Maloumnici – prokletstvo tela ili duha
Prevod: Strahinja Mlađenović
Ovu priču sam čitao pre svega kao vrstu naturalističkog horora iz čega sam dalje izveo moguće kolaterale prema drugim meni poznatim horor motivima. Pre svega možemo uporediti predmet straha u priči Zver i ovde. Zver je odmetnuta mašina dok su Maloumnici odmetnuta krv. Zver izaziva strahopoštovanje, a u divljenju prema tom surovom brodu odjekuje težnja ka nedostupnoj veličini i moći samog subjekta. Maloumnici, pak, prizivaju samo slabost koja se materijalizuje kao nešto odurno, nisko, što proizvodi odvratnost i gađenje. Zver je veličanstveno telo u pokretu, maloumnici su čist zastoj, aporija subjekta u sebi samom. Zver je trijumf nekontrolisanog odmetnutog duha, maloumnici su zaključani, zatočeni duh.
U priči Zver subjekat se oslobađa, u epskom zamahu i makar kroz tragediju, svih protivrečnosti, dok Maloumnici taj duh zatvaraju u potpuno ništavilo. Dok je u priči Zver prokletstvo vezano za (ne)mogućnost ovladavanja sudbinom, ovde je ona potpuno zatvorena u telo gde se ne otvara prostor za bilo kakav izlaz. To prokletstvo je vezano za inače dinamički i napet odnos problema duha i tela na potpuno cirkularan način. Maloumnici otvaraju prostor za ontološku krizu i užas upravo time što je linija tela i duha zamućena. Nasleđe je, znamo to danas vrlo dobro, vrsta finalnog uzroka, nešto što proizilazi iz genomskog nacrta i pošto bi ono na osnovu tog zapisa (zamisao, duh) trebalo da transcendira pojedinačnost kroz telo i vreme, onda će se obratna stvar doživeti kao degradacija i poništenje tog biološko-životnog smisla. Umesto potvrde i produžetka, „prokleto” nasledstvo će pojedinca samo otuđiti od ostatka sveta i osloboditi gomilu jada u njemu. Otvoriće njegove autodestruktivne potencijale. Ovde se već otvara prostor kulturnih činilaca tj. reprezentacija, ali priča psihološki funkcioniše kao naturalistički horor.
Ovo otvara pitanje glavnog stilskog postupka kojim se ova vrsta horora gradi. Recimo, spomenuta priča Zver može biti veoma rezonantna u savremenim čitanjima zato što ona gradi narativ odmetnute mašine. Danas se plašimo veštačke inteligencije i algoritama. Međutim, te mašine nama danas potpuno popunjavaju prostor, otklanjaju vakuum. Upravo suprotno se događa u priči Maloumnici: otvara se ništavilo. I pošto sam u prvoj priči naglašavao inventivne postupke personifikacije, ovde se otvara jedan sličan, ali unekoliko i različit stilski postupak. Horor narativi se često grade stilskim postupkom obrnute personifikacije.
Obrnuta personifikacija i redukcija osobnosti
Obrnuta personifikacija. Ličnost se redukuje do nivoa ljušture. Ili se uopšte iz ljušture ne pomalja u ličnost, kao što je ovde slučaj. Svejedno, kreće se, pušta neke znake od sebe. Ovo se suprotstavlja elementarnoj psihologiji pojedinca. Obrnuta personifikacija izaziva strah. Telo je u pokretu, ali se oduzima duša. Personificirane sile počivaju na zamisli svesnog, inteligentnog, cilju usmerenog bića, zasnovanog na jasnim principima voljnog funkcionisanja. Horor, pak, prezentuje nepoznatu volju, neophodan uslov užasa. Zver je, recimo, nepoznata, ali ipak: koliko uliva strah, još više uliva poštovanje. Obrnuta personifikacija oduzima ljudsku volju, ali zadržava kretanje. Bez ličnosti nema veličanstvenosti: podsetimo se: Zver je odmetnuta mašina, proizvod duha.
Međutim, kada se pojavama oduzme motivišući karakter osobnosti, onda sama ta osobnost od ličnosti postaje najpre samo lik, pa obris, pa kreatura. Volja, tj. ličnost je tada takođe izvan njih, nepoznata i demonska. Ovo direktno uvodi mitski obrazac u psihološku i umetničku elaboraciju problema. Dakle: raspon obrnute personifikacije ide od izrazito naturalističkog doživljaja, kao što je slučaj u priči Maloumnici, do mitsko-narativnih obrazaca koje nalazimo u pričama o duhovima. Zato meni ova priča, koliko god bila naturalistička, nije daleko ni od onog doživljaja koji imamo kada čitamo priče o duhovima. Samo što su ovde ti „duhovi” utisnut u telo koje ne pruža mogućnost komunikacije. Ili, bolje rečeno, oni su samo naznačeni; ne pojavljuju se kao takvi nego figuriraju kao rekvizit iza scene.
Tela u prostoru i teret sablasti
Ali, jedna druga kolaterala u sižeu ove priče je još naglašenija. Pokušaj osobnog bekstva od svog prokletog potomstva će otvoriti autodestruktivne sile potpunog poraza. Priča o telu je ovde i priča o porodici, plemenu, poreklu. Tela u prostoru se mogu uvek čitati u kulturno-društvenim kodovima. Zato se multiplikacija, neprekidni porod slaboumnih bića, doživljava kao proširenje stigme, tj. kao društveno prokletstvo; a ako govorimo o društvenoj pozornici, onda svakako tražimo poredak moći. Ovde reditelj ne mora biti očigledan, ali može da se ekstrahuje kod. Isto kao kod priče Zver, ali u obrnutom pravcu. Zver je samo nesavršeno sredstvo. Simbolička ili mitska predstava je ono što istrajava i sa čime se mi borimo.
Tako i u priči Maloumnici: trezno gledano, nema govora da bi ta slaboumna bića bila na bilo koji način opasna samo zato što ne komuniciraju s nama ili što ispuštaju čudne krike. Svakako to ne može biti zato što je njihov krik uhvaćen pod određenim uglom tela ili u odnosu na izvor svetla ili objekat u blizini. Jer to je stvar koju određuje tehničar scene ili montažer, pa teško da ima bilo kakve veze sa slaboumnicima kao takvim. Umesto toga, imajmo u vidu: oni su nosioci naših reprezentacija. U književnosti, na primer, Henri Džejms u Okretaju zavrtnja naročito koristi ove dvosmislenosti da bi približio dva plana: problem čitljivosti teksta i problem čitljivosti stvarnosti kao mesto naših reprezentacija. Za njega je ovo jedan te isti problem.
Slaboumnici zapravo nose teret sablasti koje smo utisnuli u njih. Oni su stigmatizirani. Ko je ovde zapravo progonilac koga? I u kojoj referentnoj oblasti teksta se odvija ova dinamika: oblast međulične interakcije, lična svest, prirodno ili natprirodno, očigledno ili podrazumevano? To su sve Džejmsovi domaći zadaci za čitaoca. Ako, recimo, stvar isteramo na ogoljeni društveni plan, razmislimo o moralnoj panici i kolektivnim histerijama prema strancima, manjinskim grupama i svemu drugome što ne poznajemo. Ako su, dakle, duhovi rekvizit izvan scene u ovoj priči, Džejmsova guvernanta bez imena je njena sveprisutna kulisa.
Duhovi iza scene i muk prirode
Ali, vratimo se onim „duhovima” u pričuvi, izvan pozornice. Da bi ostvario egzistencijalnu stravu, Konrad u ovoj priči koristi naturalistički postupak i negativnu personifikaciju koje prirodno vode do novog čina osobne fantazmagorije, tj. uključivanja fantastičnih entiteta poput duhova (sablasti). Ipak, oni ne izlaze na scenu. Samo deluje ogoljena i nepoznata volja prirode. Ovo je jedan fascinantan primer ekonomične upotrebe motiva u književnosti. Konrad je veliki u ovoj priči ne zato što je rekvizit upotrebio, nego što ga nije upotrebio. Rekvizit je ovde samo podsticaj za refleksiju koji se podrazumeva; sveden je na čisti simbol koji uvodi neku ideju radi problematizacije određene sfere ljudske egzistencije. Ili, bolje rečeno, taj rekvizit ovde deluje potpuno iz pozadine kao znak i kao žanrovski topos (rediteljsko sredstvo) koji upućuje na nešto mnogo bitnije od samog tog rekvizita.
Izvori umetničkih dela: Slika 1 – Gustave Courbet, „Junge Mutter” (um 1848), Leopold Museum, Beč / Public Domain; Slika 2 – Gustave Courbet, „Der Louis d'Or” (um 1844), Public Domain.
No comments:
Post a Comment