Bili Bad
Melvilov pokušaj da se uhvati u koštac sa onim što je očigledno bio novi val zapadne cilivizacije. Osvajačka i lutajuća pre nego što je spustila sidro, ako je do toga ikada konačno došlo, imala je potpuno uspostavljeni pravno-moralni kodeks. Oni su, da, lutalice, osvajači, tragači za srećom, kruhom, blagom i zadovoljstvima, ali oni su takođe poredak u pokretu, struktura i hijerarhija koja stalno pokušava sebe utvrditi na najnestabilnijem mogućem terenu; njihov brod stoga sebe smatra hrabrim i neustrašivim te uvek spremnim održati se na površini i uspostaviti dalje svoj kurs plovidbe. Melvil je, stoga, i u ovoj priči važan stub za ono što me zanima kod književnosti: ispitivanje samih temelja na kojima je postavljen prirodni i ljudski svet. Brod u Melvilovoj priči sve vreme je jedan obnavljajući simbol; na površini ovog nemirnog mora, i svih zemalja koje ono okružuje, on plovi i plovi, a njegova zastava će ostaviti nevidljivi ali jasan trag kome pripada ovaj svet i sve što je u njemu. Potrebno je, znači, uspostaviti poredak, strukturu nad divljim i neusaglašenim. Prvo je civilizacija a drugo priroda. Međutim i prvo i drugo su, a to odlično zna književnost, nestabilne kategorije koje se narativnim eksperimentom dovode u takav međusobni dodir koji će preispitati naše stavove o svemu tome, odlučiti možda naš antroploški optimizam ili pesimizam. Melvil je bio svedokom jednog moćnog sveta u pokretu i nastajanju. Ali, šta se dešava kada se ta dva principa, civilizacijski i prirodni, logičkom snagom međusobnog erosa tako približe jedno drugom da dođe do problema? Kako u tom slučaju održati princip moći i samu društvenu strukturu na snazi? Možda jedno isključuje drugo. Sukob se mora nekako rešiti bar do daljnjeg. Postavimo to ovako u vidu nekoliko temeljnih postulata:
- Imamo društveni poredak u nastajanju, lutanju, ali koji je već čvrsto strukturiran sam u sebi, sa određenim pravno-moralnim kodom. Ipak, taj poredak nije od juče, ali se uvek mora potvrđivati u novim okolnostima nesigurnog mapiranja sveta. U smislu značenja priče, ovde se na strukturnom nivo povezuje sudbina pojedinca i grupe. Nijedan mornar kuda god se lično zaputio ne može pobeći od svog broda. Društvena i lična sudbina se povezuju.To ima implikacija i na psihologiju svakog pojedinačnog lika u priči.
- Tu je i svet prirode koji je izrazito ambivalentan. O tom ambivalentnom odnosu govori i ova priča. To je more, čarobno i opasno. Ono je primamljivo ali i prevarno; i konačno, ono mora biti na neki način pokoreno. Njemu se svakako ne sme verovati. Ali paroksizam ovog ambivalentnog odnosa i sva drama koja iz toga proističe dati su upravo
-u liku Bili Bada. Ono što je neizbrisivi pečat njegovog lika čini njegova iskrenost, nevinost, otvorenost, srdačnost, pravdoljubivost, dragost. Ali je poenta u tome što su sve njegove vrline, zapravo vrline prirodnosti. Bili Bad je takav kakav je rođenjem dat, bez ikakve edukacije, pismenosti, kulturom formiranih manira i bontona. Bili Bad je uvek nužna injekcija života u okoštale strukture društvenog poretka. Tu leži sva nepetost njihovog odnosa jer kada jednom dođe do makar slučajnog konflikta priroda će morati da bude skršena, oborena. Namerno upotrebljavam ove izraze da bih naglasio princip stege, obaveznosti i kazne kao nužne principe društvenog morala kako je dat kod Melvila. Taj moral je po svemu ljudski i stavljen na probu. I ovde nastaje peripetija:
-priču možemo shvatiti i alegorijski: ako se umeša treći princip, sudbina, a ona nekako preti pri svakoj jačoj nepogodi i buri gde se narušava labilna ravnoteža između prirode i društva. Znači sudbinu možemo rešiti samo tako ako u konfliktu prirodnog i civilizacijskog, ovo drugo uspostavi primat. Čovek tada često strada. I o tome se radi u ovoj priči. Ovde se uspostavlja princip trajne nelagode između erosa i civilizacije. Iz toga će proisticati mnogo krvi, pobune, romanse i tragedije.
- I ono što je takođe važno: ono će žanrovski i tematski usmeravati književnost. To mogu biti snažne društvene drame ali može ići i u pravcu nečega sasvim drugog, kao u priči:
Benito Sereno
ovde je taj odnos dva principa dat dosta drugačije. Kao slika u negativu. Priroda je ovde shvaćena u vidu "antropološkog drugog", nepoznatog, te straha koji on proizvodi. Mislim na crnačku posadu koja osvaja (taj isti ili neki sasvim sličan) brod i likove Baba i Atufala. Tu se odmah javlja i problem koje vrste je taj strah ovoga puta? Kao u negativu, kao što rekoh gore: ako u prvoj priči nevinost prirode strada, to se dešava po cenu gubitka osećaja sigurnosti života i osećaja stabilnosti poretka koji ne priznaje slabost. Tu se dalje otvaraju protivrečnosti u samom poretku koje ga čine ranjivijim na dalje nalete onoga što smo označili sudbinom, individulanom i kolektivnom. Problem je sledeći: priroda više nije nevina, svetla, na strani vrline, nego se ovde očituje kao opasna, preteća. Ali ambivalentnost ostaje: zato što strahujemo od nečega čemu se makar podsvesno divimo: surovoj snazi, volji za životom, divljini i egzotičnosti. S tim što, opet ističem, ne radi se ili ne pre svega, o psihološkom, nego o atropološkom erosu. Civilizacija u pokretu ne može bez divlje snage i u tome je njena protivrečnost. Ova priča se može jasno čitati u antikolonijalnom ključu. To je problem susreta, epistemološki i dijaloški problem. To je problem njene nečiste savesti, kako ona sebe vidi. Crnci i njihove daleke zemlje nisu bili posmatrani u kulturnom ključu nego kao prirodni resurs zapadne civilizacije. Ali, ovde ostavljam taj aspekt i usmeravam se nečem drugom veoma zanimljivom:
-zanima me narativni okvir, tj. jezgro nestabilnosti na kojem se gradi priča jer će to dalje književnost (a videli smo kako je stvari postavio E. A. Po) preuzimati u svojim postupcima. "Naša" (belog čoveka) nesigurnost je, kao što sam gore rekao, strukturna i ideološka. Melvil u ovom slučaju to koristi da bi stvorio ambijent produžene, takoreći neograničene strepnje za stvarnost pred nama. Poredak je stabilan ali slep, dok smo mi deo tog poretka i preuzimamo njegovu strepnju na individuaonom nivou. To činimo i kao čitaoci uživljavanjem u priču. Vidimo da nešto nije u redu, ali ne znamo šta. Vidimo da ništa nije u redu ali to ne možemo sebi i drugima dokazati! Ovo je već nešto veoma blisko hororu i na to sam mislio u svom prethodnom tekstu kada sam spomenuo mogućnost da avanturistička priča pređe u horor. Izlazimo polako iz uobičajene avanture sa obezbeđenim happy endom. Sa hororom priču povezuje ekstendirana strepnja, osećaj izolovanosti i klaustrofobije. Pri tome se to ne dešava u glavi pojedinca nego ovo stanje se eksternalizuje do nivoa objektivne neimenovane pretnje. Zapravo me je ova priča svojim hororičnim kvalitetom podsetila na Henri Džejmsa i Okretaj zavrtnja. U svom eseju o Džejmsovoj noveli sam spominjao "mehanizam beskrajnog odlaganja" jer prevalencija psihičke indukcije naratorke diktira unutrašnju percepciju i dramaturgiju cele priče. Znači, neimenovana guvernanta je opsednuta duhovima i svoj strah prenosi na decu. Ali, ovde na brodu situacija je opasnija: u svetu pravih odraslih čiji se psihički status ne dovodi u pitanje, i čije otuđenje ne proističe samo iz lične manipulacije nekog subjekta nad njima, se cela struktura civilizacije kakvu poznajemo potencijalno može pocepati u nešto sasvim drugo: drugi poredak, druge zakone ili neki sasvim novi nepoznati svet na koji nismo mislili da ćemo naići pri svojim lutanjima.
*prva slika je preuzeta sa sajta https://www.nordicalibros.com/
No comments:
Post a Comment