VAMPIRSKE PREVARE I STRAH OD NEPOZNATOG - A.K. TOLSTOJ I A.P. ČEHOV

Bliži se Halloween. Trick or treat? Na horor žanru su radili i ruski pisci ravnopravno sa svojim kolegama sa zapada. U noveli „Vampir“ važan motiv je i prevara, zabluda i patnja koju prouzrokuju vampiri. To bi bilo „trick“. „Treat“ je verovatno poziv da se ljudi okupe, obnove načela solidarnosti jer u samoći se kriju nepoznate opasnosti. Bićemo pozvani od strane grofa Tolstoja da odsednemo u Ukletoj kući. Odmah da naglasim, umetnik je uvek pravi domaćin svake uklete kuće. Mi smo se svi družili sa takvim umetnicima u literatura i filmu i poznajemo njihove prostore mašte. Konačno, moramo negde odsesti. Biće nam ponuđena odgovarajuća soba. Glavni junak ove novele dobija sobu u koju niko nije ulazio decenijama a njegov sluga ga odgovara rečima:

„...Ove bi sobe valjalo osveštati...tamo gde šezdeset godina niko kršten nije ulazio, mogli su kakvi drugi stanovnici da se nasele...“

Novela počinje slikom difuzne, nejasne opasnosti. Na jednom balu u visokom društvu  naš junak biva obavešten od strane drugog učesnika da su dotični „taj“ i dotična „ta“ preko svake mere bezobrazni. Oboje su vampiri!  On lično je bio na njihovoj sahrani pre već nekog vremena. Zanimljiva pretpostavka da u džet-setu imate originalne vampire koji se mešaju sa živima! Zamišljam naše tabloide sa takvim naslovima i konkretnim upućivanjima. Nimalo neverovatno! Kako se to dalje razvija videćete ako pročitate novelu a meni služi kao povod za nekoliko primedbi antropološke vrste i radi poređenja sa Čehovim. Radi se, naime, o teritorijalizaciji zla. Hounted house može biti paradigma celog horor žanra. Pretnja se uvek mora lokalizovati i ograničiti. Znate da vampir nikada ne ulazi u kuću nepozvan, za magijske krugove i slično. A čovek je od davnina imao strah od praznine, od samoće. Zato je voleo da se druži sa duhovima, nastanjivao njima potoke i šume. Naučni koncept prirode on do današnjeg dana nije u potpunosti prihvatio. Za vračeve-šamane koji su od pravremena servisirali čovekove religijske potrebe, priroda i duhovi su bili jedno. Praznina je nedozvoljena, ona je nešto strašno! Duhovi su nam potrebni. I onda smo u civilizovanom okruženju otuđivši se od prirode shvatili potrebu za novim radnim mestom: pisac fantastike i horor fantastike koji će preuzeti taj posao reanimacije. Uzgred budi rečeno, a važno je zbog mreže referenci koje su nam potrebne da shvatimo arhitektoniku uklete kuće, veliki deo idealističkih i mističkih sistema počiva na toj premisi neodvojivosti svesti i prirode. Priroda ne pripada sebi, ona je produžetak imaginacije; drugim rečima: ona je nastanjiva! To je magijski pandeterminizam i postupak gde vi od neodređenog  i nepoznatog  stvarate sistem, građevinu, kuću, dvorac, ukletu kuću...I... Zar je to čudno? Pa vidite i sami kako se naučnici muče sa problemima slučajnosti...Aman zlo i naopako ta slučajnost! Plašimo je se!

Valja istaći da je vrednosni podtekst ove priče nesumnjiv; slično kao i kod Gogolja. Rusi su u skladu sa prihvaćenim hrišćanstvom, duhove koji su bili u vezi i sa njihovom  paganskom prošlošću povezali sa infernalnim. Takav je hrišćanski odnos prema paranormalnim fenomenima do danas. A ovde evo citata koji opisuje jutro nakon jedne košmarne noći u ukletoj kući:

„Stotine kula, zvonika i pozlaćanih kubeta, treperilo je pod sunčevim zracima. Svež vetar pirnu sa istoka i glasno odjeknu glas zvona na Ivanu Velikom. Njemu se odazvaše, jedno za drugim, sva zvona sa crkava u Kremlju, a zatim i sva zvona sa moskovskih crkava. Prostor se ispuni zvukom, koji se, kao na kakvim nevidljivim talasima, kolebao, razlivajući se po vazduhu. Moskva se pretvori u jednu beskrajnu harmoniju.“

Čehov je bio lekar, njegov način je građen stilom pronicljivog psihologa, umetnika-naučnika. Ali tema je slična: prodor nepoznate opasnosti u svakodnevno. Njegova priča „Crni monah“ je na svoj način remek delo kao i priča grofa Tolstoja. Opet možemo govoriti o teritorijalnosti ali na inverzni način koji implicitno usvaja svrsishodnost prethodnog rešenja. Radi se o čoveku kome se smeši sreća i srećan brak, žena koja ga voli, brak na pouzdanoj materijalnoj osnovi. Međutim on je živčano poljuljan, trpi psihičke krize koje ga polako sve više uvlače u ludilo i to će uzdrmati njegov brak i uništiti njegovu sreću. Pati od ideja grandomanije vezanih za svog dvojnika: crnog monaha. Njegova porodica primećuje da nešto nije u redu, i da ih je neko zlo snašlo, ali monaha niko drugi ne vidi sem glavnog junaka.  Čehov je znao kako funkcioniše ljudski strah: zlo se približava, ulazi, useljava se. Psihičko je teritorijalno, lično, sređeno, organizovano, ali može biti ugroženo. I time se bavi ova Čehovljeva priča. Možemo se sad zapitati koja priča vas snažnije dotiče? To zavisi od umetnika koji vam je bliži. Meni je bliži Čehov; za njega su duhovi samo metafora u kompoziciji. Motiv dvojnika koji se ovde javlja vezan za ludilo obrađen je na način umetnika- lekara. Dramu osećam snažnije jer funkcija uklete kuće je da se namerno suočimo sa svojim strahovima tako što smo angažovali umetnika da je izgradi; dok Čehov govori o slabosti egzistencije, o običnom čoveku bez natprirodnih moći, o važnosti ljudskosti i toplih ljudskih emocija.