RAZGOVOR SA SPINOZOM – GOCE SMILEVSKI

Ovaj roman ne bih nazvao filozofskim, pre inovativnim biografskim romanom. Namera mi je da  odam priznanje piscu kao pesniku više nego kao esejisti čime ni malo ne umanjujem formu razgovora koju ova knjiga ima, naprotiv. Ja nekako kao čitalac tako i inače pristupam knjigama pa mi je ovaj roman baš legao. Ne treba vi meni ništa da kažete pouzdano, još manje da me ubedite – ta koncepcija umetnosti kao ubeđivanja mi je veoma strana – već da omogućite višestruka čitanja, višestruku perspektivu. Smilevski ovo izvodi ne kao esejista nego više kao pesnik i pri tome to radi veoma dobro. Umesto suvoparnih esejističkih igrarija strast čitanja koja želi da se nametne ali ne i da dominira, koja je spremna u svakom trenutku povući se pred čitaocem/čitaocima. Strast bez agresivne ideološke pozicije. I ta forma je takva da fiktivni glavni junak izlaže svoju priču; neko sluša i postavlja povremeno pitanja. To je, u ovom slučaju, pisac koji se udvaja te postaje pisac-čitalac, pisac komentator, ali i živi sagovornik. Povremeno se Spinoza obraća zamišljenom tj. empirijskom čitaocu- tu vi upišete svoje ime u prazninu/lakunu i stajete negde između autora i njegovog junaka. U taj razgovor se povremeno uključuju i drugi likovi. Ovaj prilično složen postupak ipak rađa jedno glatko čitanje, jasnu nit; dramski tok nije isprekidan nelogičnostima. Jednom rečju: vešto. Znači ovo nije filozofski esej već biografska poema jednog oduševljenog čitaoca. A odličan uspeh ove forme izvadiće neka slabija mesta esejističkog karaktera koje ću spomenuti. Manir pisanja komentara teksta u obradi, dnevnik pisanja, podsetiće vas na „Žida i njegove Kovače lažnog novca“; eto prve laskave reference piscu.

Dramatski fon pripovesti je veoma važan. Sedamnaesti je vek. Javljaju se prvi tragovi naučnog, nedogmatskog pogleda na svet. Baruh Spinoza biva izopšten iz jevrejske  zajednice. Ne možemo tačno znati zbog čega se ta ekskomunikacija desila, tek u vezi je sa slobodnom mišlju. Autor daje odgovarajuća rešenja. Međutim ono što je najvažnije primetiti jest iskustvo isključenosti. Spinoza je jedan od odbačenih, prezrenih, progranih. On štaviše istrajava u svojoj ulozi; imamo podataka da je odbio kasnije povratak u zajednicu kao i počasti akademskog zvanja i da se izdržavao od napornog fizičkog posla brušenja sočiva. Njegova isključenost je štaviše dvostruka: ne samo Jevreji, nego su se i hrišćani našli uvređeni; on je dakle manjina, outcasted u svakom pogledu. I još u tome istrajava! Ovde ne možemo ne razmišljati o toj socijalno-psihološkoj dimenziji, odnosa pojedinca i zajednice tj. dubokog uticaja koji zajednica ostavlja na pojedinca, način na koji ga formira i oblikuje do nivoa tela pa možemo govoriti o antinomiji telo-društvo koja je nastavila biti aktuelna u nastupajućim vekovima sve do današnjeg dana kada govorimo o biopolitici i načinima kojima se nad telima sprovodi kontrola. Ovo je, verovatno, sve poznato autoru romana i nešto što mu kao pesniku ide veoma u prilog. Budućem čitaocu savetujem obratite pažnju na telo u tekstu – Spinozino nije spoznalo mnogo udobnosti- ne ustručavajte se da o njemu razmišljate i nemojte se nad njime sablažnjavati.

Čitaocu ću ostaviti da otkriva i detalje sistema Spinozine Etike onako kako se o njoj vodi razgovor u knjizi a ja ću se pozabaviti antinomijama koje takvo čitanje rađa,  pokušajem njihovnog književnog razrešavanja, zatim dramatskom tenzijom koja se preliva i na konkretni istorijski momenat, likovima i motivima. Jednu antinomiju telo-društvo sam već spomenuo a tu su dalje suprotstavljeni koncepti tipa: smrtno-besmrtno, propadljivo-večno, ideja-predstava, konačno-beskonačno, telo-duša, telo-telo...Ono što je važno jest da ove suprotnosti u tekstu uspevaju ostvariti održivu dramsku tenziju i to je ono što čini da čitanje teče glatko, da se šavovi uglavnom ne primećuju a ova razigranost motiva, lajtmotivi, njihovo povezivanje sa  senzibilnošću pojedinca je itekako pesnički talenat. Zato za mene ovo i jeste vrsta romaneskne poeme na večna pitanja. Ali ni stvarne egzistencijalne drame, međutim, nikada ne prestajemo biti svesni. U to vreme su često izbijale epidemije kuge. Ima u romanu jedna potresna scena zatiranja pasa. To nas podseća na masovne hajke, orgije smrti kada se svo zlo u čoveku projektuje na određene fragilne segmente društva. Spinoza ni u jednom trenutku svog života nije imao tu mogućnost da svoje telo smatra lišenim opasnosti.

Imajući u vidu sve ono što je autor znao o Spinozi i njegovom vremenu bilo je takođe razložno pretpostaviti da u njegovom životu nije bilo dovoljno ljudske topline i ljubavi. U misaonom sistemu ovog filozofa (i ne samo ovog!) čulnost je najniži nivo saznavanja stvari, mesto gde bujaju afekti i odvlaće čoveka od njegovog konačnog predodređenja u duhu-prirodi. Da li je Spinoza  zaista ovako odbačen uživao u čistom duhu, prezrevši telo? A iskustvo odbačenosti? Smilevski je došao do podatka o dva važna Spinozina kontakta i, vrlo verovatno, dve neostvarene ljubavi što mu je dalo dovoljno opravdanja da razgori raspravu o toj neostvarenosti, odnosa zemaljskog i večnog. To su Klara Marija i Joan Kazerijus. O njoj mašta i svladava afekte a ni prema njemu nije ravnodušan. Evo kako teče jedan razgovor između Klare Marije i Spinoze:

( SPINOZA: ) „...Ako pokušavamo da putam čulnog iskustva spoznamo stvari, tada postojimo u odustvu znanja, a odsustvo znanja je pogrešno znanje, znanje sastavljeno od neadekvatnih ideja. Takvo naše znanje predstavljalo bi dvostruko odsustvo: odsustvo znanja o sebi, i odsustvo znanja o objektu koji nas aficira...“

( KLARA- MARIJA: ) „...A šta ako ipak...Šta ako moj prst ume da misli bolje od mog uma? I šta ako ideja tvog bića nije negde van tebe, šta ako tvoja esencija nije u Bogu, već tačno ovde pod mojim prstom, tačno na ovom mestu? I šta ako taj trag, taj otisak, ovaj dodir, u sebi sadrži tebe, sve tvoje radosti, čežnje i očaje, a ujedno sadrži i mene, sve moje čežnje i očaje, šta ako je tačno ovo mesto gde se sreću moja i tvoja koža, mesto gde se sreću naša bića? Šta ako je susret naših esencija tačno ovde, a ne negde izvan nas, a ne tamo negde..?“

Stvarno, šta ako i tela umeju da razmišljaju? Da li je Spinoza odričući se telesnosti Klare-Marije, jer nakon toga će ih život na dugo rastaviti, uspeo da prevaziđe njenu pojavnost, dođe do suštine njenog bića a što mu je bio navodni duhovni cilj? Dok sam čitao ovaj roman jedna boja mi se stalno vraćala. Bela! I ona se donekle povezuje sa mističnim motivom praznine. Mrežom poveznica unutar samog teksta, Smilevski će putem ovog i drugih motiva varirati pitanje ostvarivosti u duhu i nebivanja u telu; telu kao mestu esencijalnog odsustva ali i stvarnom za muku, poniženje samoću. Slična neostvarena čežnja gde se aktualizuje i problem nenormativne seksualnosti a koji se opet može posmatrati kao još jedan od mnogobrojnih izraza ambivalentnosti tela, kao i vekovnog istorijskog našeg te institucionalnog nepoverenja prema njemu, je i Spinozin odnos prema učeniku Joanu Kazerijusu kojeg će u jednom trenutku ustalasanih osećanja i čula odbiti od sebe. Kazerijus će mu mnogo godina kasnije poslati pismo koje ovaj neće stići da pročita. Motiv neotvorenog pisma označava nerealizovanu ljubavnu fiksaciju, pokušaj egzistencijalnog zaključenja spora sa telom („...bolelo me je njegovo postojanje...“) koje i modelovano, zaustavljeno u kretanju i konačno mrtvo zadržava svoju lepotu da bi potenciralo dvosmislenost tela. Roman počinje dvostrukim prizorima rađanja i smrti. Jer pri početku romana, u istom času kada mali Baruh dolazi na svet, Rembrant slika svoje čuveno platno „Čas anatomije“. A Rembrant je zaista živeo u Spinozinom susedstvu; činjenično provereno. Prilikom rastanka učitelja i učenika, Spinoze i Joana,  ovaj drugi u snegu pronalazi mrtvu pticu;  motiv na koji ćete nailaziti i kasnije ukazuje na neuspešnu sublimaciju želje pri čemu duša zadržava čistotu. Čistota je i u belini tog snega. Mistični momenat praznine se spušta do nivoa tela, "oseća se kao i telo". Ali sneg je i istinska nevinost Spinozine duše. U to nema sumnje. Kao što je autorov razgovor sa Spinozom u telu njegovog teksta doživljaj istinske simpatije prema ovom filozofu nakon jednog proživljenog čitanja.

Paralelna slika ovoj je trauma gubitka majke u kojoj se njeno telo ostranjuje. Dečak je kraj uzglavlja svoje umiruće majke. Čvrst stisak ruke (morali su je razdvajati) uz istovremen osećaj da u njenim očima nema više ničega, da ga čak gledaju neprijateljski, aktuelizuju ovu književnu transpoziciju odsustva kao metafizičkog Spinozinog i autorovog pitanja. Dvosmislenost tela, drama prolaznosti. Ali pošto je Spinoza monista, duh i telo moraju činiti jedno. Zato mali Spinoza, u ovoj oživljenoj  sceni traumatičnog sećanja, nastoji da uhvati esenciju majčine duše u krvavom tragu njene maramice koju čuva blizu srca. Zato što je duševno nepodnošljivo kao apstrakcija; ono će postojati samo  kao neka vrsta materijalizacije sećanja. Istinska trauma našeg junaka se dešava onda kada mu drugovi u jednoj upečatljivoj sceni oduzimaju tu maramicu. I ovde ponovo izlazi u prvi plan uvek prisutna tenzija na relaciji telo-društvo. Bolje reći trijada duh-telo-zajednica. Upravo ovaj treći element spušta raspravu iz apstraktne u egzistencijalnu sferu, gde je Spinoza jedan od isključenih, dvostruko ili višestruko stigmatiziranih, outcasted; i gde se njegova drama može približiti pojedinačnoj individui, čitaocu; u činu prepoznavanja; u intimnoj relaciji autor-tekst-čitalac.

Moram reći da su me  teme ovog romana podsetile na Tomasa Mana, pomalo na Smrt u Veneciji, ali i na druga mesta njegove književnosti. Zato što i kod njega postoji ta dilema duh - telo, doduše transponovana u relaciju umetničko - građansko koje je oličenje jednostavnog duha svakodnevice iz koje pisac potiče i s kojom se delimično identifikuje. Tu je i ambivalentna seksualnost. Umetnik oduhovljava, uzdiže prostu svakodnevicu, od nje čini nešto uzvišeno i sublimno. I naliči Faustu; ne može nikada postati deo jednostavnog sveta iz kojega je potekao. Ali Man tu suprotnost prevazilazi svojom humanističkom ironijom. On nikada nije okrenuo leđa tom građanstvu, ono jest bilo jedan od važnih aspekata njegove identifikacije kao pisca. Problem je Tomas Man tako rešio ali i ostavio otvorenim za rešavanje drugim piscima koji se usude suočiti se sa problemima ambivalencije. Kao što znate u noveli „Smrt u Veneciji“ umire onaj koji žudi. Ljubav koja hoda po rubu smrti! Ali, možda ne umire od ljubavi samo onaj koji čezne i koji je „pobeđen“ ako se zaljubi, kako to kaže Man u ovoj noveli? Samo treba ukinuti, ili barem smanjiti, telesnu distancu koja je kod Mana uvek prisutna i šta se dešava? Može li umreti (i) onaj koji je predmet umetnikove čežnje? U tom slučaju uloge bi se zamenile: tada pisac postaje filozof-mudrac koji stavlja ad acta svoju čežnju; ne umire nego "vlada afektima" dok se predmet njegove žudnje pretvara u materijalizovano iskušenje za filozofa-mudraca. Zato je nužan njihov raskid i razdvajanje s tim što sad predmet žudnje postaje odbačen, outcasted a filozof ostaje u sferi  „ građanske pristojnosti“ pa može i ostati u životu. Na sreću ni realni ni imaginarni Gocetov Spinoza nisu nikad bili u tom taboru. A onda umire željeni, njegova lepota se u tekstu materijalizuje motivom cveta i naposletku presovanog cveta i opet lajtmotiv večnosti i prolaznosti. Možda je sačuvani presovani cvet sve što ostaje od obećanja večnosti. Ako smo uspeli dohvatiti večnost trenutka, dodirnuti telo večnosti. U knjizi ćete naći i jedno dragoceno ljubavno pismo koje govori upravo o tome. Ovaj roman pulsira Erosom a u nekim slikama dočarava i kosmički Eros. Prepoznaćete ga u nekoliko slika koje se odnose ja Joana. Jedan od važnih motiva koji se spominju je postelja, ledikant. A evo odlomka koji evocira belu boju koja je dominantna u ovom romanu. Govoreći o Klari-Mariji:

“...a ja sam udisao miris njenog tela, miris koji je podsećao na nekakvu belinu, na koju i da kapne neka druga boja, belina bi je progutala…”

Klara Marija i Joan su najvažniji likovi. Pri čemu je Joan uspešniji lik. Klara Marija je uronjena i u priču o okolnostima Baruhovog odrastanja. Spinozina edukacija bila je religioznog, tradicionalnog tipa: on je proučavao Toru i Talmud a vrlo verovatno bio upućen i u bogate mistične tokove jevrejske misli. Više puta se ponavlja scena kada Klara-Marija, u nekoj težnji za prazninom, neprestano ponavlja svoje ime trudeći da ga se oslobodi. Ako izuzmemo koncepcije oslobađanja od ili prevladavanja sopstva koje nude različite mistične tradicije, njena mistička inklinacija ipak nije dovoljno jasna. Smilevski spominje nekoliko puta recimo kabalu u svom tekstu, ili pak varira  motiv praznine. Što znači da u tim trenucima korespondira sa zamašnim područjima religiozne filozofije i nije je dovoljno obuhvatio. Jer Spinozina filozofija se može upravo tako čitati: kao sekularna elaboracija jevrejske religiozne misli.  Osim toga Klara-Marija igra sa Spinozom i jednu asocijativnu filozofsku igru koje će se mnogo kasnije javiti u njegovim sećanjima a koja po svome sadržaju podseća na neku vrstu teorijske analize mita.

"... Da sam znao, možda se ne bih zaljubio, kao Narcis, u nešto što je senka. On - u odraz svog tela; ja - u odraz svog uma. I on i ja zaljubili smo se u odraze, u senke…"

Ako se ovakav teorijski stav o narcizmu filozofa, koji bi se mogao smatrati parodičnom referencom na neka Platonova učenja, jer bi po ovome filozof trebalo da bude mudrac oslobođen privida, poveže sa Klarinim poimanjima, onda nastaje problem: koju paradigmu ona zapravo zastupa; mističnu/intuitivnu ili teorijsko-filozofsku tj. racionalnu? Ovo je čini nedovoljno koherentnom kao lik. Trebalo je na tome još raditi. Sa druge strane Smilevskijev Spinoza objašnjava supstanciju, atribute, esenciju, večne i beskrajne, prolazne i ograničene moduse tako što polazi od neke vrste vizije svetlosti i dalje razvija složenu sliku koja je sasvim u mističkom ključu objašnjavanja. Ovde se opet jasno pokazuje da je Smilevski jači kao pesnik i pripovedač, dakle onda kada dopusti mašti na volju, nego kao esejista.

Možemo pri kraju postaviti pitanje da li jedan pesnik može da tumači filozofa? I ja sve vreme pokušavam odgovoriti potvrdno. I zašto pesnik? Jer je pesnik neko ko je prihvatio rizik da uloži svu svoju osećajnost u tekst; on je čitalac najbliži nama i stoga pozvan na taj zadatak. On pokušava posredovati između čitalačkog iskustva i ideja koje se raspravljaju. A sada ja kao čitalac i sagovornik ulazim sa jednim citatom i popunjavam lakunu u tekstu:

„...Diskurs ne treba razrešiti u igri prethodnih značenja. Ne smemo zamišljati da nam svet okreće čitljivo lice koje moramo samo da dešifrujemo. Svet nije saučesnik našeg saznanja; ne postoji nikakvo pred-diskurzivno proviđenje koje nam svet daje na raspolaganje u našu korist. Moramo poimati diskurs kao nasilje koje činimo nad stvarima; u svakom slučaju kao praksu koju im namećemo. U ovoj praksi događaji diskursa nalaze princip njegove regularnosti...“ (Mišel Fuko, Poredak diskursa)

Svestan ovih problema forme, u pokušaju da Približi čitaocu svog Spinozu, Smilevski se odlučuje za strukturu mreže a roman, odmah uz naslov, ima određenje „roman-paučina“. On nam samoreferentno olakšava razumevanje poredeći ovakvu jednu mrežu sa strukturama lavirinata i Drveta života. Lavirint je tvrda, nepromenljiva metafizička struktura sa mnoštom pogrešnih ulaza-izlaza i samo jednim pravim. Ja bih se tu opet uključio stavom da je i taj jedan fiktivan! Drvo života je, pak,  nepronična mistička struktura; nešto za šta se autor takođe ne opredeljuje. Njegovi se standardi, kada se radi o tumečenju Spinoze, baziraju na postavkama Žila Deleza. Sve u svemu rešenje je u mreži koja predstavlja dehijerarhizovane procese saznavanja. Važno svojstvo mreže je da njen centar može biti bilo gde. Ali, onda dune neki vetar voljom Prirode ili Spinozinog Boga, kako hoćete, i paučina nestaje. Da li zbog toga treba da budemo očajni? Naravno da ne. Mreža je poslužila dok nam je trebala a mi vidimo kako Smilevski vrlo uspešno i onda kada se približava teoriji zadržava svoj pesnički princip variranja antinomičnih motiva. Ovde je to opet odnos večnost-prolaznost i konačno-beskonačno.

Da zaključim: U ovom romanu - razgovoru družimo se sa filozofom ali ne na način filozofa nego na način pesnika. Drugim rečima, ovde se ide na ubedljivost priče koja proističe iz svih posledica jedne etike, na popunjavanje praznih mesta i nedorečenih očiglednosti iz života jednog genijalnog prognanika. Ovde nema filozofske i esejističke igrivosti na način jednog Mana ili Eka. Kod Mana bi to značilo: razigrano se poigrati filozofskim stavovima, autorima i gledištima, mnogim znanjima; suvereno pokazati da predmetnu materiju držiš u malom prstu a zatim sve to i ironično-blagonaklono odbaciti i preći na sledeću temu. Ubedljivost romana “Razgovor sa Spinozom” je u njegovim lirskim svojstvima. Rekoh da se po mom osećanju ovo delo najviše približava romanesknoj poemi. Tom uspehu doprinosi i sama forma koja uključuje egalitarnost sagovornika jer se čak i Spinoza obraća čitaocu; kao i uključivanje osećanja koja nas stalno pomeraju iz apstraktnog u životno-konkretno. U Smilevskom vidim pre svega pesnika koji u tekstovima svog omiljenog filozofa nalazi priliku za poetsku elaboraciju i za razigravanje motiva čija je svrha da ubace što je moguće više  osećajnosti u igru.