MESEC DANA NA SELU - Džozef Lojd Kar

prevod: Mirko Bižić

Jednog se dana mladi restaurator Tom Birkin sa već zamašnom količinom životnog iskustva obreo u engleskoj provinciji, idiličnom prirodnom okruženju kako bi rekonstruirao staru fresku zapuštene crkve dok komunicira sa pitomom prirodom i njenim stanovnicima, istovremeno stvarajući niz uvida umetničke i sentimentalne prirode. Kao kada biste želeli da vam glavni junak ispripoveda svoju važnu životnu epizodu a da je liši preterane pripovedne dramatike , visokoparnosti i patetike izraza koje prate otkrivanje važnih uvida. Umetničko izneveravanje stereotipa u najboljem smislu. Posao ga je doveo u to malo mestašce na severu Engleske da bi restarurirao fresku stare crkve, a ovaj ambijent će mu poslužiti kao pokušaj da se ponovo otvori životu na način umetnika. Pomislio sam u početku da će ovo biti lirska proza puna opisa prirode i cvrkuta slavuja ali dobio sam više. Njena vrlina je svakako jednostavnost i sažetost. Sama knjiga ima tek oko 140 stranica, a u jednom, naizgled statičnom ambijentu otvara se prostor naratora ka sebi i na poseban način ka ljudima. Tom Birkin nailazi fresku crkve u Oksgodbiju koja je mnogo godina ranije prekrečena. Kao što se i on vraća iz rata koji je događaj na koji je spuštena istorijska zavesa ( rekli bismo do daljnjeg). U međuvremenu se nastavlja život za koji sami pišete script. A taj plan nazirete, osmišljavate, naslućujete. Sa planom umetničke spaja se i plan životne kreacije jer mnogo se Tomu dogodilo a život tek počinje, ponovo počinje na jednom mirnom mestu, naizgled odsečenom od sveta i život ostaje ta velika celina kojoj se on obraća. Ovo je tek nagoveštaj bogatstva asocijacija koje ova proza izaziva. Pre svega uspostavljena je perspektiva koja naglašeno uključuje čitatelja; jer ako je glavni junak umetnik u susretu sa životom kao projektom, to je zapravo način ne da autor (pisac) projektuje nekakvu svoju (umetničku) ideologiju  već da se čitatelj angažuje saživljavanjem sa misaonim svetom glavnog junaka-naratora. Tako imamo glavnu perspektivu u kojoj čitatelj rešava junakove estetsko-umetničke dileme kao svoje vastite. Tih pitanja je mnogo a vi ćete prepoznati te estetsko-moralne dileme jer ste naučili  da ih izlučujete i nanovo pretresate iz raznih velikih i malih narativa svoje književne lektire. Recimo to što izlazi iz (namernog) zaborava freske stare crkve je zapravo slika poslednjeg suda. Svaki detalj će morati da bude rekreiran. Prepoznaćete ovde umetničku igru autorstva. Umetnik će morati svaki detalj ponovo da stvori procesom rekonstrukcije. Pa šta je onda umetnost: rekonstrukcija, istraživanje, podražavanje, upoznavanje, neke naročite vrste obred, kontakt sa svetošću? I upravo smo tu na planu sižea stvorili neraskidivu vezu umetnika sa čitateljem, umetnika-čitatelja. Šta je čitanje? I čitav drugi niz čitateljsko-umetničkih autorefleksija datih krajnje nenametljivo. Ovde esej ne guta roman nego se stvara esej u hodu života. Imaginarnog ili stvarnog života.

Imaginarnog ili stvarnog? Jer umetnost je nešto što interveniše u prirodu i tako nastaje društvo, zajednica, civilizacija...A prirodu menjamo čak i kada je ona sama umetničko delo. Ili stvaramo umetnost trenutka kada mašta i priroda postaju jedno. Da bismo je opet pustili da živi bez nas i naših uzdaha.  Pa se tako i ona preobražava u onaj bakrorez, sliku na zidu, pesmu, lirski opis, sentimentalno svedočanstvo. Ali u ovoj tački vlastitog preseka duha i prirode šta će učiniti umetnik, a šta čitatelj? Ovo je roman koji ima svu dramatiku nekoliko životnih tokova, datih u vidu narativnih nagoveštaja sa opisima konkretnih ljudi koji su udaljeni od vreve života iz velikih gradova; kao igra motiva ali ne i njihova temeljna razrada. Tek ćemo uzgred saznati da je glavni junak preživeo traumu Prvog svetskog rata zato što ima iznenadne tikove lica. A kada se otvori ona scena strašnog suda  šta to govori o budućnosti ovog malog mesta i njegovih pitomih ljudi? Kakvu uopšte svrhu treba da ispuni umetnik svojom intervencijom u svetu?

Umetnička rekonstrukcija, rekreacija, reinvention i niz odluka stvarnog života... Ovo razmišljanje i onaj tamo otkucaj srca. Duh i telo. Dakle ništa nije akademski suvo već u srcu života proizvedeno, drugim rečima: lirski roman. Umetnik će tako  morati da reši nekoliko zadataka: pre svega ovo pitanje autorstva i da udahne nov život staroj fresci. U tom postupku će upoznati ovog umetnika iz prošlosti, oživeće u svom duhu nešto od drame njegovog života, baš kao što se i ja kao čitatelj saživljavam sa umetnikom-naratorom. Zatim će ostvariti prijateljstvo sa kolegom koji je takođe preživeo dramu rata. Čarls Mun je arheolog koji traži kosti starog pretka jedne plemkinje koja je zaveštala novac za njihovo pronalaženje. Sahranjen još u XIV veku van groblja jer je bio ekskomuniciran. Priča unutar priče, misterija. A Čarlsovo zanimanje arheologa upadljivo se podudara sa poslom našeg umetnika Birkina. Ima u ovoj prozi dosta takvih motivskih poklapanja i podudarnosti koji usmeravaju vašu čitateljsku pažnju u određenom pravcu. Zatim ćemo tokom pripovesti otkriti i tajnu samog Muna. A onda važan pripovedni tok vezan je za opis engleskog društva tog kraja. To su srdačni, zanimljivi ljudi ali kako to najčešće biva konfesionalno podeljeni; ovde između veslijanaca (metodista) i anglikanaca. Oni navode Toma Birkina da u svoja razmišljanja uključi odnos prema Bogu i tradiciji, pripadnosti kolektivu i mestu. Da li bi on tu mogao provesti ostatak života? Prošlost korespondira i ovde sa sadašnjošću u vidu enigme. Lepo, ali i tu ima ekskomuniciranih...

I konačno, uz rad na fresci, možda najvažniji pripovedni tok vezan je za sentimentalno otkrivanje. Alis Kič je supruga mrgudnog anglikanskog sveštenika Kiča, Tomovog poslodavca. Po svoj prilici nije srećna u braku a Toma je žena ostavila. Ovaj odnos je dat kao sublimirana igra emotivnih poruka i nagoveštaja. Pa smo tako uz umetničku dobili i jednu tananu sentimentalnu studiju datu spontano, reklo bi se uzgred da bi nas tokm čitanja iznenadila zanimljivost piščeve analize ljubavnih osećanja i poruka. 

Sve to je dato kao jedna sjajna celina motiva, umetničkih problema i osećanja. Kao i svako dobro delo ostavlja utisak značajem pitanja koja postavlja a ne konačnim rešenjima. Onako kako život kada ga pokušamo osmotriti na način umetnika to čini. A ono što je jedino uobličeno je niz trenutaka (odnos trenutak-večnost) koji se ulivaju u ovu prozu i darivaju joj umetničku trajnost. 

Po ovom romanu Pet O'Konor je snimio film 1987. sa Kolinom Firtom, Kenetom Branom i Natašom Ričardson. 

"Bilo je to Tenisonovo vreme, dremljivo, toplo, neprirodno mirno...Stajao sam na platformi pred velikim umetničkim delom osećajući bliskost pred njegovim stvaraocem, i bio zadovoljan što sam baš ja dobio ulogu impresarija koji je trebalo da ga nakon četiri stotina godina tame vrati na svetlost dana. Ali, nije to bilo sve i ovo divno vreme, lep pejsaž, guste šume i putevi kraj kojih su rasli visoka trava i divlje cveće, kao i niska brda koja su se protezala duž doline na sever i jug, sve do granica tajanstvene zemlje..."