EGZODUS RODA – VALID NABHAN (EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST ZA 2017. GOD)

prevod: Slobodanka Glišić

Mislim da je  korisno imati nekakva predzanja kada je u pitanju ovakva vrsta knjige. Korisno pa i neophodno. Sve što ovde pročitate biće vam zanimljivo za dodatno istraživanje. Informacije su potrošna roba; proizvode se u enormnim količinama. Ako esejističkim putem zaronimo u iskustvo na način novinara i pisca, dobićemo činjenice i iskustvo. Probnu verziju činjenica, naglasio bih za sve one koji su naučili da veruju naslovnicama dnevnih novina koje  su danas mahom tabloidi. S tim što bi se to predznanje moglo meriti tonama istorijskih knjiga i studija jer u pitanju je Sveta zemlja. Radi se o Izraelu i Palestini. Roman Valida Nabhana čitao sam kao esejistiku pisanu na velikoj pozadini ličnog iskustva. Kada svoja lična razmišljanja o svemi što vam se dogodilo, a blisko je povezano sa poličkom siutacijom, pišete na način objektivnog analitičara ili novinara, onda ta razmišljanja uzdižete na nivo politčke esejistike. Ako tome pridodate lični i intimni aspect, onda pokušavate čitaoca ubaciti u središte doživljaja. Tako se na način novinara i naučnika obraćate razumu a na način pisca srcu, emocijama. Ne znam da li je Nabhan novinar ali mi se čini da je sve o čemu se ovde priča vrlo blisko njegovoj ličnoj priči. Onaj koji govori, narator se zove Nabil što je prilično očigledna varijacija imena pisca. Tako, u smislu postupka, dobijate dva plana od kojih jedan ima funkciju da uhvati fakcititet a ovaj drugi možete smatrati fikcijom iako ima mnogo (auto)biografskih elementa. To su načini na koji korigujete, samokorigujete ono što želite reći. A taj predmet pri tome nije prijatan. Želite da vašu subjektivnost držite pod kontrolom. A možda ponekada i da opsujete. Želite reći: da ovo je moje iskustvo! Protiv iskustva se ne može prigovarati; protiv patnje i bola se ne može prigovarati; protiv svedočanstva živih ljudi. Drugi način korekcije iskaza je ovde stvoren u vidu likova koji se nadovezuju na ono o čemu razmišlja Nabil. Nabil s njima razgovara u svojim mislima dok piše esej-roman. Sve u svemu ovo bi mogli nazvati jednim esejističkim romanom tegobnog iskustva palestinskog izbeglice koji je pri tome i pisac. Razmišljanje, pokušaj analize na jednom dramatičnom fonu ličnog iskustva s tim što ćete videti da taj background, pozadina, tokom naracije sve više dolazi u prvi plan; iz te pozadine se rađa roman. Ovim sam zapravo rekao da roman nema jasnu dramaturšku strukturu. Ali važno je razumeti pozornicu, ili, ako je ikako moguće, sve ono što se dešava iza nje. A ljudi na toj pozornici su kao i informacije koje sam spomenuo na početku: provizorni, potrošni, bez lica, neuračunati u finalni izveštaj; ali kako su se našli baš na toj vrlo naročitoj, božanskoj pozornici, odigravaju svoj mizanscen. Ovom čitaocu se čini da bi pristup Amina Malufa, veoma srodnog pisca, bio bolji, omogućio lakše čitanje. Neki delovi lično-porodičnog i društvenopolitičkog su veoma lepo uklopljeni dok neki malo štrče i bolje bi bilo da su ukomponovani u formu priče i neesejskog romana. Imajte u vidu, dakle, da je ovo palestinska verzija, ali ipak ne zvanična verzija što jest vrlo važno; i čitajte antropološke i nefikcionalne obrade pre bilo kakvih čitalačkih prepuštanja emocijama.

Šta je zaprvo Palestina? Ovde navodim Boška Jakšića, jednog od najboljih srpskih novinara; deo iz njegove knjige “Izrael” koju svim srcem preporučujem:

“Prvo ime zemlje: Herodot u 5. veku pre nove ere pominje Siriju-Palestinu, a kasniji tekstovi i Filistinu - ograničavajući je na uzan pojas uz Sredozemno more naseljen Filistincima.

Deo jevrejskih istoričara tvrdi da su Rimljani bili ti koji su, pošto je rimski car Tit razorio jerusalimski Drugi hram, uveli u opticaj pojam Palestina kako bi i terminološki izbrisali trag stare judejske domovine, zemlje hananske, kako se zemlja zvala od 1800. Do 1200. pre nove ere.

Spor je preživeo vekove. Menehem Begin je 1969. upozoravao na ‘koncept Palestine’: ‘Ukoliko je ovo Palestina a ne Zemlja Izraela [Erec Izrael], onda ste vi osvajači a ne vlasnici zemlje. Vi ste porobljivači. Ukoliko je ovo Palestina, onda pripada narodu koji je tu živeo pre nego što ste vi došli’”

A Nabhanovoj knjizi se kaže:

 “Prvo su vas uklonili iz Biblije, a sad žele da vas uklone i iz geografije vaše zemlje. Pitam se da li će uspeti. Ne toliko što sumnjam da političke igre mogu postići isti rezultat kao Biblija koliko zato što se razmnožavate brzinom miševa.  Iz sobica viri po desetak glava braće i sestara približno istih godina, kao da podsećaju autore Biblije da su pogrešili. ‘Posle četiri hiljade priča još smo ovde i ovde ćemo ostati…”

Valid Nabhan je rođen 1967 godine. ”I pre nego što sam napunio tri godine, slomila su me tri velika rata: Nakba, Naksa i Crni septembar.” Nakba (katastrofa) označava progon velikog broja Palestinaca 1948. godine; do 700.000. Naksa (arap: zastoj, udarac, pad, tragična priča) odnosi se na Junski (Šestodnevni) rat. U njoj je šest izraleskih trupa preotelo od Egipta Sinajsko poluostrvo i Pojas Gaze; od Jordana Zapdnu obalu, uključujući i Jerusalim; od Sirije Golansku visoravan. Zamišljam sebi sada scene iz knjige Amosa Oza i sa koliko veštine je on tamo opisao zanos Jevreja kada su došli do tih teritorija. To nas istovremeno podseća koliko je teško u ovoj stvari biti objektivan, ne postati podanik ni jedne zvanične istine. “Kairo, Damask i Aman nisu osvojeni samo zbog pritiska ostatka sveta”, kaže Nabhan. Nakon Šestodnevnog rata Izrael prestaje da se oslanja na Francusku. Dolazi vreme leteće američke diplomatije. Ako ne volite američku svetsku politiku, znajte da je ne voli ni autor. Ali ako ste opterečeni antimuslimanskim predrasudama, ovo nije knjiga za vas. Ili baš zbog toga jeste! Recimo jezivi opisi u knjizi su kada se opisuje pokolj sa namerom zatiranja koji su libanski hrišćani, maroniti, učinili nad muslimanima. Zvuči li vam ovo odnekud poznato? Nije Balkan toliko daleko od Bliskog istoka. A govoreći o religijama, Nabhan ih ne uvažava previše. On smatra da je na Bliskom istoku sve oduvek činjeno po pravilima Hamurabija i njegovog zakonika. Nije da mu događaji na terenu ne daju za pravo. Treći važan događaj tiče se rasapa u arapskom svetu o kome najbolje svedoči Crni septembar. Tada je jordanska vlada likvidirala oko 5000 Palestinaca ili samo 300, kako zvanična verzija kaže. Tačni brojevi ostaju skriveni. Četvrti događaj bi mogla biti Naserova smrt. I to bi bila ta četiri ključna momenta za ovu prozu i tu bih se zaustavio; bombardovanje  istorijom se nastavlja i samo nabrajanje, sam registar bi zapremio celu jednu biblioteku. Skrenuo bih vam samo pažnju na veoma dobre političke portrete. Poređenje Arafata i Nasera, Kisindžer, Ronald Regan za vreme čijeg mandata su astrolozi direktno bili uključeni u kreiranje politike; i razni drugi. S tim što je pravi politički antijunak ove esejistike jordanski Kralj Husein. Videćete.  Sam autor kaže da njegovo pripovedanje nije nepristrasno, da je opterećeno predrasudama i iskustvom. Ali bih dodao da samog sebe demantuje jer se itekako trudio u esejističkom smislu. Imate ugao gledanja ali i stalan napor da se on koriguje. Zato  ovde esej stalno potiskuje imaginaciju i nadmeće se sa ličnim, iskustvenim.

Domen ličnog  iskustva i svojevrsna saga u pozadini ispričana je glasom učesnika svih tih tragedija. Prvo lice povremeno prelazi u drugo kao vrsta razgovora sa samim sobom a razgovoru se priključuju i dva važna lika čija je svrha korekcija ugla gledanja ne toliko da bi se utvrdilo ono što se desilo, jer su oni u tome manje-više saglasni, koliko da bi se preispitali egzistencijalni temelji glavnog junaka. Šta raditi sa tom tegobom od života? Svaki izbeglica živi život sa samo pola šansi. I u ovom romanu mnogi od njih izvrteće svoje živote uzaludno. Adnan je neko čija će volja za životom pobediti sve traume i neće mu smetati da svoj život započne ispočetka, u Britaniji. Međutim čitajući njegova pisma, Nabil će mnogo godina kasnije naslutiti i kod njega gorčinu. Sajmon Entoni de Brinkat je Holanđanin koji živi na Malti. On je takođe u nekom svom egzilu. Život nastoji uhvatiti u jasnim bojama i oblicima, a naročito voli crnu i belu jer one ispisuju tekst ideja, naglašavaju misao, princip u haosu. Ali sve to mu izmiče. Dosta ima ovde baš u metaforici boja i oblika. Nabilov život je siv kao da ne može biti drugačiji nego što je bliskoistočna istina. Tamo se ništa pouzdano ne može utvrditi i sve boli. A on ne može svoju egzistenciju izvući iz sivila. Sajmon je, na neki način, njegov prvi alterego. Drugi alterego je Musa, sin pustinje i Beduina, pesnik; dok Nabil pripada obali. To je priča o dramatičnom pokušaju da se održi ili uspostavi prijateljstvo koje niko ne podržava; o batinama arapske učiteljice koje su ih stalno razdvajale; priča o nasilnoj podeli kojoj je podvrgnut ceo arapski svet; i o onome najboljem u arapskom svetu što  ne može dobiti pravo na postojanje. I najzad  priča o maćehinskoj zemlji Jordanu. I o pokušaju prevazilaženja arapskog rasapa. Treba spomenuti i ženske likove: Halima je tajanstvena strina, koja ulazi u erotske opsesije glavnog junaka. Nađa je njegova partnerka s kojom pokušava izgraditi život. Da li zapravo pokušava? Ovde je sve opet u geometrijskoj metaforici. Nađa, teži pravilnim oblicima; u jednom trenutku će poželeti dom i porodicu. Ali Nabilovi oblici nikada ne postaju stabilni. Oni su niz koncentričnih krugova. Njegov život se rasipa i tada kada treba uhvatiti nešto konkretno, ono izmiče. Kao što je siva ta boja kojoj ne može izbeći, kao da se ne mođe odupreti ulozi statiste a svi mi znamo da su statisti u pozadini uvek sivi, bezoblični, tek nagoveštaji konkretnih života. S Kristinom, hrišćankom, takođe pokušava uspostaviti trajniji odnos ali on u njen svet ne može biti pripušten. Verske podele su i na Malti jasne.  Tu su i likovi majke (Rukaja) i sestara. Jedna od njih, starija, Omadžama, će na sebi materijalizovati sav bol za izgubljenenom braćom, koja se sa ratišta vraćaju u mrtvačkim pokrovima; dok će druga, Sumaja biti predata novobogataškom Minotauru, onom istom čiji lavirinti će progutati hiljade i hiljade palestinskih izbeglica, oterati ih u siromaške četvrti i na sve četiri strane sveta; u nigdinu. On će se na kraju napiti mlade krvi položene na oltar Kralja Huseina i svega što on u ovoj knjizi oličava. Sve u svemu ova proza postaje što je više čitate sve tužnija i tužnija. Otac će se pretvoriti u drvo, zapasti u neki teški oblik stupora i tako okameniti u sebi sav bol i jad. Klimaks se postiže u zapletu koji će dovesti do paroksizma krizu identiteta glavnog junaka. U tom smislu imao sam asocijacju na film “Incendies” Denija Vileneva (Denis Villeneuve) iz 2010. godine koji preporučujem. Likovi u romanu su ,dakle, odlično postavljeni i nadoknađuju nedostatak dramaturške čvrstine proze. Nadoknađuje je i izvanredno lepa rečenica, ritam, muzikalnost ove tuge. Ovaj pisac ima svoj glas. Možete citirati bilo koju od njegovih rečenica, opstaje sama za sebe kao primer stila.

I, konačno, treba reći nešto o piscu. Valid Nabhan je jedno vreme studirao u Jugoslaviji. Zna srpskohrvatski jezik. Nastanio se na Maliti. I odlučio da unapredi  svoju drugu domovinu jer piše na malteškom jeziku. U mnogo čemu je on Nabil ali je izbegao njegovu neveselu sudbinu, Ostvario je sebe tamo profesionalno kao pisca i prirodnjaka koji se bavi mikrobiologijom. Jordan je napustio. U celom svetu ima malo prevodilaca sa malteškog. Zato je ovaj prevod sa autorizovanog prevoda na engleski uradila Slobodanka Glišić, mislim, veoma dobro. Kao čitatelju sve mi tu deluje glatko. Verujem da zbog dugačke i izrazito poetične rečenice ovaj roman nije bilo lako prevoditi. Da pomogne esejistički naoštrenom čitaocu, Nabhan daje spisak literature među kojom prepoznajem Edvarda Saida i njegovo čuveno delo “Orijentalizam”, zatim tu su knjige Noama Čomskog i drugih autora. Sve ćete to naći u dodatku. Ja za orijetaciju u ovoj složenoj materiji preporučujem sjajnu i vaoma čitljivu politlčku esejistiku Boška Jakšiće “Izrael”; zatim istorijsku sintezu Sajmon Sibag Montefjorea “Jerusalim” a radi sticanja pojmova o ceini bliskoistočne problematike, knjigu Tima Maršala “Zatočenici geografije” koju je nedavno izdala beogradska Laguna.

 

ATTILA JÓZSEF - Čista srca

 Nemam majke, niti oca,

niti boga, niti novca,

ni kolevku-uzdanicu

poljupca, ni ljubavnicu.

Već treći dan nisam jeo,

ne zato što nisam hteo,

dva΄est sam leta gladovao,

dva΄est bih leta vragu dao.

Neće li ih niko hteti,

đavo će ih preuzeti.

Ko bandit ću provaliti,

čista srca krv proliti.

Zgrabiće me, obesiće,

svetom zemljom prepokriće:

niče trava smrtonosna

iz mog srca, iz ponosna.

 

(prevod: Danilo Kiš)

 

ZATOČENICI GEOGRAFIJE – TIM MARŠAL

prevod: Jelena Kosovac

 Ovaj naslov bi nekoga mogao navesti na pomisao da se radi o onome što se danas naziva „geopolitika“. Ovo drugo bi bila  jedna primenjena disciplina koja, po meni, nema status nauke u strogo objektivnom smislu. Ova knjiga iako podseća na geoplitiku nije to nego je upravo politička geografija. Znači moramo govoriti o društvenim aspektima određenih područja, državama, deomografiji, političkim sistemima i interesima ali u sklopu geografskog pristupa. Ova knjiga zadržava jedan prilično objektivan pristup i bazira se uvek na karti, zemljovidu: kako fizičke karakteristike određenih područja utiču na društvena kretanja. Fizičkim karakteristikama, tipa onih da li se određena zemlja nalazi na pretežno pustinjskom ili plodnom zemljištu, pridružuje se i niz drugih koji se tiču raznoraznih resursa, položaja i izloženosti određene zemlje u slučajevima vojnih prodora; dostupnost vode; kako određeni reljef potpomaže ili odmaže povezivanju jedne regije, stanju saobraćaja i generalno ekonomije; uticaj klimatskih promena itd. Za razliku od političke geografije, geopolitika se bavi političkim projekcijama, poslom koji se radi po narudžbinama vlada ili određenih drugih centara moći i njeni nalazi se baziraju na planovima i interesima tih centara moći. Može biti i deo političke propagande pri čemu treba biti naročito oprezan. Sve u svemu nema status objektivnog znanja na kakvo polaže pravo društvena ili politička geografija.

Sad je izbio rat između Azerbejdžana i Jermenije. U knjizi ćete saznati da Rusija u Jermeniji ima svoju vojnu bazu. Njena intervencija i u ovom ratu nije isključena. Saznaćete sve što se tiče Rusije i bivših država Sovjetskog saveza. Kakvi su generalno interesi raznih država u različitim područjima, kako se te države nadmeću jedne sa drugima u pogledu ostvarivanja tih interesa? Zbog čega Kina ulaže svoj kapital u različite delove sveta; kako je ona preuzela izgradnju luke Gvadar preko koje ima nameru izlaska na na Indijski okean te u skladu s tim važnost indijsko-pakistanskog koridora?

Saznaćete u kolikoj meri je današnja politička geografije sveta posledica kolonijalizma. Šta je to Sajs-Piko linija koja je trebalo da razgraniči sferu britanskog i francuskog uticaja na Bliskom istoku; ili Durandova linija koja deli Avganistan i Pakistan? Kako je nastao Liban u francuskoj sferi uticaja kada se mislilo da  u tom području žive većinom Arapi hrišćani? Koliko su te kolonijalne granice bile arbitrarno postavljene, rezdelile ili prisilno ujedinile različite narode i kategorije stanovništva? Šta je, u stvari, bilo Arapsko proleće; zašto u Egiptu  posle Mubaraka imate vojnu diktaturu a ne demokratiju?

Obrađuju se vekovna i decenijska krizna područja kao što su Kašmir ili Golanska visoravan ali isto tako se mapiraju kao krizna ili potencijalno krizna mnoga druga područja. U mnogim delovima zemaljske kugle mir je vrlo krhak i nestabilan. Možemo se prisetiti svih kriza koje su se dešavale poslednjih nekoliko decenija i lepo povezati sa svime što se u ovoj knjizi govori. Ako je na ičemu potrebno raditi u smislu globalnih napora to su mir i važnost izbegavanja novih ratova.

Odličan primer te velike neravnoteže koja je stvorena imperijalnim igrama moći je primer države Kurdistan. Kurdima je obećana država zbog njihove pomoći Saveznicima u Prvom svetskom ratu Ugovorom iz Sevra 1920. godine. Međutim to obećanje nikada nije ispunjeno. Nakon invazije Iraka u Kuvajt, Kurdi su se odvojili od Bagdada i stvorili de facto državu. Međutim njihova država nije zaokružena jer se veliki deo Kurda nalazi i u okviru drugih okolnih država: Irana, Sirije i Turske. Za njih su sve te granice sasvim provizorne. Deset mapa idu ovim redom: Rusija, Kina, Sjedinjene Američke države, Zapadna Evropa, Afrika, Bliski istok, Indija i Pakistan, Koreja i Japan, Latinska Amerika i Arktik.

Evo kako se u okviru poglavlja Zapadna Evropa govori o Srbiji:

„Pošto su za sobom ostavile ratove devedesetih godina dvadesetog veka, većina biviših jugoslovenskih zemalja usmerila se ka zapadu, ali je Srbija, pošto je pravoslavna, i u njoj žive slovenski narodi, ostala snažno naklonjena istoku. Rusija, koja tek treba da oprosti zapadnim državama bombardovanje Srbije 1999. godine i odvajanje Kosova, i dalje pokušava da ubedi Srbiju da uđe u njenu orbitu privučena silom jezičkih, društvenih, kulturnih i nacionalnih sličnosti, religijom i poslovima u vezi sa snabdevanjem energijom.“

Sve u svemu ovo je sažeti i ažurirani presek političke geografije koji daje znanja koja su nam nužna ako želimo razumeti globalne svetske političke prilike i nešto što spada u korpus opšteg znanja. 

   

 

 

 

 ANA EDEŠ - DEŽE KOSTOLANJI

prevod: Maria Toth Ignjatović

Deže Kostolanji (Kosztolányi Dezső, 1875-1936) je jedan od najznačajnijih mađarskih  klasika prve polovine XX veka. Njegova prerana smrt  svakako je bila veliki gubitak za evropske književnosti. 

 Ilustracija šta je to odlično umetničko delo ili čak remek delo mogla bi se sastojati u sledećem: opišete u par rečenica fabulu i kažete sebi -ah da, milion puta viđeno! Zatim pročitate knjigu i kažete -ovo je umetnički dokaz, remek delo! Ovde bi formalistički teoretičari mogli da dokazuju svoju stvar; sve je u postupku; umetnički postupak je umetnički dokaz. Otuda teškoća da se govori o sadržaju Ane Edeš a da se bude dostojan zadatka. Moje uverenje je, kakogod, da je ovaj roman remek delo. Svrstavaju ga u novele što mislim da nije tačno. Ovo je roman. Naglasiću neke aspekte dela u pokušaju da vas nagovorim da ga pročitate. 

 Roman počinje političkom kontekstualizacijom- “Bela Kun je odleteo”. Nakon kataklizme Velikog rata Mađarska je imala kratkotrajnu epizodu sovjetske republike. Zatim ta republika propada, Bela Kun beži avionom a pisac primećuje; pazite dobro ovaj opis:

 “Leteo je nisko, na visini od jedva dvadesetak metara, tako da mu se moglo videti lice. Bio je bled i neobrijan, kao i uvek. Osmehivao se građanima koji su dole stajali. Bio je to zlurad osmeh, a nekima je i podrugljivo mahao."

 Zar ovo nije sjajan uvod u književnost dvadesetog veka? Videli smo mnoge vladaoce; videli smo im često i leđa ali ne uvek njihov zlurad osmeh. Umetničko opravdanje ovako ubačenog političkog motiva je jasno. I više politike do kraja romana neće biti. Aman gde se dede narednih dve stotinjak stranica Bela Kun!? Negde je u Rusiji, zasigurno. Pri kraju romana sasvim nenametljivo će se otvoriti potpuni politički horizont njegovog značenja. A onda ćete poželeti- ili sam barem ja poželeo- da ponovo pročitate Krležine Glembajeve.

 Drugi efektni početak je karakterizacija uglednog nosioca imena i glave kuće u kojoj ćemo se dosta zadržati, Kornela plemenitog Vizija:

 “Kornel Vizi je bio čovek koji je oprezno spavao.Sklupčao se kao jež da bi zauzimao što manje mesta. Skrivajući se u zaklonu svojih belih jastuka, i dalje je davao dvosmislene izjave. Smeškao se u lice svojim smrtnim neprijateljima revolucionarima. Čak i u snu je taktizirao.”

 Ovde mi je bilo jasno da će se obećanje sjajnog romana, barem u pogledu stila, ostvariti. Gornji citat je cela jedna kratka priča. Kornel Vizi je čovek na visokom položaju, on mikrodruštvu svoje sopstvene kuće skoro da i ne pripada; prisutan je više tako što se spominje, kako to ljudima sa harizmom i priliči. Ima ljubavnicu, bavi se visokom politikom i ganja svoje ambicije. Mi ćemo se više baviti njegovom suprugom koja, nažalost, nema ljubavnika. Nju čak ni politika ne zanima kao Nušićevu Živku! Zaokupljena je samo jednom stvari: povratiti svoje dostojanstvo i vlast koja jednoj značajnog gazdarici pripada. Ona je jedna ogorčena žena. Otpušta služavke, ganja služavke, bavi se svim tim malograđanskim tičarijama, “red, rad i odgovornost”! Dok ne nađe onu pravu, savršeno dobru i poslušnu.

 To je Ana Edeš. [Edeš Ana, bilo bi ispravno poštovati pravilan redosled pisanja mađarskih imena ali držaću se uobičajenog kao i prevoditeljka]. Radnja se gradi oko nečega što je vrlina i nečega što je prestup. Savršeno za malograđanski okvir. Biće tu i romantike, koliko može za one razmažene čitalačke precioze koje bi se samo bavile dvorskim spletkama. Imamo red, čistunstvo, jedan mali čika Frojd u mojoj mašti vrebao me je svojom uzdignutom obrvom dok sam čitao tekst. Anom je gospođa Vizi očarana, pa razočarana, pa sva u naletu svakovrsnih emocija iz sata u sat. Da, histerija, ali ne znamo da li je čika Frojd ovde otvorio svoju ordinaciju! 

 Stilski: Kostolanji je vrhunski dramatičar. Voleo bih da odgledam ovu dramu ako je moguće njegovog subotičkog Kostolanji Deže pozorišta. Likovi su savršeno uvezani i upareni i mogla bi se uraditi posebna analiza tog tipa. Ipak, formalno to je roman u kome svaka rečenica ima tačno određeno mesto u celini zapleta a svaki lik  svoju nezamenljivu repliku u građenju poruke. Možda treba samo reći da ono što likovi u drami, pogotovo sa socijalnim elementima, izgovaraju ima snagu umetničkog dokaza; onog tipa dokaza koji izmiče formalnom utvrđivanju činjenica. Jer imamo krivca a imaćemo i nekoga ko će tog krivca uzeti u odbranu. To je dobri duh ove drame, jedan lekar i humanista: Doktor Movister.

 Ana ima nekakve veze sa političkim kontekstom famoznog Bele Kuna. Potiče iz nižeg društvenog sloja, naučena Božjim zapovedima, njeno je da služi i poštuje. Ana je dobra. Ona je istovremeno nesvesna svoga položaja, neko ko ne artikuliše svoju povređenost, više oseća nego što misli. Ana simboliše primordijalno, žensko, neuobličeno, eruptivno. Pomislite na socijalne pokrete burnog dvadesetog veka, o masama nevinim i surovim istovremeno. A dodatno čitalačko zadovoljstvo ćete dobiti kada, pročitavši roman, do kraja uobličite tu simboličku slagalicu likova.

 Kulminacija i razrešnica drame kreće sledećom replikom:

 „NEMOJTE DA ZVECKATE! ...Pustite sad to- rekla je gospođa Vizi i rukama prekrila oči. - Toliko ste mi dosadni da ne mogu više ni da vas vidim. Bog s vama, prestanite da zveckate. Zatvorite prozor i idite i vi na spavanje. Sutra ćete pospremiti sto. Nemojte mi smetati. A ujutro me nemojte buditi. Hoću dugo da spavam...”

Želja će joj se ispuniti.

Deže Kostolanjija hvalio  je Tomas Man! Proverite zašto.

 

VAMPIRSKE PREVARE I STRAH OD NEPOZNATOG - A.K. TOLSTOJ I A.P. ČEHOV

Bliži se Halloween. Trick or treat? Na horor žanru su radili i ruski pisci ravnopravno sa svojim kolegama sa zapada. U noveli „Vampir“ važan motiv je i prevara, zabluda i patnja koju prouzrokuju vampiri. To bi bilo „trick“. „Treat“ je verovatno poziv da se ljudi okupe, obnove načela solidarnosti jer u samoći se kriju nepoznate opasnosti. Bićemo pozvani od strane grofa Tolstoja da odsednemo u Ukletoj kući. Odmah da naglasim, umetnik je uvek pravi domaćin svake uklete kuće. Mi smo se svi družili sa takvim umetnicima u literatura i filmu i poznajemo njihove prostore mašte. Konačno, moramo negde odsesti. Biće nam ponuđena odgovarajuća soba. Glavni junak ove novele dobija sobu u koju niko nije ulazio decenijama a njegov sluga ga odgovara rečima:

„...Ove bi sobe valjalo osveštati...tamo gde šezdeset godina niko kršten nije ulazio, mogli su kakvi drugi stanovnici da se nasele...“

Novela počinje slikom difuzne, nejasne opasnosti. Na jednom balu u visokom društvu  naš junak biva obavešten od strane drugog učesnika da su dotični „taj“ i dotična „ta“ preko svake mere bezobrazni. Oboje su vampiri!  On lično je bio na njihovoj sahrani pre već nekog vremena. Zanimljiva pretpostavka da u džet-setu imate originalne vampire koji se mešaju sa živima! Zamišljam naše tabloide sa takvim naslovima i konkretnim upućivanjima. Nimalo neverovatno! Kako se to dalje razvija videćete ako pročitate novelu a meni služi kao povod za nekoliko primedbi antropološke vrste i radi poređenja sa Čehovim. Radi se, naime, o teritorijalizaciji zla. Hounted house može biti paradigma celog horor žanra. Pretnja se uvek mora lokalizovati i ograničiti. Znate da vampir nikada ne ulazi u kuću nepozvan, za magijske krugove i slično. A čovek je od davnina imao strah od praznine, od samoće. Zato je voleo da se druži sa duhovima, nastanjivao njima potoke i šume. Naučni koncept prirode on do današnjeg dana nije u potpunosti prihvatio. Za vračeve-šamane koji su od pravremena servisirali čovekove religijske potrebe, priroda i duhovi su bili jedno. Praznina je nedozvoljena, ona je nešto strašno! Duhovi su nam potrebni. I onda smo u civilizovanom okruženju otuđivši se od prirode shvatili potrebu za novim radnim mestom: pisac fantastike i horor fantastike koji će preuzeti taj posao reanimacije. Uzgred budi rečeno, a važno je zbog mreže referenci koje su nam potrebne da shvatimo arhitektoniku uklete kuće, veliki deo idealističkih i mističkih sistema počiva na toj premisi neodvojivosti svesti i prirode. Priroda ne pripada sebi, ona je produžetak imaginacije; drugim rečima: ona je nastanjiva! To je magijski pandeterminizam i postupak gde vi od neodređenog  i nepoznatog  stvarate sistem, građevinu, kuću, dvorac, ukletu kuću...I... Zar je to čudno? Pa vidite i sami kako se naučnici muče sa problemima slučajnosti...Aman zlo i naopako ta slučajnost! Plašimo je se!

Valja istaći da je vrednosni podtekst ove priče nesumnjiv; slično kao i kod Gogolja. Rusi su u skladu sa prihvaćenim hrišćanstvom, duhove koji su bili u vezi i sa njihovom  paganskom prošlošću povezali sa infernalnim. Takav je hrišćanski odnos prema paranormalnim fenomenima do danas. A ovde evo citata koji opisuje jutro nakon jedne košmarne noći u ukletoj kući:

„Stotine kula, zvonika i pozlaćanih kubeta, treperilo je pod sunčevim zracima. Svež vetar pirnu sa istoka i glasno odjeknu glas zvona na Ivanu Velikom. Njemu se odazvaše, jedno za drugim, sva zvona sa crkava u Kremlju, a zatim i sva zvona sa moskovskih crkava. Prostor se ispuni zvukom, koji se, kao na kakvim nevidljivim talasima, kolebao, razlivajući se po vazduhu. Moskva se pretvori u jednu beskrajnu harmoniju.“

Čehov je bio lekar, njegov način je građen stilom pronicljivog psihologa, umetnika-naučnika. Ali tema je slična: prodor nepoznate opasnosti u svakodnevno. Njegova priča „Crni monah“ je na svoj način remek delo kao i priča grofa Tolstoja. Opet možemo govoriti o teritorijalnosti ali na inverzni način koji implicitno usvaja svrsishodnost prethodnog rešenja. Radi se o čoveku kome se smeši sreća i srećan brak, žena koja ga voli, brak na pouzdanoj materijalnoj osnovi. Međutim on je živčano poljuljan, trpi psihičke krize koje ga polako sve više uvlače u ludilo i to će uzdrmati njegov brak i uništiti njegovu sreću. Pati od ideja grandomanije vezanih za svog dvojnika: crnog monaha. Njegova porodica primećuje da nešto nije u redu, i da ih je neko zlo snašlo, ali monaha niko drugi ne vidi sem glavnog junaka.  Čehov je znao kako funkcioniše ljudski strah: zlo se približava, ulazi, useljava se. Psihičko je teritorijalno, lično, sređeno, organizovano, ali može biti ugroženo. I time se bavi ova Čehovljeva priča. Možemo se sad zapitati koja priča vas snažnije dotiče? To zavisi od umetnika koji vam je bliži. Meni je bliži Čehov; za njega su duhovi samo metafora u kompoziciji. Motiv dvojnika koji se ovde javlja vezan za ludilo obrađen je na način umetnika- lekara. Dramu osećam snažnije jer funkcija uklete kuće je da se namerno suočimo sa svojim strahovima tako što smo angažovali umetnika da je izgradi; dok Čehov govori o slabosti egzistencije, o običnom čoveku bez natprirodnih moći, o važnosti ljudskosti i toplih ljudskih emocija.

 

 

 

AMOS OZ - CRNA KUTIJA

prevod: Žermen Filipović

Dvoje razvedenih supružnika, posle više godina od razvoda počinju da se dopisuju. Konkretan povod je nevolja u kojoj se našao njihov sin što će piscu poslužiti da istraži i njihov neuspešni brak. Kada zajednica između ljudi ili naroda propadne, istina prva strada, mada ostaje i dalje kao mogućnost. Rešavajući probleme svoga sina, oni pokušavaju doći do konsenzusa o svojoj zajedničkoj prošlosti, do nekakve istine; a sam roman je opet jedan umetnički pokušaj da se ta mogućnost istine ostvari.

„Kao posle pada aviona sedimo u prepisci i analiziramo sadržaj crne kutije.“

Nisam uzalud spomenuo narode. Znamo da politika duboko utiče na sudbine pojedinaca. Priključite faktore kao što su veliki namet istorije, nerazjašnjene nacionalne konflikte, kultruna trvenja, rat koji se dešava ili stalno preti. I dodajte ljude koji pripadaju različitim svetovima a svi okupljeni na istom parčetu zemlje u pokušaju da se ne unište međusobno, da žive ne uprkos nego sa drugima, da koegzistiraju. To nije samo razlika između Jevreja i Arapa, to su duboke razlike između Jevreja samih kao i snovi o sreći, a neizostvno i priča o ulozi novca koji sledeći vlastitu logiku finansira različite ideologije i poglede na svet. I posredno, to je priča o odrastanju. Boaz, sin razvedenih supružnika Ilane i Aleksandra će se naći u prilici da možda odabere svoju budućnost. Kako je ta budućnost moguća, kako i do koje mere se bira, i o tome govori ovaj roman.

Sa Amosom Ozom sam se počeo upoznavati tako što sam pročitao njegovu zbirku eseja: "Izrael, Palestina i mir- eseji". Znamo da je bio dosledni zagovornik mirnog rešenja u izraelsko-palestinskom sukobu. Njegovi stavovi izloženi tamo ulivaju mi veliko poštovanje. Piščeva politička i ideološka pozicija nije nikada nešto što se može zanemariti, kao što se ni politika ne da ukloniti iz književnosti. Isterate ja kroz glavna vrata, a ona vam se vrati kroz prozor.

Kao što sam rekao, roman je sastavljen kao zbirka pisama, telegrama i nešto izvoda iz dnevnika, naravno izmišljenih. Umetnik je neko ko raspolaže saznanjima, a u ovakvom postupku radi se često o sećanjima (svedočenjima) koja su pretvorena u neku vrstu fakticiteta (dokumenta). On je takođe neko ko ima duboki iskustveni uvid u različite glasove jednog kolektiviteta i u njemu zastupljenih kulturnih modela, čemu odgovara sposobnost da se govori u više glasova, da se postupkom epistolarne razmene izgubi pristrasna, tj. lična ili ideološka pozicija. To je potreba za objektivizacijom ugrađena u književni postupak. Uzgred dodajem da sam pročitao i Ozov roman „Moj Majkl“. Oz se tamo potpuno stavlja u prvo lice svog ženskog naratora, sagledava jedan bračni život iz ženine vizure; postupak koji zapanjuje hrabrošću pristupa, naročito imajući u vidu da mu je „Moj Majkl“ jedan od prvih romana. I konačno, ovakvim načinom dokumentovanog uvida, autor dozvoljava svim vremenima priče da se ukrste. Ne možemo govoriti o prošlom, sadašnjem i budućem vremenu, nego o jednom preseku u kome hvatamo prošlost koja traje, budućnost koja se nudi i sadašnji trenutak pun neizvesnosti.

U ovu prepisku uključeno je više osoba ali su najvažniji ipak oni delovi koji se tiču razvedenih supružnika. Kako se supružnici makar i bivši dobro poznaju međusobno! Vrlo malo ljudi nas zaista i do kraja poznaje. Imajte to u vidu dok čitate njihovu razmenu. Pri tome su slobodni da sa mnogo otvorenosti i iskrenosti razgovaraju međusobno, kako možda nikada nisu dok su bili zajedno. Distanca u prostoru im pomaže da zadrže elementarnu afektivnu pribranost i dužno međusobno poštovanje. I svašta će se još dogoditi..! Roman vas „vuče“, pravi page-turner. Ima tu i dosta humora što je osobina koju naročito cenim kod pisaca. I konačno, pošto je ovo pre svega jedna priča o ljubavi, navešću još jedan citat. Naša junakinja Ileana piše svom bivšem suprugu:

„Verovatno se sećaš čuvene rečenice na početku 'Ane Karenjine', gde Tolstoj, pod plaštom mirnog seoskog božanstva, povijen nad prazninom pune dobroćudne trpeljivosti i srdačne ljubaznosti, izjavljuje se visine da sve srećne porodice liče jedna na drugu, dok je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način. Uz sve dužno poštovanje Tolstoju, ja ti kažem da je istina upravo suprotna: nesrećni ljudi su zagnjureni u opštepoznate muke, opstaju u sterilnoj rutini jednog od od pet-šest izlizanih obrazaca nesreće. A sreća je retka, fina posuda, poput nekakve kineske vaze, i oni malobrojni koji su je dostigli oblikovali su je i stvarali liniju po liniju godinama, svako po svojoj slici i prilici, svako prema svojoj ličnosti, te ne postoje dve jednake sreće. U kalup svoje sreće izlili su sopstvenu patnju i poniženje. Kao kad se prečišćava grumen zlata.“

 

 

Tanizaki i Sabato - Ključ ili Tunel

prevodi redom: Dušanka Perović Rajna Đurđev

Đunićiro TANIZAKI (1886-1965), je klasik japanske književnosti. Jedan od najčitanijih i najprevođenijih japanskih romansijera. U mladosti bio pod uticajem Poa, Bodlera i Vajlda dok se u kasnijoj fazi okreće japanskoj tradiciji i kulturi. Grandiozni poduhvat za svoju nacionalnu književnost učinio je prevodom na savremeni japanski jezik obimnog romana-hronike iz 11. veka „Priča o Princu Genđiju“ (Genđi monogatari). U romanima koji se tiču savremenog Japana bavi se konstruktima Zapada i Japanske tradicije onako kako se sukobljavaju u japanskom društvu. Dobitnik Carske nagrade za književnost; bio i počasni član Američke akademije umetnosti i i književnost.

 Čini mi se da su romani „Ključ“ i „Tunel“ dva odgovora na istu temu. Kada bi neki učitelj pisanja svojim učenicima dao domaći zadatak da napišu priču/kratki roman kojima bi teme bile žudnja i opsesija, potera za predmetom te opsesije, ljubomora, strasti, iracionalno, dramatične posledice do kojih ta opsesija dovodi, među mogućim rešenjima bi bila i ova dva romana. Zapravo sam čitajući „Ključ“ razmišljao o „Tunelu“. Preporučio bih čitanje ova dva romana naporedo; nisu obimni. Meni je bliži “Ključ” kao književno rešenje a ostaje da obrazložim zbog čega. Naravno, u pitanju su čitalački afiniteti i ono što očekujemo od književnosti. Ne sporim da su oba romana veoma dobra.

Da se podsetimo sižea romana „Tunel“. Na izložbu slika Huana Pabla Kastela je ušla i žena, zove se Marija, koja se zagledala u jednu njegovu sliku i pokazala znake da je prozrela njenu skrivenu, metafizičku poruku. Ovde odmah vidimo jedan koncept umetnosti kojemu sam nesklon: umetnik je genijalni korespondent sa svetom ideja koje prenosi publici. Kako god, kad je umetnik shvatio da je ona razumela ideju njegove slike, počinje opsesivno da je progoni jer misli da će u sjedinjenju sa njom prekinuti svoju samoću i ostvariti idealnu ljubav. Avaj, umesto toga on sve više shvata da tu osobu ne može dokučiti; ona mu izmiče a on razdiran strastima zbog ljubomore ubija na kraju i nju i to svoje suštastvo sa slike. Zatim, u nekakvom azilu ili zatvoru do kraja života meditira o sudbini.

Pogledajmo kako je to urađeno u romanu „Ključ“. Već kod Sabata imamo jasne naznake da se ovde radi o problemu komunikacije. Huan Pablo Kastel očajnički pokušava saznati nešto više o Mariji, o prirodi njenih odnosa sa drugim osobama koje se spominju u priči, o prirodi njihovog vlastitog odnosa. Ali se problema komunikacije ne postavlja kao centralno mesto mogućeg značenja romana. Sabato, zapravo, postulira njenu nemogućnost; iz koje dalje sledi destruktivnost glavnog aktera. Kod Tanizakija imamo potpuno istu pripovednu shemu ali stvar je postavljena na drugačiju osnovu. Šta je ono što se među partnerima komunicira? Kod Sabata mi se čini da je nekako način pripovedanja suviše jednolinijski. O Mariji saznajemo samo onako kako je dato kroz iskaze slikara Kastela, ali da bi stvar zaista bila ubedljiva nedostaje neka vrsta objektivacije. Treće lice pripovedanja bi bilo ubedljivije; da se pisac samo bio usudio izaći iz Kastelovog autističnog Ja. Kod Tanizakija, pak, imamo oba aktera koji govore. To se ispoljava tako što oni pišu dnevnike. Ta forma dokumenta, prezentacije sadržaja na način koji uključuje čitaoca istraživača mi je ubedljivija. Treba ovde imati u vidu jednu bitnu razliku; jednu od mnogih kada su Japanci u pitanju u odnosu na zapadnjake. Mi se, recimo, stidimo golotinje ali se međusobno možemo cmakati po ceo dan; spontano i slobodno izražavamo emocije. Dok oni, s druge strane, imaju mnogo manje tabu golotinje, ali im je veoma strano preterano ispoljavanje emocija. U tom smislu su mnogo zatvoreniji.

Tanizakijev roman mnogo više ubacuje sociopsihološki i kulturno-društveni kontekst u igru. Roman je zapravo književno-psihološka studija jednog bračnog para, a bočno se ubacuju drugi akteri koji čine njihove odnose složenijim i doprinose da cela priča bude realističnija. Oni su dugogodišnji bračni par; spojili su se na neki formalno-ugovoreni način. Znamo da on nju voli a ona njega ne; više ga poštuje iz osećanja dužnosti. Glavni ženski akter se zove Ikuko. U jednom trenutku on nju počinje da progoni tako što joj nameće besomučno iživljavanje seksualnih praksi što mu ona sve poslušno udovoljava dok u jednom trenutku i sama ne počne ispoljavati svoje želje. Dalje se, kao i kod Sabata, u igru uključuje i ljubomora koja je sastvani deo opsesije muža. Perverzija njegove strasti je upravo u tome što sve vreme teži da bude ljubomoran kako bi dolazio do svojih seksualnih ekstaza. Veoma ćete pogrešiti ako pomislite da je ovo neki lascivni roman. Gospodin Tanizaki je jedan veoma rafinirani pisac. Proveriti moje reči! Nema tu ni jedne nepristojnosti. Ono čime se ovaj roman bavi su opsesija i žudnja. Ovde se o žudnjama govori razborito a o sezualnosti sa jasnćom i spontanošću, kao kada govorimo o bojama i uočavamo nijanse. S druge strane, opsesija je mračni i potpuno iracionalni element; nešto što vodi do vrhunca dramatičnosti. A gde je tu seks? Ovde je skoro sve u vezi seksom ali je to samo spoljna strana. I seks je poslužio da se tokom čitanja sjajno zabavimo. Problem sa opsesijama je, čini se, taj što su one dosadne pa je i realizacija opsesije Tanizakijevog glavnog aktera jedan sekusalni čin koji se ponavlja na besomučno isti način uz mala odstupanja i iskluznuća koja dovode do toga da sve na momente postaje ludo smešno. Iako kraj možda neće biti takav. Došao sam do podatka da su elementi ovog romana biografski, tj. da je autor sâm imao sličnu emotivno-ljubavnu situaciju. Moram priznati da mi je u to bilo teško poverovati jer njegov junak ovde potpuno silazi sa uma.

Prelaz na elemente zapadne kulture u ponašanju i oblačenju glavne akterice (zove se Ikuko) deluje mi zaista bizarno-čudno što sasvim lepo, s druge strane, prati i dramski razvoj situacije i dodaje na humoru priče. Vidimo ovde sa koliko zebnje Tanizaki razmišlja o modernom Japanu, kao i neobičnim efektima koje je to mešanje uticaja stvaralo u kulturi svakodnevnog života. Kako sam rekao, forma njihove razmene su dnevnici koje pišu ali tako da se međusobno špijuniraju; kradom čitaju dnevnike onog drugog. Iskorišćavaju oboje formu dnevnika, podrazumevanu iskrenost, kako bi jedno drugome slali određene poruke. Nezvanično sam ti rekao, nezvanično sam ti rekla. Znači to su manipulativna sredstva, ali ipak jedini najmanje lažan način njihove komunikacije. Sve ostalo je pretvaranje, igranje uloga. Ključ ili Tunel? Kod Sabata značenjski okvir je potpuno metafizički. Tunel je prilično jasna aluzija na Platonovu pećinu senki, a junak je zaglavljen večno ostao u tom prolazu ne doprevši do svetlosti svoga suštastva. Racionalno rešenje za taj problem Sabato jednostavno ne daje. I glavni junak Tanizakijevog romana (ne navodi mu se nigde ime) je potpuno iracionalan kao i Huan Pablo. Ključ se, pak, odnosi na nešto što se može odgonetnuti. Ključeve međusobne komunikacije svakako drže partneri, pisci dnevnika, u svojim rukama. To je jasno. Jasno je takođe da ne moraju želeti uopšte da se sporazumeju. Ali to je upravo stoga što se oni ne žele sporazumeti a ne zato što se komunikacija smatra nemogućom kao kod Sabata. A načelno gledano, njihova situacija je u potpunosti objašnjiva primenom nekog od ključeva racionalne misli. Na kraju još treba reći da je kao i kod Sabata ovaj roman napisan u minimalističkom, škrtom maniru; rečenice su jasne, ali bez preteranih ukrasa i ostaloga što bi meni, možda, više prijalo u prozi. S druge strane, roman “vuče”; lako i brzo se čita.

 

(slika preuzeta sa: Royal Shakespeare Company)

 

SONET 43 . WILLIAM SHAKESPEARE (LUKO PALJETAK)

 

Što više žmirim, bolje vide oči,

Beznačajno je sve što motre danju;

Al ù snu pogled ná te im se toči

Kroz mrak su, jasne, jâsno zret u stánju:

Kako bi tî kom sjena sjȅne tvori

Svjetlijim, sjenom znao zasjat jako

Na danu sjajem koji jače gori,

Kad snenom oku sjena sja ti tako!

Kako bi bile blažene mi zjene

Motreći tebe usred dana bijèla,

Kad mi u gluhu noć kroz oči snene

Prodire tvoja lijepa sjena, cijèla!

        Dok nè spazim te svi dani su noć,

        A  noći dan kad ù snu ćeš mi doć.

 

 

PATRIK MODIJANO - DORA BRUDER

prevod: Mirjana Avramović-Uaknin

Modijana sam čitao još dok nije bio nobelovac, njegova dva romana „Izgubljeni kraj“ (Nolit Beograd) i „Ulica mračnih dućana“ (HIT Zagreb). Privukla me je nostalgičnost i seta njegovih likova koji izgubljeno lutaju i pronalaze-gube, lutaju i otkrivaju svoju intimnu istoriju. Traže sebe na teritoriji jednog grada; kod Modijana je to obično Pariz. To su vremensko-prostorne mape jedne intimne povesti koja se gradi i  uobličava kao slagalica sačinjena od niza uspomena koje su na neki način zabeležene. Taj čudni spoj faktografije, široko shvaćeno, i intimnosti trenutka-prostora daje specifični sadržaj Modijanovoj prozi. Zapravo se radi, kao što sam rekao, o ličnim i intimnim istraživanjima, ponekad nalik detektivskim kao u „Izgubljenom kraju“ i o jednom senzibilitetu koji mi je veoma blizak. Volim ovu prozu i njenu ubedljivost u nastojanju da ideju preciznosti i sklada, ideju metode, poveže sa liričnošću. Zato govorimo o mapama, govorimo o romanu; mnogo o Prustu a dosta i o egzistenciji, da dalje ne nabrajam imena...

U romanu „Dora Bruder“ pratimo intimnu povest jedne jevrejske devojke Parižanke koja se našla u lavirintu opsednutog Pariza za vreme drugog svetskog rata. Ispričana je kao pokušaj rekonstrukcije „zainteresovanog posmatrača“, nazovimo ga tako. Ovaj posmatrač, prvo lice pripovedanja, je namerno u tesnoj vezi sa samim piscem; ta granica je nejasna i verovatno nebitna. On počinje svoje istraživanje krajem osamdesetih godina prošlog veka tragom jednog novinskog oglasa da roditelji traže izgubljenu devojčicu, iz ratne 1941. godine. Čitajući roman uočavamo tri polazne tačke rekonstrukcije događaja. To su zreli pisac, kraj osamdesetih; zatim mladi pisac, šezdesetih; i vreme njegovog rođenja oko 1945. godine XX veka koje je, otprilike, vreme Dorine povesti. Ne možemo reći da su ovo tri vremenska plana nego baš tako: tačke-orijentiri, u stalnom kretanju po gradu a grad je metafora velike intimne mape koja se tumači. Postoji samo jedna povezana nit vreme-prostora u kome je granica između sada i ovde namerno razlabavljena i gde je onda moguće zamisliti, ukrstiti, pa i čak dokumentovati različite sudbine, susrete i moguće susrete. A radi se o još nečemu:  sve se može tumačiti kao tekst u prostoru-vremenu i kao takvo može biti spaseno od nestajanja.  Jer mapa sa dokumentima je tekst u nastanku i istovremeno lična povest u kojoj smo pozvani da učestvujemo. Mislim da je ovaj snažan doživljaj učestvovanja rezultat kvaliteta ove proze. I za kraj daću nekoliko izvoda da bih dočarao stil.

 

„Pišući ovu knjigu ja odašiljem pozive kao svetlosti fara za koje, nažalost, sumnjam da mogu rasvetliti noć. Ali, ipak se nadam“.

„Jednog dana, posetiću opet Beč koji nisam video već trideset godina. Možda ću čak pronaći i krštenicu Ernesta Brudera u matičnim knjigama bečke jevrejske opštine. Saznaću ime, prezime, zanimanje i mesto rođenja njegovog oca, ime i devojačko prezime njegove majke. I gde su stanovali u tom području drugog okruga koji je omeđen severnom stanicom, Praterom i Dunavom.“

Knjiga uhapšenih:

„ Ušle 19. jun 1942.

439. 19. 6. 42. 5. Bruder Dora, 25.2.26. Pariz (12). Francuska državljanka. Bulevar Ornano br. 41. J. log. Dransi 13.8.42.

...

„Hana. Zvaću je samo po imenu. Imala je samo devetnaest godina. Bila je uhapšena zato što je, sa svojim prijateljem, provalila u jedan stan i opljačkala ondašnjih sto pedeset hiljada franaka i nešto nakita. Možda je sanjala da sa tim novcem napusti Francusku i pobegne od opasnosti što se nadvila nad njenim životom. Odgovarala je za prekršaj pred sudom. Osuđena je za krađu. Budući da je bila Jevrejka, nisu je poslali u običan zatvor, već u Turel. Saglasan sam sa njenom krađom. I moj otac je 1942, sa svojim saučesnicima, obio skladište kotrljajućih ležajeva preduzeća SKF u aveniji Velike armije, gde su natovarili robu na kamione i prevezli je do njihove crnoberzijanske radionice na aveniji Oš. Nemačke naredbe, višijevski zakoni i napisi po novinama ionako su ih nazivali kužnim i izopštenim iz društva tako da su imali potpuno pravo da se ogreše o zakone da bi preživeli. To je za njih bilo pitanje časti. I zbog toga ih volim.“