Karen: Jedna uspomena – Teatar moći i strasti
Prevodilac: Aleksandar Vidaković
Ova priča usložnjava moje čitanje Konrada iako sam naišao na sve najvažnije motive u dosadašnjim pričama. Ovoga puta, kao ni prethodnog, ako je ikako moguće, neću davati spojlere. Čitatelj koji je pročitao priču razumeće o čemu govorim, a onome koji nije može poslužiti kao uvod. Možemo govoriti o više planova analize: antropološko-politički, psihološki i čisto književni (kao kada sam govorio o odnosu slike i simbola). To će se malo i mešati u razmatranju pojedinih planova.
Uzmimo kolonijalni ambijent ove priče. I krenimo od pomenute slike–simbola. Brod se usidrio nedaleko od obale i ovo je mesto na kome se dešavaju najbitnije stvari u priči. Verovatno do današnjih dana najuspešnija imperija svih vremena, britanska, nikada nije potpuno ulazila u kopno. Za razliku od nekih drugih, manje uspešnih imperija poput ruske ili nemačke, pa čak i današnje Amerike, ona nije bila opsednuta kontrolom kopna. Bilo joj je samo važno da drži ključne morske prolaze.
U svetlu generalne opozicije more–kopno (to jeste sfera prirodnih i sfera društvenih sila) u Konradovoj književnoj laboratoriji ovo dobija jaku psihološko-simboličku dimenziju. Zato što se ona odlučila da se nosi sa nestabilnim i kolosalnim prirodnim silama pre nego sa provizornim oblicima društvenih konvencija. I zaista, ako bolje razmislimo, mnogo je teže kontrolisati svetska mora nego bilo koje kopno. A pošto sam u ranijem jednom tekstu govorio o brodu kao pokretnoj strukturi svesti, onda vidimo da se ova imperija pozicionirala tamo gde i sve ono što je u vezi sa kopnom mora proći: trgovina, oružje, politički interesi i glasine, zatim drugi kolonijalni uticaji i raznorazne ideje. Znači, tamo gde se usidri britanski brod, tu je svojevrsno mesto zbivanja.
I u ovoj priči posada uglavnom ne napušta svoj brod. Ne odlaze oni na kopno, nego se dolazi kod njih na brod, na njihov teren. A brod je svojevrsna ambasada. Iako je ovo trgovački brod i iako se bavi nelegalnim poslovima kao što je trgovina oružjem, on nosi istu tu simboličku moć. Imperija baca dugačke senke. Kada oni suviše zađu u to kopno, postaju izuzetno slabi. U književnoj transformaciji tada dobijamo horor priču. Setimo se Krčme kod dve veštice.
Čak i u ovoj priči vidimo razliku između dve imperijalne političke pozicije koja je dobila odgovor u smislu književnih motiva i narativne strukture. Holandija je takođe imala uticaj u Malajskom arhipelagu. Iako pomorska sila, ona je ovde pozicionirana i duboko upletena u ono što se dešava na kopnu. I onda ovo uvodi tragične posledice ovakvih mešanja. Jedan holandski trgovac otima domorodačku ženu. U tekstu imamo i domicilnu perspektivu gledanja na kolonizatore. U tom pogledu Britanci mnogo bolje prolaze nego Holanđani.
Pozornica koja nestaje
Kada se konačno ukotve, vide jednu sliku magične prirodne lepote. Tamo se nalazi svet lokalnog poglavice, ratnika Karena, šarolik u bojama, ritmovima, tkaninama i ceremonijama Istoka. Narator je Evropljanin sa trgovačkog broda i pripadnik kolonijalnog sveta koji se divi tim čarima Istoka. Kao i drugi Konradovi mornari, on je individualac otvoren za egzotiku, a opet dovoljno odmaknut od vlastitih kontinentalnih kulturnih prilika. Međutim, videćemo da se on tokom priče nikada neće dati potpuno začarati. A slika predela je sledeća:
„...I zaista, posmatrajući to zemljište oivičeno morem i odsečeno od kopna strmim padinama planina, teško je bilo verovati da negde blizu ima života. Bilo je savršena jedna celina, neznana, i tiha, puna života koji se razvijao krišom, i davala utisak nelagodne samoće; života koji je izgledao neobjašnjivo lišen svega što bi pokretalo misao, uznemiravalo srce, davalo naslutiti zlokobno prolaženje dana. Izgledalo nam je kao zemlja bez uspomena, kajanja i nade; zemlja u kojoj ništa nije moglo da priživi spuštanje noći, i gde je svako rađanje sunca, kao neki zasenjujući čin novoga stvaranja, ostajalo nevezano za sinoćnjicu i sutrašnjicu...” [isticanje moje]
I ovde se polako uvodi psihološko-politički plan. Priča o Karenu jeste svojevrsna politička studija apsolutnog vladara. Temeljna i pronicljiva. A sav taj čarobni dnevni predeo se doživljava kao varljiva pozornica. I život koji se razvijao krišom dešavaće se na trgovačkom brodu.
Karen je bio poglavica plemena kojim je vladao na jednoj maloj teritoriji. Samo pleme nije nikakav politički subjekt, a njegov vladaru je osoba na ivici duševnog raspada, i ta pukotina otvara prostor za raznorazne uticaje sa strane. Razmislimo na simboličkom nivou o ovome kao o moru koje prodire u kopno. Ovo bi bio i neki generalni obrazac kako su kolonijalni izaslanici delovali na terenu. Dvorska situacija, pak, na tom ostrvu jeste iznenađujuće slična bilo kojoj savremenoj autokratiji.
Laboratorija strasti i prožimanje priobalja
Psihološki plan priče dalje snažno angažuje Karena i njegovu tužnu životnu priču. Ovde ćemo dobiti prepoznatljive motive muške lojalnosti, izdaje i moralnih izbora. Dobićemo i erotičnog ženskog duha koji budi nemir. Ponovo sukob želje i odgovornosti. Imamo priču o ludilu i lokalnim verovanjima sve u jednom. Ovaj animistički prostor jeste najplodniji za Konrada da se u njemu ispolje individualne čežnje, motivi i psihologija.
I drugi britanski pisci su odlično radili u svojim laboratorijama strasti na animističkom području. Setimo se samo Džefrija Firmina iz Laurijevog romana Pod vulkanom. U mračnom ambijentu duhova koji isplivavaju pred praznik Svih Svetih dešava se njegova tragedija. A i tamo je u podtekstu poredak političke moći podignut na metafizički nivo.
.jpeg)
Drugi glavni i specifično-književni Konradov plan izražen je u spominjanoj opoziciji more–kopno. More je prostor delovanja prirodnih sila, a kopno prostor delovanja ljudskih sila, to jeste raznih prikrivenih ličnih, političkih, ekonomskih i drugih motiva. O tome sam dosta govorio. Prirodne sile nemaju nikakav lični odnos prema čoveku. Grom udari ne zato što hoće da ubije čoveka. Sunce prži i to odvede ka herojstvu i tragediji. Ali ni sunce ni grom nemaju nameru.
Zato u ovom usloženom poretku u kome more prikriveno ulazi u kopno, a kopno na čudan način prodire u more, na nivou Konradovih pesničkih opisa i pejzaža počinje komplikacija društvene i psihološke problematike. To su, dakle, priobalja, luke, zalivi, lagune, ostrva i morski tesnaci i prolazi. Kako ja vidim, kod Konrada nijedan opis nije samo opis dat radi estetike, nego istovremeno uvod i alternativni prikaz za raznorazne složene psihosocijalne konfiguracije.
U priči o Tajnom saputniku me nije zanimalo da li je Legat (begunac) psihološka tvorevina kapetana broda ili stvarna osoba. Zanimalo me je i jedno i drugo istovremeno. Tako i opoziciju more–kopno shvatam kao složene motive-simbole čije približavanje stvara komplikaciju. Radi se, dakle, o pokušaju prodora prirodnih sila u sferu kulture i o kulturi koja pokušava da organizuje prirodu.
Primer jedne takve prirodne sile koja prodire u svet društvene organizacije jeste ludilo. Ništa ne vredi savršeno uređenom društvu sa savršenim zakonima ako za vladara ima ludaka. A primer kako kultura pokušava kodirati biološke faktore jeste kada Pata Matara, lik iz ove priče, traži pripadnicu plemena, svoju sestru koja je odbegla sa kolonijalnim trgovcem; pa da ubije i nju i njega; da bi na taj način spasao porodičnu čast. I ovo je istovremeno važan most ka području reprezentacija, to jeste kulturnog kodiranja koje me ovde možda i najviše zanima.
Animistički obrasci i moć zapadne amajlije
Animistički pogled na svet je generalno organski spojio ova dva pola - prirodu i kulturu. Razni magijski sistemi i pogledi na svet jesu zapravo vrsta naturalističkih (pseudo)filozofskih sistema. To me ovde, međutim, zanima kao tek jedan sloj važan za narativne postupke i čovekovu potrebu da oduševljava, to jeste daje daha svemu što postoji, pa i mrtvim predmetima. Ali kod čoveka Istoka, ili u ovom slučaju Malajskog arhipelaga, na to se dodaju raznorazni drugi slojevi reprezentacije: islam, elementi hinduizma, lokalnih legendi i tako dalje.
Čitatelj će u priči videti da upravo jedna organizovana i u priličnoj meri sistematizovana religija poput islama služi kao brana prema eruptivnom uticaju animističkih verovanja (odnos Karena i njegovog mudrog pratioca). Islam je tamo imao jednaku ulogu kao građanski zakon na Zapadu. A trgovci na brodu su praktični ljudi, nepoverljivi prema svakom kopnu i koloritu pejzaža ili običaja. Koliko god mu se divili, njihov brod je uvek u luci odvojen od kopna.
Čitatelj će se možda čitajući ovu priču zapitati šta će ovde konačno pobediti - taj zapadni racionalizam ili istočnjačka mistika? I zapaziće da se trgovci sa Zapada neće boriti sa tom mistikom. Ne veruju oni ni u šta od toga, ali će intervenisati. Zar kraljica Viktorija ne bi bila moćna nova amajlija? To je ono što bismo danas nazivali nekom moći. Iako taj brod nije imao bitan real-politički uticaj, imao je veliku simboličku snagu samom svojom pojavom.
Teško je reći u pravoj meri, ipak, ko je tu na koga i koliko uticao. Kada se posle dosta godina, na kraju priče, dva prijatelja mornara sretnu, zapitaće se da li je njihov svet u domovini poslova, uticaja i novca išta realniji od onoga na Malajskom ostrvlju? Na kraju, oni možda nisu ljudi nijedne obale, nego te plutajuće strukture koja nikad ne nalazi svoju luku.
Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Britanska parna jahta „Xantha” (izgrađena 1867, fotografisana oko 1890); Slika 2 – Raden Saleh, „Forest and Native House / Javanese Homestead” (1860), Smithsonian American Art Museum, Washington D.C. / Public Domain; Slika 3 – Srebrni novčić sa likom Kraljice Viktorije (Veiled Head Farthing, kovan 1901) / Public Domain.
No comments:
Post a Comment