PELAGIJA I BELI BULDOG - BORIS AKUNJIN

                    (prevod: Biljana Vićentić)

Profesor Grigorij Čhartašivili (Григорий Шалвович Чхартишвили) je japanolog, dosta prevodio japanske pisce, takođe prevodio englesku i američku književnost i napisao zapaženu, kod nas prevedenu studiju "Pisac i samoubistvo". Međutim ja ga sada prvi put čitam upravo u svojstvu pisca detektivskih romana, imenom Boris Akunjin, privučen idejom iz naslova da jednoj monahinji dodeli ulogu detektivke. Ono što čini veliki deo privlačnosti, na prvu loptu, ovog romana jeste opšti okvir, istorijska scenografija. Dakle imamo carsku Rusiju, ali ne samo to već jednu turbulentnu atmosferu versko-teoloških a to zapravo znači i državno-ideoloških sukoba kakvi su bili karakteristični i drugde u Evropi ali moguće da su nam upravo prilike u Rusiji manje poznate. Jer smo navikli na ideju o monolitnom pravoslavlju dok je ono takođe bilo puno svakakvih jeresi i u komplikovanom odnosu sa strukturama državne moći. Objašnjenje scenografije daje, pretpostavljam, sam pisac u vidu rečnika na kraju romana jer su važne za razumevanje zapleta. Navodim, na preskok, nešto iz tog pojmovnika. To baca, takođe, i svetlo i na savremenu obnovu samodržavlja u Rusiji sa teokratskim elementima.

"...Sinod - vrhovna crkvena institucija u Rusiji. Sinod je, u sklopu svojih reformi, osnovao Petar Veliki umesto Patrijaršije, koju je pre toga ukinuo. [ sva podvlačenja i kurzivi u tekstu su moji ]. To je bilo višečlano državno-administrativno telo sastavljeno od svetovnih državnih činovnika i crkvenih velikodostojnika, preko kojih se ostvarivala duhovna vlast imperatora...Sinod je bio nadležan za tumačenje dogmi i nadzor u obavljanju obreda, pitanja duhovne cenzure, misionarsku delatnost, borbu s jeresima, rešavanje crkveno-administrativnih pitanja, predlaganje kandidata za arhijereje, koje je potvrđivao car itd..." Sve u svemu ovde vidimo ono što znamo i iz savremenosti. Rusko pravoslavlje diše sa državnom vlašću, nikada bez  te vlasti. I obratno. 

"...Oberprokurator sinoda - dužnost uvedena 1722. Oberprokurator je uvek bio svetovno lice. Dužnost mu je bila da rukovodi Kancelarijom sinoda i vrši nadzor nad zakonitošću rada Sinoda, vodeći računa o interesima države..."

"...Dimitije Saozvanac - pod imenom Carevića Dimitrija, preživelog sina cara  Ivana IV Groznog, pojavilo se nekoliko samozvanaca, od kojih su ključna dvojica..." [ objašnjeno dalje pod ovom odrednicom ]

"...Staroverci, staroobrednici - opšti naziv za mnoštvo religioznih sekti i crkava u Rusiji koje nisu prihvatile crkvene reforme u XVII veku (v. raskolnici), ostavši tako u opoziciji prema zvaničnoj Ruskoj pravoslavnoj crkvi, Staroverci su do 1906. bili progonjeni od strane vlasti. Tipološki se dele na tzv. 'popovce' (pristalice hijerarhije i liturgije), 'bespopovce' (protivnike hijerarhije) i 'beglopopovce' (sveštenstvo regrutovano iz RPC). U praksi, reč je o nizu često bitno različitih crkvenih učenja, od kojih su neka bliža dogmi RPC, a druga protestantskim verskim pokretima u Americi (npr. baptistima)"

"...škopljenici (скопцы) - religiozna sekta, nastala u Rusiji krajem XVIII v. izdvajanjem iz kruga protivnika sveštenstva i crkvene hijerarhije i pristalica učenja da je moguća neposredna komunikacija i spajanje smrtnika s Duhom Svetim..." [ dalje objašnjeno u tekstu ]

Ko bi hteo dalje da produbljuje znanje o svim ovim ruskim istorijsko-verskim i državnim pojavama biće razočaran. Ovo ipak nije ni istorijski ni filozofski roman. Ali su svi ovi pojmovi ipak bitni (preporučujem da se rečnik pročita pre samog romana) zbog jedne od nekoliko dramaturških poenti romana. Potrebno je, dakle, dobro poznavati scenu da bi se razumeli likovi i žanr a moje dalje ocene u vezi sa ovim romanom ticaće se (a)  uloge koji istorijski okvir ima za neka dramaturška rešenja; (b) likovi  (c) moj utisak i ocena žanrovske uspešnosti (d) eventualne didaktičke implikacije koje proističu iz tretmana postavljenih likova i njihove uloge u zapletu. 

(a)  Moguće da boljim poznavaocima ruskih prilika nisu nepoznate gornje pojave verskih turbulencija u toj zemlji. Pa njihov možda najveći klasik, Tolstoj je bio inoverac (ko je čitao Vaskrsenje zna). Dostojevski kojega vernici toliko uznose ih takođe svako malo zbunjuje svojim pogledima na veru. In medias res: gornja scena (naslućujete) služi samo tome da bi se u priču uveo Antihrist. Neka vrsta ruskog inkvizitora dolazi da proveri glasine o čudnim verskim praksama u mestu (pretpostavljam izmišljenom) Privolginu. Dalje ova kosmičko-državna zavrzlama uveliko slabi. Neobičnost ruskog okvira je tu da vas veže za priču. Nemojte biti razočarani nego cenite žanrovska rešenja. Što znači da ovde ne treba, uprkos uvodu, da očekujete domet jednog Umberta Eka. Jer dok Eko samo koristi detektivski žanr da bi napisao u osnovi filozofski roman (Ime ruže), Akunjin polazi od filozofsko-verske egzotike da bi napisao prosto detektivski roman. U tome je po meni vrlo dobar ali ne još i odličan. 

(b)  Lik glavne detektivke Pelagije je odlično urađen. Dakle, ona je pozvana da se na naročiti način žrtvuje, da  iz nebeskih kontemplacija siđe u svet trivijalnih ljudskih nagona i strasti. Da pomogne zemaljskoj pravdi. Pri tome se još po potrebi prerušava, menja identitete, trpi svakovrsna iskušenja tela i uma. Uvek spremna da pomogne episkopiji u nevolji. Mitrofanij je drugi uspeo i veoma dobro razrađen lik. Ovo je važno pošto će se na kraju pokazati da taj vladika niti je konzervativan niti je zatucan, naprotiv. Tu mi je veoma zanimljiva umetnuta glava 'Tri besede preosvećenog Mitrofanija: O činovničkom srebroljublju, O poslušnosti zakonu i O dostojanstvu". To je zapravo apologija građanskih vrlina, vladavine zakona, ljudskog dostojanstva; rečju svega onoga što Rusija teško da je ikada bila, a ponajmanje je sada  a.d. 2023. Vredi pročitati. Meni ovo ne postavlja problem karakterološko-idejne konzistentnosti ako znamo da ovo nije istorijski roman te da je sam detektivski roman uvek naginjao idejama prosvećenosti i afirmacije zdravog razuma. Mitrofanij je prosto uzor obrazovanog pastira koji se u ovakvom jednom zapletu sasvim zgodno našao da se suprotstavi samome Antihristu. Ovo je istovremeno i ona vrednost romana koju navodim pod (d).  

Što se ostalih likova tiče, ne treba očekivati gogoljevsku dubinu niti se to od ovakvog žanra očekuje. Meni su mala teškoća bila njihova opširna lična imena i tituliranje. Imamo tri imena ali i i do pet mogućih načina oslovaljavanja za svakog što neruskom čitaocu može predstavljati teškoću. Od strogo formalnog do deminutivnog. Primera radi Arkadij Sergejevič Pođo (slikar, fotograf) se višestruko referiše: Arkadij, Pođo, Segejevič, slikar, Arkaška. Predlažem da ih sve zapišete (desetak likova) na papir da bi ih prepoznavali. Ne zbog dubine prikazivanja karaktera na sceni već zbog uloge koju imaju u složenoj postavljenoj detektivskoj priči. Kao raspored figura na tabli društvene igre. 

(c) Uspešnost žanra u velikoj meri je i uspešnost, uverljivost, glavnog detektiva. Pelagija je sjajna i silno će vas zabaviti i zadiviti. Njena redovničke vrline, kao što rekoh, ne slabe nego jačaju ovim poslušanjem u službi pravde. Ipak, ono što je, meni barem, malo zasmetalo je izvesna nekonzistentnost žanra. Pelagija je uglavnom postavljena kao nekakav ženski otac Braun ili Šerlok Holms. Ona mora umnim okom da otkrije i objasni situaciju. To što ima čulo za moral samo je može dodatno kvalifikovati da raskrinka zločin. Ali se pisac ne zadržava u okviru detektivskog žanra već tu ima elemenata avanturističkog romana i pravnog trilera. Pa će se ona tako naći u nabujaloj reci i boriti se da je ne progutaju  opasni virovi, i maskirana posećivati balove ali i prisustvovati složenom sudskom procesu.  S obzirom da svaki od ovih podžanrova koji ulaze u miks ima, ipak, sopstvenu i unekoliko različitu logiku i strukturu meni se, kao čitaocu, čini da ova žanrovska eklektičnost oduzima priči na ubedljivosti. 

(d) Osim spomenutih vrlina oca Mitrofanija, njegovog netipično-prosvećenog svetonazora, te uzorite a istovremeno šarmantne sestre Pelagije, u didaktička svojstva romana ubrajam prefinjenu ironiju pripovedanja. Pisac  uspeva da veoma brzo, smanji preteranu ozbiljnost versko-državne i teološke drame te da priču prevede na plan manje ili više uobičajenih motiva koji pokreću na pljačku ili zločin. Ovim se i sam Antihrist, na kraju neočekivano i efektno razotrkriva. A ovo je i veliki plus romana. Rasplet se ne može predvideti a to se od detektivske & krimi priče u prvom redu i zahteva. To, u konačnici,  uz prethodno spomenutu ironiju pripovedanja nivelira  spomenute slabosti romana. 

Ostaje nam da vidimo kakva još iskušenja čekaju promućurnu detektivku u monaškoj rizi i da je kao čitaoci podržimo.