IGRA SENKI - DŽOZEF O'KONOR

U ponekom predgovoru mogli ste saznati za neobičnu vezu između života čuvenog pisca Brema Stokera i njegovog proznog dela. Nije puki mit, pre legenda koja je čekala svoga pisca da bude ispričana. Još bolje ako je to neko iz tog irskog miljea, kako bi skoro dodirnuo sve te čudne artefakte sećanja. Džozef O'Konor je uspeo.  Neke manje-više proverene činjenice omogućavaju tu čitalačku opipljivost sadržaja: pozorište i postojanje neke snažne međuljudske veze. Celokupni Bremov život je bio posvećen pozorištu kao jednoj mučnoj brizi ka održivosti jedne velelepne iluzije. Kada O'Konor pripoveda o tom uistinu Bremovom pozorištu celovita slika je nešto drugo nego magičnih sat i po do dva pod reflektorima. Radi se o nestabilnoj stvarnosti na granici pucanja i to je jedan od nadgrađenih slojeva za kontemplaciju koji ovaj roman nudi. Ponekad ne mnogo različitoj nego što je sudsko potkrovlje u nekom Kafkinom romanu. Sasvim sigurno scena za nešto što se tu odvija ali nerealna, provizorna. Tako je i ovaj roman  istovremeno i vizija i provizorij, tj. slika lišena svoje iluzije. Nestabilnost je egzistencijalna budući da pozorište život znači i život se za pozorište zalaže. 

Drugi momenat koji omogućuje opipljivost je snažan međuljudski odnos. Vrlo je enigmatična, neobično snažna i svakako neseksualna veza koja je postojala između Brema Stokera i čuvenog glumca Henrija Irvinga. Ser Irvnig je vrlo verovatno prototipni Drakula kao što je i sav taj život na daskama omogućio sceničnost i sjajnu dramaturgiju tog Stokerovog romana. Kratko rečeno, ser Irving je bio jedan od najvećih glumačkih genija ne samo svog vremena ali loš (đubre) kao čovek. Imao je genijalnu viziju, ali nikakav smisao za odgovornost i zahvalnost; za vlastitu održivost na sceni bila mu je potrebna krv drugih. I jedna velika, skoro majčinska duša kakvom je predstavljena Bremova u ovome romanu. Tako je i žrtva koja se morala podnositi da bi pozorište funkcionisalo imala neki mistično-infernalni karakter. U celom romanu se menjaju te scene iz aktuelnog pozorišta u vremenu i onog iza scene, Bremovog, koji sasvim ponizno, na granici mučeništva prihvata tu dodeljenu mu ulogu. Povremeno se povlači u potkrovlje i tajno radi na svome romanu. Pisac dodaje goriva na paroksizam njihovog odnosa tako što u jednom trenutku to postaje sukob dve neponovljive individualnosti, tj. borba za besmrtnost. Stvarao se veliki roman pod nosom neumoljivog Henrija. 

Druga dva važna lika su Florans, Bremova supruga i Elen Teri, čuvena glumica koja je radila sa Irvingom. Prva je čista slika žrtvovanog bračnog života i svakodnevne udobnosti radi umetnosti dok je ova druga Bremova pozorišna anima. Ako su na dasci vilenjaci i čudotvorci koji piju krv običnih smrtnika, onda ti obični smrtnici možda vrebaju svoje mesto u umetničkoj besmrtnosti. To je zapravo dramaturški podtekst cele ove drame. Karakkteri su veoma dobro uobličeni, njihovi odnosi složeno isprepleteni. 

Romanopisac veoma dobro barata tom povremenom i dosta suptilnom izmenom registara. Jedan je bura strasti koja se odigrava na, izvan i oko scene u međuodnosima aktera, u njihovim dušama kao i u stalnoj borbi kako bi se iluzija otelovila. Drugi je lirično-melanholični ton prolaznosti te iluzije. Široko postavljen biografski vremenski okvir omogućava ovu naknadnu sentimentalnu valorizaciju. I dok bez odlično izgrađenih likova ne bi bilo ovog pozorišnog  rezervoara strasti, tako ni liričnosti ne bi bilo bez  piščeve sposobnosti da se te velike dramske i životne predstave pretope u jedan niz dugotrajnih rezonanci u dušama njihovih učesnika. A pozorište ima svoje duhove. Povremeno, jedva primetno pisac, takoreći na uglu sledeće rečenice, skrene u fantastku koja je u funkciji ovog oduška lirskom. I ono što bih posebno skrenuo pažnju ljubiteljima Brema Stokera jest moguća biografsko-umetnička  rekonstrukcija čuvenih motiva iz njegovog velikog romana. Nekako uvek neplanirano naiđete na te motive.  Čini se da je pisac O'Konor najbolje što je moguće proučio i upotrebio sve što se zna o životu pisca Stokera. Tako da je ovo 'dva u jednom' roman. Dok ga iščitavate ponovo na neki način čitate i Drakulu.  

Konačno, još jedan razlog zašto preporučujem ovu knjigu jest samo pozorište. Ovo je 'sve o pozorištu' roman. Ovo je pozorište-život. Vredi zaroniti u njegov sadržaj jer bez te velike žrtve na daskama ne bismo imali danas u bibliotekama pisca Stokera i njegovo delo.