NIŠTA LAKŠE OD UMIRANJA – ELVEDIN NEZIROVIĆ 

          

 

Miralem Mikulić je istoričar koji ispituje ratna dešavanja devedesetih godina prošlog veka oko Stoca, Mostara i Čapljine, posebno obuzet slučajevima zagonetnog plaćenika koji je za HVO (Hrvatsko vijeće obrane) činio nezamislive zločine uglavnom prema Bošnjacima. Lična uključenost u neke od tih ratnih događaja odvešće ga do Švedske gde će slediti trag tog kriminalca, Džonija Akera, i slučajeve ubistava policajaca koji su se dogodili nekoliko godina kasnije. Ovim iskorakom iz jednog rata u (prividni) mir Nezirović kao da je proširio opseg odgovornosti prema ratnom zlu i problematizovao ponovo naš odnos prema tome. A ta dramaturška paralelnost zločina nagoveštava autorovu veštinu u građenju trilerskog zapleta iako je ovo daleko od zabavnog štiva. Roman je dat kao uporedni niz povezanih, vremenski manje više, podudarnih i dopunjujućih životnih tokova. Najpre Džoni Aker i njegov životni put, zločinačka odiseja. Na kraju ćemo saznati da je došao ni od kuda i da se vraća u ništa, što je u vezi, čini mi se, i sa idejnom poentom njegovog lika. Zatim je tu pripovedni tok u formi epistolarnog iskaza švedskog diplomate koji radi u opkoljenom Sarajevu a odlazi u zapadnu Hercegovinu kako bi oslobodio svog sunarodnjaka iz zatvora i omogućio mu svu potrebnu pravnu pomoć. Ovo je jasna veza sa, manje-više, sličnim problemima kroz koje su prolazila postratna društva, a ovde dato, prividno, kao neutralan podsticaj: kada i da li treba zaštiti svoga državljanina i pružiti mu pravnu pomoć iako se tereti za teške zločine od strane druge države.  Švedski diplomata će taj posao uraditi po propisima u takvim situacijama ali će doživeti i svojevrsnu katarzu zajedno sa nekoliko drugih likova. Dakle: Džoni Aker, Miralem Mikulić, Erik Lindman (spomenuti diplomata) označavaju i tri pripovedna toka koja se smenjuju, kako rekoh prilično vešto, u toj narativnoj montaži. Njima se pridružuje i tok vezan za pastora Frederika, koji u nekom programu za rad sa teškim osuđenim zločincima pokušava od njih stvoriti nove ljude.

 

Ono što je autor, čini mi se, hteo, jest da  puteve nekoliko najvažnijih aktera  poveže  u jednom refleksivnom i sudbinskom smislu a da to onda umetnički dokaže kroz priču. Očigledan je svojevrsni psihološko-analitički paralelizam u elaboraciji Miralemovog i Džonijevog lika.  Oni  su, nesumnjivo, dobro dati. Uočićete pre svega suprotnost između Akera i Miralema. Autor utvrđuje njihovu psihološku situiranost,  što bi trebalo da delimično protumači i njihovu motivaciju, a zatim analizira njihovo delovanje u konkretnom nizu situacija.   Tu ćemo videte da su njihove razvojno-psihološke okolnosti dosta slične: od rasturenih porodica do rasturenih života. U svemu ostalom oni se razlikuju. Od potpunog nepostojanja moralne svesti do hipertrofiranog osećanja odgovornosti. Ovo se tiče problema razumevanja zločinca a sa druge strane onoga koji preuzima odgovornost za svoju ulogu u određenoj situaciji ili drami. Taj motivacioni višak  u Miralevom slučaju može biti ogledalo uopštenog nedostatka bilo kakve motivacije društva kao celine da se o mračnim stranama prošlosti govori. Na neki način on je moralno ogledalo jednog potpunog izvrnutog stanja moralnih vrednosti u postratnim društvima. Ovo je dato uverljivo. Džoni Aker je, takođe, veoma dobro izveden lik po meni što je veoma važno imajući u vidu da se ovde autor uhvatio sa užasno teškim problemom zla. To zlo je kod njega, rekao bih, s jedne strane neuhvatljivo, alogično, primordijalno, što znači izvan sfere racionalnog. Ono je neumoljivo i u dramskom smislu je njegova bit jasna; ono sledi samo jedan pravac: od jednog zla ka sledećem. Ono ne može biti zaustavljeno niti relativizovano. Činovi tog zla su u romanu jasno predstavljeni. Logika je da se zastrašujuće zlo koje ispoljava Džoni Aker mora ponoviti i samo je pitanje kako ćemo se moralno postaviti prema ovako utvrđenoj izvesnosti. Na ovoj Miralemovoj dilemi gradi se i pripovedna dinamika. A  imajući u vidu ovako postavljen problem Džonijevog lika, pošteđeni smo dubioznog  zadatka da ga dubinski razumevamo, ulazimo u dušu i slično. Sav psihološki background ovog lika je dobro dat i dovoljan.

 

Ono što se može zameriti romanu je obim likova koji se uvode sa namerom dublje pripovedno-egzistencijalne elaboracije a zapravo dobijamo difuzni efekat suviška. Na primer, ako uvodimo likove dva policajca koja će stradati od zločinačke ruke u Švedskoj, onda insistiranje na celini njihovog životnog iskustva u ovakvoj formi ne može ostvariti značajan umetnički efekat. Jer oni su u logici price, iako tragični,  ipak epizodni likovi. I još dati posredno, kroz pripovedanje drugih. Ili primer likova dva profesora čiji je pripovedni raison d’etre samo to što će ugostiti Miralema u Švedskoj. Pa se čak u jednoj nepotrebnoj epizodi uključuje i supruga jednog od njih. Pri tome višak imenovanja: dosta imena sam zapisao sa pretpostavkom da bi mi mogli zatrebati da bi se ispostavilo da su potpuno nevažni.  Međutim, priličan promašaj, po meni, je lik propovednika. On je čak uključen u sižejni postupak jer čini jedan od ovih pripovedno-misaonih tokova. Šta se njime htelo nije mi do kraja jasno. Verovatno da bi se preispitale društveno-pedagoške mogućnosti našeg odnosa prema teškim kriminalcima i na taj način reklo još nešto o neuhvatljivosti zla. I to je u redu. Ali pokušaj da se uđe u lični emotivni unutrašnji život ovog lika deluje kao da se autor spremao na nešto ambicioznije, a onda predomislio i ostavio ga nedorađenim.

 

Istina, moram reći nekoliko važnih stvari u prilog Neziroviću. (1) Svi njegovi likovi su odlično funkcionalizovani: rade nešto bitno u poretku price i za priču. Ostvaruju neke veze među drugim likovima. Ovo ima veze sa sposobnošću pisca da ispriča složenu priču trilerskog tipa. (2) Ova priča se čita u jednom dahu, stil je pristupačan a jedna sekvenca vuče drugu; priča nije predvidiva pa time ni dosadna. (3) I pored spomenutih nepotrebnih razlivanja, to se ne primećuje previse jer je sačuvano jezgro likova. Ako je hteo dati višeslojnu celinu jedne ratne drame uspeo je pošto su ostali likovi u sebi dobro situirani i povezani međusobno tako da čitatelj ima utisak zajedničke sudbine u zamišljenom vremenu i prostoru. To su znači: Džoni Aker, Miralem Mikulić i Erik Lindman (diplomata). Ovde spomenuti i dva odlična epizodna lika: Asja i Alma. Drugim rečima, talenat je nadvladao neveštinu i ja ću ovog autora svakako čitati dalje.

 

U svemu ostalom, a to je možda i najvažnije, ja delim svetonazor pisca. Njegovu strast za istinom i duboku antiratnu poruku. Sasvim je jasno da ako pročitate ovaj roman nećete zaboraviti više nazive ovih lokaliteta: Dretelj, Gabela, Heliodrom... Zapamtićete dobro da je Mostar (bio?) podeljeni grad, kao što je i Sarajevo podeljeni grad. Izvanredno rezonuje sa našim, postjugoslovenskim aktuelnim trenutkom a da pri tom ne upada u zamke moralizacije i zauzimanja strane.

 

“Nije mi promakla nelagoda na Alminom licu kada smo ušli dublje u zapadni dio grada, gdje su na trgovima i većim raskrsnicama, bile izvješene hrvatske zastave, a zidovi išarani kukastim križevima, ustaškim parolama iz Drugog svjetskog rata i uvredljivim grafitima za muslimane. Dva različita i međusobno suprotstavljena etno-nacionalna narativa egzistirala su međusobno udaljena svega nekoliko ulica i to je bilo ono što je čitavu situaciju u Mostaru činilo stalno napetom…”

“…Jer, nije li zlo poput metastaze: izliječiš ga na jednom mjestu, a ono se pojavi na hiljade drugih, još gore i još strašnije?

Aušvic. Dahau. Gabela. Dretelj. Keraterm. Bugojno. Grabovica. Čelebići. Kazani…Srebrenica. Palestina. Sirija. Malexander…Bičevanja protivpožarnim aparatom, plinske komore, sakaćenja motornom pilom, silovanja, mučenja, odrubljivanja glave, egzekucije…”

“…Jedva sam čekao da dođem kući…”