(prevod: Danijela Vasić i Dalibor Kličković)
Akutagava je napisao oko 150 pripovedaka iz čega izlazi da je manji deo kod nas preveden. U ovoj zbirci je očigledan ogroman raspon tematski i umetnički svojstven ovome piscu. Pre toga sam čitao jednu manju zbirku "Kapa" izdavačke kuće Rad priređenu pre više decenija i jednu sjajnu zbirku iz njegovog hrišćanskog ciklusa "Hristos iz Nanđinga" (Bernar, 2015). Čitalac iz tako različite i udaljene zemlje kao što je naša, verovatno očekuje svakojaku egzotiku svojstvenu neobičnoj kulturi kao što je japanska. Ima i toga jer je Akutagava veoma intertekstualan, uzima za podlogu različite pripovesti vezane za periode japanske kulture i istorije ali je on i pisac veoma profinjenih analitičko-imaginativnih sposobnosti. Zato se njegove obrade ovakvih tema doživljavaju kao približavanje japanskog duha našem; osećaj da su vam bliski ili simpatični ti Japanci sa svojim neobičnostima. Ako prerađuje bajku, na primer, vine vas u umetničku prozu na način da je bajka višestruko pročitana, shvaćena, predana dalje na čitanje. Stari tekst je suprstrat za nešto novo. Međutim susrećete se istovremeno sa modernošću pripovedanja a spomenuti raspon vam omogućava da izoštrite estetsko čulo ili rekapitulirate svoje standarde i očekivanja kada je u pitanju pripovedna forma. Dakle, sve ono najbolje što imate u iskustvu dobre kratke priče treba tražiti kod Akutagave i porediti sa drugim piscima ni manje ni više nego u okvirima svetske književnosti.
Ono što bih istakao kao vlastiti generalni utisak je naročiti spoj fantastike, originalnosti i jednostavnosti. Kolorit, spektar te fantastike je toliki da zaista može poslužiti kao merna skala za utvrđivanje tog kvaliteta kod drugih pisaca, bilo da daje specifičnu vezu ili pomera s vremena na vreme labavu granicu između izmišljenog i stvarnog; bilo da dodaje na karakterizaciji likova ili na atmosferi; bilo da dodaje motiv od teorijskog ili religijskog značaja. Jednostavnost, pak, najviše vezujem za genijalnost talenta kada minimalističkim sredstvima dodajete motive i komponujete ih s takvom veštinom da se kao čitalac ne možete nadati na kom uglu će vas sačekati lepota koju tražite: u skrivenom epitetu, umetnutoj rečenici ili nenadanom tonu, iznenadnom senčenju; onoj jednoj ključnoj reči koju ćete uočiti samo vi među nekoliko hiljada drugih. Zato u formi vlastitog čitalačkog pregleda upućujem na stvari koje možete očekivati u ovoj umetničkoj prozi:
- Forma bajke. Čini mi se jedina u potpunosti "prava" bajka u ovoj zbirci je priča "Psi i frula". Osobine narodnog pripovedanja kao što su cikličnost, određena frazeologije i motivi koji se zakonomerno dramatrurški ponavljaju i ostalo uz srećan, "bajkoviti" kraj. To je jedna forma fantastike u njegovim pričama. Međutim češće će elementi bajke biti
-pomešani, sinkretizirani sa odrđenom proznom (auto)refleksivnom tematikom; kada se ubacuje problem kulturnog kodiranja upotrebljenih motiva; ili, u vezi sa prethodnim, kada se ubacuju religijski elementi ili kada se čisto artistički ispituju mogućnosti referentnog okvira i sadržine potencijalne ili aktuelne situacije ili radnje. Ili kada se fantastika ekstendira na način da se istorija iznosi u vidu fantastične priče (gore spomenuta labilna i mobilna granica) ili kada se fantastika ubacuje kao začin na sliku bilo da je ona pesnička ili realistična. Ovim opisujem kako sam i ja uživao u ovoj prozi. Krenimo redom:
-Fantastika prati mogućnosti jezika; imamo događaj u jeziku, autenično iznenađenje i ubedljivo razrešenje pri tom sasvim neočekivano. Naglasak je na ovome 'neočekivano'. Jezik je učinio nešto što je potpuno inherentno njegovim mogućnostima a mi naknadno primamo i usvajamo. Dakle, jezik izvodi na put nove mogućnosti priče. Ta njemu svojstvena i stalno ponavljajuća neobičnost izvedena umetničkim posredstvom ljudi zovu magijom jezika. Takve su pripovetke "Nos" (asociraćete Gogolja verovatno; sasvim različito koncipirana ali se može porediti pre svega po psihološkoj razradi).
Zatim priča "Magija": ono što se izriče u referentnom okviru priče uslovljava logiku priče; to je generalno obrazac. Negde u Indiji jedan Akutagavin lik traži od čuvenog indijskog čarobnjaka da ga primi za učenika čarobnjaštva. Ovaj mu kaže da će ga primiti ako prođe jedan niz testova podobnosti. A kako se u priči opisuju ta iskušenja? Tako što je moralno-psihološka problematika u potpunosti preslikana u domen jezičkih mogućnosti očitovanja (preslikana nije preterana reč); dočaravaju se iskušenja isključivo logikom jezičke interaktivnosti lica i situacije. Ili drugim rečima, fantastika ne bi bila uverljiva da semantički i strukturno jezik nije ostvario proboj koji menja sam realitet priče (na primer pripovedno sažimanja vremena). Na kraju opet imamo efekat iznenađenja ali i uvereni smo da je iskušenje odrađeno baš tako. U nekoliko paralelnih vremenskih okvira bolje sagledavate situaciju. Neka čitalac proveri.
Slično je u priči "Besmrtnik". Opet jedan seljak želi da postane besmrtan. Da bi to postigao postaće sluga pokvarenih gospodara. Uvodi se semantička skala u kojoj se sprovodi Akutagavin jezički eksperiment (sluga - gospodar; nemoć - moć) kao i prateća moralno psihološka problematika. Uz lako usvojivu pretpostavku da se jezikom menjaju uslovi stvarnosti priče, priča vodi ka neočekivanom razrešenju. Prateći efekat čitalačkog zadovoljstva je BAM završetak. (Asocirajte Kortasara). O pa kako!? Ne može biti! Može biti, baš tako: vi ste začuđeni i ubeđeni.
-Artističko ispitivanje mogućnosti referentnog okvira priče i sadržine potencijalnih ili aktuelnih situacija&radnje. Dakle u priči "Čestar" imamo jednu naizgled 'laku' situaciju: neko je prevaren, ubijen, napadnut; imamo crime scene. Ogradili smo (figurativno govoreći mesto trakom). Šta se zapravo desilo? To pripoveda više aktera od kojih je jedan sam duh umrlog kroz usta medijuma! Uvodi se multiperspektivnost na način naracije. Ponavljam, na način naracije! Radi se o umetnosti a ne o pravoj evidenciji. Dovoljno je reći da je tu priču zajedno sa pričom "Rašomon" obradio Akira Kurosava u svom remek-delu, filmu istog imena. I to je paradigma modernog postupka dokumentovanja pripovednih motiva uz upotrebu montaže.
A priča "Rašomon" izvodi moralne reperkusije iz situacione uslovljenosti. Ova priča još uvodi takve elemente stila kakvi su slikovitost i fantastika na nivou metaforike: Rašomon je kapija kraj koje se odlažu mrtvaci. Uvodi se egzistencijalna poetska ravan. Pogledajte ovaj deo:
"...Pisac je maločas napisao kako je sluga 'čekao da stane kiša'. Međutim, čak i kad bi kiša prestala, one ne bi imao šta da radi. Da je sve kao i obično, svakako bi se vratio domu svoga gospodara. No, taj gospodar ga je upravo otpustio pre četiri, pet dana. Kao pto sam ranije već napisao, u to vreme Kjoto beše nemalo propao. I to što je gospodar sad otpustio ovog slugu koji mu je dugo godina služio, ne beše ništa drugo do jedna manja posledica ovakvog propadanja. Ispravnije bi stoga bilo reći da je 'sluga, zarobljen kišom bio potpuno izgubljen jer nije imao kuda da pođe' nego da je 'čekao da stane kiša'. Povrh toga na sentimentalnost ovog čoveka iz Heian perioda nemalo je uticalo i današnje oblačno nebo. Još nije izgledalo da bi kiša koja pada od četiri sata popodne mogla da prestane..."
Obratite pažnju na intertekstualnu igru u gornjem citatu. Gornja intervencija menja karakter stvarnosti, tj. referentni okvir priče. Priča prelazi neprimetno ovim putem sa kvaziistorijskog 'čuo ili verujem da se dogodilo' u fantastično i metafizičko 'događa se pod datim okolnostima u datom raspoloženju'. Psihološko se širi na celu ravan prirode a opis prirode postaje egzistencijalno relevantan. Šta će tu još biti? Svakako nije dosadno. I da završim citat:
"...Povrh toga na sentimentalnost ovog čoveka iz Heian perioda nemalo je uticalo i današnje oblačno nebo.. Još nije izgledalo da bi kiša, koja pada od četiri sata popodne, mogla da prestane. I sluga je odsutno slušao zvuk te kiše koja još uvek pada po glavnoj ulici Suzaku, prateći tok svojih nepovezanih misli o tome kako da, bez obzira na sve, preživi nekako barem sutrašnji dan, ili bolje rečeno, kako da se izvuče iz ovog bezizlaznog položaja..."
Kiša, kiša, kiša. Setih se sada i Izabele, to jest njenog monologa dok posmatra kišu u Makondu. Delim i ovu asocijaciju. Markes je čitao Akutagavu.
-Istorija koja se iznosi na način fantastične priče. Takve su priče: "Duvan i đavo" jer uključuje istorijski kontekst hrišćanske misije Franje Ksaverskog u Japanu. Takve su i priče iz zbirke "Hristos iz Nanđinga"
-Religiozna tematika u pričama kod Akutagave uveliko se oslanjaju na njegovo odlično poznavanje kako budizma tako i hrišćanstva. U zbirci "Hristos iz Nanđinga" Akutagava opisuje psihološku dramu i mešanje dva različita religijska okvira. A u zbirci o kojoj govorimo ovde religijski se poetizuje budistički doživljaj sveta kao u priči "Biseijeva vernost" ili se daje parabola snažna kao izvučena iz nekog svetog teksta u priči "Paukova nit". Ovde pisac "pokušava" da izvuče jednog razbojnika iz pakla na osnovu nekog dobrog dela koje je učinio među mnogim lošim. Sam Buda se zainteresovao za njegovu sudbinu. Kraj je toliko uverljiv koliko je i začudan.
-Najduža priča "Pakao" se može čitati kao svojevrsna teorijska estetska rasprava, kao autopoetična refleksija i kao parabola o umetnosti. Umetnik dobija zadatak od moćnog oblasnog gospodara da naslika Pakao. Odmah uviđate neizbežnu nit između vlasti i makrokulturnih kodova. Možete je posmatrati i kao svojevrsnu borbu između dva vida vlasti: imaginativne i praktično-političke; i možete razlabiviti u analizi u potpunosti ovu granicu. Jer ovde imamo koncept umetnika kao maga koji interveniše u polje društvenih kreacija (tema ima i religiozni karakter, naravno). Sam slikar-mag u priči se bavi sličnim poslom kao i feudalni moćnik u svome kostimu (društvenoj ulozi): nekom vrstom izvođačke umetnosti; samo što je umetnikovo polje delovanja kao i krajnji cilj potpuno ovladavanje tim kulturnim kodovima. Ovo otvara moralni problem projekcije njegovih živih slika pakla u svet svakodnevice i piščev snažni moralni otklon od pogubnog uticaja moći na umetnika.
-I konačno moj izbor najboljih od sve samih vrhunskih priča i svojevrsna nit koju pronalazim u ovoj zbirci i kako konstruišem svog ličnog Akutagavu, tj onako kako sam ga zaista intimno razumeo u ovoj zbirci bila bi serija koja se dobije kada se spoje tri priče: "Mandarinke", "Vagonet" i "Tošišun". Za Mandarinke je Dejan Razić rekao da je napisana kao neki haiku. Toliko je jednostavna i lepa u svojoj sažetosti. Isto bi se moglo reći i za priču "Vagonet". Bit je dakle da se nađe ono neočekivano mesto lepote u trivijalnoj svakodnevici koje će delovati moralno prosvetljujuće na posmatrača ali i na čitaoca. U priči "Vagonet" tražimo mesto egzistencijalne istine i strave na najautentičniji i najneviniji način pošto svoj doživljaj iznosi Akutagava dečak. I konačno "Tošišun" sam doživeo kao neverovatni epski ciklus sažet u samo jednu kratku priču. Ovde imamo sve najbolje od Akutagave: pripovedanje na način legende ili parabole, religiozno i mistično u problematizaciji teme, egzistencijalno-psihološko u gradnji glavnog lika i fantastika bliska svakodnevici. Nakon što je u više navrata iskusio svo materijalno bogatstvo i svu taštinu i prevrtljivost ljudi Tošišun će upotrebiti silan trud da bi postao čarobnjak; da bi se, sasvim na kraju, odlučio na običan život poštenog seljaka i smrtnika. Čarolija svakodnevice je ono na šta se na kraju odlučuje. To je tako neodoljivo japanski!
Rjunosuke Akutagava je izvršio samoubistvo u 36. godini života. Majka mu je patila od ludila a on se, kažu, plašio da to ludilo obuzima i njega. Kako već biva sa umetnicima, izuzetno senzibilan. Ovakve biografske anegdote ništa u suštini ne objašnjavaju od njegove genijalnosti ali su neizbežan detalj svim budućim čitaocima njegovih besmrtnih priča.
No comments:
Post a Comment