Vrbe, zbirka priča - Aldžernon Blekvud

 

prevod: Sava Kuzmanović

Moram reći da je ovo horor gde sam se zaista "smrzao". Horor koji "radi" u glavi i još proizvodi efekat naknadno. Kod Henri Džejmsa smo imali jednu upitnu, iskvarenu perspektivu; kod Džekson smo uveli višestruke iskrivljene perspektive koje nisu sasvim autonomne, kuću kao aktivni agens percepcije stvarnosti, društvene strukture i ličnu istoriju kao izvor tegobe i neuroze. Međutim kod Blekvuda se javlja jedan novi daleko više preteći nivo straha: šta ako ljudska perspektiva nije jedina moguća!? Da bih objasnio svoj sud i raspoloženje moram dati minimalno materijal ovih priča. Ima ih tri. Redom:

1. Vendigo - Grupa lovaca i rančera traga za bizonima i mora širiti svoje stanište. Oni se otiskuju u nepoznate, nepregledne divlje predele u potrazi za izvorom hrane i preživljavanjem. Tamo će neki od njih doživeti zastrašujuće iskustvo

2. Vrbe - Ploveći Dunavom početkom prošlog veka, dva putnika avanturista, polako izlaze iz naseljenog prostora, civilizacije, Dunav se razliva u krakove i u toj ravničarskoj pustinji razliva svoj tok formirajući privremena ostrvca. Mnogo mesta bez zaklona. U jednom trenutku za putnike će se postaviti pitanje golog preživljavanja. 

3. Silazak u Egipat - Grupa naučnika prepušta se svojojj opsesiji egipatskom kulturom i prošlošću tako što se žele povezati sa njom putem okultno-mističnih rituala i pri tom žele proširiti krug pristalica. Međutim ono što prošlost jeste i što želi od njih ne mora biti sasvim isto onome što su od nje očekivali.

Dakle, kod Blekvuda je horor susret sa jednom vrstom neizmernosti. Ona se otvara u prostoru ili, kao u trećoj priči, u vremenu. Ovo sam najpre doživeo kao horror vaccui ili strah od praznine, međutim uvek je bila prisutna granična situacija. Radi se o napuštanju civilizacije i svih mogućih poznatih društvenih, običajnih i mentalnih normi i struktura. Ali, upravo je šireća perspektiva, veliko nepoznato, generator nekih sasvim novih vidova postojanja. Dobili smo, dakle, novu nad-perspektivu posađenu na jedan vrlo psihološki temelj: um ne trpi prazninu, nepoznati oblik ili strukturu. Iako poneki njegovi junaci pomeraju pameću ovde kliničko-psihološko objašnjenje ne zadovoljava. Susret sa nepoznatim silama rađa mit. I onda to mitsko objašnjenje "radi" u pozadini priče i čitateljevog raspoloženja. Drugim rečima, Blekvud svojim junacima izmiče tlo pod nogama i sprečava racionalno objašnjenje. Sa velikim nepoznatim oni će se možda suočiti putem kulta, rituala i tako pokušati da izađu na kraj sa  dimenzijama koje podjednako opčinjavaju koliko i zastrašuju. Njegovi junaci su zbunjeni, zastrašeni i zadivljeni istovremeno. Stari poredak prestaje da važi a mitotvorna ljudska svest pokušava utvrditi novi. Problem alternativne ontologije je, dakle, zamenio problem perspektive.   

Kod Blekvuda imamo naslućivanje stvarnosti viših nivoa. Naravno, on ih do kraja nikada ne imenuje. Ovo je deo strategije građenja priče, ali njegova proza nije ideološki preopterećena. Određena religijska, okultna ili kakva slična ideacija nije izgovor za narativ već su takvi motivi izrazito funkcionalni za priču, tj. narativno opravdani. 

Ono što me je takođe opčinilo kod Blekvuda jeste visoki poetski stil sa kojim on barata. Ne treba imati dileme: ovo je književnost na najvišem nivou. 

Recimo uzmimo sledeće: Blekvud barata opisima prirode. Međutim šta podrazumevamo pod opisom? Veran objektivan prikaz nečega što postoji i mora potpasti pod pravila misaone kategorizacije i sređivanja. Međutim da bi ovde opis funkcionisao on mora neodvojiv od generalnog tona kojim neka stvarnost odiše, a sa kojom se njegovi junaci egzistencijalno susreću. Drugim rečima, opis mora biti dat u smislu autentičnog doživljaja koji nadilazi pojedinca. 

Dakle, Blekvud nikada samo ne opisuje, on svojim opisom dočarava. I to radi krajnje vešto.

Sa ovim je u vezi i još jedna fascinantna osobina ovih priča. Njihova gradualnost. Do sada nisam čitao prozu koja bi ovako uspešno i dugotrajno (da ne kažem maratonski) gradirala osećaj straha. Strah zaista postepeno raste i raste kada se čita njegova priča. A pri tom još iznenađuje. Jer taman pomislite da dalje više ne može, a on vas iznenadi pa postane još strašnije! Takođe imao sam prizore ili scene iz priča koje su mi se vraćale i nakon čitanja. Blekvudov horor dakle radi u pozadini, naslanja se na neko čulo straha u nama. 

Naizgled jednostavno.  Ko se nije osećao izgubljeno, dezorijentisano u nekoj situaciji? Onda dolazi osećaj prisustva, nepoznate sile. Što bi Henri Džejms rekao, okrenuli smo zavrtanj za još jedan krug. Ali ne može od toga uvek ispasti dobra priča.  Blekvud za moje dosadašnje čitalačko iskustvo piše najubedljivije horor. (E. A. Po je van konkurencije, naravno) Sumnjam da će lako ustupiti svoje prvo mesto.