Đunićiro Tanizaki - Majstor tetoviranja

(prevod: Dragan Milenković)

Već sam pisao o romanu Ključ Đunićira Tanizakija, dao uporednu analizu sa romanom Tunel Ernesta Sabata i obrazložio svoje tvrđenje da se radi o dva različita odgovora na potpuno istu temu iza koje se kriju različite poetičke koncepcije. A pripovetka "Majstor tetoviranja" se može naći u skoro svim antologijama japanske kratke priče. Ona mi je dodatno objasnila pripovedačko-idejna rešenja upotrebljena u romanu "Ključ" a i njeno uvršćivanje u antologiju "Veština senčenja 1" je opravdano jer od takvih zbirki očekujemo da nam predstave na najbolji mogući način nepoznatog pisca. Ona je svojevrsni uvod u Tanizakija. Po motivima ove priče je snimljen i film Irezumi, 1966. godine, reditelja Yasuzo Masamure; i još jedna kasnija filmska adaptacija za koju znam iz 2006 godine, Shisei: The Tatooer, Hisayasu Satoa. 

Zašto posebno pisati o jednoj priči?

- Zato što je remek-delo. Savršenstvo forme.

- Zato što je to sublimirana estetička rasprava o smislu umetnosti.

- Zato što sam je čitao kao svojevrsni Tanizakijev autopoetični manifest.

-Zato što ulazi na moju listu idealnih referenata na slične teme. Ono po čemu merim sve druge priče.

Sada ću nešto reći nešto o idejama koje raspravlja priča minimalno iznoseći fabulu jer je veoma važno ne mešati se previše u posao čitaoca. A suština ove beleške i nije da se insistira na određenom objašnjenju već da se iznesu važna pitanja koja se tiču mogućnosti analize. Motivisani će lako priču naći u bibliotekama. 

Dakle, reč je o sledećem. Seikići je umetnik, majstor tetoviranja. On izvodi svoju umetnost uspešno i ima slobodu da radi kako želi (što bi se reklo rešpektuju ga). Međutim on ima dodatni ideal ka kome stremi: da pronađe ženu idealne lepote na kojoj će primeniti svoju umetnost. Nota bene: to je umetnost koja iziskuje telo i koja nanosi bol. Njegovi modeli, s druge strane se na neki način žrtvuju do izvesne mere radi učestvovanja u nekakvom idealu lepote. To sad može pokrenuti pitanje da li ikakve umetnosti ima bez tela i telesnosti čime bi diskusiju izneli na sasvim metafizičku ravan. Ali mislim da je važnije nešto drugo:

- sam objekat umetničkog istraživanja je savršeno umetničko opredmećenje. Prirodno umetničko opredmećenje.

-umetnik, pak, ne podražava taj idealni predmet lepote nego interveniše na njemu, nadograđuje ga. Stvara svoju umetnost. Ergo:

- osporena je u startu mimetička teorija lepog. 

- Šta je to što umetnik projektuje na telo (prirodu)? 

- Zašto to radi? (interveniše u polje prirode), sa kojim ciljem? Ovde će se objašnjenja razilaziti u skladu sa različitim teorijskim pretpostavkama koje čitalac ima ali svakako može poći od konkretne tetovaže koja se spominje u ovoj priči i pokušati da na osnovu toga konstruira odgovor. 

Međutim, kao što sam rekao i u svojoj analizi romana "Ključ", Tanizaki stvari mnogo više rešava na terenu psihologije i svojevrsne mikrodruštvene analize nego metafizike. Umetnik, naime, stupa u jednu složenu igru, ili ako hoćete, komunikaciju, sa predemtom svoje opservacije. Njegov cilj je da prirodu (telo) transformiše u skladu sa svojim fantazijama. Karakter te i bilo koje umetničke fantazije je posebna tema i to sad ostavljam po strani. Ono što je važno jest da on telu nanosi bol. Ali i ono njemu! Dakle, ni umetnik ni telo (priroda) u toj igri nisu nevini. Priroda nije rajski vrt, zaboravite na to, ali može biti moćna i stravična u svojoj lepoti (Tako se često setim Mišime kad god pišem o Japancima). To je ono što potpuno daje Tanizakiju mogućnost pripovedne elaboracije i on to odlično radi. I jedno i drugo su aktivni sudionici u toj igri. Telo kod Tanizakija doživljavam kao primordijalnu silu i stoga mnogo moćniju u odnosu na umetnika. A uočićete, već iz strukture priče, da zapravo umetnik pokušava da u potpunosti ovlada poljem prirode, tako da su umetnost i erotika kod Tanizakija područje stalne napetosti. 

I još jednom: akteri u ovom međuodnosu na polovima zamisli (ideje) i realizacije (akcije) su:

- umetnik (skript-fantazam na jednom polju i delovanje, tj. stvaranje ne drugom polju)

- priroda (nepoznati skript koji izaziva jezu i delovanje čije sve posledice takođe nisu predvidive)

I  dolazimo do kraja priče koji ne smem da otkrivam. Tek svaka pripovedna ubedljivost mora proisticati iz same priče a ne iz ideološke motivacije bilo koje vrste. Mogu samo, bez kvarenja utiska reći da je na kraju sunce. Japansko sunce.