Prodavnica tajni – Dino Bucati (Zbirka priča)

 prevod: Cvijeta Jakšić

Namera mi je razvrstati fantastični materijal Bucatijevih priča po temama i motivima što će učiniti jasnijim  upotrebu njegovih pripovedačkih postupaka i ukazati na moguće pristupe tumačenju. Ova raznosvrsnost čini ove priče dodatno vrednim među draguljima svetske fantastike. U tom cilju prezentovaću određene kategorije. One nisu isključive što će reći svaka pripovest bi se mogla naći i u više drugih grupa ali, kada se nađe u jednoj specifičnoj znači da posebno naglašavam određenu poentu. Grupe su tu da nam pomognu kretati se u višedimenzionalnim prostorima Bucatijeve imaginacije i značenja. 

(1) Mitsko-fantastično

Sve počinje od mita pa i ovaj ogled. Najpre o antičkom mitu heroja. Izvanredni poduhvat je nešto što smrtnika odmah smešta u legendu. U priči "Napad na veliku povorku" ostareli vođa razbojničke bande nakon dugog vremena provedenog u zatvoru umesto da tavori prezren u svojoj nemoći pošto ga je banda zaboravila,  odlučuje da povrati slavu. Kao i u antičkom mitu to naglašava neposrednu bliskost smrti. Jer ako je povrat vremena nemoguć, moguće je, i dalje, mitsko nadvreme što u slučaju antičkog heroja znači borbu u kojoj se ulaže život. Uz izuzetak hrišćanskih parabola, ovo je jedan od ređih primera Bucatijeve zbirke priča kada neki junak zaista uzima svoju sudbinu u vlastite ruke i komparativno može poslužiti kao mera etičke ostvarenosti svih drugih junaka. Junaštvo je, dakle, kod Bucatija u samoj  toj nameri i stavu i, kao što čemo kasnije videti, u izbegavanju čekanja. Temeljni saodnos je onaj između mladog-bandita početnika i starog majstora što priči daje didaktičku komponentu. Za prosede fantastičnog je bitno uvođenje teme onostranog kao i niz sa time povezanih motiva kao što su besmrtni leteći konji i njihovi konjanici. Priču stavljam na prvo mesto radi isticanje bitne poente mogućeg tumačenja, a to je, logično, pozivanje na vrednosni dijapazon antičke književnosti radi  mogućih etičkih zaključaka. 

Zatim nastavljamo dijahronijski niz i dolazimo do srednjovekovnih mitova faustovskog tipa. Dva sjajna primera tog tipa su priče "Strogo poverljivo gospodinu direktoru" i "Začarani sako". U ovoj prvoj imamo i ranu obradu kasnije dosta popularne teme o ghost-writeru. Na dva načina i potpuno različito  je uvedena tema ugovora sa đavolom koja se ovde  približava našem modernom vremenu i njegovoj jurnjavi za novcem. Problem zla će biti suptilno uključen u raznim Bucatijevim pričama ali ovde je mitski ekspliciran. U kombinaciji sa nekim drugim svojstvima Bucatijeve proze u celini ovako dati motivi su takođe od značaja za moguće pravce tumačenja.

(2) Tipična gotička priča 

Pozno srednjovekovlje nas približava tipičnoj gotičkoj priči. Čitatalj-ljubitelj ovog žanra će naći sve najbolje postupka u priči "Miševi". Svojevrsna haunted-house story. Ove priče se bave raznoraznim rezidentima takvih nastambi. Miševi, naravno, direktno asociraju na vampire. Znamo da se grof  Drakula  družio sa ovim životinjama. Tu su nepoznati prostor kuće koji doprinosi dramskim čvorištima radnje, pokušaji miševa da zagospodare, ali takođe i neobičnost motiva njenih 'običnih' stanara. Ponovo: tajni odnos sa zlom i motiv čekanja. I, naravno, tu je jedan gost sa strane koji treba da posvedoči neobičnom slučaju zaposednute kuće i njenih stanara na način objektivnog posmatrača. 

(3) Snoviđenja i slutnje

Najveći pisci sažimaju u svojim delima iskustva celokupne svetske književnosti. Zato ovde navodim jednu veoma jasnu grupu koja se može povezati sa Kafkinom (1883 - 1924) atmosferom i motivima. Sa njime ga povezuje Minotaurov lavirint koji dobija strukturu otuđenih institucija. I povezuje ga osećaj teskobe i zebnje metafizičke provenijencije. Naslov priče "Sedam spratova" ilustrira upotrebu jezika u fantastičnom žanru kako ga je opsežno izložio Cvetan Todorov u svome "Uvodu u fantastičnu književnost" (o njemu ću još kasnije). Ako kažemo da nekoga "vuče zemlja", znači da je veoma bolestan i možda će umreti. Od ovog straha od smrti koji je došao do jezičke strukture Bucati pravi pripovednu konstrukciju. Ovde se opisuje košmarna bolnica u kojoj pacijente smeštaju od vrha prema dnu, već prema stepenu njihove bolesti. To je snoviđenje otuđenja savremenih institucija. Nešto vrlo slično je dato i u priči "Bolnička pitanja" u kojoj birokratska institucionalna zavrzlama postaje bukvalni lavirint u kome se mora odigrati uspešno da bi se spasao nekome život. (ovu priča sam takođe smestio u pododeljak 'strava svakodnevice').

Značajnu meru kafkijanskog kompleksa krivice naći ćete u priče "Kraj  sveta" u kojoj se opisuje ispovednik koji u poslednjim trenucima  pred propast sveta i Sud ispovedajući hiljade drugih ne može naći ispovednika samome sebi. Dakle, veza sa Kafkom je očigledna samo što je košmar prebačen iz jevrejskog u katoličko-hrišćanski kontekst.

Takođe, dve kafkijanski atmosferične priče su "Kapljica" i "Bubašvaba". Sve je moguće pa i to da u zabačenim oblastima ljudske egzistencije postoje kapljice koje se penju umesto spuštaju - slivaju; i tako zagorčavaju život stanarima jedne zgrade. U ovoj drugoj priči se ponovo uvodi problem (neimenovanog) zla. Napola zgažena bubašvaba  proizvodi košmar jednoj ženi. Neuobičajeno povezivanje uzroka i posledice školski je primer primene magijskog realizma. 

(4) Egzistencijalna strava svakodnevice

A štošta iz ove grupe, pak,  podseća na fantastični realizam Hulija Kortasara (1914 - 1984). Po nečemu je slična prethodnoj grupi ali ovde fantastično proizilazi iz srca svakodnevnog. Kada se tako postupi onda se stvarnost derealizira ili se ide u pravcu političke parabole i satire. Težišne slike su ipak u dnevnom iskustvu a ne u oniriji. Govorimo o nizu uobičajenih situacija kao što to, nažalost, može biti i rat. U priči "Ogrtač" majka očekuje sina da se vrati iz rata.  Jednoga dana sin zakuca na kućna vrata ali njegov ogrtač koji on ne sme skinuti prikriva bolnu i nepremostivu provaliju koja se među njima otvorila. Tako se jedno jezičko sredstvo (ogrtač, prekriti, prikriti, pokriti) upotrebi da bi se stvorio nadrealni efekat koji otkriva bolna očiglednost situacije: ratovi ne vraćaju majkama njihovu decu! Priča "Bolesni tiranin" otkriva nagonsku dimenziju borbe u srcu stvarnosti. Nagoni su iracionalni. Nekoliko slabih pasa u čoporu napada jednog većeg kućnog ljubimca dok ga njegov vlasnik izvodi u šetnju. Nagoni su iracionalni, ali su postavljeni u okvir civilizovanog (urbanog) . Kontrast civilizovano - nagonsko devalvira doživljaj naše civilizovane stvarnosti dok upotreba ključnih reči kao što je 'tiranin' otvara mogućnost tumačenja koja ide u pravcu političke parabole. Nedvosmisleno je politički konotirana i priča "Jaje". Siromašna služavka  prošvercovala je svoje dete na uskrušnju proslavu za decu bogatih kako bi i njeno dete pronašlo jaje (vrsta dara, u kartonskim jajima se nalaze pokloni za decu). Drugo dete joj otima to jaje; zatim i majku i dete izbacuju sa zabave jer im nije tu mesto. Razgnevljena, dugim siromaštvom ponižena majka dobija natprirodne sposobnosti i traži pravdu za svoje dete; sveti se i kažnjava krivce. Podsetiće se oni koji su čitali Stivena Kinga (1947 -) na njegov roman "Keri". Samo što za razliku od "Keri" ovo nije tek iživljavanje bogatih tinejdžera već razorna kritika društvene nepravde i socijalnih razlika. Kao i u prethodno spominjanoj priči ona smešta nagonsko u sferu civilizovanih i građanskih, tj. političkih formi organizovanja. Političko je time iz sfere kulture prebačeno u sferu animalnog i nagonskog. Zato je ovo politička parabola. Potrebno je, znači, upotrebiti sredstva fantastične književnosti kako bi se proširio semantički okvir tumačenja realiteta. Priča je uočljivo korespondentna i sa našim vremenom. 

A pitanje proširenja opsega tumačenja je jedan od ključnih postupaka fantastične književnosti. Moramo problematizovati svakodnevno iskustvo. Kao u priči "Miševi". Poruke su protivrečne: 'Miševa ima!'...  'Miševa nema!'...pa opet 'Miševa i ima i nema'. A kakvi si stavovi vlasnika kuće prema miševima? Miševi su metafora za određeni temeljni problem ustrojstva neke strukture. Nešto trulo, kriminalno, lopovsko, štetno. Na kraju dolazimo do zaključka da onaj koji drži moć tumačenja stvarnosti ima neki odnos sa miševima; nevažno da li su oni stvarni ili nisu. U smislu političke parabole njegov savez sa miševima postaje činjenica političkog reda. 

Pitanje perspektive je jedan od gradivnih postupaka fantastične književnosti. U priči "Ipak kucaju na vrata" stanari jedne kuće se sve više suočavaju sa vestima o neposrednoj opasnosti. Popustila je brana, voda može doći, poplaviti, uzdrmavaju se temelji. Ipak vlasnica kuće istrajava da se ništa napolju ne dešava. Postavlja se pitanje zašto ona na tome insistira? Ova iracionalna motivacija podržana poricanjem kao u priči "Miševi" uvodi problem zla preko zagonetne motivacije akterke. Ukoliko akterka nije umno poremećena (što nekako ovde nije verovatno) nemoguće je izbeći etičku (didaktičku) dimenziju problema. Ovaj postupak perspektive je jasno razradio pisac Henri Džejms (1843 - 1916) i zaposlio teoretičare književnosti.  U čuvenoj priči "Okretaj zavrtnja" imamo guvernantu koja je preterano zabrinuta za decu o kojoj se stara. Tvrdi da vidi duhove i neobične pojave u vezi sa njima. Ona je lice koje pripoveda što znači da su sva moguća sredstva posmatranja, zaključivanja i tumačenja u njenoj ruci. Ovo je pokrenulo mogućnosti višestrukih interpretacija i teoretiziranje o mnogobrojnim mogućnostima fantastičnog žanra da širi semantičke okvire stvarnosti. 

I konačno, jedna od priča koja svedoči egzistencijalnu stravu je i "Nešto što počinje na L". Kao što rekoh, onaj ko tumači stvari, na neki način upravlja njima.  Priča tretira problem stigme (društvene obeleženosti i proskripcije) a jedan razgovor će potpuo izmeniti sudbinu glavnog aktera. Kod njega će doći policajac i lekar. Reći će mu da ima lepru i da je izopšten iz društvene zajednice. Početak i kraj njegovog dana koji se opisuju tvore zajedno fantastični kontrast egzistencijalne strave. Osim što u književnosti često raspravljamo  o sudbini, zapitajmo se kako se upotrebljava u ovoj priči simbolička moć. Nekoliko izgovorenih reči sa pozicija realne moći mogu potpuno izmenti ljudski život. I kao rezultat toga glavni akter stavlja zvono oko vrata da upozori zajednicu na opasnost (da mu ne prilaze) i napušta grad. Žil Delez (1925 - 1995) nas upozorava: "Ne postoje reči koje imaju moć, nego samo reči u službi moći."

(5) Nadrealna pripovest

Razvrstavajući postupke fantastičnog, nadrealnom svojstvu bih dao posebni status. Jer ako razmatrajući probleme perspektive govorimo o konačnom okviru stvarnosti sa stanovišta objektivnog i racionalnog razumevanja sveta, kod nadrealnog ulazimo u sferu kompromisa sa zaumom. To je kao kada bismo u program podešavanja neke kompjuterske aplikacije izmenili 'default' i napravili nova podešavanja sa radikalno drugačijim posledicama. Onda ta nova podešavanja ulaze u vašu definiciju i doživljaj stvarnosti. I još nešto, postoji psihološki korelat: ljudi nisu često zadovoljni tim 'standardnim podešavanjima', oni žele da ih izmene bilo stoga što je njihova stvarnost prozaična ili što je teška. Kako bi bilo kada bi neki elementi bajke bili deo naših života? Hajde da verujemo u tako nešto. Ovde, naravno, samo za potrebe priče. Ako izmenimo malo parametre sile teže, moguće je baciti se sa vrha nekog grandioznog solitera i ceo život blaženo padati kao u priči "Devojka koja propada". A u priči "Ajfelova kula" pripoveda se o fantastičnoj sekti graditelja koja sakrivena pod jednim oblakom želi da u nedogled nastavi zidanje Ajfelove kule. Zvuči kao apokrifna priča u srcu nesigurne stvarnosti. Mnogi veruju da o tome kojim pravcem se  kreće civilizacija odlučuje mala grupa ljudi. Nikada nismo manje verovali zvaničnim istinama niti ikada tržište alternativnih svetonazora bejaše veće. Tako da su teorije zavere  često i deo fantastičnih pripovednih zapleta.  

Ovde valja ukazati na razgraničenja koja je postavio Cvetan Todorov (1939 - 2017). Fantastični žanr je nestabilna forma. Ona počiva, kao što je gore isticano, na nesigurnoj pretpostavci karaktera događaja koji se odvijaju pred nama. Potrebno je utvrditi da li oni imaju realno obajašnjenje, utemeljeno na zakonima racionalnog viđenja i tumečenja sveta ili uvodimo fantastični i razumu nedokučivi momenat. Ti fantastični momenti dozvoljavaju određene pravce tumačenja. Fantastični žanr je granični i nalazi se negde na sredini između dva druga interpretativno stabilnija tipa. S jedne strane  je žanr čudnog. Čudno je nešto neubičajeno ili bizarno ali u osnovi racionalno objašnjivo. Recimo onaj koji često vidi leteće tanjire naprosto može biti u stanju psihičkog delirijuma. Istina, postoje primeri kada to nije tako lako utvrdivo, kao ne primer kod spiritističkih medijuma ili raznih vrsta jurodivih...S druge strane, strast da se stvarnost vidi izobličena na način bizarnog, takođe može biti vrsta uzdrmavanja određenih temeljnih racionalnih i antropoloških pretpostavki našega sveta. Na drugom polu, pak, je čudesno (natprirodno). Ako se stvarnost proširi na religijski ili okultan način, onda smo opet došli do stabilnijih izvesnosti i nismo više u domenu fantastičnog. Važno je samo utvrditi jasno nadležnosti tumačenja. U ovom drugom slučaju zainteresovani mogu  kao nadležnog pozvati sveštenika, žreca ili kakvog šamana, već prema vrsti pripadajuće ideologije. 

(6) Topos vremena i Tatarska pustinja

Priče u ovom odeljku preporučujem kao produžetak i produbljenje glavnih problema "Tatarske pustinje". Pustinja je granični prostor do kojega se stiglo. A zapravo granice nema. U priči "Sedam glasnika", nekoj vrsti metafizičke bajke, mladi princ se uputio da istraži svet ka krajnjim granicama velikog kraljevstva svoga oca. Što više on odmiče, veza sa njegovim poreklom postaje sve dalja. Povremeno, utvrdivim redom, princ šalje glasnike  ocu u centar svoje zemlje a poigravanje brojevima, broj glasnika (7) i pravilnost intervala koji su sve duži i duži zapravo potvrđuju umesto da odbace koncepciju fantastičnog (snolikog) vremena. Ti glasnici su jedina veza sa njegovim poreklom, prošlošću i ličnim životom. Dok najzad princu ne postane jasno da glasnika više neće biti i da se onaj poslednji koji odlazi neće vratiti. Zapravo, kraljevstvo njegovog oca i nema granica. A princ se upravo kao i Đovani Drogo zaputio u pustinju čiji se kraj ne može nazreti i od kuda ne dopiru nikakve vesti. Vreme kao da potvrđuje Zenonove paradokse, priču o Ahilu i kornjači; literarna igrarija koja dosta podseća na slične motive koje je u svojim pričama koristio H. L. Borhes. O toj metafizici istorijskog vremena govori i priča "Ratna pesma". Carstvo na vrhuncu moći i još širi svoje granice; spolja su osvajanja, stalno neki rat a taj hronicitet se subjektivno prelama. U vezi s ratom je sve život-smrt-pobeda-poraz-pobeda-poraz-smrt-smrt-smrt-život-pobeda-poraz-pobeda-pobeda-pobeda-pobeda-pobeda-PORAZ. Naslućujete!? Kontaminirali smo tzv. istorijsko vreme idejom sudbine. Pravilnost i uniformnost kretanja više ne izazivaju izvesnost nego strah.  Jer sudbina je psihološki korelat moći koja želi zagospodariti vremenom! Koncept kretanja biva zamenjen konceptom neumitnosti . Zbog čega se carstvo širi a sa fronta sve više stižu vesti da njihovi ratnici pevaju tužne pesme? Zato što se i ti ratnici kreću ka nekakvoj granici a nailaze na pustinju; granice nema. "Dubok je bunar prošlosti", rekao bi Tomas Man. Da bi se utvrdio tok istorijskog vremena potrebno je utvrditi težišni trenutak. Ali tog trenutka kod Bucatija nema. To se najbolje vidi u priči "Nešto se desilo", kojoj dajem alternativni naziv 'imenujmo trenutak'. Putnici se kreću u jednom vozu koji ide daleko ka (naravno) granici; voz ubrzava ali ne staje ni na jednoj stanici. Zapravo se brišu sve reference značenja temporalnosti. Istovremeno putnici uočavaju  da se spolja odvija neka katastrofa i da svi idu u suprotnom smeru. Nažalost, oni niti mogu utvrditi trenutak, svoj položaj na istorijsko-geografskoj mapi,  niti pak celinu, smisao vremena. Jedino što  uočavaju je neki gubitak i s njime povezani strah (u ranijim odeljcima elaborirano); zato što voz označava pojam strukturisanog a ne haotičnog vremena. Možemo reći da se ovim postupkom uzdrmavaju mitska težišta istorijskog kretanja. Tako se priča "Ratna pesma" može čitati kao vrsta umora velikih imperija i predosećanje njihovog zalaska, a opet ove i druge slične priče se mogu čitati i kao vrsta političko-istorijskih parabola. 

Bucati je majstor da istu ideju izrazi na obilje različitih načina. Zato možemo ovde slobodno govoriti o bucatijevskom poimanju vremena. U prilog ovoj tvrdnji navodim priču "Kolumbar" koja u potpunosti sledi paradigmu romana "Tatarska pustinja". Kapetanov sin jednog dana sa palube broda vidi kako se među valovima pomalja kolumbar. To je neka vrsta ajkule, verovatno zabeležena u nekom od rečnika fantastične zoologije. Liči na ajkulu. Dečak se zove Stefano Roi. Stefano kaže ocu da ga neko neobično biće prati iz dana u dan na putovanjima. Drugi mornari ne vide ovu ajkulu. Tada se otac sneveseli i ispriča mu jednu gatku koja kaže da će kolumbar  uvek pratiti mornara koga odabere dok ga ne uništi pa zato otac predlaže sinu da se mane mora.  Gatka je, a to je važno uočiti, pripovedno-mitska struktura koja prethodi vremenu ili samoj ideji vremena. Stefano će baš kao i Đovani Drogo ceo život ipak provesti kao mornar u bliskom kontaktu sa smrću. Ono što je ovde, međutim, važno jest opsesija. Jer Bucatijevi junaci ne slede vreme nego svoju opsesiju kretanja ka ništavilu. Opsesija je ono što usmerava individualno kretanje unutar zadatih struktura. A utvrdiv je i karakter tih opsesija: Stefanova opsesija kolumbarom, Đovanijeva pustinjom,  glavnog junaka iz priče "Miševi"  miševima; kao što su se i ratnici iz priče "Ratnička pesma" uputila ka predmetu svoje opsesije a to je smrt; samo što "gospodari vremena" još uvek nisu shvatili da se ulaganjem smrti u temporalno ne proizvodi zdravlje imperije nego njen usud. Uglavnom, iz priče u priču moguće je utvrditi tajnu vezu između nekog od aktera sa predmetom svoje opsesije. To je uvek nešto iracionalno: može biti smrt ili neko tajno zlo, već prema tendenciji parabole koja se može čitati u konkretnoj priči. 

Da bi se dalje elaboriralo ovaj metafizički problem vremena, a isto tako tumačenje usmerilo ka religijskoj paraboli moguće je uočiti  paralele sa Bajkom o uspavanoj lepotici. Lepotici su kao i Stefanu proricali sudbinu. Dobre vile su je sve redom blagoslovile ali je tu bila i jedna zla koja joj je ispričala gatku da će princeza umreti od uboda otrovnim vretenom. Vreme se u tom trenutku zamrzava a neko dalje nastavlja gatku: usnuli dvor i princezu će jednog dana probuditi Postojani Princ. I zamrznuti trenutak u vremenu će nastaviti svoj srećni vremenski tok. Da li je moguće zaustaviti vreme? To se ne može kod Bucatija ni zamisliti. Videli smo da takav pokušaj samo proizvodi egzistencijalnu stravu. Zato je zanimljivo tumačenja Bajke o uspavanoj lepotici argentinskog književnika Alberta Mangela (1948 - ). On se poziva na Svetog Anselma Kenterberijskog (1033 - 1109) i njegove pouke o običajima u raju. Sveti Anselmo kaže da smrt (samrtni san) zaustavlja vreme dok vreme živih spavača tokom običnih zemnih noći teče i oni su u stanju čekanja  trenutka kada će se probuditi i izaći iz te čekaonice. A Mangel se dalje pita: da li lepotica spava u raju ili u paklu? Raj je punina trenutka, beskonačna sadašnjost izvan vremena. Kada bi princeza bila u raju, ona se nikada ne bi mogla probuditi jer je nemoguće prekinuti trenutak beskonačne sadašnjosti; tako da je verovatnije da boravi u čekaonici. Dalje Mangel kaže da ona iz te čekaonice ne bi mogla izaći kao lepotica nego kao starica. Kratko: vreme je prohujalo iako se u čekaonici ništa nije dogodilo. Možda je upravo to i odgovor na pitanje zašto su Đovani i Stefano zaljubljeni u ništavilo. No Mangel ostavlja mogućnost i za drugo rešenje koje zaobilazi ništavilo i ovde ću ga direktno citirati: 

"...Ona ima i drugu opciju. Ona može da odbaci kletvu, odbaci blagoslove, odbaci usnule dvorane, odbaci kršenje etikecije svojih roditelja, odbaci Postojanog Princa. I oponašajuči Ibzenovu Noru i Andreu Karlu Laforet (dvoje od docnije lepotičine dece), može da zalupi vrata Začaranog Zamka i suoči se sa svetom široko otvorenih očiju..." (Alberto Mangel, Bajkovita čudovišta)

(7) Hrišćanska parabola

Čitav jedan niz priča čvrsto smešta Bucatija u katoličko-hrišćanski kontekst i one same se u potpunosti hriščanske parabole. U priči "Pas koji je video boga" pripoveda se o jednom svecu koji boravi na planini pored malog mesta i još jednom junaku kome je testamentom zapoveđeno da mora činiti dobra dela. Čitavo mesto vremenom postaje opsednuto tajanstvenim starcem i njegovim prisustvom dok stanovnici postepeno počinju  menjati svoje navike i ponašanje. Tek u ovakvom tipu priča vreme kod Bucatija poprima neki smisao. U priči "Sveci", priča se o  nastambama svetih ljudi na nebu dok oni nastavljaju da vežbaju vrlinu gledajući u nebeski okean koji je Bog. "Tanjir se spustio" daje pripovest o grupi vanzemaljaca koja se spustila pored jedne crkve da bi zatim ušli  u raspravu sa sveštenikom o religioznim običajima zemljana. U "Božićnoj priči" se obrađuje hrišćanska vrlina davanja i darivanja dok je suštinu svoga poimanja hrišćanstva dao u priči "Poniznost" . Dve poslednje priče bih predložio za neku antologiju hrišćanskih priča. Ovde je Bucati potpuno na terenu katolicizma, a da ima jasnu nameru kojom usmerava njihov vrednosni sistem vidi se već iz samih narativnih uvoda. Dajem primer iz priče "Poniznost". Na samom  početku priče se kaže ovako (povodom gornje rasprave o vremenu skrećem pažnju na samu završnu rečenicu citata): 

"Fratar po imenu Čelestino postao je isposnik i otišao da živi u srcu metropole, tamo gde je usamljenost srca najveća a božje iskušenje najveće. Jer predivna je snaga kamenih, peščanih i sunčanih istočnih pustinja gde i najzatucaniji čovek shvati sopstvenu majušnost u poređenju sa neizmernošću božjeg dela i s ponorima večnosti, ali još je moćnija pustinja gradova načinjena od mnoštva, od galame, od točkova, od asfalta, od električnih lampi, i od časovnika koji su se svi udružili i svi zajedno u istom trenutku istom trenutku izgovaraju istu presudu."

 (8) Liričnost kao vezivno tkivo Bucatijeve naracije

Dok se čita "Tatarska pustinja" sa svom svojom metafizičko-političkom problematikom ton je često onirično-liričan. To, osim nesumnjivog kvaliteta koji obogaćuje naš pojam 'bucatijevskog', daje njegovoj egzistencijalnoj fantastici jedan ton proživljenosti. Ova grupa priča nas takođe vraćaju tome velikom romanu i dodatno objašnjava njegovu emociju. Teško je ne pridati im svojstvo ispovednog i lično-proživljenog samoga pisca. Tako se u priči "Dva vozača" reflektuje iskustvo tuge za preminulom majkom. Slične naglašeno lirične su i priče: "Suvišni pozivi", "Zečevi na mesečini", "Sećanje na pesnika". Ali, možda najbolja, je priča "Grbe u vrtu". Opisuje se fantastični vrt oko jedne kuće. Kuća je očigledno pesnički self (sopstvo, ličnost), a vrt oko te kuće je područje u koje se urezuju egzistencijalna, imaginativna i prijateljska iskustava tokom celog njegovog života. Kako vreme prolazi vrt postaje i groblje sa odlaskom dragih ljudi. Ti grobovi su ožiljci, grbe o koje se pesnik spotiče. Jer je i smrt neizbežni deo ljudske egzistencije. A ja, u svojoj dilemi između Bucatijevih pripovednih početaka i završetaka, za kraj svog ogleda biram upravo završetak priče "Grbe u vrtu":

"Može se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti sam kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaći će se i sledeće noći i svaki put će pomisliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom žaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati."

Nestao – Egon Hostovski

prevod: Uroš Nikolić

"Svaki podanik vrši svoju dužnost...Mikroskopski mala uloga u okviru velike Uloge, predstava u Predstavi, čin u Činu...Gle, svuda su samo glumci, maleni glumci, a niko od njih nije režiser...kakvo olakšanje, kakva sreća, kakav spokoj proizilaze iz povinovanja zakonima mravinjaka i ponavljanja besmislenih radnji, jer smisao je samo u celini predstave koju sićušni glumci i njihovi gledaoci ne mogu ni izmeriti, ni pojmiti ni sagledati. 

Najednom mu se čitavo telo ukočilo od straha i poznata zebnja dodirnula ga je svojim koščatim kažiprstom , zaslepljujući snop  svetlosti pogodio ga je u lice..."

Istorijska pozornica je postavljena ovako: Drugi svetski rat je završen,  Čehoslovačku "oslobodila" Crvena armija. Predsednik države je demokratski izabrani predsedni Edvard Beneš, a uz njega je ministar inostranih poslova Jan Masarik (sin čuvenog Tomaša). Oni su zbunjeni posmatrači svojih vlastitih malih uloga. A velke imaju da odigraju Klement Gotvald, komunistički premijer, i njegov ministar unutrašnjih poslova (a kojih bi drugih?!) Vaclav Nosek. Režiser je u Kremlju i još je živ! Ovo nije istorijski roman ali se sva ova lica spominju u romanu,  izuzev Režisera - to je suvišno. Jan Masarik je uz to i važan epizodista u priči i nosilac vrednosog idejnog okvira ove proze. Uzmimo da ovi sitni glumci još i naziru scenarij filma u kome dejstvuju ali se to ne može reći za većinu malih aktera prisilnih konzumenata rađajućeg totalitarizma. Ovo priziva egzistencijalnu ravan zebnje u kojoj se Kafka živo javlja pošto su svi u nekom lavirintu kome bi rado dali smisao. Imajmo u vidu da su totalitarni režimi uvek počivali na volji za znanjem, na zaokruženoj viziji sveta koju su onako u hodu podešavali u svojim istražnim  laboratorijama gde se to znanje usavršavalo.  Jednako tako sve je uniformisano, birokratizovano. Ovo "olakšanje i sreća"  povinovanju zakonima mravinjaka (savršeno uređenoj policijskoj državi) proističe iz česte zablude odustajanja od lične političke odgovornosti "malog" čoveka. A zadatak mu, istina, nije lak jer ako li se samo malo pokuša raspitati o mogućem smislenom izlazu iz tog lavirinta pa se još nekud svesno zaputiti, dodirnuće ga "koščati kažiprst zebnje" i "zaslepljujući snop svetlosti" u nekoj od gore spominjanih laboratorija. Dakle vizija celine, stvarnost nalik košmaru, opsednutost idejom reda, nadstvarnost neuhvatljive istine uvlače kafkijanske motive u jedan politički zaplet. Fokus na tajni koji je dao mesta Kafki a isključio paradigmu istorijskog romana je razumljiv. Istorijski roman daje perspektivu celini, ima racionalnu pretpostavku razjašnjavanja delića prošlosti. Ovde, pak, ne znamo tačno gde smo. Imati pri tome u vidu da se sam političko-vremenski okvir u egzistencijalnom smislu aktera ne da sasvim razabrati. Oni žive u nečemu što je još uvek nekakva parlamentarna demokratija. I sve se dešava neposredno pred komunistički prevrat 1948. godine. Sa stanovišta ovog čitatelja, roman je uspešna realizacija slutnji i strahova njegovih aktera, prolegomena za jedno vreme u kojemu će Čehoslovačka biti do 1989. godine. Egon Hostovski je umro 1973. godine, u vreme kada je staljinistička era bila daleko od  okončanja. Sve u svemu, ovo je jedan veoma uspešan politički i kafkijanski roman. Stvarnost je provizorna, a u srcu politčkog lavirinta je nedokučiva  tajna; životi su provizorni, a enterijeri klaustrofobični. U recenziji za srpsko izdanje ove knjige se s pravom kaže da je ovo jedna odlična kombinacija Franca Kafke i Grejema Grina. Kada se tako Erik Bruner jedan od najvažnijih likova romana nađe kod istražitelja Matejke dočekaće ga udobna, intimna atmosfera za ispovedanja, uz alkoholna pića, ambijent prvih iskaza u neobaveznoj atmosferi, ali: 

"...Erik primeti da se prostorija začuđujuće izmenila. Istini za volju, i dalje je bilo toplo, svetlo i prijatno, ali samo unutra. Iza njega, iza tih jedva uočljivih vrata koja su se nečujno otvarala, nalazili su se neljudi, prikaze bez pola koje govore jezikom mitraljeza i koje svakog trena mogu ući i narušiti prividan sklad koji je vladao u kabinetu...Ne, ovo nije običan kabinet sa slikama i cvećem i ukusno raspoređenim stolicama i stolovima. Ovo je predvorje nepoznatog kontinenta s kojeg stižu glasnici neopisivog znanja i moći, istovremeno ružni i lepi, surovi i privlačni. Nema svrhe pretvarati se..."  

Kasnije će na više mesta ovi službenici biti poređeni sa insektima (motiv mravinjaka, kolektivne nedokučive svrhe). A sreća i spokoj (iz prvog citata) koji proističu iz pasivnosti, nedelanja? Da se lepo svi mi sakrijemo pod kamen i pustimo politici da ostvaruje svoje čudnovate svrhe? Ali ne biva to tako...Jer kada vas pozovu iz "osmog odeljenja" (red, sklad, numeracija) ima da se pojavite. Taj čudan paradoks totalitarnih režima: uništavaju vašu političku ličnost (za početak) ali ćete u totalitarnom pozorištu istine svi učestvovati. Njena sugerisana "objekivnost" stvara se efektom njene raspršene sveprisutnosi. Niko ne zna tačno gde je iako se veruje da postoji: mistika totalitarizma. I pošto ovo nije istorijski roman, žanrovski je otišao u nešto što je između političkog i špijunskog trilera. Od političkog i špijunskog prosedea uzeo je zapletenost, intrigu, političke momente, zagonetku, dvosmislenost aktera i njihovih delovanja, motive uniformisane moći i avanturu. Ali ne samo to; on snažno egzistencijalno situira aktere ovoga romana. Oni su srećni ili češće nesrećni, u svojim različitim ljudskim, profesionalnim i drugim tegobama, a onda ih neko ubaci u politički triler u kome radije ne bi učestvovali. Pri tom, moraju se u takvom prostoru kretati, a svaki pokret izaziva nepredviđene posledice. Tako i ovaj triler pozajmljuje od motiva magijskog realizma. Opresivna priroda režima u nastajanju daje prostora takvom njihovom romanesknom razvoju gde se motivi, unutrašnji svet, moguća mreža odnosa i ciljevi kojima teže, otkrivaju postupno. Pomislili biste da ovako građeni likovi moraju biti tipizirani ili površni, žrtvovati dubinu zanimljivosti zapleta. Ali nije tako. Izuzetno su dobro egzistencijalno situirani! Ključ za uspeh su po meni i ovi činioci njihove dinamičke strukturacije: (a) postojanje jakih dobro profilisanih glavnih likova, (b) postojanje ključnog negativnog lika, (c) nekoliko veoma jakih i za idejnu poruku bitnih epizodnih likova, (d) epizodisti u funkciji zapleta, opšteg ambijenta ili determinatori drugih važnijih likova (e)  dobro postavljeni i u mreži odnosa dobro situirani "žanrovski", tj. za formu trilera očekivani likovi(f); zatim enigmatski likovi koji usmeravaju čitateljska očekivanja (g), a ovome možemo dodati i nekoliko jakih ženskih likova koji doprinose pojačavanju emotivnog ustrojstva i životnosti egzistencijalne situacije glavnih likova dok istovremeno razblažavaju "mušku" atmosferu špijunskog okvira priče (h). Ovde ću dati skicu te mreže likova, spomenuti njihovu motivaciju i funkcije u priči sa naglaskom na one aspekte koji pojačavaju idejno-vrednosni okvir prozne celine. Iz njega se može samo naslutiti zamršeni zaplet a želim podstaći radoznalost budućih čitatelja. Inače, samu fabulu je skoro nemoguće prepričati jer ima više fokusa razvoja priče od kojih su neki samo prividni. Takođe, pisac je zadovoljeno načelo ekonomičnosti jer iako ima dosta aktera, oni se međusobno motivaciono dopunjuju, jedni druge objašnjavaju, a niz sporednih ili epizodnih likova su formirani na jasnom fonu glavnih. Dakle, sam njihov sažet pregled naslućuje kakva nas zanimljiva priča očekuje:

-Erik Bruner (a), antijunak ali ne i negativni junak, radnik u Ministarstvu spoljnih poslova. Čovek bez uverenja i u porodičnom životu nesrećan. Zaslužio je da mu se posveti roman koji bi tematizovao taj njegov emotivno-sudbinski čvor bez bilo kakve politike  ali evo pisac ga ubacio u politički triler. U Komunističku partiju ušao da bi se u vihorima politike "sakrio pod kamen" ali u njegovom slučaju ne uspeva. Nezadovoljan u braku i željan da se nekome ispovedi. "Neporecivo je nesrećan...Šta je naumio taj poniženi čovek? Šta hoće, šta se u njegovom iščašenom mozgu dešava?..."

-njegov kolega Hušner, tihi pratilac, žbir "sa ljudskim likom" (e) a prate ga nekolicina sličnih epizodista: konobar Antonjin, Ivan Pazderka (ubeđeni boljševik), izvesni Kapoun kojega kriju u Pragu, Olaf Arnesen (norveški konzul) Njihov status je dugo  nejasan a njihova uloga u priči se postupno otkriva i jasno funkcionalizira.

Oldrih Borek (a) - novinar čovek izrazitih ali sumnjivih  uverenja i kao takav praćen; sumnjiv i zbog ljudi sa kojima se druži. Erikova potpuna suprotnost

Pavel Kral (a, g) - nigde direktno ne izlazi na scenu ali je stalno prisutan, motivator drugih aktera. Novinar koji treba otići na rad u inostranstvo ali zbog svojih uverenja sumnjiv. Njegov neizvesni odlazak iz zemlje je za njega od odsudne važnosti i da bi pomogao bolesnoj usvojenoj kćeri.

-jaki ženski likovi koji upotpunjuju emotivne i lične okolnosti glavnih muških aktera ali su sami date celovito, uobličeno (h)

-Olga Bruner, melanholična Erikova supruga. Život je izneverio ali ona nije izneverila Erika. Nekadašnja Pavelova ljubavnica.

-Irena Borek, Oldrihova neverna supruga, vesela i vedra priroda.

-Margareta Polinger, radi kao američki ataše za štampu u praškoj ambasadi. Zaljubljena žena. Strast je vodi u opasno politčko hladnoratovsko polje.

Glavni negativni lik, Matejka (b), iz moskovske škole. Islednik blizak vlasti, ambiciozan sa političkim ambicijama. Često viđena kombinacija u policijskim režimima.   

Zatim očekivani likovi političkog trilera (f). To su:

Džerald Morgan, pomoćnik američkog vojnog atašea. Njemu kolege iz sovjetske škole zavide. Kažu da je u stanju iscediti iz svoje žrtve sve moguće informacije a da ova ostane blaženo nesvesna da je temeljno isleđena. 

- i ponovo: Margareta Polinger, američki ataše za štampu.

Enigmatski likovi nejasnog statusa, nosioci intrige/zapleta (g):

ponovo spomenuti Pavel Kral i 

Stenli Džonson, trgovac iz Nebraske. On juri nekakav kofer, zaboravljen u Parizu pa dopremljen, pa ponovo izgubljen. U njemu su navodno ženske čarape. Smušen, izgubljen i prilično smešan čovečuljak. Za njega bi Džerald rekao: "Čuvajte se bezazlenih ludaka, opasniji su od najzagriženijih komunista". Ovaj roman ima dosta elemenata humora, ali onog pravog, i za ovu priču najprimerenijeg koji se samo uglom gledanja razlikuje od plača. 

Neki romani dobijaju na značaju u promenjenim istorijskim okolnostima. Tako nam se i hladni rat ovoga romana u intimnim dramama njegovih glavnih aktera čini bliskim u prošlosti a još bližim u budućnosti dok  na Balkanu 2022. god. osećamo nove vetrove stare imperijalne volje sa Istoka. 

Zato bih završio sa dva lika koji nose idejno-vrednosne aspekte ove priče. To su: (c)

Sveštenik, velečasni Jozef Dušan. Njegov je lik koncipiran  na spominjanoj binarnosti vera-znanje. Znanje je u rukama nove komunističke moći koja se sprema da prevratom "ubrza" istoriju i dalje sprovede istinu. Dušanova vera, pak, počiva na tradicionalnog religioznoj veri i veri u čoveka u slobodnom, demokratskom društvu. Čoveku se poverenje poklanja a kontrola nikada ne nameće. 

I, konačno, Jan Masarik, nosilac najvišeg vrednosnog okvira, do poslednjeg daha pristalica demokratskog poretka koji tone. Vredi navesti ove tužne reči koje izgovara u romanu: 

"...'Moj put svakako nije dug. Znate, Eriče, u poslednje vreme patim od nesanice i mnogo čitam. I tako sam u nekom prastarom časopisu pronašao članak koji me je zainteresovao. U njemu leži, čini mi se, ključ za ovo naše pasje vreme. Reč je o nekom naučniku iz Londona koji je čitav svoj vek posvetio proučavanju insekata i koji se ubio u svojoj sedamdesetoj godini. U oproštajnom pismu napisao je kako više nije mogao očima da vidi nijednog insekta. Ceo svoj život bavio se njima, i na kraju nije mogao ni na šta drugo da misli. Uzalud se opirao, uzalud je pokušavao da misli na bilo šta drugo, sve što je video bili su insekti. Umesto služavke, video je pauka krstaša, na ulici je sretao samo komarce i balegare, muve, mrave i pčele. Nije mogao da podnese takvo stanje i presudio je sebi..takvo je naše vreme, Eriče! Opsednuti smo insektima, u našem slučaju: politikom. Možda su naši umovi previše mali za ovo veličanstveno vreme ili su, naprotiv, previše veliki za naše osetljive duše. Doviđenja i još jednom: srećno!'

Otišao je od Erika, visok, uspravan, udaljen i od neba i od ljudi i zagledan u zemlju. A kada se već prilično udaljio, podigao je šešir. Sporo i svečano, kako starci rade kada sretnu pogrebnu povorku."

slike redom odozgo:

Egon Hostovski (1908-1973)

"Nestao", Egon Hostovski, srpsko izdanje, Blum izdavaštvo

"Nestao", originalno češko izdanje

Edvard Beneš, predsednik Čehoslovačke od 1945. do 1948. god.

Jan Masarik, ministar spoljnih poslova Čehoslovačke od 1940. do 1948. god. 

Egon Hostovski sa golubovima

 

Usamljenost manjine – Ivan Ivanji

Romani treba da poučavaju o vremenima i epohama, da budu neka vrsta umetničkog svedočanstva, uz to da nas zabave otvarajući nam život kakav je bio ili  mogao biti u toj epohi. Stvar može postati naglašeno lična ako smo (bili) sudeonicima epohe o kojoj se radi. Onda to nije samo glas iz prošlosti već smo, na neki način, saživljeni sa pričom kao akteri. Mislim na nas koji smo rođeni i proživeli deo života u Titovoj Jugoslaviji. Ili na naše očeve, dedove bake koji imaju iskustva sa prethodnom jugoslovenskom kraljevinom ili Austrougarskom monarhijom; ili su došli sa iskustvom nekih drugih država  doprinoseći svojim jezicima i kulturnim osobitostima. Što mogu znati o jugoslovenskoj monarhiji, već je iz druge ruke; ili što generacije rođene posle 1990. godine mogu znati o jugoslovenskoj federaciji. 

Već sam uveo neke bitne teme ovog romana: pitanje (podeljene) lojalnosti kulturama, jezicima, političkim strukturama kao obeležje kulturno-geografskog prostora na kome živimo i ovome nadređeno pitanje identiteta, njegove labilnosti i slobode izraza, kao i istorijske promene paradigme u kojoj će se ovi varijeteti vrednovati. Čitatelju koji bude razmišljao o ovoj knjizi korisno će biti da razmisli o konceptu nacionalnih manjina. To je, recimo danas,  za rođene u jugoslovenskoj federacij nov pojam koji je nastao sa realizacimom etnonacionalističkih projekata. Dok u Ivanjijevo vreme nije bilo nacionalnih manjina jer je postojao jugoslovenski nadidentitet koji je omogućavao možda ne toliko zamenu parcijalnog identiteta jugoslovenskim koliko njegovo stavljanje u drugi plan. To je, zapravo, bilo suspendovanje bilo kakve manjinske pozicije pa su tako i nacionalne manjine bile narodnosti: nešto što je uz narod, nikako manje vredno i uklopivo u veću državno-kulturnu celinu. Dakle, nešto učestvujuće u toj celini, a  ne manjinsko. 

Ovaj opšte-politički okvir Ivanji transponuje u književne motive razrade, a to su pitanje lojalnosti političkim strukturama kao i pitanje raznoraznih identiteta prelomljenih na ličnom planu. Šandor Astaloš, otac glavnog junaka, je tri puta menjao državne okvire, a njegova lojalnost je tri puta dovođena u pitanje pa je tako hapšen za vreme Kraljevine Jugoslavije pa za vreme mađarske okupacije Bačke i, konačno, jedva se izvukao sa novim komunističkim jugoslovenskim vlastima. On je bio stručan, njegovo iskustvo potrebno svakom režimu, ali, kako to često biva, njegova profesija je tražila neku vrstu političke podobnosti. A bio je direktor pošte. Tako se on provlačio ne bivajući nikome do kraja lojalan. To se moglo tumačiti kao veština preživljavanja ili prosto nedostatak uverenja u vremena kada su različite političke  strukture tražile naglašena uverenja ili pravovernost... A pošto se njegov sin Tomi Astaloš rodio u jednom vremenu čije je ideale prihvatio, politička anemičnost njegovog oca i latentni generacijski sukob biće i vrednosni movens dramatike Tomijevog sazrevanja. Ovome dodati da je Tomi mešovitog porekla: po ocu Mađar a nemačku vezu vuče po majci. Rođen u Banatu gde ovakva mešovitost nije neobična, pogotovo u ono vreme. Govori mađarskim, nemačkim, srpskohrvatskim te polako ovladava nekolicinom drugih usvojenih jezika. Iako je traumu podeljenog identiteta osetio još kao dečak zato što su nove vlasti likvidirale nemački deo njegove porodice, to nije pokolebalo Tomijevo osećanje pripadnosti zato što ono i nije autentično vezano za narodnost nego za ideju socijalne pravde. Izjašnjava se kao Mađar, i nije ni u kakvom sukobu sa samim sobom. To mu smeta samo kada mu se kao stručnjaku javlja dilema postavljaju li ga na neki položaj da bi zadovoljili nacionalnu kvotu ili zato što ga cene. A njegova usamljenost, koja ga bitno određuje, nije vezana za spektar njegovih, za to vreme, dobro uklopljenih identitetskih odrednica, već pre kao jedna slutnja krhkosti istorijskih prilika koje proživljava, održivosti i lomljivosti ideala, predosećaja poslovične političke stihijnosti naših podneblja, nepronalaženja sebe u  diskursima koji su polako uvodili političku parcijalizaciju zemlje. Jer je kao osoba isuviše inteligentan da ne bi naslućivao predstojeće društvene poremećaje. Ovome treba dodati ono što dobar pisac dodaje svome liku: lične životne izbore, sreću u braku i emocionalnim vezama, raznorazne preokrete i gubitke. 

Treba govoriti o glavnome liku tim pre što njegovo osećanje sveta ulazi u naslov ovoga romana i bitno mu određuje značenje. Ono što, po meni, utiče na uspešno oblikovanje ovog književnog lika jest da on nije koncipiran kao izgubljen u vremenu ili osmišljen da nekakvom naglašenom ličnom tragedijom doprinese našem opštem osećaju jadnosti nastalim društvenim i političkim rasapom na ex-yu prostoru. Naprotiv on je uspešan poslovni čovek, sposoban, imućan i pripada višem stručnom sloju partije. Ne možemo reći za njega da je ono protiv čega su se bunili šezdesetosmaši, pripadnik crvene buržoazije, jer se za startnu poziciju u društvu izborio svojim sposobnostima. Istina,bez članstva u partiji ne bi mogao da uzleti profesionalno, ali opet pošto je njegova pozicija bila politički osetljiva, stvar uspeha je istovremeno bila i stvar održanja. Moglo se i pasti. Ubedljivost ovog lika proističe iz same priče, iz unutrašnje opravdanosti svih njegovih pokretača i odnosa. Ubedljivo je i to što je, na neki način, kao ekonomista po struci, postao jednim od aktera ekonomskih promena koje su nastupile odmah posle Titove smrti, već sa prvim nagoveštajima raspada države. 

Kada je nastupio krah, ono što je najbolje znao jest da se ekonomski prilagodi. Dramatika vrednosnih okvira i dilema vlastitog oca i Tomijevog pokušaja da se od njega udalji te afirmiše vlastitu vrednosnu lestvicu tako ostaje delatna tokom cele priče koja pokriva sve ključne momente dvadesetog i ulazi u prve  godine dvadeset i prvog stoleća. Ovo je lik koji se ne nudi da ga volite, ne traži vašu automatsku simpatiju, politički se može smatrati i kontroverznim.  Možda je više sposoban nego što je moralan ali upravo time je po meni autentičan. Potvrđuje ga, kao što rekoh, i unutrašnja strukutura povezanosti sa drugim likovima. Određuje, se motivaciono i lično, dvama uspelim ženskim likovima: prve žene (Burence) i druge žene (Svetka). Burence (nadimak) označava burnost, neizvesnost i neponovljivost ljubavnog erosa, nagoveštava nevolje. Sa Tomijeve strane ona je autentično voljena jer volimo i ono što nas muči. Dobro rešeno. Svetka, njegova druga ljubav i saputnica, je princip stabilnosti, ali ponovo i neuhvatljivosti obične ljudske sreće. Visoko poslovno afirmisana stalno putuje, a kako je i Tomi u nekoj vrsti diplomatske misije, njihovi zajednički trenuci su retki. Međutim i ova ljubavna priča je u svojoj genezi  dobro data. Pitanje gde su naše mogućnosti i granice ljubavi koje dajemo drugima je motivacioni kompleks koji Ivanji, poput drugih dobrih romanopisaca, nastoji razmotriti u svome romanu. Ono postaje naročito neuralgično kada su u pitanju Tomijeva ljubav prema sinu Aleksu i mnogi propusta da mu pokloni svoje vreme. I on i Svetka su često bili odsutni a svu pažnju u dečkovom vaspitanju bila je preuzela Tomijeva sestra Vera.

I, konačno, još jedan veoma važan lik je Velja. Velja je psihološko-politička paradigma nastupajućih nacionalističkih političkih promena i narativno-motivaciono određuje Tomijev lik. Treba da ocenimo sada kako se labavi, iz određenog ugla gledanja amorfni ili možda otvoreni, polivalentni identitet odnosi prema uobličenom, zatvorenom i ekskluzivnom. Ovde treba spojiti dva osetljiva plana u romanu: psihološko-egzistencijalni i politički.  Velja, pisac i urednik u izdavačkoj kući, je srpski nacionalista u partiji i naknadni pravoslavac, a Tomi Jugosloven i ateista. Ovo snažno prijateljstvo je ipak zasnovano na nekoj srodnosti zato što su obojica intelektualci koji dele određene ideje, mogli bismo reći magličasto uzvišene, pošto se Tomi divi Veljinoj književnoj erudiciji. Politički teren je onaj tvrđi sloj stvarnosti gde obično nastaju razmimoilaženja. Među njima najvećim delom pripovesti ne dolazi do tenzija. Njihovi odnosi daju sliku života i druženja naših partijskih intelektualaca u to vreme. Tomi Veljine političke stavove shvata kao deo nacionalnog folklora sve do jednog ključnog trenutka kada mu ovaj drugi uzvrati da on ipak "nije njihov". To je scena kojom i počinje roman, kada se devedeset prve godine prošlog veka kolona tenkova počne kretati prema zapadu bivše zemlje. "Ti ipak nisi naš", to se moralo izreći, "ti to ne možeš da razumeš", kao snažna esencijalizacija balkanskih političkih habitusa koja neminovno postavlja pitanje lojalnosti i zahteva tvrda razgraničenja. Izrečena, naizgled, naivno primedba je bila podsećanje nastupajuće podele ne samo među prijateljima nego, često i članovima iste porodice. Sve do tada, do te ključne tačke, Veljini nazori su dati kao rastući diskurs, oni su eho stavova koji se proizvode, izlaze, deluju i podzemnim putem oblikuju svest dok ne sačekaju trenutak da se javno legitimiraju. Ovde je roman prikazao istinu jugoslovenske društvene stvarnosti: sve te ideje koje su se dugotrajno kuvale i oblikovale našu postjugoslovensku stvarnost nicale su na tlu postojeće ideološke zatvorenosti; tako da nije bilo mogućnosti da se one zaista vrednosno validiraju već su samo uvodile nove sisteme verovanja koji su bili zasnovani na mitovima. To su, zapravo, bile nastupajuće ideologije novih postjugoslovenskih  zatvorenih društava. 

Ipak, to jugoslovensko društvo je u sebi imalo ideju zajednice naroda koji koegzistiraju mimo nacionalnih granica sa težnjom da uobliče kulturu modernog evropskog tipa. Da li je to bila utopistička ideja? Možda, ali rekli smo da je Tomi čovek koji usvaja utopiju na nivou opredeljenja i dubokog uverenja. Njegova usamljenost prevazilazi probleme jednostavnog svrstavanja. Ona je dublja i u tom smislu teži da obnovi problem čovekove opšte egzistencijalne nepripadnosti. I možemo je smatrati principijelnom. Zašto bi se Tomi odricao svog nemačkog porekla u korist isključivo mađarskog? Zašto bi bio siguran da će svoju mirnu luku naći u naručju neke posebne žene, da će njegovo prijateljstvo sa Veljom biti večno ili da će ga bilo koji politički režim posebno voleti? Ili da će mirno sačekati novu geografsku mapu za neku novu domovinu? A znamo da su ove geografsko-političke mape istovremeno i psihološke, one diktiraju, iako ne nužno i određuju, granice našeg shvatanja sveta, one ga usmeravaju, pozicioniraju u skladu sa koordinatama severa, juga, zapada ili istoka. Dok ceo Tomijev građanski i lični habitus počiva negde između; taman da tu granicu pređe, pa  da se vrati pa je opet pređe. A to što Tomi u ovom romanu nije egzistencijalni gubitnik dozvoljava da se njegova nepripadnost odvoji od preterano psiholoških razloga koji ljude ideološki usmeravaju: ličnih frustracija, nužnosti da se utopi u kolektiv i u njemu pronađe utehu. U sebi aktuelizuje individualistički princip i predstavnik je modernog tipa evropskog čoveka, zapadnog čoveka. Na kraju, uklopiv je u taj zapadni kapitalistički poredak ali ne i srećan u njemu.  

Ali posebna vrednost ovoga romana je, što rekoh na početku, da on poučava o epohama. Tomi je rođen u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) i dočekao dvadeset prvo stoleće kao apatrid. Koliko se politčko-državnih poredaka za to vreme izmenilo i kako su izgledala ta vremena naših baka i očeva pa zatim i naša? Ovo je najbolje prepustiti čitatelju da sam otkriva. Vreme pre II svetskog rata kao i sama okupacija upečatljivo je opisana. Tada je Srem bio pod ustaškom, Banat pod mađarskom a Srem pod direknto nemačkom okupacijom; čuvena novosadska racija; bacanje Srba, Jevreja i Roma pod led, a tu je i veoma upečatljiv lik Tomijevog školskog druga Jaše Fliderlajna. Ovaj deo me podseća i kvalitetom se približava romanu Đorđa Lebovića Semper idem. Zatim poratna kriza sa Staljinom i socijalističko vreme do Titove smrti i dalje. Tako Ivanji opisuje period ekonomskog uspona Titove Jugoslavije iz ugla insajdera. Naše velike firme poput Inexa koje su poslovale u inostranstvu, prometovale su robama i novcem, ali istovremeno imale svoju skrivenu stranu zato što su činile krupne usluge državi. Ovde ćete, recimo,  videti kako je funkcionisala sprega jugoslovenskih i stranih obaveštajnih službi kada je zapad snažno podržavao Jugoslaviju kao vlastitu interesnu sferu. A ako postoji bilo kakva suština jugoslovenskog državnog rasapa ona je isključivo bila ekonomske prirode; nikako ne u onim stvarima kojima smo da danas zamajavani.  Onog istog trenutka kada je Maršal Tito umro došlo je do početka relokacije novca i moći. Ima jedan ključni trenutak kada se Tomi i njegov bivši direktor odmah posle Titove smrti sastaju u restoranu Hiljadu ruža (kakvog li imena!) na periferiji grada. Postojeća oligarhija je bila svesna da je gotova, samo nije bilo  sasvim jasno ko će preuzeti kontrolu. Nazirale su se dramatične promene tokova novca jer su mnogi čekali svojih pet minuta. Ambivalentnost je bila snažna. Tražila se nova lojalnost za koju je bio pripreman novi ideološki teren. Ni takva lojalnost nije lako davana a još manje pružana u vidu poverenja. To su bili hiljadu ruža naše tuge za jednim vremenom kome smo naslućivali kraj i hiljadu ruža prosperiteta koji se smeškao budućim oligarhijama. I one su to odlično znale dok su proizvodile nacionalističku dimnu maglu. Ivanji ubedljivo opisuje stvarne, ekonomske razloge svih naših političkih problema. On, na primer, kaže da je već osamdesetih godina slovenačko Gorenje kupilo nemačku firmu Kerting a da se nije desilo obrnuto. Slovenija je već tada bila deo zapadnih kapitalističkih ekonomskih strukutura. 

Ivanji ima jednostavan stilski postupak izražavanja sumnje. On zna da akteri u svojim tvrdnjama o svetu i životu nisu podjednako sigurni kada se obraćaju sebi kao što su kada se obraćaju drugima. To se može primetiti i u njegovim ranijim romanima. Bilo bi to, na primer, izgleda ovako:

"...Logično za večitog usamljenika. Kraj filma. The End. Happy End?..."

Ili na primer:

"...Shvatio sam da je u nekim afričkim zemljama teže biti bele boje kože nego biti bilo šta nego kod nas u Evropi. A setio sam kako mi je otac, kada sam ga prvi put pitao šta sam ja, šta smo mi, odgovorio da smo pre svega ljudi. Jesmo li? Veljo, jesmo li?..."

Ili na primer:

"...Padali su mi na pamet stihovi Endrea Adija: Voleo bih da me neko voli, da budem nečiji, da budem nečiji. Voli me žena, voli me sin, imam toliko dobrih prijatelja...Stop. Gde ih imam? Pretežno u Nemačkoj. Ovde ne. Ako Velja kaže da nisam naš, njegov, njihov, zar sam Kanađanin jer imam i njihov papir?..."

 

Potrebno je da lik postavi sebi pitanje koje nosi psihološku neizvesnost (pisac mora da uoči taj momenat) i onda baci sumnju na elementarne istine i sigurnosti. Samo jednostavna antiteza i ništa više. Kod Ivanjija radi nepogrešivo. 

Pošto ovaj roman problematizira identitetska pitanja, jedan od najvažnijih je onaj vezan za nativnu pripadnost kraju, zemlji, domovini. Aktualizirana je opozicija pojmova otadžbine i zavičaja. A tek onda izvodimo pojam domovine. Otadžbina je ono na šta naši očevi polažu pravo, najčešće zaslugama, ratnim političkim, istorijskim, kakvim god. Pripada ideologiji nekog kolektiva, kategorija opštijeg tipa. Zavičaj pripada lično-memorijskom, intimnom, ne zavisi od ideološkog okvira i političkih promena. Domovina, pak, je projekat aktivne vrednosne i političke imaginacije, u ovome romanu utopijska kategorija. Za glavnog junaka je domovina bila neophodna potreba njegovog složenog identiteta i osećanja sveta. Ona je bila širi jugoslovenski prostor bez granica i nije mogla biti ni jednom drugom zamenjena. Zato je bilo nužno da Toni Astaloš nakon propasti Jugoslavije postane apatrid. I opet je aktualizirano pitanje lojalnosti. Jer ako je Tomijev otac svoju odanost morao potvrđivati pred različitim režimima, Tomi to niti je morao niti je hteo. Evo kako se u tekstu razlažu ovi pojmovi:  

"...Moja domovina je bila Jugoslavija. Tada je bila. Nikakve fraze mi nisu bile potrebne, nikakve pesme tipa Jugoslavijo, jačaj sve moćnija, nisam voleo reč 'otadžbina', ali jesam 'zavičaj'. Dom - domovina. Država - otadžbina - nije mogla da mi bude otac. Znao sam ko mi je otac. Zanimljivo je da je taj pojam pripadnosti rodnoj državi vezan za oca na srpskom, ali i na nemačkom jeziku, tamo se kaže Vaterland. Na mađarskom nije tako, sopstvena zemlja koja se voli i za koju se gine je haza a dom ház - domovina, ne otadžbina. Da li moj otklon prema reči 'otadžbina' ima veze sa otporom prema ocu ili tu reč ne volim zato što su tog mog oca tri države hapsile?...Volim reč 'zavičaj', pesmu Zavičaju, mili kraju, u kom sam se rodio...Na nemačkom pravi prevod Heimat dolazi od reči das Heim - dom. Na mađarskom je zavičaj szülőföld, bukvalno prevedeno rodna zemlja..."

Ivanji ima nepogrešiv osećaj da dubinski-politički  razume vremenski okvir u kome gradi svoje priče. Zato su mu likovi dobri a ključni trenuci verodostojni. Ovo se odnosi kako na njegov ciklus o carevima: Dioklecijan, Hadrijan i Julijan tako i na druga dela u kojima piše iz iskustva savremenika ili aktera. On je svom junaku Tomiju Astalošu dao mnogo od svog znanja, diplomatskog šarma i iskustva. To su događaji kojima je blisko svedočio kao prevodilac, novinar ili diplomatski predstavnik. Ovo je lako uočiti ako ste čitali nešto od njegove memoaristike i publicistike: Titov prevodilac, Pisma iz Havane, Mađarska revolucija...U ovome romanu se direktno spominje priča Danila Kiša Apatrid a mene, po svome osećanju sveta i vrednosnom okviru, ova proza najviše podseća na jednu sjajnu knjigu eseja našeg pisca Lasla Vegela: Bezdomni eseji. Tema izgubljene domovine je dosta obrađivana u svetskoj književnosti; i kao primer navodim meni drage romane Radecki marš, Jozefa Rota, ili Zavičajni muzej Zigfrida Lenca. 

Ivan Ivanji je preživeo logore Aušvic i Buhenvald. Moralni je autoritet za odnos prema vrednostima antifašizma. Može se pohvaliti poznanstvom sa mnogim značajnim nemačkim piscima, intelektualcima i političarima među kojima je i  Ginter Gras. Dobio je nemački Orden za zasluge i životno delo, a od domaćih skorijih nagradu Dobar primer Novog optimizma za 2015. godinu. Mislim da u Srbiji za svoju najnoviju produkciju još uvek nije dobio priznanje kakvo zaslužuje. 

Mesec dana na selu – Džozef Lojd Kar

prevod: Mirko Bižić

prevod: Mirko Bižić

Jednog se dana mladi restaurator Tom Birkin sa već zamašnom količinom životnog iskustva obreo u engleskoj provinciji, idiličnom prirodnom okruženju kako bi rekonstruirao staru fresku zapuštene crkve dok komunicira sa pitomom prirodom i njenim stanovnicima, istovremeno stvarajući niz uvida umetničke i sentimentalne prirode. Kao kada biste želeli da vam glavni junak ispripoveda svoju važnu životnu epizodu a da je liši preterane pripovedne dramatike , visokoparnosti i patetike izraza koje prate otkrivanje važnih uvida. Umetničko izneveravanje stereotipa u najboljem smislu. Posao ga je doveo u to malo mestašce na severu Engleske da bi restarurirao fresku stare crkve, a ovaj ambijent će mu poslužiti kao pokušaj da se ponovo otvori životu na način umetnika. Pomislio sam u početku da će ovo biti lirska proza puna opisa prirode i cvrkuta slavuja ali dobio sam više. Njena vrlina je svakako jednostavnost i sažetost. Sama knjiga ima tek oko 140 stranica, a u jednom, naizgled statičnom ambijentu otvara se prostor naratora ka sebi i na poseban način ka ljudima. Tom Birkin nailazi fresku crkve u Oksgodbiju koja je mnogo godina ranije prekrečena. Kao što se i on vraća iz rata koji je događaj na koji je spuštena istorijska zavesa ( rekli bismo do daljnjeg). U međuvremenu se nastavlja život za koji sami pišete script. A taj plan nazirete, osmišljavate, naslućujete. Sa planom umetničke spaja se i plan životne kreacije jer mnogo se Tomu dogodilo a život tek počinje, ponovo počinje na jednom mirnom mestu, naizgled odsečenom od sveta i život ostaje ta velika celina kojoj se on obraća. Ovo je tek nagoveštaj bogatstva asocijacija koje ova proza izaziva. Pre svega uspostavljena je perspektiva koja naglašeno uključuje čitatelja; jer ako je glavni junak umetnik u susretu sa životom kao projektom, to je zapravo način ne da autor (pisac) projektuje nekakvu svoju (umetničku) ideologiju  već da se čitatelj angažuje saživljavanjem sa misaonim svetom glavnog junaka-naratora. Tako imamo glavnu perspektivu u kojoj čitatelj rešava junakove estetsko-umetničke dileme kao svoje vastite. Tih pitanja je mnogo a vi ćete prepoznati te estetsko-moralne dileme jer ste naučili  da ih izlučujete i nanovo pretresate iz raznih velikih i malih narativa svoje književne lektire. Recimo to što izlazi iz (namernog) zaborava freske stare crkve je zapravo slika poslednjeg suda. Svaki detalj će morati da bude rekreiran. Prepoznaćete ovde umetničku igru autorstva. Umetnik će morati svaki detalj ponovo da stvori procesom rekonstrukcije. Pa šta je onda umetnost: rekonstrukcija, istraživanje, podražavanje, upoznavanje, neke naročite vrste obred, kontakt sa svetošću? I upravo smo tu na planu sižea stvorili neraskidivu vezu umetnika sa čitateljem, umetnika-čitatelja. Šta je čitanje? I čitav drugi niz čitateljsko-umetničkih autorefleksija datih krajnje nenametljivo. Ovde esej ne guta roman nego se stvara esej u hodu života. Imaginarnog ili stvarnog života.

Imaginarnog ili stvarnog? Jer umetnost je nešto što interveniše u prirodu i tako nastaje društvo, zajednica, civilizacija...A prirodu menjamo čak i kada je ona sama umetničko delo. Ili stvaramo umetnost trenutka kada mašta i priroda postaju jedno. Da bismo je opet pustili da živi bez nas i naših uzdaha.  Pa se tako i ona preobražava u onaj bakrorez, sliku na zidu, pesmu, lirski opis, sentimentalno svedočanstvo. Ali u ovoj tački vlastitog preseka duha i prirode šta će učiniti umetnik, a šta čitatelj? Ovo je roman koji ima svu dramatiku nekoliko životnih tokova, datih u vidu narativnih nagoveštaja sa opisima konkretnih ljudi koji su udaljeni od vreve života iz velikih gradova; kao igra motiva ali ne i njihova temeljna razrada. Tek ćemo uzgred saznati da je glavni junak preživeo traumu Prvog svetskog rata zato što ima iznenadne tikove lica. A kada se otvori ona scena strašnog suda  šta to govori o budućnosti ovog malog mesta i njegovih pitomih ljudi? Kakvu uopšte svrhu treba da ispuni umetnik svojom intervencijom u svetu?

Umetnička rekonstrukcija, rekreacija, reinvention i niz odluka stvarnog života... Ovo razmišljanje i onaj tamo otkucaj srca. Duh i telo. Dakle ništa nije akademski suvo već u srcu života proizvedeno, drugim rečima: lirski roman. Umetnik će tako  morati da reši nekoliko zadataka: pre svega ovo pitanje autorstva i da udahne nov život staroj fresci. U tom postupku će upoznati ovog umetnika iz prošlosti, oživeće u svom duhu nešto od drame njegovog života, baš kao što se i ja kao čitatelj saživljavam sa umetnikom-naratorom. Zatim će ostvariti prijateljstvo sa kolegom koji je takođe preživeo dramu rata. Čarls Mun je arheolog koji traži kosti starog pretka jedne plemkinje koja je zaveštala novac za njihovo pronalaženje. Sahranjen još u XIV veku van groblja jer je bio ekskomuniciran. Priča unutar priče, misterija. A Čarlsovo zanimanje arheologa upadljivo se podudara sa poslom našeg umetnika Birkina. Ima u ovoj prozi dosta takvih motivskih poklapanja i podudarnosti koji usmeravaju vašu čitateljsku pažnju u određenom pravcu. Zatim ćemo tokom pripovesti otkriti i tajnu samog Muna. A onda važan pripovedni tok vezan je za opis engleskog društva tog kraja. To su srdačni, zanimljivi ljudi ali kako to najčešće biva konfesionalno podeljeni; ovde između veslijanaca (metodista) i anglikanaca. Oni navode Toma Birkina da u svoja razmišljanja uključi odnos prema Bogu i tradiciji, pripadnosti kolektivu i mestu. Da li bi on tu mogao provesti ostatak života? Prošlost korespondira i ovde sa sadašnjošću u vidu enigme. Lepo, ali i tu ima ekskomuniciranih...

I konačno, uz rad na fresci, možda najvažniji pripovedni tok vezan je za sentimentalno otkrivanje. Alis Kič je supruga mrgudnog anglikanskog sveštenika Kiča, Tomovog poslodavca. Po svoj prilici nije srećna u braku a Toma je žena ostavila. Ovaj odnos je dat kao sublimirana igra emotivnih poruka i nagoveštaja. Pa smo tako uz umetničku dobili i jednu tananu sentimentalnu studiju datu spontano, reklo bi se uzgred da bi nas tokm čitanja iznenadila zanimljivost piščeve analize ljubavnih osećanja i poruka. 

Sve to je dato kao jedna sjajna celina motiva, umetničkih problema i osećanja. Kao i svako dobro delo ostavlja utisak značajem pitanja koja postavlja a ne konačnim rešenjima. Onako kako život kada ga pokušamo osmotriti na način umetnika to čini. A ono što je jedino uobličeno je niz trenutaka (odnos trenutak-večnost) koji se ulivaju u ovu prozu i darivaju joj umetničku trajnost. 

Po ovom romanu Pet O'Konor je snimio film 1987. sa Kolinom Firtom, Kenetom Branom i Natašom Ričardson. 

"Bilo je to Tenisonovo vreme, dremljivo, toplo, neprirodno mirno...Stajao sam na platformi pred velikim umetničkim delom osećajući bliskost pred njegovim stvaraocem, i bio zadovoljan što sam baš ja dobio ulogu impresarija koji je trebalo da ga nakon četiri stotina godina tame vrati na svetlost dana. Ali, nije to bilo sve i ovo divno vreme, lep pejsaž, guste šume i putevi kraj kojih su rasli visoka trava i divlje cveće, kao i niska brda koja su se protezala duž doline na sever i jug, sve do granica tajanstvene zemlje..."

U susret čoveku – Džejms Boldvin

prevela: Vera Blečić

Boldvin je jedan od najvećih i najboljih književnih glasova crnačkog iskustva Amerike. Iz trenutka njegove savremenosti: pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. To su godine koje obeležavaju urbanu atmosferu ovih priča; da bi se kroz to iskustvo evocirala prošlost, muzičkim sažimanjem  patnje (bluz) ili kompleksnom razradom životnih uslova  aktera priča. Ono što me je najviše privuklo ovim pričama - a nažalost u ovom prevodu  je samo polovina iz zbirke Going To Meet the Man - su različiti registri u kojima se to iskustvo prenosi, registri životnih prilika, osećajnosti i konačno stila. Svaka ima svoju sopstvenu atmosferu i melodiju. Pa se tako i kroz ove četiri priče može zaroniti u tu crno-belu Ameriku i njenu dramatiku. Priča Preduslov daje nešto što je svakodnevno iskustvo poniženja za crnog mladog čoveka koji se probija u velikom gradu. Piter je osrednji glumac bez uloge, isteran iz stana u koji se pokušao privremeno skloniti. "Ulicama hodaju mnoge tužne priče", kaže Boldvin, a dalji tok daje do srži  analizu nijansi poniženja iz sata u sat, iz dana u dan. "Ispričaj mi svoju tužnu priču". "Nemam šta da kažem", teče otprilike jedan dijalog. Sonijev bluz  pokriva, možda najviše, celinu iskustva odrastanja; zapravo porodična priča, a znamo kako su Amerikanci dobri u tome. U sirotinjskim crnačkim naseljima su sva iskušenja znatno bliža, odrastanje je pod većim pritiskom. Soni se želi baviti muzikom, a to za njega znači pre svega džez i bluz. Neuredan život, narkotici, opasno naginjanje nad ponorom. Soni je izgubljen mladi čovek i ne naročito talentovan. Ali bluz traži da se duboko lično spoji sa kolektivnim iskustvom tako da se i njegovo dramatično odrastanje uglavljuje u mozaik.  Dalje pratimo  važne momente tog životnog puta. A ključno pitanje bi bilo kako se može, uopšte, zaroniti u sve to na jedan telesan način i ostati snažan, ne pobeći. I najzad Soni je, bez obzira na manjak talenta, dotakao izvor saznanja. Stvar je u tome da hrabro zaroniš u patnju a onda iz toga iscediš umetnost. Lično ispisivanje istorije kroz muziku. Bluz je mesto istine koja kao da proističe iz one novozavetne čaše koja kada bi me mogla zaobići. Tako u jednom moćnoj sceni, dok Soni svira na svom klaviru ono što najbolje zna, bluz,  ta čaša vina stoji pred njegovim očima, vibrira, tamne vode zaborava plave njegovo iskustvo, izručuju ga ličnom i kolektivnom sećanju dok istovremeno nude opsasan zaborav. 

U pričama se spominje Mahalia Džekson. Njen gospel I'm going To Live the Life I Sing About In My Song govori nešto o toj dvostrukoj situaciji patnje i čežnje američkih Afroamerikanaca. Tako je Čiko, glavni junak priče Jutros, večeras, tako brzo opet u sasvim posebnoj situaciji. Prilike međurasne izmešanosti ovde se analiziraju na dva kulturno-socijalna plana: onaj u Parizu u kome se gleda na novac i uspeh ali ne i na rasu i onaj američki u kome se gleda i na uspeh i na rasu. Njegova žena je bela, sin melez a njegovi planovi vezani ipak za jug Amerike kome se želi vratiti s porodicom. Kulturna dvosmislenost rađa i psihološku podvojenost, na jedan prepoznatljiv i savremen način. U Parizu je sve opušteno, Čiko je tamo veliki i voljeni, ali ipak će u jednom trenutku shvatiti da on celog života beži od sebe i da nosi sve nezaceljene rane, bolna mesta koja ga vrlo brzo mogu koštati raspada. Ovi uvidi su dati kroz sjajne likove, ni jedan nije promašen i svaki ga  dodatno određuje: evropskih i američkih prijatelja, supruge, sestre...On će ipak ići linijom težeg otpora i pokušati da stvori budućnost za svoju decu tamo. Na kraju, i domovina je tamo. Ali jedna poseta Americi će ga podsetiti da će to ipak biti  još jedan nimalo lak početak kada oživljavaju sećanja i stare rane. To otprilike ide ovako: 

"U svakom slučaju, to je strašan grad; ceo izgleda kao da je sagrađen oko nekog zatvora. U sudnici postoji jedna soba gde ljude tuku. Pretpostavimo da jedne noći ideš ulicom, to je obično noću, ali dešava se i po danu. Policijska kola se zaustavljaju iza tebe i žaca kaže: 'Ej, momče, dođi ovamo!' I tako odeš tamo. On kaže: 'Momče, verujem da si pijan.' E, vidiš, ako kažeš: 'Ne, ne gospodine.' prebiće te što ga nazivaš lažovom. A ako kažeš bilo šta drugo, osim ako je to nešto što će ga zasmejati, on će te privesti i istući, prosto zabave radi. Trik se sastoji u tome da smisliš neki način da se zabave, a da te ne prebiju."

Ali najtamniji ton daje priča U susret čoveku. Ona pokušava uhvatiti najiracionalniji čvor u koji su upleteni međurasni odnosti u Americi. Rasni konstrukt belog čoveka je sistem shvatanja i samopredstava koje on ubacuje u kulturni kod a onda stvara zastoj, gridlock, kolektivnu emocionalnu zavrzlamu sa raznoraznim psihosocijalnim reperkusijama. Jer, on se onda sudara sa vitalističkim principom crnog čoveka, onoga koji pobeđuje svojim pukim preživljavanjem i opet i opet kao da napore belog čoveka vraća na nulu. I ide dalje. "Ne treba mi ništa od belog čoveka", kaže mali crnac Džesiju koji mu pokušava dati žvaku. Tako izmaštana rasa okreće leđa magu bele supremacije. To stanje u prethodno-spomenutoj priči lepo opisuje Čiko kada kaže:

"...Tako izgleda u Americi, bar za mene. Tamo uvek imam osećaj da ne postojim, osim u nečijoj tuđoj, obično prljavoj, mašti..."

Džesi je, naime, psihopata-policajac, u svome braku  seksualno disfunkcionalan, koji  realizaciju svojih asocijalnih nagona ostvaruje kroz mučenja, torturu i silovanje crnih ljudi. Ovo možete kako hoćete psihoanalitički i na slične načine tumačiti, a i ne morate. Naime, kao mali Džesi je učestvovao  u ritualu linčovanja gde jednog crnog čoveka u sjaju velike vatre uzdižu okovanog. Ovde beli princip mora oboriti crni, pa uzdignutog crnca obaraju a zatim rulja juriša na njega da ga raskomada. Oni tada jurišaju na njegovu tamu da uspostave svoju čistotu, svoju belu supremaciju. Dakle, imamo ritual koji omogućava kruženje nekog podsvesnog sadržaja i šamanističku vatru. Ali šta se dešava pre toga, šta je dramatična protivrečnost belog čoveka koji sebe ovako ritualno spaja sa predstavom crne krvi? To što je crnac kastriran! Mali Džesi kojega otac drži na ramenima u jednom trenutku vidi ogromne crnčeve genitalije koje prvi dželat hvata. On tada hvata pogled mladog crnca. Nije trajalo ni sekund, ali se Džesiju činilo "da je trajalo duže od godine". Kod njega, konačno, celi život; kod njegovog naroda  kroz generacije...Do danas...Opet u prethodnoj priči (Jutros, večeras, tako brzo) sa stanovišta tog moćnog crnog vitalističkog principa se kaže:

"...Njegova belina je danas na njemu. A kad ih nismo mrzeli, mi smo ih žalili. To je obično ono što u Americi znači imati belog prijatelja. Žalite jednog kopilana jer se rodio sa uverenjem da je svet sjajno mesto da se na njemu živi, a znate da nije, i možete videti da će on imati velikih teškoća da se na suprotno navikne, ako se ikada na to navikne..."

Džejms Boldvin je prevođen na naše jezike. Prevedeni su tako, koliko ja znam,  Đovanijeva soba. Ovde se ne bavi rasnom nego klasnom i seksualno-manjinskom tematikom. Zatim, preveden je njegov roman Druga zemlja i, najskorije, zbirka ogleda Sledeći put vatra. Nadam se da će u bliskoj budućnosti njegova zbirka Going To Meet the Man biti integralno prevedena jer se radi o vrhunskom pripovedačkom biseru američke književnosti. 

Drugo more – Klaudio Magris

 

prevela: Snežana Milinković 

Namera mi je reći nešto o glavnim idejama i postupcima ovog romana-novele, počinjući i vraćajući se na (1) lik Enrika Mreuela, ukazujući na njega kao na jedan od modela teme odustajanja evropskog čoveka od modernosti u trenucima dramatičnih istorijskih transformacija;  ukazati kako se to odustajanje preobrazilo u konzervativnu političku poziciju; da ukažem na (2) lirsko-senzualni plan  koji upravlja glavnim stilskim opredeljenjem ove naracije ali i na razne druge slojeve, najpre one  kulturološke koji se tiču razmatranja (3) potpunog iskoraka kompleksnog evropskog polikuturnog modela u nepoznato drugo (metafora drugog mora) ili pak (4) raznoraznih tenzija unutar tog evropskog modela u previranju na prelazu vekova i nemirnom dvadesetom stoleću, osvetljavajući različite pojmovne opozicije unutar kojih se grade idejne komponente ove proze od kojih je jedna od važnijih polaritet more-kontinetnt ili još konkretnije: mediteransko-srednjoevropsko; da zatim ukažem na bogati sloj društvene istorije koji ovu novelu u postupku snažnog pripovedno-lirskog sažimanja čini u konačnici romanom. Ovaj čisto umetnički način zgušnjavanja jezika, simbola, podataka, likova, događaja, poentirao je time da  ovako oživljen period evropske istorije potencira tu  dramu multikulutralnosti na prelazima vekova, ideologija, državnih i drugih političkih struktura.

 

("...U vrtu Hesperida, sesti ispod drveta i svako malo uzbrati zlatnu jabuku puštajući da sunce nestane na još daljem zapadu...")

 

Na izlazu iz Sredozemnog mora stoje Herkulovi stubovi. Tamo prestaju Evropa, njena istorija i mitologija i počinje veliko nepoznato. Drugo more, mare tenebris, noćno more. Tim morem se zaputio Enriko Mreule i potrazi za ostvarenjem svojih mladalačkih ideala vezanih za čiste ideje i neku vrstu praznine u Budinom smislu. On je poznavalac klasičnih jezika, filolog koji razmišlja na starogrčkom ali ipak ne gaji sklonosti prema mitologiji već prema gramatici i misaonoj preciznosti. Ovako počinje roman na način jedne indivudualne istorije koja izrasta iz posvećenosti mladalačkim idealima unutar kružoka gde se raspravljalo o Budi i Platonovim idejama. Postupnim tananim prelazima ovaj način individualne sve više će prelaziti u obrazac velike epske istorije. Lični put vezan je za idealizovanog prijatelja Karla, za spomenute idealističke ideje iako je u samom polazištu jasno da je njegov put neka vrsta otpora poznatom kulturnom modelu u kojem je potekao. On na mare tenebris projektuje svoje prilično nejasne idealističke koncepcije dok njegova iskustva manje-više nose šarm želje za ponovnim rođenjem iz velikog ništa, mada je ova pozicija već motivski veoma ambivalentna. Jer se to isto zaranjanje, uz svu hrabrost koja prati ovaj duh, pokazuje kao žudnja za konačnim begom i odustajanjem. Povratak u materično stanje, naravno, nije moguće i zato se njegova čežnja za ništavilom realizuje u svim mogućim oblicima odustajanja: od svog dela, biografije, emotivnih veza i ljubavi. Njegova praznina postaje tim načinom čisti negativitet a njegov pogled na svet izuzetno reduktivan. On će se naravno, u jednom trenutku, vratiti svojoj rodnoj Istri zato što se Odisej mora vratiti na Itaku, ali će se onda suočiti sa temeljnom dramom od koje je želeo pobeći. U toj rodnoj kolevci nedaća bogovi i dalje vode svoje borbe. I dok ubedljivost Enrikovih ideala sve više intelektualno blede, povratak u vreme sve više otvara ono od čega je želeo pobeći. Tako su svi elementi ove kompleksne životne i misaone strukuture otvorili za čitatelja opoziciju koja nosi ovu naraciju: platonovske ideje nasuprot Homerovog sveta mitova, strasti i politike. Ovo dalje sve više otvara prelaz sa jedne individualne istorije na širi kulturološki plan; od jednog nepokretnog i inertnog ka sve većem broju realnih aktera konkretne istorije; ka porodičnom i političkom. Konačno, u tom drugom ciklusu široki plan radnje se odvija u  stvarnom prostor-vremenu Evrope, viđenoj u njenoj dvostrukoj prirodi i identitetskoj mnoštvenosti koja funkcioniše i kao pojmovna opozicija mediteransko-srednjoevropsko.

 

("...Potom počinje da pretresa konjugacije i deklinacije, ali se uzdržava od bilo kakvog istorijskog ili estetskog komentara, nikada ni reči o Ahilovom plaču ili Odisejevom žalu za dalekom domovinom...")

 

U Argentini, Enrika očarava nebo tog drugog sveta ali užasava njegovo obilje, njegova naivna, divlja šarolikost i osebujnost. Kao da je svaka stvar jedini primerak svoje vrste, i još tako čudna. Ono drvo nije u stvari drvo već "prastara aždaja možda stvarnija od kulta Device". U njegovom starom svetu takve slike bi bile sasvim sigurno metafore, ali ovde su sve stvari jedinstvene u svojoj osobitosti, ne ulaze u bilo kakav poredak ili gramatiku. Koliko li se to razlikuje od toga kakav je poredak stvari u austrijskoj gimnaziji u kojoj je učio da se valja skupljati i svoditi mere? Jer, za Enrika civilizacija je ipak u vezi sa umanjivanjem, svođenjem na pravu meru; za njega je priroda bez vrtlarstva besmislena, a ono je pak veština obrezivanja. Međutim, ako je već tako, našli smo unutrašnji, reklo bi se kulturno-psihološki, razlog zašto je Enrikov stav čist negativitet. Jer iz prezira prema svojoj civilizaciji, nije prihvatio ni jednu drugu.

 

("...Ali, drugačije nije moguće, reči mogu samo da budu eho drugih reči, ne i života. A njegov je belzbojan poput vode, ipak ponekad se mora biti i u društvu...")

 

Gore rečeno je jasan pokazatelj unutrašnje zakonomernosti Enrikovog negativiteta, njegove otvorenosti ka zamiranju i smrti a ne životu. Ali ne i jedini. Potrebno je dosta se baviti Enrikom i rešiti misteriju njegovog idealizma jer je od velike važnosti za smisao celog romana. Da Enrikov idealizam prelazi u čisto ništavilo dokazuju (1) likovi koji ga objašnjavaju i kao da su jedna velika kompenzacija njegovog ličnog negativiteta. Drugim rečima, to su likovi na kojima ostaje svet i koji,  sa izuzetkom Karla koji je takođe reprezent odustajanja, održavaju njegov vitalizam. Predlažem čitatelju da se sam uveri tokom čitanja na sledećim primerima:

 

-Vidulič, to je zapdnjak koji plovi na mare tenebris. Primer vitalizma, hedonizma, i kreativni princip iznošenja priče iz samog subjekta. On nameće praznini lični mit. On je pozitivni aspekt Enrikovog nihilizma.

-Karlo, čist i plemenito intoniran reprezent odustajanja. U tom smislu potvrđuje Enrikov negativitet. Sam ovaj lik se daje indirektnim upućivanjem na prošlost. Nije akter. Funkcioniše kao ideja i sećanje; na ravni jednog ličnog Platona, Bude ili Šopenhauera u Enrikovoj koncepciji svođenja.

-Enrikeov brat Karlo, ostaje veran austrijskom caru i učestvuje u Velikom ratu. Ovde skrećem pažnju da postoji prezasićenost imenima. Recimo Karla (verenica), Karlo (prijatelj), Karlo (brat). Ovo otežava čitanje koje je kao gusto poetsko tkanje već prilično zahtevno. Za potrebe analize morao sam obratiti pažnju ali bih savetovao čitatelju da se ne opterećuje previše imenima.

-Profesor Rikard fon Šubert Soldern je naučnik koji se odrekao akademske karijere da bi predavao u malom gimnazijskom mestu. Kao primer samoispunjenja bez slave, njegovo odustajanje je pozitivno dok Enrikov lik određuje negativno.

-Ali u vitalističkom smislu  Enrikov idealizam potpuno negira Bjađo Marin. "Bjazeto voli vodu što pada i teret koji se spušta, život što teče prepun žudnje i žeđi, neprestano se preobražavajući i raspršujući; on je pesnik kadar da vidi boga samo u čulnim i konačnim stvarima koje uvek postaju nešto drugo, amfore za piće ili usta za ljubljenje, nezasiti idoli, večiti idoli njihovog opijajućeg iščezavanja."

 

("...Samo robovi naklapaju o pravima, ko je slobodan ima dužnosti...Valja se držati pravilnika koji uči odricanju, brižljivo ga se držati...")

 

Dakle, Enrikeov idealizam je prazan i prelazi u čisto ništavilo. Sa stanovišta životne snage i kreativnosti on je potpuno negiran. Tokom romana je i studiozno izvedena njegova nesposobnost da ostvaruje punoću emotivnih odnosa. Skrećem pažnju na Linu koja ga voli mučeničkom ljubavlju, i koju će on, paradoksalno,  naterati u beg, ovoga puta u alkohol, jer je kraj njega sama i nesrećna. Ali i druge implikacije u razvoju Enrikeovog lika negiraju njegov idealizam, pre svega one političke. Jer nema životne filozofije koja ne bi bila istovremeno i politička. Tako se on sve više počinje pretvarati u sitničara i filistra. Jer: "...Ponovo čita Budu, govore iz poslednjih dana kada se uzvišeni izdiže iznad poslednjih granica opažanja do iščezavanja opažajnog; čita i Opšti pravilnik za vođenje napoličarskih poslova u oblasti Istre i običnom olovkom označava one stavke koje ga najviše zanimaju. Čl. 7, nadničar ne sme da za treća lica obavlja poslove pomoću stoke sa imanja [Sic!]..." [dalje sledi podroban opis svega onoga što nadničar ne može ne sme, ograničava se ili mu se brani]

 

Tako je Enriko prešao u jednu konzervativnu političku poziciju. Sopstvenik koji prezire svoj posed,  ali ipak niščima duhom ne treba omogućiti previše dobara. Njegov idealizam degenerisao je u sitničarstvo i filistarstvo. Ovo će biti od važnosti za krupniji plan istorijskog trenutka u kome se zatekao i omogućiti dramatiku priče. Sam Enrike, nije neko ko sebi nešto uskraćuje. On je pre neko ko prezire. To je pre zamiranje i otupelost nego samomučenje. Ovo je od važnosti jer kao predominantni i jedini istaknuti lik mora biti tumačen kao stanje evropskog duha, kao kulturni simptom ili trend. Sledstveno tome, on ne reprezentuje nikavo stanje dekadencije već krize imaginacije evropskog čoveka.

 

("...U Patagoniji i na moru suočavao se sa opsanostima, ali ne ovako. Svet se sručio na njega, pričaju pipkajući te i hvataju za ruku, ali ovo i boli, mnogo boli...")

 

Bilo je nužno usredsrediti se na Enrikeov lik u ovom romanu, zbog čega ću samo preleteti preko još nekih slojeva koje sam spomenuo na početku. Dakle, tenzija između Evrope i njenog nepoznatog drugog reprezentovana u negiranju i odustajanju evropskog čoveka (Enrike) premešta se na plan realnih zbivanja unutarevropske istorije (4) pa tako i mitovi, a to znači strasti, ponovo postaju njegova nevoljna stvarnost. Aktualizovane su i druge opozicije od kojih je najznačajnija ona mediteransko-srednjoevropsko. U tekstu se tako kaže: “…Trst i Istra su ostavili žaoku žala u srcu Austrijanaca, želju za begom od tegobnog dunavskog kontinenta i dolaskom na slobodno more...". Zatim tu je narativna tenzija na polovima slovensko-neslovensko, a imamo i eho žala za nestankom višenacionalnih država. Magris je poštovalac Jozefa Rota koji u svome romanu "Radecki marš" upravo o tome govori. Tamni srednjoevropski ton dat je pričom o sudbinama jevrejskog, najznačajnijeg, dela njegovih prijatelja. Karlo, Enrikeov idealizovani alterego, izvršio je samoubistvo, iako  mnogo pre nego što je to učinio, na primer, Štafan Cvajg. Poslednji se ne spominje u romanu ali se nekako spontano asocira.  Ostali su dopali logora. A prava  se prava drama odvijala i na samom  Jadranu gde se spominje činjenica izgona 300.000 jugoslovenskih Italijana i jedna još zanimljivija seoba kada je oko 2000 italijanskih komunista došlo u Jugoslaviju. Priča o  Toju iz Monfalkonea je jedna takva o sudbinama "malih", "običnih" ljudi. Ta priča o bezdomstvu i traganju za domovinom, vidimo, ponovo je aktuelna i u naše vreme.  

 

("...i samo oko, i ono stari filolog, manično prevodi nevidljive frekvencije talasa u svetla iboje...")

 

Ono što se Enriku mora priznati, u svom njegovom neubedljivom idealizmu, jest izraziti estetizam doživljaja i ceo jedan senzibilitet koji nosi  ovu prozu i koji lako ponese čitatelja. To je i razlog zbog čega mi ne možemo doživljavati Enrikea kao sasvim negativni lik, jer preuzimamo, barem u čitateljskom prepuštanju, njegov lirsko-senzualni osećaj. Ovo je i glavno obeležje stila (2) ovog romana-novele. Enrike, zapravo, u svom idealističkom pokušaju dostizanja apstraktnog, teži da sve reči, "koje mogu biti tek eho drugih reči", pretvori u čiste elemente i boje. Tekst je dat u trećem licu, s naglašenom lirizacijom,  a pripovedni tok, uglavnom, fokalizovan na Enrikov doživljaj. Recimo to bi išlo ovako:

 

"...Spušta se na obalu među crvenkaste stene, bos i nogavica zavrnutih do iznad kolena, talas ga s vremena na vreme potpuno preplavi, prijatno je na koži osetiti košulju kako se suši na toplom vetru. Obala je crna, kamenje i pesak od uglja; taj mrak svetluca u talasima koji se povlače. Dostojanstvo svake tmine, Homer kaže da su vode okeana crne. Na drugom mestu obala je pak crvena, produženo i zgusnuto veče..."

 

Ovako se opisuje mare tenebris, kao "mastilo koje udara u mastionici" da bi se zatim te boje izmenile kada se Enrike vrati Mediteranu i Jadranu.  

 

Sve u svemu, ovo je roman visokog artističkog dometa koji propituje naše šaroliko evropsko iskustvo, susretanje bliskih i različitih svetova i spada u niz značajnijih romana koji želi progovoriti o krizi čoveka 20. veka u turbulentim istorijskim promenama.

 

 

 

Ništa lakše od umiranja – Elvedin Nezirović

 

          

 

Miralem Mikulić je istoričar koji ispituje ratna dešavanja devedesetih godina prošlog veka oko Stoca, Mostara i Čapljine, posebno obuzet slučajevima zagonetnog plaćenika koji je za HVO (Hrvatsko vijeće obrane) činio nezamislive zločine uglavnom prema Bošnjacima. Lična uključenost u neke od tih ratnih događaja odvešće ga do Švedske gde će slediti trag tog kriminalca, Džonija Akera, i slučajeve ubistava policajaca koji su se dogodili nekoliko godina kasnije. Ovim iskorakom iz jednog rata u (prividni) mir Nezirović kao da je proširio opseg odgovornosti prema ratnom zlu i problematizovao ponovo naš odnos prema tome. A ta dramaturška paralelnost zločina nagoveštava autorovu veštinu u građenju trilerskog zapleta iako je ovo daleko od zabavnog štiva. Roman je dat kao uporedni niz povezanih, vremenski manje više, podudarnih i dopunjujućih životnih tokova. Najpre Džoni Aker i njegov životni put, zločinačka odiseja. Na kraju ćemo saznati da je došao ni od kuda i da se vraća u ništa, što je u vezi, čini mi se, i sa idejnom poentom njegovog lika. Zatim je tu pripovedni tok u formi epistolarnog iskaza švedskog diplomate koji radi u opkoljenom Sarajevu a odlazi u zapadnu Hercegovinu kako bi oslobodio svog sunarodnjaka iz zatvora i omogućio mu svu potrebnu pravnu pomoć. Ovo je jasna veza sa, manje-više, sličnim problemima kroz koje su prolazila postratna društva, a ovde dato, prividno, kao neutralan podsticaj: kada i da li treba zaštiti svoga državljanina i pružiti mu pravnu pomoć iako se tereti za teške zločine od strane druge države.  Švedski diplomata će taj posao uraditi po propisima u takvim situacijama ali će doživeti i svojevrsnu katarzu zajedno sa nekoliko drugih likova. Dakle: Džoni Aker, Miralem Mikulić, Erik Lindman (spomenuti diplomata) označavaju i tri pripovedna toka koja se smenjuju, kako rekoh prilično vešto, u toj narativnoj montaži. Njima se pridružuje i tok vezan za pastora Frederika, koji u nekom programu za rad sa teškim osuđenim zločincima pokušava od njih stvoriti nove ljude.

 

Ono što je autor, čini mi se, hteo, jest da  puteve nekoliko najvažnijih aktera  poveže  u jednom refleksivnom i sudbinskom smislu a da to onda umetnički dokaže kroz priču. Očigledan je svojevrsni psihološko-analitički paralelizam u elaboraciji Miralemovog i Džonijevog lika.  Oni  su, nesumnjivo, dobro dati. Uočićete pre svega suprotnost između Akera i Miralema. Autor utvrđuje njihovu psihološku situiranost,  što bi trebalo da delimično protumači i njihovu motivaciju, a zatim analizira njihovo delovanje u konkretnom nizu situacija.   Tu ćemo videte da su njihove razvojno-psihološke okolnosti dosta slične: od rasturenih porodica do rasturenih života. U svemu ostalom oni se razlikuju. Od potpunog nepostojanja moralne svesti do hipertrofiranog osećanja odgovornosti. Ovo se tiče problema razumevanja zločinca a sa druge strane onoga koji preuzima odgovornost za svoju ulogu u određenoj situaciji ili drami. Taj motivacioni višak  u Miralevom slučaju može biti ogledalo uopštenog nedostatka bilo kakve motivacije društva kao celine da se o mračnim stranama prošlosti govori. Na neki način on je moralno ogledalo jednog potpunog izvrnutog stanja moralnih vrednosti u postratnim društvima. Ovo je dato uverljivo. Džoni Aker je, takođe, veoma dobro izveden lik po meni što je veoma važno imajući u vidu da se ovde autor uhvatio sa užasno teškim problemom zla. To zlo je kod njega, rekao bih, s jedne strane neuhvatljivo, alogično, primordijalno, što znači izvan sfere racionalnog. Ono je neumoljivo i u dramskom smislu je njegova bit jasna; ono sledi samo jedan pravac: od jednog zla ka sledećem. Ono ne može biti zaustavljeno niti relativizovano. Činovi tog zla su u romanu jasno predstavljeni. Logika je da se zastrašujuće zlo koje ispoljava Džoni Aker mora ponoviti i samo je pitanje kako ćemo se moralno postaviti prema ovako utvrđenoj izvesnosti. Na ovoj Miralemovoj dilemi gradi se i pripovedna dinamika. A  imajući u vidu ovako postavljen problem Džonijevog lika, pošteđeni smo dubioznog  zadatka da ga dubinski razumevamo, ulazimo u dušu i slično. Sav psihološki background ovog lika je dobro dat i dovoljan.

 

Ono što se može zameriti romanu je obim likova koji se uvode sa namerom dublje pripovedno-egzistencijalne elaboracije a zapravo dobijamo difuzni efekat suviška. Na primer, ako uvodimo likove dva policajca koja će stradati od zločinačke ruke u Švedskoj, onda insistiranje na celini njihovog životnog iskustva u ovakvoj formi ne može ostvariti značajan umetnički efekat. Jer oni su u logici price, iako tragični,  ipak epizodni likovi. I još dati posredno, kroz pripovedanje drugih. Ili primer likova dva profesora čiji je pripovedni raison d’etre samo to što će ugostiti Miralema u Švedskoj. Pa se čak u jednoj nepotrebnoj epizodi uključuje i supruga jednog od njih. Pri tome višak imenovanja: dosta imena sam zapisao sa pretpostavkom da bi mi mogli zatrebati da bi se ispostavilo da su potpuno nevažni.  Međutim, priličan promašaj, po meni, je lik propovednika. On je čak uključen u sižejni postupak jer čini jedan od ovih pripovedno-misaonih tokova. Šta se njime htelo nije mi do kraja jasno. Verovatno da bi se preispitale društveno-pedagoške mogućnosti našeg odnosa prema teškim kriminalcima i na taj način reklo još nešto o neuhvatljivosti zla. I to je u redu. Ali pokušaj da se uđe u lični emotivni unutrašnji život ovog lika deluje kao da se autor spremao na nešto ambicioznije, a onda predomislio i ostavio ga nedorađenim.

 

Istina, moram reći nekoliko važnih stvari u prilog Neziroviću. (1) Svi njegovi likovi su odlično funkcionalizovani: rade nešto bitno u poretku price i za priču. Ostvaruju neke veze među drugim likovima. Ovo ima veze sa sposobnošću pisca da ispriča složenu priču trilerskog tipa. (2) Ova priča se čita u jednom dahu, stil je pristupačan a jedna sekvenca vuče drugu; priča nije predvidiva pa time ni dosadna. (3) I pored spomenutih nepotrebnih razlivanja, to se ne primećuje previse jer je sačuvano jezgro likova. Ako je hteo dati višeslojnu celinu jedne ratne drame uspeo je pošto su ostali likovi u sebi dobro situirani i povezani međusobno tako da čitatelj ima utisak zajedničke sudbine u zamišljenom vremenu i prostoru. To su znači: Džoni Aker, Miralem Mikulić i Erik Lindman (diplomata). Ovde spomenuti i dva odlična epizodna lika: Asja i Alma. Drugim rečima, talenat je nadvladao neveštinu i ja ću ovog autora svakako čitati dalje.

 

U svemu ostalom, a to je možda i najvažnije, ja delim svetonazor pisca. Njegovu strast za istinom i duboku antiratnu poruku. Sasvim je jasno da ako pročitate ovaj roman nećete zaboraviti više nazive ovih lokaliteta: Dretelj, Gabela, Heliodrom... Zapamtićete dobro da je Mostar (bio?) podeljeni grad, kao što je i Sarajevo podeljeni grad. Izvanredno rezonuje sa našim, postjugoslovenskim aktuelnim trenutkom a da pri tom ne upada u zamke moralizacije i zauzimanja strane.

 

“Nije mi promakla nelagoda na Alminom licu kada smo ušli dublje u zapadni dio grada, gdje su na trgovima i većim raskrsnicama, bile izvješene hrvatske zastave, a zidovi išarani kukastim križevima, ustaškim parolama iz Drugog svjetskog rata i uvredljivim grafitima za muslimane. Dva različita i međusobno suprotstavljena etno-nacionalna narativa egzistirala su međusobno udaljena svega nekoliko ulica i to je bilo ono što je čitavu situaciju u Mostaru činilo stalno napetom…”

“…Jer, nije li zlo poput metastaze: izliječiš ga na jednom mjestu, a ono se pojavi na hiljade drugih, još gore i još strašnije?

Aušvic. Dahau. Gabela. Dretelj. Keraterm. Bugojno. Grabovica. Čelebići. Kazani…Srebrenica. Palestina. Sirija. Malexander…Bičevanja protivpožarnim aparatom, plinske komore, sakaćenja motornom pilom, silovanja, mučenja, odrubljivanja glave, egzekucije…”

“…Jedva sam čekao da dođem kući…”