U SUSRET ČOVEKU - DŽEJMS BOLDVIN

prevela: Vera Blečić

Boldvin je jedan od najvećih i najboljih književnih glasova crnačkog iskustva Amerike. Iz trenutka njegove savremenosti: pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. To su godine koje obeležavaju urbanu atmosferu ovih priča; da bi se kroz to iskustvo evocirala prošlost, muzičkim sažimanjem  patnje (bluz) ili kompleksnom razradom životnih uslova  aktera priča. Ono što me je najviše privuklo ovim pričama - a nažalost u ovom prevodu  je samo polovina iz zbirke Going To Meet the Man - su različiti registri u kojima se to iskustvo prenosi, registri životnih prilika, osećajnosti i konačno stila. Svaka ima svoju sopstvenu atmosferu i melodiju. Pa se tako i kroz ove četiri priče može zaroniti u tu crno-belu Ameriku i njenu dramatiku. Priča Preduslov daje nešto što je svakodnevno iskustvo poniženja za crnog mladog čoveka koji se probija u velikom gradu. Piter je osrednji glumac bez uloge, isteran iz stana u koji se pokušao privremeno skloniti. "Ulicama hodaju mnoge tužne priče", kaže Boldvin, a dalji tok daje do srži  analizu nijansi poniženja iz sata u sat, iz dana u dan. "Ispričaj mi svoju tužnu priču". "Nemam šta da kažem", teče otprilike jedan dijalog. Sonijev bluz  pokriva, možda najviše, celinu iskustva odrastanja; zapravo porodična priča, a znamo kako su Amerikanci dobri u tome. U sirotinjskim crnačkim naseljima su sva iskušenja znatno bliža, odrastanje je pod većim pritiskom. Soni se želi baviti muzikom, a to za njega znači pre svega džez i bluz. Neuredan život, narkotici, opasno naginjanje nad ponorom. Soni je izgubljen mladi čovek i ne naročito talentovan. Ali bluz traži da se duboko lično spoji sa kolektivnim iskustvom tako da se i njegovo dramatično odrastanje uglavljuje u mozaik.  Dalje pratimo  važne momente tog životnog puta. A ključno pitanje bi bilo kako se može, uopšte, zaroniti u sve to na jedan telesan način i ostati snažan, ne pobeći. I najzad Soni je, bez obzira na manjak talenta, dotakao izvor saznanja. Stvar je u tome da hrabro zaroniš u patnju a onda iz toga iscediš umetnost. Lično ispisivanje istorije kroz muziku. Bluz je mesto istine koja kao da proističe iz one novozavetne čaše koja kada bi me mogla zaobići. Tako u jednom moćnoj sceni, dok Soni svira na svom klaviru ono što najbolje zna, bluz,  ta čaša vina stoji pred njegovim očima, vibrira, tamne vode zaborava plave njegovo iskustvo, izručuju ga ličnom i kolektivnom sećanju dok istovremeno nude opsasan zaborav. 

U pričama se spominje Mahalia Džekson. Njen gospel I'm going To Live the Life I Sing About In My Song govori nešto o toj dvostrukoj situaciji patnje i čežnje američkih Afroamerikanaca. Tako je Čiko, glavni junak priče Jutros, večeras, tako brzo opet u sasvim posebnoj situaciji. Prilike međurasne izmešanosti ovde se analiziraju na dva kulturno-socijalna plana: onaj u Parizu u kome se gleda na novac i uspeh ali ne i na rasu i onaj američki u kome se gleda i na uspeh i na rasu. Njegova žena je bela, sin melez a njegovi planovi vezani ipak za jug Amerike kome se želi vratiti s porodicom. Kulturna dvosmislenost rađa i psihološku podvojenost, na jedan prepoznatljiv i savremen način. U Parizu je sve opušteno, Čiko je tamo veliki i voljeni, ali ipak će u jednom trenutku shvatiti da on celog života beži od sebe i da nosi sve nezaceljene rane, bolna mesta koja ga vrlo brzo mogu koštati raspada. Ovi uvidi su dati kroz sjajne likove, ni jedan nije promašen i svaki ga  dodatno određuje: evropskih i američkih prijatelja, supruge, sestre...On će ipak ići linijom težeg otpora i pokušati da stvori budućnost za svoju decu tamo. Na kraju, i domovina je tamo. Ali jedna poseta Americi će ga podsetiti da će to ipak biti  još jedan nimalo lak početak kada oživljavaju sećanja i stare rane. To otprilike ide ovako: 

"U svakom slučaju, to je strašan grad; ceo izgleda kao da je sagrađen oko nekog zatvora. U sudnici postoji jedna soba gde ljude tuku. Pretpostavimo da jedne noći ideš ulicom, to je obično noću, ali dešava se i po danu. Policijska kola se zaustavljaju iza tebe i žaca kaže: 'Ej, momče, dođi ovamo!' I tako odeš tamo. On kaže: 'Momče, verujem da si pijan.' E, vidiš, ako kažeš: 'Ne, ne gospodine.' prebiće te što ga nazivaš lažovom. A ako kažeš bilo šta drugo, osim ako je to nešto što će ga zasmejati, on će te privesti i istući, prosto zabave radi. Trik se sastoji u tome da smisliš neki način da se zabave, a da te ne prebiju."

Ali najtamniji ton daje priča U susret čoveku. Ona pokušava uhvatiti najiracionalniji čvor u koji su upleteni međurasni odnosti u Americi. Rasni konstrukt belog čoveka je sistem shvatanja i samopredstava koje on ubacuje u kulturni kod a onda stvara zastoj, gridlock, kolektivnu emocionalnu zavrzlamu sa raznoraznim psihosocijalnim reperkusijama. Jer, on se onda sudara sa vitalističkim principom crnog čoveka, onoga koji pobeđuje svojim pukim preživljavanjem i opet i opet kao da napore belog čoveka vraća na nulu. I ide dalje. "Ne treba mi ništa od belog čoveka", kaže mali crnac Džesiju koji mu pokušava dati žvaku. Tako izmaštana rasa okreće leđa magu bele supremacije. To stanje u prethodno-spomenutoj priči lepo opisuje Čiko kada kaže:

"...Tako izgleda u Americi, bar za mene. Tamo uvek imam osećaj da ne postojim, osim u nečijoj tuđoj, obično prljavoj, mašti..."

Džesi je, naime, psihopata-policajac, u svome braku  seksualno disfunkcionalan, koji  realizaciju svojih asocijalnih nagona ostvaruje kroz mučenja, torturu i silovanje crnih ljudi. Ovo možete kako hoćete psihoanalitički i na slične načine tumačiti, a i ne morate. Naime, kao mali Džesi je učestvovao  u ritualu linčovanja gde jednog crnog čoveka u sjaju velike vatre uzdižu okovanog. Ovde beli princip mora oboriti crni, pa uzdignutog crnca obaraju a zatim rulja juriša na njega da ga raskomada. Oni tada jurišaju na njegovu tamu da uspostave svoju čistotu, svoju belu supremaciju. Dakle, imamo ritual koji omogućava kruženje nekog podsvesnog sadržaja i šamanističku vatru. Ali šta se dešava pre toga, šta je dramatična protivrečnost belog čoveka koji sebe ovako ritualno spaja sa predstavom crne krvi? To što je crnac kastriran! Mali Džesi kojega otac drži na ramenima u jednom trenutku vidi ogromne crnčeve genitalije koje prvi dželat hvata. On tada hvata pogled mladog crnca. Nije trajalo ni sekund, ali se Džesiju činilo "da je trajalo duže od godine". Kod njega, konačno, celi život; kod njegovog naroda  kroz generacije...Do danas...Opet u prethodnoj priči (Jutros, večeras, tako brzo) sa stanovišta tog moćnog crnog vitalističkog principa se kaže:

"...Njegova belina je danas na njemu. A kad ih nismo mrzeli, mi smo ih žalili. To je obično ono što u Americi znači imati belog prijatelja. Žalite jednog kopilana jer se rodio sa uverenjem da je svet sjajno mesto da se na njemu živi, a znate da nije, i možete videti da će on imati velikih teškoća da se na suprotno navikne, ako se ikada na to navikne..."

Džejms Boldvin je prevođen na naše jezike. Prevedeni su tako, koliko ja znam,  Đovanijeva soba. Ovde se ne bavi rasnom nego klasnom i seksualno-manjinskom tematikom. Zatim, preveden je njegov roman Druga zemlja i, najskorije, zbirka ogleda Sledeći put vatra. Nadam se da će u bliskoj budućnosti njegova zbirka Going To Meet the Man biti integralno prevedena jer se radi o vrhunskom pripovedačkom biseru američke književnosti.