AMOS OZ - CRNA KUTIJA

prevod: Žermen Filipović

Dvoje razvedenih supružnika, posle više godina od razvoda počinju da se dopisuju. Konkretan povod je nevolja u kojoj se našao njihov sin što će piscu poslužiti da istraži i njihov neuspešni brak. Kada zajednica između ljudi ili naroda propadne, istina prva strada, mada ostaje i dalje kao mogućnost. Rešavajući probleme svoga sina, oni pokušavaju doći do konsenzusa o svojoj zajedničkoj prošlosti, do nekakve istine; a sam roman je opet jedan umetnički pokušaj da se ta mogućnost istine ostvari.

„Kao posle pada aviona sedimo u prepisci i analiziramo sadržaj crne kutije.“

Nisam uzalud spomenuo narode. Znamo da politika duboko utiče na sudbine pojedinaca. Priključite faktore kao što su veliki namet istorije, nerazjašnjene nacionalne konflikte, kultruna trvenja, rat koji se dešava ili stalno preti. I dodajte ljude koji pripadaju različitim svetovima a svi okupljeni na istom parčetu zemlje u pokušaju da se ne unište međusobno, da žive ne uprkos nego sa drugima, da koegzistiraju. To nije samo razlika između Jevreja i Arapa, to su duboke razlike između Jevreja samih kao i snovi o sreći, a neizostvno i priča o ulozi novca koji sledeći vlastitu logiku finansira različite ideologije i poglede na svet. I posredno, to je priča o odrastanju. Boaz, sin razvedenih supružnika Ilane i Aleksandra će se naći u prilici da možda odabere svoju budućnost. Kako je ta budućnost moguća, kako i do koje mere se bira, i o tome govori ovaj roman.

Sa Amosom Ozom sam se počeo upoznavati tako što sam pročitao njegovu zbirku eseja: "Izrael, Palestina i mir- eseji". Znamo da je bio dosledni zagovornik mirnog rešenja u izraelsko-palestinskom sukobu. Njegovi stavovi izloženi tamo ulivaju mi veliko poštovanje. Piščeva politička i ideološka pozicija nije nikada nešto što se može zanemariti, kao što se ni politika ne da ukloniti iz književnosti. Isterate ja kroz glavna vrata, a ona vam se vrati kroz prozor.

Kao što sam rekao, roman je sastavljen kao zbirka pisama, telegrama i nešto izvoda iz dnevnika, naravno izmišljenih. Umetnik je neko ko raspolaže saznanjima, a u ovakvom postupku radi se često o sećanjima (svedočenjima) koja su pretvorena u neku vrstu fakticiteta (dokumenta). On je takođe neko ko ima duboki iskustveni uvid u različite glasove jednog kolektiviteta i u njemu zastupljenih kulturnih modela, čemu odgovara sposobnost da se govori u više glasova, da se postupkom epistolarne razmene izgubi pristrasna, tj. lična ili ideološka pozicija. To je potreba za objektivizacijom ugrađena u književni postupak. Uzgred dodajem da sam pročitao i Ozov roman „Moj Majkl“. Oz se tamo potpuno stavlja u prvo lice svog ženskog naratora, sagledava jedan bračni život iz ženine vizure; postupak koji zapanjuje hrabrošću pristupa, naročito imajući u vidu da mu je „Moj Majkl“ jedan od prvih romana. I konačno, ovakvim načinom dokumentovanog uvida, autor dozvoljava svim vremenima priče da se ukrste. Ne možemo govoriti o prošlom, sadašnjem i budućem vremenu, nego o jednom preseku u kome hvatamo prošlost koja traje, budućnost koja se nudi i sadašnji trenutak pun neizvesnosti.

U ovu prepisku uključeno je više osoba ali su najvažniji ipak oni delovi koji se tiču razvedenih supružnika. Kako se supružnici makar i bivši dobro poznaju međusobno! Vrlo malo ljudi nas zaista i do kraja poznaje. Imajte to u vidu dok čitate njihovu razmenu. Pri tome su slobodni da sa mnogo otvorenosti i iskrenosti razgovaraju međusobno, kako možda nikada nisu dok su bili zajedno. Distanca u prostoru im pomaže da zadrže elementarnu afektivnu pribranost i dužno međusobno poštovanje. I svašta će se još dogoditi..! Roman vas „vuče“, pravi page-turner. Ima tu i dosta humora što je osobina koju naročito cenim kod pisaca. I konačno, pošto je ovo pre svega jedna priča o ljubavi, navešću još jedan citat. Naša junakinja Ileana piše svom bivšem suprugu:

„Verovatno se sećaš čuvene rečenice na početku 'Ane Karenjine', gde Tolstoj, pod plaštom mirnog seoskog božanstva, povijen nad prazninom pune dobroćudne trpeljivosti i srdačne ljubaznosti, izjavljuje se visine da sve srećne porodice liče jedna na drugu, dok je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način. Uz sve dužno poštovanje Tolstoju, ja ti kažem da je istina upravo suprotna: nesrećni ljudi su zagnjureni u opštepoznate muke, opstaju u sterilnoj rutini jednog od od pet-šest izlizanih obrazaca nesreće. A sreća je retka, fina posuda, poput nekakve kineske vaze, i oni malobrojni koji su je dostigli oblikovali su je i stvarali liniju po liniju godinama, svako po svojoj slici i prilici, svako prema svojoj ličnosti, te ne postoje dve jednake sreće. U kalup svoje sreće izlili su sopstvenu patnju i poniženje. Kao kad se prečišćava grumen zlata.“