ANA EDEŠ - DEŽE KOSTOLANJI

prevod: Maria Toth Ignjatović

Deže Kostolanji (Kosztolányi Dezső, 1875-1936) je jedan od najznačajnijih mađarskih  klasika prve polovine XX veka. Njegova prerana smrt  svakako je bila veliki gubitak za evropske književnosti. 

 Ilustracija šta je to odlično umetničko delo ili čak remek delo mogla bi se sastojati u sledećem: opišete u par rečenica fabulu i kažete sebi -ah da, milion puta viđeno! Zatim pročitate knjigu i kažete -ovo je umetnički dokaz, remek delo! Ovde bi formalistički teoretičari mogli da dokazuju svoju stvar; sve je u postupku; umetnički postupak je umetnički dokaz. Otuda teškoća da se govori o sadržaju Ane Edeš a da se bude dostojan zadatka. Moje uverenje je, kakogod, da je ovaj roman remek delo. Svrstavaju ga u novele što mislim da nije tačno. Ovo je roman. Naglasiću neke aspekte dela u pokušaju da vas nagovorim da ga pročitate. 

 Roman počinje političkom kontekstualizacijom- “Bela Kun je odleteo”. Nakon kataklizme Velikog rata Mađarska je imala kratkotrajnu epizodu sovjetske republike. Zatim ta republika propada, Bela Kun beži avionom a pisac primećuje; pazite dobro ovaj opis:

 “Leteo je nisko, na visini od jedva dvadesetak metara, tako da mu se moglo videti lice. Bio je bled i neobrijan, kao i uvek. Osmehivao se građanima koji su dole stajali. Bio je to zlurad osmeh, a nekima je i podrugljivo mahao."

 Zar ovo nije sjajan uvod u književnost dvadesetog veka? Videli smo mnoge vladaoce; videli smo im često i leđa ali ne uvek njihov zlurad osmeh. Umetničko opravdanje ovako ubačenog političkog motiva je jasno. I više politike do kraja romana neće biti. Aman gde se dede narednih dve stotinjak stranica Bela Kun!? Negde je u Rusiji, zasigurno. Pri kraju romana sasvim nenametljivo će se otvoriti potpuni politički horizont njegovog značenja. A onda ćete poželeti- ili sam barem ja poželeo- da ponovo pročitate Krležine Glembajeve.

 Drugi efektni početak je karakterizacija uglednog nosioca imena i glave kuće u kojoj ćemo se dosta zadržati, Kornela plemenitog Vizija:

 “Kornel Vizi je bio čovek koji je oprezno spavao.Sklupčao se kao jež da bi zauzimao što manje mesta. Skrivajući se u zaklonu svojih belih jastuka, i dalje je davao dvosmislene izjave. Smeškao se u lice svojim smrtnim neprijateljima revolucionarima. Čak i u snu je taktizirao.”

 Ovde mi je bilo jasno da će se obećanje sjajnog romana, barem u pogledu stila, ostvariti. Gornji citat je cela jedna kratka priča. Kornel Vizi je čovek na visokom položaju, on mikrodruštvu svoje sopstvene kuće skoro da i ne pripada; prisutan je više tako što se spominje, kako to ljudima sa harizmom i priliči. Ima ljubavnicu, bavi se visokom politikom i ganja svoje ambicije. Mi ćemo se više baviti njegovom suprugom koja, nažalost, nema ljubavnika. Nju čak ni politika ne zanima kao Nušićevu Živku! Zaokupljena je samo jednom stvari: povratiti svoje dostojanstvo i vlast koja jednoj značajnog gazdarici pripada. Ona je jedna ogorčena žena. Otpušta služavke, ganja služavke, bavi se svim tim malograđanskim tičarijama, “red, rad i odgovornost”! Dok ne nađe onu pravu, savršeno dobru i poslušnu.

 To je Ana Edeš. [Edeš Ana, bilo bi ispravno poštovati pravilan redosled pisanja mađarskih imena ali držaću se uobičajenog kao i prevoditeljka]. Radnja se gradi oko nečega što je vrlina i nečega što je prestup. Savršeno za malograđanski okvir. Biće tu i romantike, koliko može za one razmažene čitalačke precioze koje bi se samo bavile dvorskim spletkama. Imamo red, čistunstvo, jedan mali čika Frojd u mojoj mašti vrebao me je svojom uzdignutom obrvom dok sam čitao tekst. Anom je gospođa Vizi očarana, pa razočarana, pa sva u naletu svakovrsnih emocija iz sata u sat. Da, histerija, ali ne znamo da li je čika Frojd ovde otvorio svoju ordinaciju! 

 Stilski: Kostolanji je vrhunski dramatičar. Voleo bih da odgledam ovu dramu ako je moguće njegovog subotičkog Kostolanji Deže pozorišta. Likovi su savršeno uvezani i upareni i mogla bi se uraditi posebna analiza tog tipa. Ipak, formalno to je roman u kome svaka rečenica ima tačno određeno mesto u celini zapleta a svaki lik  svoju nezamenljivu repliku u građenju poruke. Možda treba samo reći da ono što likovi u drami, pogotovo sa socijalnim elementima, izgovaraju ima snagu umetničkog dokaza; onog tipa dokaza koji izmiče formalnom utvrđivanju činjenica. Jer imamo krivca a imaćemo i nekoga ko će tog krivca uzeti u odbranu. To je dobri duh ove drame, jedan lekar i humanista: Doktor Movister.

 Ana ima nekakve veze sa političkim kontekstom famoznog Bele Kuna. Potiče iz nižeg društvenog sloja, naučena Božjim zapovedima, njeno je da služi i poštuje. Ana je dobra. Ona je istovremeno nesvesna svoga položaja, neko ko ne artikuliše svoju povređenost, više oseća nego što misli. Ana simboliše primordijalno, žensko, neuobličeno, eruptivno. Pomislite na socijalne pokrete burnog dvadesetog veka, o masama nevinim i surovim istovremeno. A dodatno čitalačko zadovoljstvo ćete dobiti kada, pročitavši roman, do kraja uobličite tu simboličku slagalicu likova.

 Kulminacija i razrešnica drame kreće sledećom replikom:

 „NEMOJTE DA ZVECKATE! ...Pustite sad to- rekla je gospođa Vizi i rukama prekrila oči. - Toliko ste mi dosadni da ne mogu više ni da vas vidim. Bog s vama, prestanite da zveckate. Zatvorite prozor i idite i vi na spavanje. Sutra ćete pospremiti sto. Nemojte mi smetati. A ujutro me nemojte buditi. Hoću dugo da spavam...”

Želja će joj se ispuniti.

Deže Kostolanjija hvalio  je Tomas Man! Proverite zašto.