa ovim likom
• zašto je nešto strašno iako je nemoguće itd.

Orijentaciona mapa

Zato mi se čini da je najbolje predstaviti ovaj roman upravo tako; kao orijentacionu mapu čitalačkog iskustva u hororu generalno. Ona sama mora nužno biti nepotpuna - ovde dajem samo skelet - jer će se popunjavati kako se iskustvo i moj kritički odnos prema tekstovima budu povećavali. Važno je samo znati da je mapa veoma dobra i skoro neograničeno primenjiva. Daću je ovde bez spojlovanja.

Moraću staviti neke detalje (motive) priče da bih razbio preteranu apstrakciju dok će se sama mapa ticati idejnog okvira te ili bilo koje druge priče; jer je ovde reč o uticaju i o izgradnji ličnog ukusa za žanr kojim se bavim. Za eventualne primere navodiću samo autore (ne nužno horor) koje sam (do sada) čitao.

Dakle mapa ide ovako. Ideje koje prate tekst su date kao skupovi. Ne prate nužno hronologiju.

---

1 - Proslov i poglavlja I–VI

Motivski orijentiri: kabina vs. paluba

• Proslov najavljuje destabilizaciju ali će se naredna poglavlja pre svega baviti mukama subjekta u specifičnim uslovima.
• Već je naznačen psihološki horor; u dobroj meri realiziran ali u granicama jasne mape (brod i jasno mesto od koga se polazi).
• Raspad poretka, anarhija.
• Brod je, međutim, podeljen na kabinu sa potpalubljem i palubu koji ovde otvaraju okvir psihološke i egzistencijalno-društvene dimenzije. Za ovu prvu navodim samog Poa i njegove priče kao što su Izdajničko srce i Crni mačak. Za ovu drugu navodim Širli Džekson i njen roman Ukleta kuća na brdu, zato što se kontakt između pojedinca i sveta počinje komplikovati. Gotika sa autorima kao što su Le Fanu, M. R. Džejms, A. K. Dojl, Stoker; dok su R. L. Stivenson i Džozef Konrad važni kao temelj.
• Kabina i paluba opet simbolišu različite nivoe (još uvek merljive) stvarnosti: označeno i neoznačeno, javno i privatno, deklarativno i podrazumevano, mainstream i margina, svesno i podsvesno... Henri Džejms tokom cele mape ostaje u igri kao epistemičko merno sredstvo.
• Moralni kod ostaje.
• Simbolički horor u naznakama.

2 - Poglavlja VII–XII

Motivski orijentiri: raznolike formacije ledenog kopna; kolonije pingvina i pelikana

• Uslovi se radikalno menjaju. Tlo pod nogama se izmiče. Svet je i dalje celovit ali počinje da klizi, sve je teže održati tlo pod nogama.
• Fizički zakoni izmiču ljudskom dosegu.
• Horor je i dalje psihološki i egzistencijalni.
• Pukotine se sa društva šire na civilizacijski plan; iluzija kontrole i sigurnosti - ovde je nadležna Dafne di Morije.
• Svet je teže mapirati (epistemička ravan).
• Društva pingvina i pelikana nagoveštavaju uređeni svet bez čoveka.
• Svet prestaje biti antropocentričan; nagoveštaj kosmičkog horora. Blekvud.
• Promenjiva mapa: Eko i Borhes.
• Subjekat je teško uzdrman ali ostaje.
• Moralni kod ostaje.

*Bura na moru, Ivan Konstantinovič Ajvazovski, 1873

3 - Poglavlja XIII–XXII

Motivski orijentiri: brodolom; nepoznata ostrva i "divljaci"

• Jak poremećaj koji prati varljiva stabilizacija a zatim prividni epistemički skok: deo u kome Po primenjuje svoje enciklopedijsko znanje kako bi nas obavestio o svim dosadašnjim pokušajima osvajanja južnih mora. Jedino da bi pokazao kako ljudski sistem znanja o svetu postaje beskoristan. Nešto kao kada bi Kafka raspravljao o geografiji, do te mele saznajno. A to uvodi novu radikalizaciju: teren je zapravo neuhvatljiv, svet se više ne može mapirati.
• Priroda i kultura sada sinergetski otvaraju zamku.
• Egzistencijalni horor graničnih, ekstremnih situacija.
• Antropološki "drugi"; ovime su se bavili takođe Melvil i Konrad.
• Eko i Borhes su u igri u smislu mape kao lavirinta.
• Ta mapa postoji ali postaje nečitljiva. Kod Poa mapa je metaforička ali i sasvim konkretna (kao narativni motiv); od jasne i logičke biva zamenjena nečitljivom, hijeroglifskom mapom.
• Pojam o svetu postaje sve apstraktniji, a nova hijeroglifska mapa upućuje i na mogućnosti simboličkog horora.
• Zlo postaje mnogo teže odredivo; opasnost ambivalentna; za ovo će biti nadležan dalje Stoker.
• Subjekat ostaje ceo.
• Moralni kod se i dalje drži.
• Jačanje mogućnosti za kosmički horor, Blekvud.

4 - Poglavlja XXIII–XXIV

Motivski orijentiri: približavanje Južnom polu; topla voda, raznolike formacije magle i svetlosti, svetlosni slapovi

• Svet se veoma promenio.
• Na način fantastične književnosti dočarava se nepoznato, ali i dalje je sve deo (neke) mape. Južni pol.
• Subjekat je uzdrman ali i dalje ceo.
• Percepcija je teško uzdrmana ali ne zbog poremećaja u samom subjektu nego u svetu oko njega; došlo je do ontološkog pomeranja.
• Simboli su u službi nagoveštavanja nepoznatog i zato nose hororični potencijal.
• Geografija i simbolika (imaginacija) se više ne isključuju nego pojačavaju. To je onaj razlog zbog čega su ljudi dugo stoleća vrlo ozbiljno verovali u postojanje fantastičnih bića u nepoznatim krajevima zemaljske kugle. To je isti onaj razlog zbog kojega čitalac oseća stravu ako priča u njemu uspe da aktivira mitsku matricu.
• Mogućnost kosmičkog horora; Blekvud.

5 - Poglavlje XXV

Motivski orijentiri: mogući prelaz u nepoznato novo

• Mogućnost se cementira; ni tamo ni ovamo, ali svet više nije isti.
• Odlaganje i prekid.
• Subjekt je uzdrman ali ostaje.
• Moralni kod takođe.
• Međutim, merila objektivnosti više ne postoje te je subjekat upućen na vlastitu interpretaciju. To se dalje može poopštiti jedino putem mita da bi se došlo do stabilnog značenja. Primeri su Blekvudove priče Vrbe i Vendigo.

---

Sve u svemu

Izvor destabilizacije u ovome romanu je ontološki poremećaj uz dramatične pokušaje epistemičkog održanja sveta kao celine. Subjekat na kraju ostaje i narativ ostaje. Ovo drugo je pogotovo važno. Radi se o tome, kao što sam rekao, na čemu priča pokušava da zasnuje svoju ubedljivost? Da je narativ pocepan, krivicu bi svalili na epistemičku nedoslednost ili na subjekat i njegov psihički status. Ovako se pravila sveta nepovratno menjaju do ekstrema: da li je to isti onaj svet?

U ovoj mapi se jasno vide jezgra, ose na kojima će se dalje graditi destabilizacija koja omogućuje horor narativ: od subjekta, ambijenta, uslova življenja, egzistencije, društva, epistemičkog statusa stvarnosti koja se opisuje, narativa do samog bića, supstance sveta u kome se ta priča odvija.

Eto koliko je Edgar Alan Po bio plodan za budućnost književnosti i koliko je nezaobilazan.

*Edgar Alan Po, dagerotipski misteriozni portret iz 1849. god.

O blogu

---

Bili Bad i Benito Sereno – Herman Melvil

Bili Bad

Melvilov pokušaj da se uhvati u koštac sa onim što je očigledno bio novi val zapadne civilizacije. Osvajačka i lutajuća pre nego što je spustila sidro, ako je do toga ikada konačno došlo, imala je potpuno uspostavljeni pravno-moralni kodeks. Oni su, da, lutalice, osvajači, tragači za srećom, kruhom, blagom i zadovoljstvima, ali oni su takođe poredak u pokretu, struktura i hijerarhija koja stalno pokušava sebe utvrditi na najnestabilnijem mogućem terenu; njihov brod stoga sebe smatra hrabrim i neustrašivim te uvek spremnim održati se na površini i uspostaviti dalje svoj kurs plovidbe.

Melvil je, stoga, i u ovoj priči važan stub za ono što me zanima kod književnosti: ispitivanje samih temelja na kojima je postavljen prirodni i ljudski svet. Brod u Melvilovoj priči sve vreme je jedan obnavljajući simbol; na površini ovog nemirnog mora, i svih zemalja koje ono okružuje, on plovi i plovi, a njegova zastava će ostaviti nevidljivi ali jasan trag kome pripada ovaj svet i sve što je u njemu.

Potrebno je, znači, uspostaviti poredak, strukturu nad divljim i neusaglašenim. Prvo je civilizacija, a drugo priroda. Međutim i prvo i drugo su, a to odlično zna književnost, nestabilne kategorije koje se narativnim eksperimentom dovode u takav međusobni dodir koji će preispitati naše stavove o svemu tome, odlučiti možda naš antropološki optimizam ili pesimizam. Melvil je bio svedokom jednog moćnog sveta u pokretu i nastajanju.

Ali, šta se dešava kada se ta dva principa, civilizacijski i prirodni, logičkom snagom međusobnog erosa tako približe jedno drugom da dođe do problema? Kako u tom slučaju održati princip moći i samu društvenu strukturu na snazi? Možda jedno isključuje drugo. Sukob se mora nekako rešiti bar do daljnjeg. Postavimo to ovako u vidu nekoliko temeljnih postulata:

• Imamo društveni poredak u nastajanju, lutanju, ali koji je već čvrsto strukturiran sam u sebi, sa određenim pravno-moralnim kodom. Ipak, taj poredak nije od juče, ali se uvek mora potvrđivati u novim okolnostima nesigurnog mapiranja sveta. U smislu značenja priče, ovde se na strukturnom nivou povezuje sudbina pojedinca i grupe. Nijedan mornar kuda god se lično zaputio ne može pobeći od svog broda. Društvena i lična sudbina se povezuju. To ima implikacija i na psihologiju svakog pojedinačnog lika u priči.
• Tu je i svet prirode koji je izrazito ambivalentan. O tom ambivalentnom odnosu govori i ova priča. To je more, čarobno i opasno. Ono je primamljivo ali i prevarno; i konačno, ono mora biti na neki način pokoreno. Njemu se svakako ne sme verovati. Ali paroksizam ovog ambivalentnog odnosa i sva drama koja iz toga proističe dati su upravo u liku Bili Bada.
• Ono što je neizbrisivi pečat njegovog lika čini njegova iskrenost, nevinost, otvorenost, srdačnost, pravdoljubivost, dragost. Ali je poenta u tome što su sve njegove vrline, zapravo vrline prirodnosti. Bili Bad je takav kakav je rođenjem dat, bez ikakve edukacije, pismenosti, kulturom formiranih manira i bontona. Bili Bad je uvek nužna injekcija života u okoštale strukture društvenog poretka. Tu leži sva napetost njihovog odnosa jer kada jednom dođe do makar slučajnog konflikta priroda će morati da bude skršena, oborena. Namerno upotrebljavam ove izraze da bih naglasio princip stege, obaveznosti i kazne kao nužne principe društvenog morala kako je dat kod Melvila. Taj moral je po svemu ljudski i stavljen na probu. I ovde nastaje peripetija:
• Priču možemo shvatiti i alegorijski: ako se umeša treći princip, sudbina, a ona nekako preti pri svakoj jačoj nepogodi i buri gde se narušava labilna ravnoteža između prirode i društva. Znači sudbinu možemo rešiti samo tako ako u konfliktu prirodnog i civilizacijskog, ovo drugo uspostavi primat. Čovek tada često strada. I o tome se radi u ovoj priči. Ovde se uspostavlja princip trajne nelagode između erosa i civilizacije. Iz toga će proisticati mnogo krvi, pobune, romanse i tragedije.
• I ono što je takođe važno: ono će žanrovski i tematski usmeravati književnost. To mogu biti snažne društvene drame ali može ići i u pravcu nečega sasvim drugog, kao u priči Benito Sereno.

---

Benito Sereno

Ovde je taj odnos dva principa dat dosta drugačije. Kao slika u negativu. Priroda je ovde shvaćena u vidu "antropološkog drugog", nepoznatog, te straha koji on proizvodi. Mislim na crnačku posadu koja osvaja (taj isti ili neki sasvim sličan) brod i likove Baba i Atufala.

Tu se odmah javlja i problem koje vrste je taj strah ovoga puta? Kao u negativu, kao što rekoh gore: ako u prvoj priči nevinost prirode strada, to se dešava po cenu gubitka osećaja sigurnosti života i osećaja stabilnosti poretka koji ne priznaje slabost. Tu se dalje otvaraju protivrečnosti u samom poretku koje ga čine ranjivijim na dalje nalete onoga što smo označili sudbinom, individualnom i kolektivnom.

Problem je sledeći: priroda više nije nevina, svetla, na strani vrline, nego se ovde očituje kao opasna, preteća. Ali ambivalentnost ostaje: zato što strahujemo od nečega čemu se makar podsvesno divimo: surovoj snazi, volji za životom, divljini i egzotičnosti. S tim što, opet ističem, ne radi se (ili ne pre svega) o psihološkom, nego o antropološkom erosu. Civilizacija u pokretu ne može bez divlje snage i u tome je njena protivrečnost. Ova priča se može jasno čitati u antikolonijalnom ključu. To je problem susreta, epistemološki i dijaloški problem. To je problem njene nečiste savesti, kako ona sebe vidi. Crnci i njihove daleke zemlje nisu bili posmatrani u kulturnom ključu nego kao prirodni resurs zapadne civilizacije.

Ali, ovde ostavljam taj aspekt i usmeravam se nečem drugom veoma zanimljivom: zanima me narativni okvir, tj. jezgro nestabilnosti na kojem se gradi priča jer će to dalje književnost (a videli smo kako je stvari postavio E. A. Po) preuzimati u svojim postupcima.

"Naša" (belog čoveka) nesigurnost je, kao što sam gore rekao, strukturna i ideološka. Melvil u ovom slučaju to koristi da bi stvorio ambijent produžene, takoreći neograničene strepnje za stvarnost pred nama. Poredak je stabilan ali slep, dok smo mi deo tog poretka i preuzimamo njegovu strepnju na individualnom nivou. To činimo i kao čitaoci uživljavanjem u priču. Vidimo da nešto nije u redu, ali ne znamo šta. Vidimo da ništa nije u redu ali to ne možemo sebi i drugima dokazati!

Ovo je već nešto veoma blisko hororu i na to sam mislio u svom prethodnom tekstu kada sam spomenuo mogućnost da avanturistička priča pređe u horor. Izlazimo polako iz uobičajene avanture sa obezbeđenim happy endom. Sa hororom priču povezuje ekstendirana strepnja, osećaj izolovanosti i klaustrofobije. Pri tome se to ne dešava u glavi pojedinca nego se ovo stanje eksternalizuje do nivoa objektivne neimenovane pretnje.

Zapravo me je ova priča svojim hororičnim kvalitetom podsetila na Henrija Džejmsa i Okretaj zavrtnja. U svom eseju o Džejmsovoj noveli sam spominjao "mehanizam beskrajnog odlaganja" jer prevalencija psihičke indukcije naratorke diktira unutrašnju percepciju i dramaturgiju cele priče. Znači, neimenovana guvernanta je opsednuta duhovima i svoj strah prenosi na decu.

Ali, ovde na brodu situacija je opasnija: u svetu pravih odraslih čiji se psihički status ne dovodi u pitanje, i čije otuđenje ne proističe samo iz lične manipulacije nekog subjekta nad njima, cela struktura civilizacije kakvu poznajemo potencijalno se može pocepati u nešto sasvim drugo: drugi poredak, druge zakone ili neki sasvim novi nepoznati svet na koji nismo mislili da ćemo naići pri svojim lutanjima.

O blogu

---