*prevod: Strahinja Mlađenović i Sava Kuzmanović
(bez spojlera)
Uglavnom su joj prevođeni romani, ali ne i njene briljantne priče. Pohvala izdavaču što se setio.
(1) Lutka
Prilično jeziv psihološki horor, minimalističi, bez pretencioznih efekata, nasilja ili bilo čega sličnog. Zapravo prva asocijacija koju sam imao prisetivši se raznoraznih filmova sa motivom neživih objekata, lutaka igračka je podsticajna za razumevanje ove priče. U horor filmovima lutke su moćni objekti mediji zlog uticanja. Lutka je ovde psihološki pre svega projekcija nekog sadržaja vezanog za self. S tim što se ide još dalje od toga. Zamislimo, samo zamislimo da se nečija opsesija, kompleks, fiksacija osamostali kao poseban motiv u strukturi priče i počne figurarti samostalno i paralelno sa tokom misli i postupaka ostalih aktera. Od zamisli do prosedea, tačno to je učinila di Morije. Ovde je najjezivija scena ne opis nekakvog nasilja ili pretnje već jedan detaljan i ne previše opširan opis same lutke. Odgovor na pitanje zašto je to tako određuje vrednost ove priče. Briljantno.
(2) Poljubi me ponovo stranče
Izrazito gradski ambijentalna, atmosferična. Momak se zaljubi u devojku i počne je juriti. Zapravo prava vrednost priče je u potencijalnoj čitateljskoj identifikaciji sa glavnim junakom. Upravo ta identifikacija će pojačati šokantni kraj i dovesti do razumevanja poente. Ono što se zbiva junacima se naprosto odvija i vuče ih u neslućenom pravcu. Kao da si stao na neku traku pa sad ti levo-desno, gore-dole put ne određuješ. Ovde je pripovedač, za razliku od prve priče, pouzdan iako nošen strašću, pa ipak ništa mu ne vredi zato što je objekat njegove žudnje neproničan. Koliko uopšte znamo, možemo znati o drugim ljudima?
(3) Planina istine
Ovo je mistična anti-alegorija ili antimistična alegorija. Ona govori o zavodljivosti utopističkih, religijskih i sličnih ideologija, ali i potencijalnim opasnostima koje iz toga slede. U tom smislu mi je veoma referentna za pisce koje pretpostavljaju ideologiju narativu, tj. umetničkoj svrsishodnosti. "Planina istine" (Monte Verità) je mesto na koje sudbina poziva kada se odustane od sveta. Značenje se, kada ga ovako formulišem, formira imajuću u vidu izrazitu ambivalentnost koncepta sudbine u di Morijinim pričama. Već sam spominjao traku koja aktere vuče dok oni misle da upravljaju tokom svog života. Našao sam u ovoj priči i proširio svoje poznavanje ukletih kuća u horor žanru jer je ta planina jasnog naziva zapravo jedno preteće ukleto mesto; i nije teško pogoditi: osim što preti ona i privlači. Njena funkcija je identična onoj kod Širli Džekson. Kuća prihvata pojedinca ali po cenu njegove potpune anihilacije.
U izvesnom smislu slično, ali na drugačiji način ovu tema odnosa ideologije i utopije obradio je i Aldžernon Blekvud u svojoj priči Silazak u Egipat koju sam skoro spominjao.
(4) Proboj
Ovde se nastavlja, razvija, dalje elaborira tema iz prethodne priče; ako naša utopija postane sasvim sekularna, aktivna, prilagođena modernom tehnološkom i istraživačkom duhu. Gde su granice etičnosti naših društveno-naučnih eskperimenata? Hororično je ovde na drugi način isto što i u prethodnoj priči. Utopijska ideja pretvorena u sistem potpuno usisava pojedinca. Naracija u prvom licu prati jednog od glavnih inženjera. Zbunjenost i horor proizilaze iz hladnog, neopterećenog održanja takvog selfa na toj traci koja vodi u zlo. U mehanizam priče je direktno ubačena gomila parapsihološki bizarnog materijala koji me je podsetio na jedan drugi sjajan roman, Krug Kođi Suzukija. Ko je čitao, ovaj Suzukijev roman imaće, možda, asocijaciju kako je i on to briljantno upotrebio; kao da je čitao ovu di Morijinu priču: ideja da se psihičke enegije na neki način mogu povezati sa električnim fenomenima (čista parapsihologija) a onda to dejstvo vezati za duh mesta.
Po svojim etičkim implikacijama i nekim rešenjima u zapletu direktno me je asociralo na roman Kazuo Išigura, Ne daj mi nikada da odem. A Išiguro je sasvim sigurno, pročitao ovu priču di Morije.
(5) Ptice
Ova priča je za mene redak primer da može biti poželjno prvo pročitati literarni predložak pa onda pogledati film. Hičkok je zapravo zadržao centralni narativni tok ali ga je proširio i dodatno razvio neke tek spomenute motive u priči. Ali upravo zbog toga ova osovina u di Morijinoj priči još jače radi u smislu horora. Jer ono što je kod Hičkoka mesto i predeo u originalu je pojedinačna kuća sa okolinom. Sama priča direktnije vraća naše čitateljsko iskustvo na gotiku, pa dok se film može shvatiti pre svega apokaliptički, Dafnina priča može i sasvim simbolički. Ipak ova kuća nije ukleta, ona je samo nemoćna i pod napadom. Pticama se međutim ne može pripisati nikakav motiv. Njihovi samoubilački napadi su me podsetili na moderne tehnološke ptice - dronove samoubice. Ovo je zapravo priča o krhkosti civilizacije.
(6) Ne posle ponoći
Ovo je dark umetnička refleksija o sudbini okupana grčkim suncem što uvodi funkcionalnu (reći ću briljantnu!) upotrebu mitologije kod di Morije. Glavni akter će svoj odmor u jednom hotelu na Kritu podeliti sa nekoliko drugih posetilaca i njihovi putevi će se će se preplesti u jednoj usputnoj tački i to je važno jer se sudbinski uticaj kod di Morije teško kontroliše. To je "traka" na koju će nagaziti Timotiji Grej i ona će preobraziti njegov život, sve što je mislio ili znao o sebi. Horor je u onome što čitatelj jasno naslućuje a Timoti će saznati na kraju i prekasno. Kao u priči (1) imamo fizički predmet koji je ovde umetnički i mitološki artefakt, a koji povezuje dva idejna plana: lično (podsvesno) i nadlično (fatumsko). Ali spisateljska veština je što se taj artefakt, konkretni predmet kao motiv - i opet kao pod (1) - direktno uključuje u strukturu priče, te utiče na njen ishod. Valjda otuda toliki osećaj jačine ove proze koji ostaje posle čitanja. I još nešto: poslednja rečenica ove priče je pun krug u odnosu na prvu. Di Morije ima tu sjajnu osobinu zaokruživanja, konsolidacije, što sve ove priče, generalno, čini snažnim.
(7) Ne gledaj sada
Ovo je najnadrealnija, najnapetija, najzlokobnija...priča bez ikakvih čudovišta koju sam možda do sada pročitao. Najbolje je ništa ne reći osim savetovati pažljivo čitanje. Motivi su vešto raspoređeni unutar teksta. I pored toga izgubio sam se. Setio sam se Borhesa, njegovog lavirinta i teksta kao zamke. Priznajem, upao sam u tu zamku. Upravo taj postupak identifikacije sa glavnim junakom tako što se izgubite u njegovom tekstu je među najartističnijim narativnim postupcima koje sam iskusio a proizveo je verovatno i mnogo više empatije kod mene od oni koji se postižu drugim standardnijim sredstvima.
Po ovoj priči je urađen još jedan film Don't look now iz 1973. godine, ali ga ne preporučujem. Ako gledate ovaj film, to će vam potpuno uništiti užitak u priči jer priča funkcioniše po principu perceptivne zamke. Osim toga ni opšti ton filma mi se ne dopada. Sav je u magli u mraku što je potpuno suprotno duhu ovih mediteranskih priča od Di Morije okupanih suncem.
Dok sam čitao zbirku često su mi na pamet padali i moji drugi omiljeni autori, svi vrlo bliski di Morije: Patriša Hajsmit, Truman Kapoti, Fleneri O'Konor...
No comments:
Post a Comment