Gradacija lavirinta: kako režija transformiše prostor u primalne strahove
- Horor osećanje se pri mom drugom gledanju nije smanjilo. Naprotiv!
- Režijski postupci funkcionišu po principu gradiranja da bi se na perceptivnom nivou snažno sugerisala ideja prožimanja dve egzistencijalne dimenzije nejednakog ontološkog statusa:
- Dimenzija uobičajene stvarnosti i dimenzija sveprisutnog iskrivljenog pamćenja (krivo ogledalo).
- Ono što postoji u realnoj dimenziji, postoji i u dimenziji iskrivljenog pamćenja, ali izobličeno, izvrnuto, sa ontološkim pukotinama u smislu i svrsi. To su ekspandirajući prostori za sve manje smisla.
- Prostor nije simbolički ispražnjen, već su ti simboli ekonomično raspoređeni. Sve što postoji u realnoj sferi, postoji nekako naopako i u toj paralelnoj dimenziji.
Slika 1: Banalni objekat kao ontološki poremećaj: Brodski točak utisnut u plafon svedoči o anomalijama unutar paralelnog prostora.
- Primeri transponovanja i simbola:
- Znak STOP koji u ogledalu postaje POTS.
- Ptica iz realne dimenzije u paralelnoj postaje mrtva.
- Znak točka koji se viđa u drugoj dimenziji u jednom trenutku se pojavljuje i u doktorkinoj ordinaciji.
- Simbol pakla kao Hada (koji označava dubinu) transponovan je u svim scenama poniranja ili u sceni gde se doktorka priseća svog traumatičnog iskustva. I tamo postoji lift koji se spušta na sve niže nivoe, sadržeći simboličke ostatke njene, a verovatno i kolektivne traume.
- Nebo je transponovano u nekakvu psihodeličnu sliku neba na LSD-ju.
- Poigravanje multidimenzionalnošću u nečemu što je open plan office predstavlja čisto poigravanje sa određenim metafizičkim koncepcijama usmerenim na horor dramaturgiju.
- Sam režijski postupak je ekonomičan i gradualan. Međutim, ovde se htelo uraditi nešto drugo – i uspelo se. Postignut je efekat da lavirint radi sam po sebi, što je dovoljan simbol. Praznina generiše freakove, dok su svi rekviziti ekonomično upotrebljeni.
- Gradacija zaista ide vrlo postepeno od nivoa perceptivnog praga. Tek u drugom gledanju sam primetio da se točak iz paralelne dimenzije javlja u doktorkinoj ordinaciji.
- Proces ide do toga da je čitava realna dimenzija usisana. Sve realne ličnosti imaju svoje izvrnute dvojnike u paralelnoj, dok se čitava realna topografija (ulice i gradski prostori) u paralelnoj dimenziji prikazuje kao ironična maketa stvarnosti.
- Drugi put mi je bilo jasnije da ova gradacija – operišući moćnim prostornim i egzistencijalnim simbolom lavirinta – aktivira primalne strahove. Ona spaja vrtoglavicu visina i potonuće (dubinu), kao i raspršenost supstance sa njenim potpunim zgušnjavanjem u nekom podrumskom, paklenom mestu pamćenja.
- Paralelna dimenzija je nesumnjivo i dimenzija ludila. Oko toga se vrti međuodnos aktera u ovom filmu. I pacijent i lekarka (Klark i Meri) bili su predmet svog ili tuđeg ludila, apsorbovani tim krivim ogledalom do određene mere.
- U slučaju pacijenta, to ide do ekstrema – on se u stvari odlučuje za ludilo.
- Doktorka, sa druge strane, odlučuje da ispliva iz ludila.
- Ličnost ima svog iskrivljenog, bolesnog dvojnika. To je otuđena ili potisnuta iracionalna komponenta koja sažima traumatična iskustva iz prošlosti. Ona je ekspandirana do neslućenih razmera i aktivno ometa zdravu ličnost pokušavajući da je sasvim usisa (pojede). To je varijanta teme: monstrumi su u nama, a monstrum vreba u praznini – u egzistencijalnem i ontološkom vakuumu.
- Pseudonaučni misticizam: Metafizička spekulacija postaje mentalno penetrativna (ubedljiva) kada dobije oreol kvazinaučnog diskursa. Fizičari i lekari su nekim ekstraosetljivim mernim sredstvima napipali postojanje dimenzije krivih ogledala ili košmarnog pamćenja, uspeli da je delimično posmatraju, pa čak i da skupljaju te freakove po laboratorijama.
- Spajanje nauke i okultizma je uvek plodno tle za filmsku mistifikaciju. Imperija uzvraća udarac: nismo sasvim nemoćni među svim tim dimenzijama, ali je i lekarka dobila svoju zlu lutku dvojnicu, pa ni zlo nije savladano do kraja (kao što u hororu inače biva).
Zaključak
Dakle: nauka, trauma, primalni strahovi, horror vacui, metafizičke spekulacije, egzistencijalna nesigurnost, strah od nepoznatog i strah od ludila – sve su to žižne tačke koje održavaju pažnju publike (do te mere da se čak i uvek bučni bioskopski klinci usredsrede).
Na kraju, tu je i jedan ekonomično upotrebljen simbol koji sve ove elemente drži na okupu: multidimenzioni lavirint.
📜 Napomena o autorskim pravima (Copyright Notice)
Pravna usklađenost: Korišćenje vizuelnog materijala u ovom tekstu u potpunosti je usklađeno sa doktrinom Pravedne upotrebe (Fair Use) prema međunarodnim zakonima o autorskim pravima (17 U.S.C. § 107). Slike se koriste isključivo u svrhu neprofitne edukacije, kritičke analize, filmske teorije i recenzije autorskih postupaka režisera Kejna Parsonsa.
- Izvori vizuelnog materijala:
- Slika 1 (Brodski točak): Preuzeto iz zvaničnog kanona i web-serijala Backrooms autora Kejna Parsonsa (Kane Pixels).
- Slika 2 (Poniranje): Kadar iz Parsonsonovog video serijala, preuzet posredstvom javne rasprave i analize zajednice na platformi Reddit.
- Vlasništvo nad pravima: Sam koncept i estetika liminalnih prostora "The Backrooms" potiču iz anonimne zajednice i nalaze se u javnom domenu. Međutim, konkretni vizuelni prikazi, CGI renderi, Async mitologija i filmska ostvarenja predstavljaju zaštićeno intelektualno vlasništvo autora Kejna Parsonsa (Kane Pixels) i produkcijske kuće A24. Ovaj blog post ne polaže nikakva prava na priložene slike.
No comments:
Post a Comment