Čitanje i zapisivanje - Aleksandar Ćenan: Prljavi dečak

Zbirka priča: Sve što smo izgubili u vatri

Prevod: Bojana Kovačević Petrović

"Dečaci sa ulice nikada ne ostaju na jednom mestu; mogu se zadržati neko vreme, ali uvek odlaze."

Nakon pročitane zbirke Opasnosti pušenja u krevetu stabilizovao sam 4+1 stuba svoje interpretacije koje ću i dalje koristiti. Dakle:

Transformacije reprezentacija

Četvrt Konstitusion u Buenos Airesu pretrpela je do današnjeg dana niz izmena.
U XIX veku tamo je živela aristokratija.
Onda se dogodilo nešto faktuelno, ali i nešto što je bilo mitski okidač za promenu svesti o mestu, svesti o mestu u prostoru i same svesti mesta o sebi.
To je bila "žuta groznica" – zarazna bolest koja je odnela između trinaest i četrnaest hiljada ljudi i postala istorijska trauma.
Aristokratija počinje da migrira odatle na sever.
Iz priče zaključujem da je usledio pokušaj primene laissez-faire kapitalizma koji bi ekonomski oživeo tu četvrt.
Na kraju je to postalo mesto za imigrante, siromahe i sve druge koji nisu uspeli da pobegnu.

Mračne, puste i vlažne ulice zanemarene četvrti kao savremena scenografija za istorijsku traumu i napuštenost.

Kuća u kojoj junakinja živi je višestruko reprezentovana: u prošlosti kao umetnički oblik, kao istorija i, što je naročito važno, kao predmet ličnog sećanja.
Junakinja se opredeljuje da živi ovde i pored toga što to više nije mesto za ljude njenog socijalnog položaja.
To govori da ona ima vezu sa duhom mesta.
Ona ima mentalnu mapu kako živeti u ovom komplikovanom i često opasnom okruženju.
U svojoj svesti apsolvira raznovrsne egzistencijalne mogućnosti mesta i prilagođava im se.

Odnosi moći i reprezentacije

Mesto oblikuje svoje značenje prema vektorima moći.
Nema više aristokratije, a četvrt samo uslovno pripada gradu zato što se zvanična moći povlači.
Trenutna vlast odustaje od preterane regulacije, uspostave redovnih protokola, sistema zaštite i primene zakonskih normi, prepuštajući četvrt samoj sebi.
Ovo je nova reprezentacija zvanične moći i krovne vlasti te zemlje i tog grada.
To na kraju otvara pitanje kako se preostali vektori moći susreću u kontekstu krovne moći koja se povlači (ali ne sasvim).
Imamo složenu mapu moći na novom terenu, jer postoje ekonomski činioci sa svojim raznim vidljivim i manje vidljivim eksponentima.
Unutar svega toga vodi se ogoljena borba za preživljavanje.
Sa borbom za preživljavanje uvode se novi vidovi reprezentacije koji svedoče o stvarnom životu i problemima žitelja.
Osnovno iskustvo je tegoba i nesigurnost, zbog čega se dešava niz pomeranja kulturnih reprezentacija.

Igra svetlosti i senke na licu dečaka govori o tome kako se odnos moći i njihovih reprezentacija odražava na najslabijim karikama društva.

Imamo narodnog katoličkog sveca Sv. Gaučita Hila, ali imamo i Sv. Smrt.
Sveti Gaučito već zadovoljava potrebu za smislom, sigurnošću i pravdom.
Gaučita je ubio policajac prerezavši mu grkljan, čime on postaje zaštitnik obespravljenih i često se nailazi na njegove oltare.
Blizina smrti i potpuna neizvesnost zahtevali su preradu ovog iskustva u nešto novo – u kult Svetca Sv. Smrt (ili samo Sveta Smrt).
Osnovni katolički ton se čak i u ovoj vrsti paganstva ne gubi, jer Sv. Smrt ima oltar kao i drugi katolički sveci.
Memento mori je veoma jak u katoličkoj tradiciji.
Želja za svetom smrću, koja odlikuje svakog katolika, možda je postala nemoguća u uslovima takvog siromaštva.
Ovaj kult je projekcija njihove čežnje da svoj život učine iole dostojanstvenim.
Konačno, reprezentacije su ovde i strategije preživljavanja – obespravljeni bi hteli da povrate moć i našli su moćnog zaštitnika prema kome su preobrazile čak i sam kult.

Nepriznato iskustvo (isključenost)

Marginu formira moć i kao mesto i kao reprezentaciju, samo što se margina ne mora odazivati na to ime.
Ona stvara sopstvena pravila.
Odlučivši da živi među marginalizovanima, verna duhu grada, junakinja se spušta u svet njihovog iskustva i uči da živi sa tim.
Tu nema nikakvog problema jer ona pripada onima koji su imuni na predrasude i otvoreni prema svim vidovima života.
Problem nastaje kada ta iskustva zanemarenosti i zlostavljenosti dođu direktno ka njoj.
Krajnja konsekvenca njene otvorenosti i njene vernosti duhu četvrti jeste ta da mora prihvatiti prisutnost njihove patnje.
I ta iskustva se vraćaju onima koji možda za njih nisu znali, kako na snovima, tako i na javi.
Povratak se dešava kao propusnost ili provala društveno potisnutog, što otvara mogućnost dalje elaboracije u ovom pravcu.
Svrha ove priče o crnom dečaku jeste da se ta patnja učini rezonantnom.
Njegova prisutnost boli, njegovo odsustvo boli i njegov stalni povratak boli.
Dramaturgija besprekorno održava ono što sam nazvao – hororom tuge.

Teme i motivi

Nakon obrade procesa i glavnog afektivnog tona, kratko se osvrćem na ključne motive:

Duh grada i njegova istorijska transformacija.
Margina koja odbija da ćuti i postavlja svoja pravila.
Kult i ritual kao simbolička strategija preživljavanja i čežnja za dostojanstvom.
Trauma koja se obrazlaže kroz lik glavne junakinje, cele četvrti i svih obespravljenih koji se vraćaju kao duhovi grada.
Političko nasilje institucionalizovano kroz povlačenje moći.
Rasturena porodica i bolna čežnja za njom.
Tema ludila koja je ovde oštro fokusirana na probleme adikcije (narkomanije).
Telo kao čvorište na kome se ukrštaju i moć i reprezentacije.
Briga za zanemareno telo direktno nosi ovaj horor tuge.
Ovo je priča o prljavom dečaku, o njegovoj trudnoj, zanemarenoj i većim delom ludoj majci.
Telo je centralna tema – kroz sva mesta gde se spominju deca, u ovoj priči su sve njihove patnje sažeto i do kraja elaborirane.

Pročitajte i ostala čitanja iz ove zbirke:

Podaci o fotografijama i autorskim pravima:

Fotografija 1: "Creative black and white portrait of a young boy with floral shadow patterns on face", autor: Vika Glitter (izvor: Pexels)
Fotografija 2: "A serene urban street at night, featuring illuminated buildings and wet roads", autor: carcdann (izvor: Pexels)

Čitanje i zapisivanje - Aleksandar Ćenan