PRAZNIK RADA, Pjer Žalica

Skoro sam slušao jednog čoveka iz Bosne koji veli za nosioce tamošnjih nacionalnih identiteta da oni  nemaju problema jedni s drugima kada su zajedno. Lepo pričaju, šale se, zabavljaju... Tako je bilo barem pre rata. Problem nastaje kada se spomenuti "identiteti" (u daljem tekstu bez navoda) nađu sami sa sobom. Tada se nešto otkači u njima, nešto prokleto i opojno pa drugačije gledaju na svet oko sebe. Tako bi rekao i Cijo (Ermin Bravo), epizodni lik koji se pita šta je to suživot kojemu nas uče. Veli, Cijo, to je kada ja dopuštam da ti budeš ono što jesi i trpim (tolerišem) to tvoje svojstvo. Zaključuje dalje da to i nije život nego imitacija života,  očigledno nezadovoljan ovom verzijom suživota u postrartoj, tranzicionoj...Bosni; zapravo niz termina za opis stanja tamo tek treba stručno izmisliti. Spomenuti Cijo će, osim toga dati školski opis dobre epizodne uloge jer će poentirati u jednom od ključnih momenata priče. A drugi lik, Mujke (Aleksandar Seksan), se prilikom jednog takvog druženja napije, i u tom svom "oslobođenom" stanju kaže više nego što bi trebalo; i na taj način potvrdi početnu tezu koja ilustruje domete slobode balkanskog čoveka. 

Kontinuirano postratno stanje u Bosni sa svim njenim protivrečnostima i nerešenostima čini da je u njoj priča ovog tipa sasvim moguća. Jer da bi se svi likovi ovog filma na ovakav način sabrali ne fali empirijskog materijala. Svi ti karakteri su formirani ili iznova formirani u situaciji rata i temeljne društvene  iščašenosti, a njihova uloga koju uzimaju u priči je opet tipična za te vrste iščašenosti. Ovde se dramaturgija nudi sama od sebe, samo je trebalo biti oprezan u početnoj ideji. Temeljna ideja naših identiteta je krivica drugog/ih identiteta. To bi bio recept za propagandno-politički uradak  što je ovde izbegnuto. Ovaj film ni u koga ne upire prstom. On samo daje nekoliko vrlo verovatnih, gotovo bi se moglo reći zabeleženih, i tipičnih postratnih priča. Dakle, Armin (Muhamed Hadžović) sa svojom trudnom ženom dolazi u Bosnu iz Nemačke, gde živi i radi, da poseti oca Fuada; međutim saznaje da je otac uhapšen, ne zna se tačno zbog čega. Arminov ugao je onaj pravi, jer je potrebno odrediti distacu objektivacije. Armin je poreklom iz Bosne. Ona će ga dakle snaći, ali ne u toj meri da bi mu oduzela verodostojnost posmatrača. Opšti okvir dešavanja proizilazi iz uhodane želje, navike, da se proslavi Prvi maj; a to je opet slika  društvene iščašenosti. Jer ne postoje u Bosni radnička prava a druga, veća zemlja u kojoj su se rodili je bivša; iako ne i njihova potreba da se, uprkos svemu, okupe. Oni imaju, osećaju u sebi i uprkos sebi, potrebu da sednu zajedno na taj dan. Sava (Boris Isaković), Sefer (Emir Hadžihafizbegović), Numo (Admir Glamočak), Mujke (Aleksandar Seksan). Ženski, sa njima povezani likovi: Goga (Branka Katić), Muma (Jasna Žalica), Sida (Tatjana Sojić). Priča će polako ići da otkrije, objasni ove povezane sudbine. Stvar je upravo u toj vezi. Na međuodnosu likova, njihovoj praktičnoj i faktičnoj nerazdruživosti gradi se jedan od glavnih dramatrurških tokova. Drugi takav tok je vezan za istinu o Fuadu. To je tematska varijanta traženja istine o našoj bliskoj prošlosti, o onome što se svima njima skupa tamo u ratu dogodilo ili što se nama dogodilo, već u zavisnosti sa stepenom identifikacije koju imate sa pričom i likovima. Glumci su to više nego dobro uradili. I niko od njih nije srećan. Pripadnik sledeće, mlađe generacije, Muris (Vedran Đekić)  bivši je narkoman koji je nakon svoje posebne traume dekodirao korenito svoj odnos prema životu. Postao iskreni i praktični vernik; ali u svojoj porodici ne nalazi razumevanje za to svoje novo opredeljenje. Niko tu, dakle, nije ušrafljen kako treba niti ima izgleda da će to ikada biti. 

Već sam rekao da je režija (Pjer Žalica) veoma dobra. Među ostalim, to je odustajanje od jednosmernih ideoloških rešenja. Dajem još jedan primer mesta gde se vidi samo režija, nezavisno od glumaca. Obratite pažnju na upotrebu sevdalinke u ovome filmu. Ako je išta duša Bosne, onda je to sevdalinka. Njome kreće uvodna špica a vrlo nenametljivo se čuje nekoliko puta tokom filma. Samo jednom se čuje direktno. Na mestu nesreće. Peva se iz sveg glasa i sa mnogo alkohola. Ali peva se loše i lažno. Ovo je još jedno mesto iščašenosti koje me je, verovatno, najviše ispunilo jezom priče. To je zasluga režije. 

Film završava dvostrukom slikom i može se dvosmisleno tumačiti. Najpre imamo prizor zagrljenog para a zatim  napuštenog mesta na kome je bio tulum. Pljusak, grmljavina, mokra povijena zastava. Nigde nikoga. Prazno. Da li je taj mikrosvet zagrljaja poruka nade u neko srećnije društvo ili samo kontrast sveopštoj međuljudskoj pustoši? Na gledaocu je da odluči. A kada su Murisa pitali da li se zaista izlečio i da li mu vera pomaže on je odgovorio: vera mi sigurno pomaže, a izlečio se nisam. I nikada neću. Samo sam se zalečio. To je moj utisak i o bosanskom društvu generalno. 

Slike preuzete sa portala (redom):

https://www.fest.rs

https://avaz.ba

https://mondo.ba