Jasunari Kavabata - Kratke priče

(prevod: Dejan Razić)

(u ovom eseju sam upotrebljavao haiku poeziju u prevodu  Petra Vujičića)

(analizirane priče se nalaze u atnologijama "Veština senčenja 1" i "Veština senčenja 2")

(slika levo: Japanese plum blossoms is a painting by Tomoko Koyama; slika desno: Yasunari Kawabata)

"Bez kraja i konca
hramovi, pagode, šljive u cvetu,
prolećne vrbe."

(Macuo Bašo)

Da bih izrazio svoje ushićenje i naročitu radost čitanja Kavabatinih priča moram najpre reći nešto o upotrebi reči generalno i u književnosti. Jer književnost, kada je takvom smatramo,  počiva na rečima ali to je sasvim naročita upotreba reči. Takva koja ih opravdava. Spasava od besmisla. Pođimo od citata jednog drugog pisca, Jukija Mišime iz njegove priče "Patriotizam":

"...Gledajući jedno drugome u oči i otkrivajući u njima časnu smrt, osetili su se ponovo sigurni iza čeličnih zidova koje niko nije mogao da uništi i zaštičeni neprobojnim oklopom lepote i istine. I zato, daleko od mogućnosti da vidi bilo kakvu nelogičnost ili konflikt između bujanja njenog tela i iskrenosti njegovog patriotizma. poručnik je čak počeo da o tim stvarima razmišlja kao o jednoj jedinoj..."

Dakle u književnosti mi pokušavamo  uspostaviti poredak u univerzumu jezika kako bi svaka reč bila  utvđena u svom jasnom smislu, i pažljivo podešavamo odnos između označitelja i označenog ("da se o tim stvarima razmišlja kao o jednoj jedinoj"). Mišima u celoj pripoveci upotrebljava reč patritotizam samo jedanput. Zbilja, jedan jedini put! A onda baš tu reč stavlja u naslov priče. Ali da bi jedan književni motiv bio maksimalno potenciran u svom dubokom smislu, da bi bi dobio značenje u Mišiminom univerzumu jedne ideje ili opsesije, on je uložio silan trud i napisao ovu odličnu priču.

Ovo što sam rekao je od velikog značaja i za Kavabatinu veštinu pripovedanja. Iako su Kavabata i Mišima veoma različiti pisci obojica su majstori proze. Bili su savremenici i jedan drugom konkurisali za Nobelovu nagradu koju je ipak dobio Kavabata 1968. godine. Sensei Kavabata kako ga je Mišima nazvao prvi mu čestitavši na osvajanju nagrade (videti u Mišiminoj biografiji koju je napisao Džon Nejten); što je dodatni razlog zašto ih ovde poredim. Priča Patriotizam zaslužuje posebnu analizu neki drugi put.

U običnom govoru, dakle, reč 'patriotizam' nema skoro nikavo značenje, odnosno deo je određenog ideološkog ili dnevno-političkog diskursa. Ta svakodnevna upotreba reči u spontanom ili navođenom govoru duboko utiče na njihov pojmovni smisao koji se prazni, menja ili krivi za šta se brine relativno nova i dobro plaćena profesija doktora za spin . Ovi političko-propagandni stručnjaci usmeravaju pojmove ka njihovoj beskrajnoj inflaciji (bukvalno isti mehanizam kao s novcem) ili deformiranju njihova značenja akademskim veštinama laganja, tj. korišćenjem paralogizama radi ostvarenja potrebnih ciljeva kontrole javnog diskusa.

Zato se književnost iako fikcija obraća stranama zainetesovanim za poredak značenja u svetu jezika i moguću rekonstrukciju tog poretka.

Kavabata, u ovim pričama stavlja motiv u naslov iako vi nikada niste sasvim sigurni o čemu će tu biti reči. Tako su naslovi njegovih priča: "Mladež", "Kamelija", "Leto i zima", "Čavka", "Šljiva", "Srce", "Senica". On je među najboljim japanskim piscima kratke priče od svih koje sam čitao. Ovde se ne radi samo o tome da treba poentirati; u stvari njegova poenta je vidra koju treba uhvatiti; kompozicijski nije uvek na tačno utvrđenom mestu iako je, meni barem, jasna; prozračno jasna; ali negde zaista traži da se napregne estetsko čulo. Žiri za dodelu Nobelove nagrade je svoju odluku obrazložio time da on ispoljava pripovedačko majstorstvo kojim sa velikom osećajnošću izražava suštinu japanskog duha". Tako da vam sva znanja o Japanu i senzibilitetu njihovog pogleda na svet mogu biti od koristi pri čitanju ovih priča. Opet, sam Kavabata je rekao da je upravo kratka priča njegov omiljeni žanr. (ove citate sam uzeo iz beleški o piscima Dejana Razića u zbirci "Veština senčenja 1") A ta njegova izjava meni naglašava nešto drugo, možda još važnije, a to je da je skoro svaka njegova priča majstorstvo forme. I to je zapravo književnost u najboljem i najužem smislu značenja. Recimo, ako Kavabata pomene šljivu u šestoj rečenici teksta onda nije uopšte slučajno ako se ta reč pojavi ponovo u sedamdeset devetoj. (u ovakvim stvarima lovite poentu o kojoj sam gore pričao). Kako je to izvedeno, izmiče analizi. To je tajna. Pri tome još to radi sa takvom jednostavnošću da se skoro zapitate kako je moguće biti tako dubok i jednostavan u isto vreme. Međutim, uz sve to Kavabata je jasan pisac koji poštuje čitaoca. On vas zapravo poziva da u njegovoj prozi preuzmete jedno estetsko istraživanje. Recimo naslov priče (npr. "Čavka") ne upućuje nužno na temu, nikada ne znate u kom pravcu njegovo pričanje vodi, niti gde će poentirati. On vam samo daje jedan važan motiv. Reklo bi se daje vam zadatak. A onda tek analizom motiva istaknutog u naslovu i pozadine (unutrašnjih okolnosti i logike priče) možete doći do neslućene poente, koja možda uopšte nije eksplicirana. Zato ću  još ovde davanjem određenih primera ukazati na neke elemente japanske kulture i značaj motiva koje Kavabata upotrebljava što bi potencijalnog čitaoca trebalo da (ponovo) zainteresuje za ovog pisca.

MLADEŽ - Ovaj motiv iz naslova uvodi na maksimalno sažet način problematiku bračnog života i ljubavi; kao deo toka svesti (ona vodi zamišljeni razgovor) sa suprugom govori se o problemu međupartnerskih odnosa.

KAMELIJA - Ovde imamo poratni Japan; narator je zamišljen nad tim fenomenom da život ide uvek dalje; život uprkos svemu pobeđuje. To me je podsetilo na haiku:

"U dalekoj luci Vaka

najzad sustigoh

 minulo proleće"

(Macuo Bašo)

Ta luka iz Bašove pesme je primenjena na ovaj slučaj bio dugo očekivani kraj rata. Ovim dodajem naročito važan problem kratke price, a to je upotreba vremena. Kratka priča bi trebalo da bude značajni isečak neke (mnogo) veće celine. Međutim mnogo je veći pripovedni problem kako taj isečak izneti tako da se on oseti kao deo te celine, i to u metafizčkom smislu; tj kako se jedan momenat odnosi prema celovitom smislu trajanja? Kako pisac dočarava večnost a kako prolaznost? Što znači da ovde nije u pitanju samo jasnoća ideje koja se želi izraziti nego konkretno pripovedno vreme što je izuzetno teško u formi kratke priče. Drugim rečima, čak i u ovoj formi videćete da Kavabata sažima i širi vremenski horizont. A čitalac zatvara priču sa iskustvom celine. Ovo u velikoj meri ima veze sa veštinom baratanja književnim motivima što je, kako rekoh, i najteži i najneuhvatljiviji deo Kavabatine veštine.

U budističkom zen učenju, duše se svakog trenutka iznova rađaju i umiru. Ova priča, zaista, kao da želi doći do poente na takvom duhovnom stavu. Jedino što je narator više puta tokom rata umro duhom pa mu je teško da obnovi taj impuls života;  misli mu lutaju oko svih onih kojih više nema, koji su tragično nastradali, o nerođenoj deci...

"...Probudio sam se iz rata primećujući da mi se bliži veče života. Govorio sam sebi da tako ne bi trebalo da bude, ali poraz u ratu uneo je u mene neku fizičku i duhovnu nemoć. Činilo mi se kao da su naša zemlja i naše vreme nekako svanuli, i kao da ja, u mirnoj samoći, posmatram sjaj života iz nekog drugog sveta..."

"...Odjednom rastužen zbog dece kojoj je uskraćena sunčeva svetlost zbog rata, postao sam setan. Kao i zato što je iz mene iščileo život za vreme rata. Pitao sam se da li će taj život biti ponovo rođen, negde u nekom drugom obliku..."

ŠLJIVA

"Planinska staza.

Sunce odjednom isplovilo

u mirisu šljiva.”

(Macuo Bašo)

I ovde ponovo razmatramo prolaznost a pisac ispoljava svoju veštinu ekstenzije pripovednog vremena. Vrsta estetičko-psihološkog istraživanja. Estetičko se odnosi na čitaoca a psihološko je prikazani sadržaj svesti aktera u odnosu na vreme. Temu čine još sećanje i zaborav, tj pokušaj da se fiksira trenutak u prošlosti. A zadatak je par excellence prozni: šta se zapravo dogodilo? Jer jedan bračni par raspravlja jednu davnu prohujalu epizodu iz njihovog zajdeničkog života. Ispostavlja se međutim da pravu istinu zna devojčica koja njihov razgovor sluša. To, međutim,  otvara potpuno novi spektar iskustva a materijalizacija tog iskustva je nova dimenzija vremena. Radi se, dakle, o toj zen mistici trenutka koji nije lako uhvatiti i u potpunosti razumeti Ovaj problem je toliko komplksan da bi se mogao romaneskno obrazlagati ali samo ga Kavabata uspeva uspešno elaborirati kratkom pričom.

LETO I ZIMA - Ovo uvođenje dva motiva u naslov mora biti znakovito. O junakinji se kaže na jednom mestu:

"...Činilo joj se da su svetlosti i senke u njenom životu bile naročito izražene tih dana..."

Zapravo se govori o nesrećnom braku jedne žene prateći tok njene svesti na način da se nekoliko sličica rasteže na celu godinu dajući utisak trajanja. Bićete u dvoumici o kakvoj je vremenskoj drami ovde reč. U tekstu, dalje, u jednom trenutku nailazite na spomenutie svetlosti i senke. To su ista dva motiva iz naslova ponovljena na određenom mestu u priči. Ali pravi problem je sam taj naslov. Pitanje je, u stvari, da li su leto i zima deo jednog ciklusa koji čini jedinstvo?  Ili ga treba smatrati razloženim i zatvorenim u vremenu? Možda će ovo nekome delovati apstraktno, ali ovakve refleksije su u osnovi japanskog senzibiliteta. Ako uzmemo da je ovaj niz od dva elementa razložen i završen, a to je da nakon leta sledi zima i da je to tačka, da nema ništa više posle toga, onda će to nešto reći o beskrajnoj tuzi ove žene koja tako tinja u njoj da skoro nije ni eksplicirana. To je Kavabatino majstorstvo sažimanja i senčenja.

"NOĆU NA RECI SETI

"Uživamo u svicima.

Ali čamdžija nepouzdan: pijan -

i čamac nose talasi..."

(Macuo Bašo)

A pripovetke "Srce", "Čavka" i "Senica" govore o porodičnoj problematici. "SRCE" je priča od jedne i po stranice i bavi se istraživanjem ove metafore osećajnosti. “ČAVKA” opet govori o gledanju srcem, o emotivnom saznavanju i dodiru. Uopšteno sve tri govore o ljubavi.

Dakle, kao što sam rekao, ni jedan od Kavabatinih naslovnih motiva vam neće dati da naslutite o čemu će tu zapravo biti reči. Govori se uvek, naizgled, o nečem drugom ali na kraju shvatite da je motiv odlično obrađen. To je njegov postupak DOLAŽENJA DO REČI, do njenog istinskog značenja i dostojanstva . Kavabatin stil je minimalistički, bez ikakvih korišćenja specijalnih efekata, on uvak izvlači maksimalnu snagu iz književnih motiva koje obrađuje tako da oni progovaraju kroz njegovo pero svojim vlastitim životom. Ukoliko je ambiciozna, kratka priča teži jednoj gustini koja traži posebnu veštinu nizanja vremenskih i logičkih elemenata zato što odnosi "pre" i "posle" (ante quem i post quem), "onda" i "zato" mnogo lakše postižu svoju persuazivnost u širim pripovednim elaboracijama (novela i roman). U tom smislu, kratkom pričom Kavabata postiže veoma ubedljive pripovedne zaključke ali njegova poenta uvek dolazi kao neočekivani čitalački doživljaj negde u tekstu kao radost čitanja.

BEZIMENE TRAVE

"Ne znam vaša imena,

ali sve ste vi ljupke

i nežne"

(Sugijama Sampu)

 

Kan Kikući i njegove dve priče (zbirka: Veština senčenja 1)

- "Pojava"

- "O ponašanju gospodara Tadanoa" (Tadanao kjogjođo-ki)

(prevod: Dragan Milenković)

Na gornjoj slici levo: Kan Kikući (1888-1948); desno: Hasegava Sadanobu (1809 - 1879), naziv slike: Kanadehon chushingura

Nastavljam sa esejiziranjem japanskih priča, ovoga puta iz zbirke "Veština senčenja", koja je izašla davne 1983. godine; reizdao Tanesi 2016, a otprilike u isto vreme su izdali i zbirku "Veština senčenja 2"

Dejan Razić u svojoj napomeni o ovome piscu kaže:

"Pripovetka O ponašanju gospodara Tadanaoa (Tadanao Kjogjođo-ki), objavljena 1918. godine, zasnovana je na istinitom događaju iz 1623. godine: svrgavanju jednog od najvećih japanskih feudalaca, gospodara provincije Ećizen. Objavljivanje ove pripovetke izazvalo je pravi talas takozvanih 'priča na temu' (tema šosecu), koje obrađuju istinite događaje i stvarne ličnosti iz japanske istorije. Taj talas ni danas ne prestaje."

Dakle, Japan je u jednom trenutku svoje duge i bolne tranzicije otvaranja ka ostatku sveta počeo da reflektuje sebe samog, svoje društvo, društvenu strukturu, tok vlastite istorije. Deo toga je bila književnost. Kratke priče svojom formom adresiraju konkretne neuralgične tačke koje dolaze do izražaja u krizi. Odgovor je moguće davati iz različitih perspektiva, ili kombinovanjem više od jedne istovremeno, mada ova forma ne dozvoljava preveliko vrludanje. Mene zanima upravo perspektiva koju nude ove dve priče. Jasno, to su kulturno-istorijska i psihološka dimenzija (ključni prelom u liku koji opredeljuje neku njegovu odluku). Ponuđeni odgovor Japancima da shvate sebe same ovim dvema pričama jeste na neki način dat sa aspekta kulture, jer problematizuje kolektivna shvatanja tj. bavi se pojedincem kroz prizmu kolektiva. Još je bilo rano, izgleda, da se istorijske prilike objašnjavaju sa stanovišta individualne psihologije. A pisac se pojedincu približio najbolje kako je u datom trenutku procenio, a to znači kroz religiju. Drevni duhovi Japana su stupili na scenu u trenucima krize. I upravo zbog toga ove priče zaslužuju osvrt. Upotrebljeni modus je kada razmislimo i logičan i iznenađujući. Logičan zato što:

- bi nakon vekova (produženog) feudalnog poretka i striktnih odnosa srednjovekovne lojalnosti bilo neubedljivo, ili sasvim nerazumljivo, davati puku odgovore na način individualne psihologije.

- Zato što je anticipirana nova individualnost zahtevala potpunu promenu društvene strukture

- Zato što je tadašnja ličnost sebe mogla pronaći samo u tom preseku sa celokupnom kulturnom matricom. Drugim rečima, samo u tom preseku podanik je sticao i održavao subjektivitet

- Taj presek održivog ličnog subjektiviteta jednog Japanca na prelazu epoha bila je religija.

- Zato što je svaka istaknuta ličnost, tj. ona na položaju moći uveliko nadmašivala status običnih podanika. Samo je takav (polu)božanski status japanskog feudalca ili zaslužnog ratnika omogućavao fenomen apsolutne i bezuslovne pokornosti, divljenja, odanosti, požrtvovanosti.

Akumulacija napetosti, očito, dešava se oko pojma sopstva u okvirima zamislivog poretka. Zato ide opet poredak na prvo mesto, tj. uvodimo religijski ključ. I tek onda možemo preći na stvar. Upotreba religijskog obrasca, a to je ovde budizam, veoma dobro radi posao konsolidacije društvene svesti iako se to na ovakav način ne bi isprva očekivalo. Budističko učenje svojom doktrinom o reinkarnaciji te zasluženim nagradama i kaznama, savršeno konzervira nejednakosti u društvu, a pojedinca spušta na svoje "pravo" mesto. Ono, svakako, nije usmereno na promenu društvenih odnosa već samo na usavršavanje pojedinca. Ipak, desilo se ono što religijska funkcija, uz verovatni poticaj teokratskog instinkta nalažu a to je da oni u krizi konsoliduju društveno i kulturno tkivo. Svaka religija može suspendovati svoje protivrečnosti radi višeg cilja ako samo takvu intervenciju nađe za dovoljno opravdanu. Zato ovde religija postaje ključ za rešavanje

- gore spomenute akumulacije napetosti na polovima pojedinac - društvo u trenutku kada je društvo u istorijskoj krizi. A moja tvrdnja je

- da pripovedni postupak ovih priča odražava potrebu za izmenom aktuelne društvene funkcionalnosti jer, paradoksalno, ovde opet religija daje najbolje rešenje zato što se ceo problem vrti oko:

- potrebe za promenom japanskog pojedinačnog i društvenog subjektiviteta.

I onda šta? Zamislite, budizam koji svoje bitne doktrine vrti oko nepostojanosti sveta i subjekta isti taj obrazac upotrebi da bi doprineo menjanju prevaziđenog društvenog obrasca! Jer tema u obe ove pripovetke je upravo to:

- disperzija (raspršivanje, nestajanje) sopstva. Uklanjanje prevaziđenog istorijskog subjekta sa pozornice istorije.

Sada mogu reći nešto i o pripovednom postupku koji omogućava takav jedan rezultat.

Naime, u obe priče imamo silazak prevaziđenog istorijskog subjekta sa scene na način razumljiv japanskom religioznom biću. To jest na takav način koji će obezbediti njegov minimalni otpor ovom procesu.

U priči "Pojava", pripoveda se o Nakamuri Šimbeiju, čuvenom generalu, opet u službi tog i tog feudalca, nepobedivom, moćnom, veličanstvenom. Najverovatnije se radi o stvarnim istorijskim ličnostima Još ga zovu "Crvena perjanica" i "Zlatni šlem". Ali neki fakin ga uzme nagovori da mu samo makar na jedan dan pozajmi svoju crvenu perjanicu i zlatni šlem da u njima okuša sreću jer, veli, njemu ionako to nije potrebno. Nakamura lakomisleno pristane, odene se u jednostavno vojničko ruho i bude poražen na bojnom polju. I lepo sklonjen sa pozornice istorije!

Dakle, ovde se metonimijskim postupkom vrednost celine (tj. istorijskog subjekta) prenosi na njegove atribute. Budisti je sasvim bliska ideja da se pojedinac radi višeg cilja može ili mora odreći svoje moći i darovati ih drugome; u vidu atributa te moći (crvena perjanica i zlatan šlem) koji su prenosivi. Na taj način priča poučava o potrebi napuštanja uzurpirane vlasti.

Upotrebljene pojmovne predstave su religijske. Od ukazivanja na prolaznost i nepostojanost u samom naslovu priče do budističkog prihvatanja ličnog odricanja radi spasa duše. A uključene su i starije religijske koncepcije. Jer ovde se zapravo htelo reći ili podsetiti na nešto važno o pojmu harizme. Harizma nije nešto svojstveno pojedincu; ona je dar bogova. I stoga je lako prenosiva na atribute a pojedinac zamenjiv po volji bogova.

Priča "O ponašanju gospodara Tadanoa" izlaže potpuno istu ideju samo drugačijim načinom. Ovde se išlo načinom pobožne legende (već naslov na to ukazuje) po kome je gospodar Tadano imao "uvid" u laž sopstvenog života. Taj uvid je, naravno, religiozno inspirisana predstava bliska budizmu. Gospodar Tadano shvata da je sve u životu postigao gomilanjem nameštenih okolnosti i privilegija i baš ništa svojom vlastitom zaslugom. Njegovo, iz jezgra već pomereno sopstvo, počinje zbog toga mnogo da pati. Najpre će pokušati da vrati svoje poljuljano samopouzdanje; kada to ne uspe, iz kompleksa inferiornosti zlostavljaće dugo celu pokrajinu i sve njene podanike dok ga konačno nekako ne privoleše da ode u manastir i posveti se Niravni. Od zločinca do sveca u religiji nije dugačak put; i to znamo.

Što se postupka i mog utiska tiče, priča je veoma zanimljiva, sjajno zapletena, pa ćete uživati u njoj. Jedino što je Tadano nekako jednodimenzionalan. To prosto nije psihološki ubedljivo. Pri tome uzmite u obzir da kada ste na vlasti obično vam svi uvidi dolaze kako da na vlasti ostanete a ne siđete. A i vrhovna instanca 'odozgo' vam obično u tome pomogne. Uzmite u obzir da je potencijal samoobmanjivanja ljudi koji imaju moć ogroman i shvatate da se to nije moglo dogoditi na takav način te da je gospodar Tadanao ekstremno pojednostavljen u svojim motivima. Priča na trenutke podseća na bajku (koja bi opravdala ovakvu upotrebu moralnih sagledavanja) ali je sasvim jasno da je morala biti preokrenuta u legendu. Jer je njena svrha baš promena konkretnih političkih okolnosti. Zato je šift ka legendi naglašen citiranjem nekakve (verovatno izmišljene) japanske hronike. Hronika znači da dani teku u stabilnom poretku stvari; i to opet upućuje na uspostaljenu ravnotežu nakon dugog perioda krize. Pa kaže:

"...Otkako je premešten u Cumori u ovoj provinciji, gospodar Tadanao je provodio dane mirno, ne pokazjući znake nasilnosti ili lošeg raspoloženja. Njegova milost je često govorila da je, kada je izgubila svoje veliko porodično imanje, osetila beskrajno olakšanje, kao da se probudila iz ružnog sna. On je molio samo za jedno, da se nikada, bilo u kome od budućih života, ne rodi kao gospodar provincije..."

Drugim rečima: neopozivo sklonjen sa istorijske pozornice. Za to su se pobrinule izmenjene istorijske okolnosti i želja japanskog društva da iskorači u novo vreme.

Đunićiro Tanizaki - Majstor tetoviranja

(prevod: Dragan Milenković)

Već sam pisao o romanu Ključ Đunićira Tanizakija, dao uporednu analizu sa romanom Tunel Ernesta Sabata i obrazložio svoje tvrđenje da se radi o dva različita odgovora na potpuno istu temu iza koje se kriju različite poetičke koncepcije. A pripovetka "Majstor tetoviranja" se može naći u skoro svim antologijama japanske kratke priče. Ona mi je dodatno objasnila pripovedačko-idejna rešenja upotrebljena u romanu "Ključ" a i njeno uvršćivanje u antologiju "Veština senčenja 1" je opravdano jer od takvih zbirki očekujemo da nam predstave na najbolji mogući način nepoznatog pisca. Ona je svojevrsni uvod u Tanizakija. Po motivima ove priče je snimljen i film Irezumi, 1966. godine, reditelja Yasuzo Masamure; i još jedna kasnija filmska adaptacija za koju znam iz 2006 godine, Shisei: The Tatooer, Hisayasu Satoa. 

Zašto posebno pisati o jednoj priči?

- Zato što je remek-delo. Savršenstvo forme.

- Zato što je to sublimirana estetička rasprava o smislu umetnosti.

- Zato što sam je čitao kao svojevrsni Tanizakijev autopoetični manifest.

-Zato što ulazi na moju listu idealnih referenata na slične teme. Ono po čemu merim sve druge priče.

Sada ću nešto reći nešto o idejama koje raspravlja priča minimalno iznoseći fabulu jer je veoma važno ne mešati se previše u posao čitaoca. A suština ove beleške i nije da se insistira na određenom objašnjenju već da se iznesu važna pitanja koja se tiču mogućnosti analize. Motivisani će lako priču naći u bibliotekama. 

Dakle, reč je o sledećem. Seikići je umetnik, majstor tetoviranja. On izvodi svoju umetnost uspešno i ima slobodu da radi kako želi (što bi se reklo rešpektuju ga). Međutim on ima dodatni ideal ka kome stremi: da pronađe ženu idealne lepote na kojoj će primeniti svoju umetnost. Nota bene: to je umetnost koja iziskuje telo i koja nanosi bol. Njegovi modeli, s druge strane se na neki način žrtvuju do izvesne mere radi učestvovanja u nekakvom idealu lepote. To sad može pokrenuti pitanje da li ikakve umetnosti ima bez tela i telesnosti čime bi diskusiju izneli na sasvim metafizičku ravan. Ali mislim da je važnije nešto drugo:

- sam objekat umetničkog istraživanja je savršeno umetničko opredmećenje. Prirodno umetničko opredmećenje.

-umetnik, pak, ne podražava taj idealni predmet lepote nego interveniše na njemu, nadograđuje ga. Stvara svoju umetnost. Ergo:

- osporena je u startu mimetička teorija lepog. 

- Šta je to što umetnik projektuje na telo (prirodu)? 

- Zašto to radi? (interveniše u polje prirode), sa kojim ciljem? Ovde će se objašnjenja razilaziti u skladu sa različitim teorijskim pretpostavkama koje čitalac ima ali svakako može poći od konkretne tetovaže koja se spominje u ovoj priči i pokušati da na osnovu toga konstruira odgovor. 

Međutim, kao što sam rekao i u svojoj analizi romana "Ključ", Tanizaki stvari mnogo više rešava na terenu psihologije i svojevrsne mikrodruštvene analize nego metafizike. Umetnik, naime, stupa u jednu složenu igru, ili ako hoćete, komunikaciju, sa predemtom svoje opservacije. Njegov cilj je da prirodu (telo) transformiše u skladu sa svojim fantazijama. Karakter te i bilo koje umetničke fantazije je posebna tema i to sad ostavljam po strani. Ono što je važno jest da on telu nanosi bol. Ali i ono njemu! Dakle, ni umetnik ni telo (priroda) u toj igri nisu nevini. Priroda nije rajski vrt, zaboravite na to, ali može biti moćna i stravična u svojoj lepoti (Tako se često setim Mišime kad god pišem o Japancima). To je ono što potpuno daje Tanizakiju mogućnost pripovedne elaboracije i on to odlično radi. I jedno i drugo su aktivni sudionici u toj igri. Telo kod Tanizakija doživljavam kao primordijalnu silu i stoga mnogo moćniju u odnosu na umetnika. A uočićete, već iz strukture priče, da zapravo umetnik pokušava da u potpunosti ovlada poljem prirode, tako da su umetnost i erotika kod Tanizakija područje stalne napetosti. 

I još jednom: akteri u ovom međuodnosu na polovima zamisli (ideje) i realizacije (akcije) su:

- umetnik (skript-fantazam na jednom polju i delovanje, tj. stvaranje ne drugom polju)

- priroda (nepoznati skript koji izaziva jezu i delovanje čije sve posledice takođe nisu predvidive)

I  dolazimo do kraja priče koji ne smem da otkrivam. Tek svaka pripovedna ubedljivost mora proisticati iz same priče a ne iz ideološke motivacije bilo koje vrste. Mogu samo, bez kvarenja utiska reći da je na kraju sunce. Japansko sunce. 

Osamu Dazai - Kora bambusa (priče)

(prevod: Mateja Matejić)

Ovo je prva knjiga koju čitam od Dazaija. Smatra se jednim od značajnijih japanskih pisaca i obično se spominju njegovri romani. Takođe se prilično insistira na biografskim elemetnima koji, kako kažu, prožimaju njegovu prozu. Zato je možda dobro što sam počeo sa pričama čak pre upućivanja u biografiju a ovakvi podaci se obično koriste kao nad-tekst sa velikim mogućnostima intervencije u značenje. O tome možda kada budem pisao o romanima, ali kratke priče oslobađaju detalj prevelike veze sa spoljnom pričom, makar bila i životna, i upućuju strogo na strukturu same priče. 

Ipak, biografski kratko: veoma težak, život, veoma malo sreće u životu a ogroman talenat. Određeni problemi odrastanja javili su se vrlo rano s obzirom da nije imao adekvatno roditeljsko staranje a oca je rano izgubio. Kako mi se čini u život ulazi sa smanjenim osećanjem za realnost a nije imao sreće ni u prvim pokušajima da se probije u književnom svetu, Krećući se u takvom svetu upoznaje život sa mračne strane, nastaju mnoga neprijateljstva. Jedan od glavnih članova žirija za dodelu Akutagavine nagrade, Jasunari Kavabata je rekao za njega: "Nad piščevim životom vise zloslutni oblaci i ne dozvoljavaju mu da ispolji svoj talenat kako treba", na šta mu je Dazai odgovorio: "Zar je tako častan život gajiti ptičice i ići u pozorište?" (referenca iz pogovora M. Matejića, O Dazaiju). Ali nad Dazaijem su zaista sve vreme bili oblaci neke nevolje. Bio je uistinu troubled soul. Članstvo u Komunističkoj partiji mu nikakvog dobra nije donelo, bio je adiciran na narkotike, mučen raznoraznim demonima, niskim samopoštovanjem i teškim osećanjem krivice. Akutagavinu nagradu najzad ipak dobio. Više puta pokušavao da izvrši samoubistvo i na kraju uspeo. 

Njegov najveći literarni uzor je bio Akutagava i ovako na prvu loptu mogu reći da se približio velikom učitelju. Možda malo fali one Akutagavine eteričnosti, majstorstva raspoloženja u opisu i možda im nedostaje onaj raspon koji sam spominjao da vidim kod Akutagave. Ipak, uočljivo je veliko pripovedačko umeće kratke forme. Originalan je, u stanju  da preradi bajku, doda joj sasvim novi sloj značenja, da izmisli novu i povde čitaoca do neizvesnog kraja; teži paraboli. Ipak se osećaju teži tonovi; njegove junake prati neko prokletstvo, teret koji ih potom vuče na dno. Ima jedna čitav pododeljak fantastike koji svoju snagu crpi ne iz čudesnog, proisteklog iz suspekcije nadnaravnih dešavanja,  nego iz čudnog, tj. bizarnog (weird) u čemu vidim razlog interesovanja za Dazaijev život. Biografski izvori osim što se koriste za objašnjenje samog književnog teksta zgodni su za potkrepljivanje određenih teorijskih i svetonazorskih okvira. Često im i autori u tome obilato pomažu; još jedan dobar primer tome je Jukio Mišima. Stavljam sad ad acta ovakve dvoumice i prelazim na grupisanje priča po vlastitom čitalačkom sudu.  I evo prve skupine, kojom ga magna cum laude približavam njegovom velikom uzoru Akutagavi. 

Takve su priče

- "Romaneska"; za nju je karakterističan višestruki ironijski obrat kako u karekterizaciji likova tako i u dramaturgiji. Garantuje čitalački užitak. Tu se na način legende, priče sa tankom glazurom japanskih istorijskih priča govori o tri natprosečna talenta. Jedan je čarobnjak koji posle dugogodišnjeg praktikovanja svoje veštine zaključi da mu je dosadno; jedan huligan koji je toliko moćan da postaje veoma poštovan dok god se suzdržava od svoje veštine siledžijstva (primećujete protivrečnost) i jedan lažov kojemu takođe loše krene. 

"Nas trojica smo braća. Nemojmo se više rastajati do smrti. Doći će naše vreme! Ja sam umetnik [što je u ovom slučaju izjednačeno sa lažov] . Život čarobnjaka Taroa, huligana Đirobea, i ako mi dopustite, moj život, napisaću i objaviti kao primer tri načina da se živi!...Ja sam umetnik. Ne plašim se ni vojvode ni cara. Ne marim za novac - nama je on lak kao lišće!" 

Oni se kreću naniže težinom svog unutrašnjeg prokletstva; što je sa današnje tačke gledišta naivno ako pretpostavimo da su to preovlađujući obrasci uspeha. Ipak, kao da se naslućuje moderna socijalna problematika. Stvar nije bila u bilo kakvom napuštanju standarda, već samo u njihovoj suspenziji, u time što su postali optional (stvar hobija) Jer danas bi sva tri gore spomenuta lika bila ugledni građani ukoliko bi sebe samo malo bolje, to jest primerenije "definisali". Narod prepozna ono što mu se "objasni". Sa stanovišta vremena u kome živimo, značajno je naslućivanje da je opsenarstvo (shvaćeno kao umetnost) primećeno kao konstitutivan zahtev uspešnog života.

Uz napomenu da možda neću navesti svaku, vrlo bajkovite i originalne su priče: "O časnom siromaštvu" i "Kora bambusa" ili "Melose trči". U ovoj poslednjoj prerađuje jednu Šilerovu priču i dominira vera u pobedu i pozitivno raspoloženje čime odudara od pravila tamnih tonova. Sve tri su opet i moralno poučne priče. Pretpostvaljam da je nedostatak religijskog ozračja i motiva kao kod Akutagave dodatno podstiče čitaoce da značenje ovakvih priča izvlače referiranjem na biografske elemente.  Po meni najuspešnija iz ovog ciklusa je priča:

-"Samuraj i sirena" - neobičan zaplet, neočekivano razrešenje; uz primesu tehnike fantastične dokumentaristike kakvu ćete naći kod Borhesa na primer. 

Uslovno bih preostale priče podelio na one koje naglašavaju japansko osećanje života, zbog čega se ljudi najčešće i zanimaju za egzotične književnosti i na naglašenu ličnu dimenziju koja proizilazi iz perspektive prvog lica (uslovno rečeno biografske). Ne mora se praviti ta razlika; na volju čitaoca. 

- "Stari Hajdelberg". Ovde je osećanje prolaznosti veoma japansko po svome doživljaju a ova kratka priča se kreće od setne čežnje ka predmetu sećanja do bolnog doživljaja potpunog nestanka i promene. Lice koje pripoveda opisuje mesto iz vremena svoga školovanja a onda kada se vrati sa porodicom zaključuje da sva ta lepota o kojoj on njima pripoveda postoji samo još u njegovom sećanju. Pojavljuje se nepoznato lice stvari koje preti da proguta prividno ustaljenu svakodnevicu. Minimalistički dočarana zebnja bez religijske patine koju bi verovatno u takvu tematiku uključioAkutagava. 

-"Sto pogleda na planinu Fuđi"- Već iz naslova naslućujete jednu estetičku raspravu u pozadini ove priče. 

"Hirošigeov Fuđi iznosi osamdeset pet stepeni, a Bunćoov osamdeset četiri. Međutim,  kada ga je vojska izmerila, presek sa zapada ka istoku imao je sto dvadeset četiri, a sa severa ka jugu sto sedamnaest stepeni. Fuđi kod većine slikara, ne samo Hirošigea i Bunćoa čini oštar ugao. Vrh mu je tanak, visok, nežan. Kod Hokusaija je čak trideset stepeni, njegov Fuđi je Ajfelov toranj. Međutim Fuđi je u stvarnosti tup, širok, sto dvadeset i četiri stepena sa zapada ka istoku, sto sedamnaest sa severa ka jugu - to nipošto nije jedna izvanredna strma planina. Na primer, da ja živim u Indiji, ili gde već, i da me odnese orao i baci negde u Japan kod Numazua, uopšte se ne bih iznenadio kada bih video Fuđi. On je wonderful, on je planina Fudžijama of Džapen baš zato što smo o njemu čuli i izmaštali. A da ne znamo ove vulgarne reklame, da mu priđemo jednostavnim, čistim, praznim srcem, koliko bi nas zadivio? U tom pogledu, on je jedna neupečatljiva planina. Niska. Preniska za to koliko se širi. Planina sa onolikim podnožjem mora da bude bar još duplo viša"

[sve pohvale prevodiocu]

U priči se opisuje jedna stvarna piščeva poseta ovom mestu. Taj deo potpuno izostavljam i usredsređujem se na plan estetike nacionalnih simbola. Pisac se divi Fuđiju i ruga mu se. Do krajnosti se usmerio da istera namešteno, lažno, kičersko i otkrije autentično mesto lepote. U jednom trenutku on izlazi na jedan prozor i kaže otprilike: "O kakav kič pred mojim očima; ovo je čak gore nego sa turističkih plakata" (parafraza). E to je autorefleksivna kultura, koja pokazuje znake vitalnosti. 

Akutagava, se u svojim pričama bavio kritičkom refleksijom japanskog duha i kulture i ovde se Dazai dostojno predstavlja njegovim dobrim učenikom. 

Od priča sa naglašenom ličnom tematikom navodim: "Sećanja" (koju je Dejan Razić uvrstio i u svoju antologiju "Veština senčenja"), "Braća", "Lepotan i cigarete". U priči

- "Sećanja" kao da jedno mučeno i neveselo dete sebi samom navodi sve svoje grehe i propuste; 

-"Braća" - ovde dotiče problem umetnosti opet sa egzistencijalne ravni. Glavni lik brata koji je putem umetnosti (opet naglašavam za Dazaija, veoma suspektan pojam) pokušavao da se otrgne kandžam života i zamalo da uspe.

-"Lepotan i cigarete" se bavi decom beskućnicima

Ove poslednje priče jesu silaženje aktera te proze  u ponor vlastitih ožiljaka i verovatno imaju veze sa piščevom biografijom. Iako povremeno naiđe neki dah vedrine, javlja se istančano osećanje za prirodu, tračak nade nakon završenog rata što me je opet podsetilo na Pavezea . Karakterološko nijansiranje se približava  Mišimi ili Dostojevskom. Rekao sam da je Dazai bio opterećen kompleksom krivice i da je bio ekstremno senzitvan. Njegovo ime ipak nije ostalo bez traga. 

Rjunosuke Akutagava - Pakao i druge priče

(prevod: Danijela Vasić i Dalibor Kličković)

Akutagava je napisao oko 150 pripovedaka iz čega izlazi da je manji deo kod nas preveden. U ovoj zbirci je očigledan ogroman raspon tematski i umetnički svojstven ovome piscu. Pre toga sam čitao jednu manju zbirku "Kapa" izdavačke kuće Rad priređenu pre više decenija i jednu sjajnu zbirku iz njegovog hrišćanskog ciklusa "Hristos iz Nanđinga" (Bernar, 2015). Čitalac iz tako različite i udaljene zemlje kao što je naša, verovatno očekuje svakojaku egzotiku svojstvenu neobičnoj kulturi kao što je japanska. Ima i toga jer je Akutagava veoma intertekstualan, uzima za podlogu različite pripovesti vezane za periode japanske kulture i istorije ali je on i pisac veoma profinjenih analitičko-imaginativnih sposobnosti. Zato se njegove obrade ovakvih tema doživljavaju kao približavanje japanskog duha našem; osećaj da su vam bliski ili simpatični ti Japanci sa svojim neobičnostima. Ako prerađuje bajku, na primer, vine vas u umetničku prozu na način da je bajka višestruko pročitana, shvaćena, predana dalje na čitanje. Stari tekst je suprstrat za nešto novo. Međutim susrećete se istovremeno sa modernošću pripovedanja a spomenuti raspon vam omogućava da izoštrite estetsko čulo ili rekapitulirate svoje standarde i očekivanja kada je u pitanju pripovedna forma. Dakle, sve ono najbolje što imate u iskustvu dobre kratke priče treba tražiti kod Akutagave i porediti sa drugim piscima ni manje ni više nego u okvirima svetske književnosti.

Ono što bih istakao kao vlastiti generalni utisak je naročiti spoj fantastike, originalnosti i jednostavnosti. Kolorit, spektar te fantastike je toliki da zaista može poslužiti kao merna skala za utvrđivanje tog kvaliteta kod drugih pisaca, bilo da daje specifičnu vezu ili pomera s vremena na vreme labavu granicu između izmišljenog i stvarnog; bilo da dodaje na karakterizaciji likova ili na atmosferi; bilo da dodaje motiv od teorijskog ili religijskog značaja. Jednostavnost, pak, najviše vezujem za genijalnost talenta kada minimalističkim sredstvima dodajete motive i komponujete ih s takvom veštinom da se kao čitalac ne možete nadati na kom uglu će vas sačekati lepota koju tražite: u skrivenom epitetu, umetnutoj rečenici ili nenadanom tonu, iznenadnom senčenju; onoj jednoj ključnoj reči koju ćete uočiti samo vi među nekoliko hiljada drugih. Zato u formi vlastitog čitalačkog pregleda upućujem na stvari koje možete očekivati u ovoj umetničkoj prozi:

- Forma bajke. Čini mi se jedina u potpunosti "prava" bajka u ovoj zbirci je priča "Psi i frula". Osobine narodnog pripovedanja kao što su cikličnost, određena frazeologije i motivi koji se zakonomerno dramatrurški ponavljaju i ostalo uz srećan, "bajkoviti" kraj. To je jedna forma fantastike u njegovim pričama. Međutim češće će elementi bajke biti

-pomešani, sinkretizirani sa odrđenom proznom (auto)refleksivnom tematikom; kada se ubacuje problem kulturnog kodiranja upotrebljenih motiva; ili, u vezi sa prethodnim, kada se ubacuju religijski elementi ili kada se čisto artistički ispituju mogućnosti referentnog okvira i sadržine potencijalne ili aktuelne situacije ili radnje. Ili kada se fantastika ekstendira na način da se istorija iznosi u vidu fantastične priče (gore spomenuta labilna i mobilna granica) ili kada se fantastika ubacuje kao začin na sliku bilo da je ona pesnička ili realistična. Ovim opisujem kako sam i ja uživao u ovoj prozi. Krenimo redom:

-Fantastika prati mogućnosti jezika; imamo događaj u jeziku, autenično iznenađenje i ubedljivo razrešenje pri tom sasvim neočekivano. Naglasak je na ovome 'neočekivano'. Jezik je učinio nešto što je potpuno inherentno njegovim mogućnostima a mi naknadno primamo i usvajamo. Dakle, jezik izvodi na put nove mogućnosti priče. Ta njemu svojstvena i stalno ponavljajuća neobičnost izvedena umetničkim posredstvom ljudi zovu magijom jezika. Takve su pripovetke "Nos" (asociraćete Gogolja verovatno; sasvim različito koncipirana ali se može porediti pre svega po psihološkoj razradi).

Zatim priča "Magija": ono što se izriče u referentnom okviru priče uslovljava logiku priče; to je generalno obrazac. Negde u Indiji jedan Akutagavin lik traži od čuvenog indijskog čarobnjaka da ga primi za učenika čarobnjaštva. Ovaj mu kaže da će ga primiti ako prođe jedan niz testova podobnosti. A kako se u priči opisuju ta iskušenja? Tako što je moralno-psihološka problematika u potpunosti preslikana u domen jezičkih mogućnosti očitovanja (preslikana nije preterana reč); dočaravaju se iskušenja isključivo logikom jezičke interaktivnosti lica i situacije. Ili drugim rečima, fantastika ne bi bila uverljiva da semantički i strukturno jezik nije ostvario proboj koji menja sam realitet priče (na primer pripovedno sažimanja vremena). Na kraju opet imamo efekat iznenađenja ali i uvereni smo da je iskušenje odrađeno baš tako. U nekoliko paralelnih vremenskih okvira bolje sagledavate situaciju. Neka čitalac proveri.

Slično je u priči "Besmrtnik". Opet jedan seljak želi da postane besmrtan. Da bi to postigao postaće sluga pokvarenih gospodara. Uvodi se semantička skala u kojoj se sprovodi Akutagavin jezički eksperiment (sluga - gospodar; nemoć - moć) kao i prateća moralno psihološka problematika. Uz lako usvojivu pretpostavku da se jezikom menjaju uslovi stvarnosti priče, priča vodi ka neočekivanom razrešenju. Prateći efekat čitalačkog zadovoljstva je BAM završetak. (Asocirajte Kortasara). O pa kako!? Ne može biti! Može biti, baš tako: vi ste začuđeni i ubeđeni.

-Artističko ispitivanje mogućnosti referentnog okvira priče i sadržine potencijalnih ili aktuelnih situacija&radnje. Dakle u priči "Čestar" imamo jednu naizgled 'laku' situaciju: neko je prevaren, ubijen, napadnut; imamo crime scene. Ogradili smo (figurativno govoreći mesto trakom). Šta se zapravo desilo? To pripoveda više aktera od kojih je jedan sam duh umrlog kroz usta medijuma! Uvodi se multiperspektivnost na način naracije. Ponavljam, na način naracije! Radi se o umetnosti a ne o pravoj evidenciji. Dovoljno je reći da je tu priču zajedno sa pričom "Rašomon" obradio Akira Kurosava u svom remek-delu, filmu istog imena. I to je paradigma modernog postupka dokumentovanja pripovednih motiva uz upotrebu montaže.

A priča "Rašomon" izvodi moralne reperkusije iz situacione uslovljenosti. Ova priča još uvodi takve elemente stila kakvi su slikovitost i fantastika na nivou metaforike: Rašomon je kapija kraj koje se odlažu mrtvaci. Uvodi se egzistencijalna poetska ravan. Pogledajte ovaj deo:

"...Pisac je maločas napisao kako je sluga 'čekao da stane kiša'. Međutim, čak i kad bi kiša prestala, one ne bi imao šta da radi. Da je sve kao i obično, svakako bi se vratio domu svoga gospodara. No, taj gospodar ga je upravo otpustio pre četiri, pet dana. Kao pto sam ranije već napisao, u to vreme Kjoto beše nemalo propao. I to što je gospodar sad otpustio ovog slugu koji mu je dugo godina služio, ne beše ništa drugo do jedna manja posledica ovakvog propadanja. Ispravnije bi stoga bilo reći da je 'sluga, zarobljen kišom bio potpuno izgubljen jer nije imao kuda da pođe' nego da je 'čekao da stane kiša'. Povrh toga na sentimentalnost ovog čoveka iz Heian perioda nemalo je uticalo i današnje oblačno nebo. Još nije izgledalo da bi kiša koja pada od četiri sata popodne mogla da prestane..."

Obratite pažnju na intertekstualnu igru u gornjem citatu. Gornja intervencija menja karakter stvarnosti, tj. referentni okvir priče. Priča prelazi neprimetno ovim putem sa kvaziistorijskog 'čuo ili verujem da se dogodilo' u fantastično i metafizičko 'događa se pod datim okolnostima u datom raspoloženju'. Psihološko se širi na celu ravan prirode a opis prirode postaje egzistencijalno relevantan. Šta će tu još biti? Svakako nije dosadno. I da završim citat:

"...Povrh toga na sentimentalnost ovog čoveka iz Heian perioda nemalo je uticalo i današnje oblačno nebo.. Još nije izgledalo da bi kiša, koja pada od četiri sata popodne, mogla da prestane. I sluga je odsutno slušao zvuk te kiše koja još uvek pada po glavnoj ulici Suzaku, prateći tok svojih nepovezanih misli o tome kako da, bez obzira na sve, preživi nekako barem sutrašnji dan, ili bolje rečeno, kako da se izvuče iz ovog bezizlaznog položaja..."

Kiša, kiša, kiša. Setih se sada i Izabele, to jest njenog monologa dok posmatra kišu u Makondu. Delim i ovu asocijaciju. Markes je čitao Akutagavu.

-Istorija koja se iznosi na način fantastične priče. Takve su priče: "Duvan i đavo" jer uključuje istorijski kontekst hrišćanske misije Franje Ksaverskog u Japanu. Takve su i priče iz zbirke "Hristos iz Nanđinga"

-Religiozna tematika u pričama kod Akutagave uveliko se oslanjaju na njegovo odlično poznavanje kako budizma tako i hrišćanstva. U zbirci "Hristos iz Nanđinga" Akutagava opisuje psihološku dramu i mešanje dva različita religijska okvira. A u zbirci o kojoj govorimo ovde religijski se poetizuje budistički doživljaj sveta kao u priči "Biseijeva vernost" ili se daje parabola snažna kao izvučena iz nekog svetog teksta u priči "Paukova nit". Ovde pisac "pokušava" da izvuče jednog razbojnika iz pakla na osnovu nekog dobrog dela koje je učinio među mnogim lošim. Sam Buda se zainteresovao za njegovu sudbinu. Kraj je toliko uverljiv koliko je i začudan.

-Najduža priča "Pakao" se može čitati kao svojevrsna teorijska estetska rasprava, kao autopoetična refleksija i kao parabola o umetnosti. Umetnik dobija zadatak od moćnog oblasnog gospodara da naslika Pakao. Odmah uviđate neizbežnu nit između vlasti i makrokulturnih kodova. Možete je posmatrati i kao svojevrsnu borbu između dva vida vlasti: imaginativne i praktično-političke; i možete razlabiviti u analizi u potpunosti ovu granicu. Jer ovde imamo koncept umetnika kao maga koji interveniše u polje društvenih kreacija (tema ima i religiozni karakter, naravno). Sam slikar-mag u priči se bavi sličnim poslom kao i feudalni moćnik u svome kostimu (društvenoj ulozi): nekom vrstom izvođačke umetnosti; samo što je umetnikovo polje delovanja kao i krajnji cilj potpuno ovladavanje tim kulturnim kodovima. Ovo otvara moralni problem projekcije njegovih živih slika pakla u svet svakodnevice i piščev snažni moralni otklon od pogubnog uticaja moći na umetnika.

-I konačno moj izbor najboljih od sve samih vrhunskih priča i svojevrsna nit koju pronalazim u ovoj zbirci i kako konstruišem svog ličnog Akutagavu, tj onako kako sam ga zaista intimno razumeo u ovoj zbirci bila bi serija koja se dobije kada se spoje tri priče: "Mandarinke", "Vagonet" i "Tošišun". Za Mandarinke je Dejan Razić rekao da je napisana kao neki haiku. Toliko je jednostavna i lepa u svojoj sažetosti. Isto bi se moglo reći i za priču "Vagonet". Bit je dakle da se nađe ono neočekivano mesto lepote u trivijalnoj svakodnevici koje će delovati moralno prosvetljujuće na posmatrača ali i na čitaoca. U priči "Vagonet" tražimo mesto egzistencijalne istine i strave na najautentičniji i najneviniji način pošto svoj doživljaj iznosi Akutagava dečak. I konačno "Tošišun" sam doživeo kao neverovatni epski ciklus sažet u samo jednu kratku priču. Ovde imamo sve najbolje od Akutagave: pripovedanje na način legende ili parabole, religiozno i mistično u problematizaciji teme, egzistencijalno-psihološko u gradnji glavnog lika i fantastika bliska svakodnevici. Nakon što je u više navrata iskusio svo materijalno bogatstvo i svu taštinu i prevrtljivost ljudi Tošišun će upotrebiti silan trud da bi postao čarobnjak; da bi se, sasvim na kraju, odlučio na običan život poštenog seljaka i smrtnika. Čarolija svakodnevice je ono na šta se na kraju odlučuje. To je tako neodoljivo japanski!

Rjunosuke Akutagava je izvršio samoubistvo u 36. godini života. Majka mu je patila od ludila a on se, kažu, plašio da to ludilo obuzima i njega. Kako već biva sa umetnicima, izuzetno senzibilan. Ovakve biografske anegdote ništa u suštini ne objašnjavaju od njegove genijalnosti ali su neizbežan detalj svim budućim čitaocima njegovih besmrtnih priča.