Od Karena do Janka – Sudbina bez obale
Prevodilac: Aleksandar Vidaković
Janko Gural je brodolomnik koji je dobegao do britanske obale nakon potonuća izbegličkog broda. On nije mornar, ali je svaki mornar potencijalni brodolomnik. On se, koliko god to želeo, ne može vratiti svojoj staroj zemlji, a u novoj ne vidi sebi života.
„...'Smit ga je uhvatio u dvorištu za seno na njegovoj farmi', govorio je starac lagano, neuznemireno, kao da je bolesnik bio neka vrsta divlje životinje, 'eto tako sam ja došao do njega. Liči na naku retkost, je'l te? Recite mi doktore – vi ste bili po celom svetu – zar vam ne liči malo na Indijanca?'...” [isticanje moje]
„...Jedini smo možda ja [narator, lekar Kenedi i Konradov alter-ego] i ona [Ema Forster] u ovoj zemlji, čini mi se, mogli da ocenimo njegovu zaista stvarnu lepotu. Bio je veoma lep na oko, vrlo ljupkih pokreta, sa izvesnom divljinom šumskog stvorenja u licu...”
„...Njegov hitri laki hod; njegova crnpurasta boja lica; njegov šešir nakrivljen na levo uvo; njegova navika da toplih večeri nosi kaput prebačen preko jednog ramena, kao husarsku dolamu; njegova navika da preskače prelaze, ne da se pokaže, no kao deo šetnje – sve su ove osobine, takoreći, izazivale prezrenje i vređale stanovnike njegovog sela...”
Frontalni bedem kopna i ksenofobija u centru Imperije
Ovo je priča o ksenofobiji, a ne nužno o kolonijalizmu. Ipak, ne želim izbaciti isticanje reči „Indijanac” u prvom citatu. Zato što on govori o reprezentacijama Istoka pripadnika Imperije. I drugi razlog je što pisac gradira tu ksenofobiju do neslućenih razmera. Kada se evropski brodolomnik nasuče na perifernu obalu tog carstva, on ne može biti prepoznat kao pravo ljudsko biće. Ovde je na mestu hvatanje dinamičnog odnosa centra i periferije kao skupa predstava u smislu kodova kulture i političke moći. Ksenofobija, dakle, divlja u samom centru.
Što se mene tiče, centralna konradovska paradigma koja me stalno vuče njegovoj prozi - kopno - more i bogatstvo simboličnih slika koje ova opozicija nosi za narativnu nit, ostaje ista. Govorio sam o piščevom nepoverenju prema svakom kopnu, o kopnu kao mestu društvenih sila i ličnih strasti i moru kao mestu prirodnih sila; kao i o sudbinskim ukrštanjima koje takva jedna opozicija stvara u samom pojedincu. O tome da prirodne sile opasno uzdrmavaju pojedinca, ubijaju ili stvaraju od njega istinskog heroja; i o tome da kopno tog istog heroja podmuklo truje i ubija. Zato sam prepoznao sudbinu koja udara direktno i onu koja udara bočno, iz prikrajka.
Za razliku od izukrštanosti obale i mora u priči Karen, ovde se kopno frontalno postavilo prema moru, kao naglašeni bedem protiv svega izvana. Ali život, vidi se u ovoj priči, dolazi upravo sa mora. Nepoznat, nov, snažan, anarhičan, po svojoj prirodi plemenit. Novi život. Život na neprijateljskoj teritoriji. Kada Janko Gural nekako dopliva do obale sa potonulog broda, doživljava stradanje i poniženje. Janko je najverovatnije slovenskog porekla; u tekstu se kaže sa periferije Austrijskog carstva, iz oblasti Karpata. Neprepoznat u protestantskoj sredini. To je naročito zanimljivo; samo malo drugačiji kulturni kod: Janko bi, po svemu sudeći, mogao da potiče iz pravoslavne ili katoličke tradicije. On se krsti, oni se ne krste, njegove strasne molitve ne razumeju; možda Ukrajinac iz galicijske Austrije.
Kulturni kod naspram prirodne dobrote: Slučaj Eme Forster
Vratimo se sada malo na društvenu strukturu te britanske periferije. Ona je važna i u dramaturškom smislu i na nivou interpretacije. Kada govorimo o prvom, likovi su temeljno diferencirani do mere da bi mogli poneti ceo jedan roman da je Konrad tako hteo. Nemam vremena da ih pojedinačno analiziram, ali ću ponovo spomenuti opoziciju centar–periferija. Dakle, nisu oni samo neobrazovani seljaci: već je to opseg od čobana do obrazovanih trgovaca kao što je gospodin Svafer, a njegove ćerke čitaju Dantea i Getea. Taj Svafer je u suštini pozitivan lik. I prijatelj izgnaniku. Evropska prosvećenost nije nužno rasistička. Konrad je daleko od takvih uprošćenih pojednostavljivanja.
Ali, kada ubacimo kategoriju životnosti i prirode, čini se da je sklon više imati poverenja u prirodne nagone dobrote nego u prosvećenu humanost. Ema Forster je upravo lik u kome se ukrštaju ta dva plana koja se do kraja bore za prevagu: kulturni kod i prirodni nagon dobrote. Između ostalog i zbog toga što se na njenom slučaju pokazuje da je za osećaj simpatije ili saosećanja neophodan jedan nivo imaginacije, znači otklona od predrasuda i okoštalih predstava. A nećemo prenebeći činjenicu da periferni presek britanskog društva tog vremena ne prepoznaje čak ni slovenski jezik. Oni najgori među njima odmah skaču: „Indijanac”, „divljak”! Lepo bi bilo kada bi se mogle preskočiti ove kolektivne strasti, ali ne mogu. Razmislimo sada koliko su kolonijalne reprezentacije tome doprinele. Oni su, izgleda, stvarno svoje podanike u dalekim kolonijama jedva razlikovali od zveri. Uostalom, „divljaci” su u to vreme ponekad bili i cirkuske atrakcije, nešto kao žena sa bradom.
A opet, ta ista zajednica se u samom centru (civilizovanosti) ponaša, sve u svemu, onako kako je njihova kolonijalna svest zamišljala „divljaštvo”. Nagonski reaguju odbojnošću, strahom i daju slobodu svojim ubilačkim nagonima. Glazura protestantske uljuđenosti puca na više mesta. To što je Zapad (ne nužno samo Britanija) bio istovremeno fasciniran Istokom koji je prezirao, pa su već tada potkradali religijske elemente Istoka da bi ih posle ugrađivali u svoje nove New age religije, jeste samo naličje istog tog novčića.
Ali, vratimo se simbolično-umetničkom planu. U Janku sve vreme ključa život njegove karpatske zemlje. Ali ono što vidi doživljava kao zemlju čudnih, nepokretnih ljudi, kao u nekom snu smrti. Mimogred, život i smrt se bore, kao i more i kopno u ovoj priči, do samoga kraja.
Zemlja mrtvih ljudi i trijumf života sa mora
„...On nije umeo ni s kim da govori, a i nije više imao nade da će ikada ikog više razumeti. Bilo je kao da su to lica ljudi iz drugog sveta – mrtvih ljudi – kako mi je on to docnije kazivao. Boga mi, čudi me kako nije poludeo...” [isticanje moje]
I ovo kopno, dakle, pasivizira u odnosu na moralne izbore. Ono zatvara svoju svest protiv života. A prava životna svest Imperije, u svoj svojoj dramatici, formirala se uvek na moru, u njenim lutanjima, što sam rekao u svom tekstu o noveli Na rubu senke, o civilizaciji koja luta.
Ipak, taj život prodire. Kraj priče maestralno zaokružuje ideju. Jer novi život na početku priče dolazi sa mora. A dete koje se rađa na njenom kraju više pripada moru nego kopnu. Ono je seme prkosa i nade, tračak svetla u ovoj tragičnoj priči.
Izvori fotografija i umetničkih dela: Slika 1 – Auguste Rodin, „Adam” (1880), bronzana skulptura / Public Domain; Slika 2 – Caspar David Friedrich, „Shore of the Sea in Fog” (Obala mora u magli, 1807), ulje na platnu / Public Domain
No comments:
Post a Comment