Ovaj roman, svakako, treba uporediti sa Okretajem zavrtnja Henrija Džejmsa. Kada sam analizirao Džejmsov roman dekonstruisao sam guvernantin pogled na svet kao generator sveg natprirodnog u tom romanu. Ono što Džejms želi reći je zapravo: postoje pojedinačni ili društveni agenti koji su aktivno zainteresovani ne samo za vašu percepciju sveta nego i za dugoročnu sliku o svetu koju biste vi mogli imati. Mislim da taj roman upravo poziva savremenog čitatelja da iznađe racionalni ključ jer često živimo na svoj način svak svoju "guvernantu" ili možemo trpeti ideološko-propagandni teror jedne perspektive ako živimo u opresivnim društvenim sistemima.
Međutim, kod Džeksonove se ne može tek tako odbaciti natprirodno; ili se ne može uopšte odbaciti. O čemu se ovde radi? Jedan profesor koji se zove Dr Montagju dolazi sa grupom ljudi čija iskustva bi trebalo da mu pomognu u rasvetljavanju čudnih priča koje se vezuju za kuću: duhovi, paranormalna dešavanja. Kuća ima istoriju nesrećnih porodičnih odnosa, samoubistva itd. Sa njim su dve devojke Eleonora i Teodora. Obe su imale nekakva paranormalna iskustva. Teodora je telepat koji pogađa misli. Zatim se tu nađe i budući naslednik kuće Luk, pa je i on prirodom takve veze zainteresovan za paranormalno. Na kraju tamo stignu i profesorova žena gospođa Montagju koja spiritistkinja čija je misija da "spasava proklete duše", zajedno sa svojim pratiocem, muževnim nastavnikom Arturom. Oni su iz različitog socijalnog backgrounda što nije nevažno. Njihova je funkcija da u igru ubace što je moguće širi, obimniji parapsihološki instrumentarij motiva, ali to nije ključno.
Naime, radi se o tome da nije bitno to što oni žele, već šta želi kuća. Kuća je aktivni agent; sa svojom prošlošću, tajnama i sasvim neproničnom arhitekturom. Ovde su stanja izmenjene svesti, natprirodno vezano za vizuelne i auditorne halucinacije medijum u kome se svi kreću i jeza je mnogo opiplljivija nego kod Džejmsa. Svako, dakle, nešto doživljava, ali se ta iskustva teško mogu relativizovati kao kod Džejmsa. I vezana su za kuću. Kuća je mesto opipljive strave.
Najslabija karika u toj grupi je Elenor; izuzetno nestabilna osoba koja beži od vlastite porodice i koja je, čini se, tokom celog romana na ivici nervnog raspada. Ovako fragmentirani self unosi posebnu dinamiku u celu ovu priču i to je zapravo Elenorina priča. Elenor kao oličenje nesigurnosi i lomljivosti pojedinca u opasnom, pretećem svetu će biti, na ovaj ili onaj način, mesto čitateljske identifikacije što će itekako odrediti i značenje pročitanog.
Ja ću, svakako, još jednom pročitati roman. Specifičan kvalitet nadrealnog u ovom romanu se ostvaruje preko niza pažljivo raspoređenih hororičnih motiva i drugo čitanje bi ih moglo dodatno povezati sa celinom značenja. Recimo, uzmimo sledeći primer:
Gospođa Dadli je kućepaziteljka koju ja uopšte ne doživljavam kao živo biće već kao duha. Jer, ako dodatno obratitimo pažnju možemo analizirati:
- kako gospođa Dadli "komunicira" sa ljudima oko sebe?
-da li ona uopšte "komunicira" sa bilo kime?
-u kom smislu drugi "komuniciraju" s njom?
Međutim, gospođa Dadli, iako duh, je sjajna kuvarica i tamo su sva jela na vrhunskom nivou. Duhovima, dakle, ne manjka ukusa. Ovaj pak momenat, ako ga dovoljno naglasimo, smešta snažno Džeksonin horor u društvene strukture koje se u finalnom zaključku, takođe, ne mogu zanemariti.
No comments:
Post a Comment