EGZODUS RODA – VALID NABHAN (EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST ZA 2017. GOD)

prevod: Slobodanka Glišić

Mislim da je  korisno imati nekakva predzanja kada je u pitanju ovakva vrsta knjige. Korisno pa i neophodno. Sve što ovde pročitate biće vam zanimljivo za dodatno istraživanje. Informacije su potrošna roba; proizvode se u enormnim količinama. Ako esejističkim putem zaronimo u iskustvo na način novinara i pisca, dobićemo činjenice i iskustvo. Probnu verziju činjenica, naglasio bih za sve one koji su naučili da veruju naslovnicama dnevnih novina koje  su danas mahom tabloidi. S tim što bi se to predznanje moglo meriti tonama istorijskih knjiga i studija jer u pitanju je Sveta zemlja. Radi se o Izraelu i Palestini. Roman Valida Nabhana čitao sam kao esejistiku pisanu na velikoj pozadini ličnog iskustva. Kada svoja lična razmišljanja o svemi što vam se dogodilo, a blisko je povezano sa poličkom siutacijom, pišete na način objektivnog analitičara ili novinara, onda ta razmišljanja uzdižete na nivo politčke esejistike. Ako tome pridodate lični i intimni aspect, onda pokušavate čitaoca ubaciti u središte doživljaja. Tako se na način novinara i naučnika obraćate razumu a na način pisca srcu, emocijama. Ne znam da li je Nabhan novinar ali mi se čini da je sve o čemu se ovde priča vrlo blisko njegovoj ličnoj priči. Onaj koji govori, narator se zove Nabil što je prilično očigledna varijacija imena pisca. Tako, u smislu postupka, dobijate dva plana od kojih jedan ima funkciju da uhvati fakcititet a ovaj drugi možete smatrati fikcijom iako ima mnogo (auto)biografskih elementa. To su načini na koji korigujete, samokorigujete ono što želite reći. A taj predmet pri tome nije prijatan. Želite da vašu subjektivnost držite pod kontrolom. A možda ponekada i da opsujete. Želite reći: da ovo je moje iskustvo! Protiv iskustva se ne može prigovarati; protiv patnje i bola se ne može prigovarati; protiv svedočanstva živih ljudi. Drugi način korekcije iskaza je ovde stvoren u vidu likova koji se nadovezuju na ono o čemu razmišlja Nabil. Nabil s njima razgovara u svojim mislima dok piše esej-roman. Sve u svemu ovo bi mogli nazvati jednim esejističkim romanom tegobnog iskustva palestinskog izbeglice koji je pri tome i pisac. Razmišljanje, pokušaj analize na jednom dramatičnom fonu ličnog iskustva s tim što ćete videti da taj background, pozadina, tokom naracije sve više dolazi u prvi plan; iz te pozadine se rađa roman. Ovim sam zapravo rekao da roman nema jasnu dramaturšku strukturu. Ali važno je razumeti pozornicu, ili, ako je ikako moguće, sve ono što se dešava iza nje. A ljudi na toj pozornici su kao i informacije koje sam spomenuo na početku: provizorni, potrošni, bez lica, neuračunati u finalni izveštaj; ali kako su se našli baš na toj vrlo naročitoj, božanskoj pozornici, odigravaju svoj mizanscen. Ovom čitaocu se čini da bi pristup Amina Malufa, veoma srodnog pisca, bio bolji, omogućio lakše čitanje. Neki delovi lično-porodičnog i društvenopolitičkog su veoma lepo uklopljeni dok neki malo štrče i bolje bi bilo da su ukomponovani u formu priče i neesejskog romana. Imajte u vidu, dakle, da je ovo palestinska verzija, ali ipak ne zvanična verzija što jest vrlo važno; i čitajte antropološke i nefikcionalne obrade pre bilo kakvih čitalačkih prepuštanja emocijama.

Šta je zaprvo Palestina? Ovde navodim Boška Jakšića, jednog od najboljih srpskih novinara; deo iz njegove knjige “Izrael” koju svim srcem preporučujem:

“Prvo ime zemlje: Herodot u 5. veku pre nove ere pominje Siriju-Palestinu, a kasniji tekstovi i Filistinu - ograničavajući je na uzan pojas uz Sredozemno more naseljen Filistincima.

Deo jevrejskih istoričara tvrdi da su Rimljani bili ti koji su, pošto je rimski car Tit razorio jerusalimski Drugi hram, uveli u opticaj pojam Palestina kako bi i terminološki izbrisali trag stare judejske domovine, zemlje hananske, kako se zemlja zvala od 1800. Do 1200. pre nove ere.

Spor je preživeo vekove. Menehem Begin je 1969. upozoravao na ‘koncept Palestine’: ‘Ukoliko je ovo Palestina a ne Zemlja Izraela [Erec Izrael], onda ste vi osvajači a ne vlasnici zemlje. Vi ste porobljivači. Ukoliko je ovo Palestina, onda pripada narodu koji je tu živeo pre nego što ste vi došli’”

A Nabhanovoj knjizi se kaže:

 “Prvo su vas uklonili iz Biblije, a sad žele da vas uklone i iz geografije vaše zemlje. Pitam se da li će uspeti. Ne toliko što sumnjam da političke igre mogu postići isti rezultat kao Biblija koliko zato što se razmnožavate brzinom miševa.  Iz sobica viri po desetak glava braće i sestara približno istih godina, kao da podsećaju autore Biblije da su pogrešili. ‘Posle četiri hiljade priča još smo ovde i ovde ćemo ostati…”

Valid Nabhan je rođen 1967 godine. ”I pre nego što sam napunio tri godine, slomila su me tri velika rata: Nakba, Naksa i Crni septembar.” Nakba (katastrofa) označava progon velikog broja Palestinaca 1948. godine; do 700.000. Naksa (arap: zastoj, udarac, pad, tragična priča) odnosi se na Junski (Šestodnevni) rat. U njoj je šest izraleskih trupa preotelo od Egipta Sinajsko poluostrvo i Pojas Gaze; od Jordana Zapdnu obalu, uključujući i Jerusalim; od Sirije Golansku visoravan. Zamišljam sebi sada scene iz knjige Amosa Oza i sa koliko veštine je on tamo opisao zanos Jevreja kada su došli do tih teritorija. To nas istovremeno podseća koliko je teško u ovoj stvari biti objektivan, ne postati podanik ni jedne zvanične istine. “Kairo, Damask i Aman nisu osvojeni samo zbog pritiska ostatka sveta”, kaže Nabhan. Nakon Šestodnevnog rata Izrael prestaje da se oslanja na Francusku. Dolazi vreme leteće američke diplomatije. Ako ne volite američku svetsku politiku, znajte da je ne voli ni autor. Ali ako ste opterečeni antimuslimanskim predrasudama, ovo nije knjiga za vas. Ili baš zbog toga jeste! Recimo jezivi opisi u knjizi su kada se opisuje pokolj sa namerom zatiranja koji su libanski hrišćani, maroniti, učinili nad muslimanima. Zvuči li vam ovo odnekud poznato? Nije Balkan toliko daleko od Bliskog istoka. A govoreći o religijama, Nabhan ih ne uvažava previše. On smatra da je na Bliskom istoku sve oduvek činjeno po pravilima Hamurabija i njegovog zakonika. Nije da mu događaji na terenu ne daju za pravo. Treći važan događaj tiče se rasapa u arapskom svetu o kome najbolje svedoči Crni septembar. Tada je jordanska vlada likvidirala oko 5000 Palestinaca ili samo 300, kako zvanična verzija kaže. Tačni brojevi ostaju skriveni. Četvrti događaj bi mogla biti Naserova smrt. I to bi bila ta četiri ključna momenta za ovu prozu i tu bih se zaustavio; bombardovanje  istorijom se nastavlja i samo nabrajanje, sam registar bi zapremio celu jednu biblioteku. Skrenuo bih vam samo pažnju na veoma dobre političke portrete. Poređenje Arafata i Nasera, Kisindžer, Ronald Regan za vreme čijeg mandata su astrolozi direktno bili uključeni u kreiranje politike; i razni drugi. S tim što je pravi politički antijunak ove esejistike jordanski Kralj Husein. Videćete.  Sam autor kaže da njegovo pripovedanje nije nepristrasno, da je opterećeno predrasudama i iskustvom. Ali bih dodao da samog sebe demantuje jer se itekako trudio u esejističkom smislu. Imate ugao gledanja ali i stalan napor da se on koriguje. Zato  ovde esej stalno potiskuje imaginaciju i nadmeće se sa ličnim, iskustvenim.

Domen ličnog  iskustva i svojevrsna saga u pozadini ispričana je glasom učesnika svih tih tragedija. Prvo lice povremeno prelazi u drugo kao vrsta razgovora sa samim sobom a razgovoru se priključuju i dva važna lika čija je svrha korekcija ugla gledanja ne toliko da bi se utvrdilo ono što se desilo, jer su oni u tome manje-više saglasni, koliko da bi se preispitali egzistencijalni temelji glavnog junaka. Šta raditi sa tom tegobom od života? Svaki izbeglica živi život sa samo pola šansi. I u ovom romanu mnogi od njih izvrteće svoje živote uzaludno. Adnan je neko čija će volja za životom pobediti sve traume i neće mu smetati da svoj život započne ispočetka, u Britaniji. Međutim čitajući njegova pisma, Nabil će mnogo godina kasnije naslutiti i kod njega gorčinu. Sajmon Entoni de Brinkat je Holanđanin koji živi na Malti. On je takođe u nekom svom egzilu. Život nastoji uhvatiti u jasnim bojama i oblicima, a naročito voli crnu i belu jer one ispisuju tekst ideja, naglašavaju misao, princip u haosu. Ali sve to mu izmiče. Dosta ima ovde baš u metaforici boja i oblika. Nabilov život je siv kao da ne može biti drugačiji nego što je bliskoistočna istina. Tamo se ništa pouzdano ne može utvrditi i sve boli. A on ne može svoju egzistenciju izvući iz sivila. Sajmon je, na neki način, njegov prvi alterego. Drugi alterego je Musa, sin pustinje i Beduina, pesnik; dok Nabil pripada obali. To je priča o dramatičnom pokušaju da se održi ili uspostavi prijateljstvo koje niko ne podržava; o batinama arapske učiteljice koje su ih stalno razdvajale; priča o nasilnoj podeli kojoj je podvrgnut ceo arapski svet; i o onome najboljem u arapskom svetu što  ne može dobiti pravo na postojanje. I najzad  priča o maćehinskoj zemlji Jordanu. I o pokušaju prevazilaženja arapskog rasapa. Treba spomenuti i ženske likove: Halima je tajanstvena strina, koja ulazi u erotske opsesije glavnog junaka. Nađa je njegova partnerka s kojom pokušava izgraditi život. Da li zapravo pokušava? Ovde je sve opet u geometrijskoj metaforici. Nađa, teži pravilnim oblicima; u jednom trenutku će poželeti dom i porodicu. Ali Nabilovi oblici nikada ne postaju stabilni. Oni su niz koncentričnih krugova. Njegov život se rasipa i tada kada treba uhvatiti nešto konkretno, ono izmiče. Kao što je siva ta boja kojoj ne može izbeći, kao da se ne mođe odupreti ulozi statiste a svi mi znamo da su statisti u pozadini uvek sivi, bezoblični, tek nagoveštaji konkretnih života. S Kristinom, hrišćankom, takođe pokušava uspostaviti trajniji odnos ali on u njen svet ne može biti pripušten. Verske podele su i na Malti jasne.  Tu su i likovi majke (Rukaja) i sestara. Jedna od njih, starija, Omadžama, će na sebi materijalizovati sav bol za izgubljenenom braćom, koja se sa ratišta vraćaju u mrtvačkim pokrovima; dok će druga, Sumaja biti predata novobogataškom Minotauru, onom istom čiji lavirinti će progutati hiljade i hiljade palestinskih izbeglica, oterati ih u siromaške četvrti i na sve četiri strane sveta; u nigdinu. On će se na kraju napiti mlade krvi položene na oltar Kralja Huseina i svega što on u ovoj knjizi oličava. Sve u svemu ova proza postaje što je više čitate sve tužnija i tužnija. Otac će se pretvoriti u drvo, zapasti u neki teški oblik stupora i tako okameniti u sebi sav bol i jad. Klimaks se postiže u zapletu koji će dovesti do paroksizma krizu identiteta glavnog junaka. U tom smislu imao sam asocijacju na film “Incendies” Denija Vileneva (Denis Villeneuve) iz 2010. godine koji preporučujem. Likovi u romanu su ,dakle, odlično postavljeni i nadoknađuju nedostatak dramaturške čvrstine proze. Nadoknađuje je i izvanredno lepa rečenica, ritam, muzikalnost ove tuge. Ovaj pisac ima svoj glas. Možete citirati bilo koju od njegovih rečenica, opstaje sama za sebe kao primer stila.

I, konačno, treba reći nešto o piscu. Valid Nabhan je jedno vreme studirao u Jugoslaviji. Zna srpskohrvatski jezik. Nastanio se na Maliti. I odlučio da unapredi  svoju drugu domovinu jer piše na malteškom jeziku. U mnogo čemu je on Nabil ali je izbegao njegovu neveselu sudbinu, Ostvario je sebe tamo profesionalno kao pisca i prirodnjaka koji se bavi mikrobiologijom. Jordan je napustio. U celom svetu ima malo prevodilaca sa malteškog. Zato je ovaj prevod sa autorizovanog prevoda na engleski uradila Slobodanka Glišić, mislim, veoma dobro. Kao čitatelju sve mi tu deluje glatko. Verujem da zbog dugačke i izrazito poetične rečenice ovaj roman nije bilo lako prevoditi. Da pomogne esejistički naoštrenom čitaocu, Nabhan daje spisak literature među kojom prepoznajem Edvarda Saida i njegovo čuveno delo “Orijentalizam”, zatim tu su knjige Noama Čomskog i drugih autora. Sve ćete to naći u dodatku. Ja za orijetaciju u ovoj složenoj materiji preporučujem sjajnu i vaoma čitljivu politlčku esejistiku Boška Jakšiće “Izrael”; zatim istorijsku sintezu Sajmon Sibag Montefjorea “Jerusalim” a radi sticanja pojmova o ceini bliskoistočne problematike, knjigu Tima Maršala “Zatočenici geografije” koju je nedavno izdala beogradska Laguna.