Tanizaki i Sabato - Ključ ili Tunel

prevodi redom: Dušanka Perović Rajna Đurđev

Đunićiro TANIZAKI (1886-1965), je klasik japanske književnosti. Jedan od najčitanijih i najprevođenijih japanskih romansijera. U mladosti bio pod uticajem Poa, Bodlera i Vajlda dok se u kasnijoj fazi okreće japanskoj tradiciji i kulturi. Grandiozni poduhvat za svoju nacionalnu književnost učinio je prevodom na savremeni japanski jezik obimnog romana-hronike iz 11. veka „Priča o Princu Genđiju“ (Genđi monogatari). U romanima koji se tiču savremenog Japana bavi se konstruktima Zapada i Japanske tradicije onako kako se sukobljavaju u japanskom društvu. Dobitnik Carske nagrade za književnost; bio i počasni član Američke akademije umetnosti i i književnost.

 Čini mi se da su romani „Ključ“ i „Tunel“ dva odgovora na istu temu. Kada bi neki učitelj pisanja svojim učenicima dao domaći zadatak da napišu priču/kratki roman kojima bi teme bile žudnja i opsesija, potera za predmetom te opsesije, ljubomora, strasti, iracionalno, dramatične posledice do kojih ta opsesija dovodi, među mogućim rešenjima bi bila i ova dva romana. Zapravo sam čitajući „Ključ“ razmišljao o „Tunelu“. Preporučio bih čitanje ova dva romana naporedo; nisu obimni. Meni je bliži “Ključ” kao književno rešenje a ostaje da obrazložim zbog čega. Naravno, u pitanju su čitalački afiniteti i ono što očekujemo od književnosti. Ne sporim da su oba romana veoma dobra.

Da se podsetimo sižea romana „Tunel“. Na izložbu slika Huana Pabla Kastela je ušla i žena, zove se Marija, koja se zagledala u jednu njegovu sliku i pokazala znake da je prozrela njenu skrivenu, metafizičku poruku. Ovde odmah vidimo jedan koncept umetnosti kojemu sam nesklon: umetnik je genijalni korespondent sa svetom ideja koje prenosi publici. Kako god, kad je umetnik shvatio da je ona razumela ideju njegove slike, počinje opsesivno da je progoni jer misli da će u sjedinjenju sa njom prekinuti svoju samoću i ostvariti idealnu ljubav. Avaj, umesto toga on sve više shvata da tu osobu ne može dokučiti; ona mu izmiče a on razdiran strastima zbog ljubomore ubija na kraju i nju i to svoje suštastvo sa slike. Zatim, u nekakvom azilu ili zatvoru do kraja života meditira o sudbini.

Pogledajmo kako je to urađeno u romanu „Ključ“. Već kod Sabata imamo jasne naznake da se ovde radi o problemu komunikacije. Huan Pablo Kastel očajnički pokušava saznati nešto više o Mariji, o prirodi njenih odnosa sa drugim osobama koje se spominju u priči, o prirodi njihovog vlastitog odnosa. Ali se problema komunikacije ne postavlja kao centralno mesto mogućeg značenja romana. Sabato, zapravo, postulira njenu nemogućnost; iz koje dalje sledi destruktivnost glavnog aktera. Kod Tanizakija imamo potpuno istu pripovednu shemu ali stvar je postavljena na drugačiju osnovu. Šta je ono što se među partnerima komunicira? Kod Sabata mi se čini da je nekako način pripovedanja suviše jednolinijski. O Mariji saznajemo samo onako kako je dato kroz iskaze slikara Kastela, ali da bi stvar zaista bila ubedljiva nedostaje neka vrsta objektivacije. Treće lice pripovedanja bi bilo ubedljivije; da se pisac samo bio usudio izaći iz Kastelovog autističnog Ja. Kod Tanizakija, pak, imamo oba aktera koji govore. To se ispoljava tako što oni pišu dnevnike. Ta forma dokumenta, prezentacije sadržaja na način koji uključuje čitaoca istraživača mi je ubedljivija. Treba ovde imati u vidu jednu bitnu razliku; jednu od mnogih kada su Japanci u pitanju u odnosu na zapadnjake. Mi se, recimo, stidimo golotinje ali se međusobno možemo cmakati po ceo dan; spontano i slobodno izražavamo emocije. Dok oni, s druge strane, imaju mnogo manje tabu golotinje, ali im je veoma strano preterano ispoljavanje emocija. U tom smislu su mnogo zatvoreniji.

Tanizakijev roman mnogo više ubacuje sociopsihološki i kulturno-društveni kontekst u igru. Roman je zapravo književno-psihološka studija jednog bračnog para, a bočno se ubacuju drugi akteri koji čine njihove odnose složenijim i doprinose da cela priča bude realističnija. Oni su dugogodišnji bračni par; spojili su se na neki formalno-ugovoreni način. Znamo da on nju voli a ona njega ne; više ga poštuje iz osećanja dužnosti. Glavni ženski akter se zove Ikuko. U jednom trenutku on nju počinje da progoni tako što joj nameće besomučno iživljavanje seksualnih praksi što mu ona sve poslušno udovoljava dok u jednom trenutku i sama ne počne ispoljavati svoje želje. Dalje se, kao i kod Sabata, u igru uključuje i ljubomora koja je sastvani deo opsesije muža. Perverzija njegove strasti je upravo u tome što sve vreme teži da bude ljubomoran kako bi dolazio do svojih seksualnih ekstaza. Veoma ćete pogrešiti ako pomislite da je ovo neki lascivni roman. Gospodin Tanizaki je jedan veoma rafinirani pisac. Proveriti moje reči! Nema tu ni jedne nepristojnosti. Ono čime se ovaj roman bavi su opsesija i žudnja. Ovde se o žudnjama govori razborito a o sezualnosti sa jasnćom i spontanošću, kao kada govorimo o bojama i uočavamo nijanse. S druge strane, opsesija je mračni i potpuno iracionalni element; nešto što vodi do vrhunca dramatičnosti. A gde je tu seks? Ovde je skoro sve u vezi seksom ali je to samo spoljna strana. I seks je poslužio da se tokom čitanja sjajno zabavimo. Problem sa opsesijama je, čini se, taj što su one dosadne pa je i realizacija opsesije Tanizakijevog glavnog aktera jedan sekusalni čin koji se ponavlja na besomučno isti način uz mala odstupanja i iskluznuća koja dovode do toga da sve na momente postaje ludo smešno. Iako kraj možda neće biti takav. Došao sam do podatka da su elementi ovog romana biografski, tj. da je autor sâm imao sličnu emotivno-ljubavnu situaciju. Moram priznati da mi je u to bilo teško poverovati jer njegov junak ovde potpuno silazi sa uma.

Prelaz na elemente zapadne kulture u ponašanju i oblačenju glavne akterice (zove se Ikuko) deluje mi zaista bizarno-čudno što sasvim lepo, s druge strane, prati i dramski razvoj situacije i dodaje na humoru priče. Vidimo ovde sa koliko zebnje Tanizaki razmišlja o modernom Japanu, kao i neobičnim efektima koje je to mešanje uticaja stvaralo u kulturi svakodnevnog života. Kako sam rekao, forma njihove razmene su dnevnici koje pišu ali tako da se međusobno špijuniraju; kradom čitaju dnevnike onog drugog. Iskorišćavaju oboje formu dnevnika, podrazumevanu iskrenost, kako bi jedno drugome slali određene poruke. Nezvanično sam ti rekao, nezvanično sam ti rekla. Znači to su manipulativna sredstva, ali ipak jedini najmanje lažan način njihove komunikacije. Sve ostalo je pretvaranje, igranje uloga. Ključ ili Tunel? Kod Sabata značenjski okvir je potpuno metafizički. Tunel je prilično jasna aluzija na Platonovu pećinu senki, a junak je zaglavljen večno ostao u tom prolazu ne doprevši do svetlosti svoga suštastva. Racionalno rešenje za taj problem Sabato jednostavno ne daje. I glavni junak Tanizakijevog romana (ne navodi mu se nigde ime) je potpuno iracionalan kao i Huan Pablo. Ključ se, pak, odnosi na nešto što se može odgonetnuti. Ključeve međusobne komunikacije svakako drže partneri, pisci dnevnika, u svojim rukama. To je jasno. Jasno je takođe da ne moraju želeti uopšte da se sporazumeju. Ali to je upravo stoga što se oni ne žele sporazumeti a ne zato što se komunikacija smatra nemogućom kao kod Sabata. A načelno gledano, njihova situacija je u potpunosti objašnjiva primenom nekog od ključeva racionalne misli. Na kraju još treba reći da je kao i kod Sabata ovaj roman napisan u minimalističkom, škrtom maniru; rečenice su jasne, ali bez preteranih ukrasa i ostaloga što bi meni, možda, više prijalo u prozi. S druge strane, roman “vuče”; lako i brzo se čita.