Osamu Dazai - Kora bambusa (priče)

(prevod: Mateja Matejić)

Ovo je prva knjiga koju čitam od Dazaija. Smatra se jednim od značajnijih japanskih pisaca i obično se spominju njegovri romani. Takođe se prilično insistira na biografskim elemetnima koji, kako kažu, prožimaju njegovu prozu. Zato je možda dobro što sam počeo sa pričama čak pre upućivanja u biografiju a ovakvi podaci se obično koriste kao nad-tekst sa velikim mogućnostima intervencije u značenje. O tome možda kada budem pisao o romanima, ali kratke priče oslobađaju detalj prevelike veze sa spoljnom pričom, makar bila i životna, i upućuju strogo na strukturu same priče. 

Ipak, biografski kratko: veoma težak, život, veoma malo sreće u životu a ogroman talenat. Određeni problemi odrastanja javili su se vrlo rano s obzirom da nije imao adekvatno roditeljsko staranje a oca je rano izgubio. Kako mi se čini u život ulazi sa smanjenim osećanjem za realnost a nije imao sreće ni u prvim pokušajima da se probije u književnom svetu, Krećući se u takvom svetu upoznaje život sa mračne strane, nastaju mnoga neprijateljstva. Jedan od glavnih članova žirija za dodelu Akutagavine nagrade, Jasunari Kavabata je rekao za njega: "Nad piščevim životom vise zloslutni oblaci i ne dozvoljavaju mu da ispolji svoj talenat kako treba", na šta mu je Dazai odgovorio: "Zar je tako častan život gajiti ptičice i ići u pozorište?" (referenca iz pogovora M. Matejića, O Dazaiju). Ali nad Dazaijem su zaista sve vreme bili oblaci neke nevolje. Bio je uistinu troubled soul. Članstvo u Komunističkoj partiji mu nikakvog dobra nije donelo, bio je adiciran na narkotike, mučen raznoraznim demonima, niskim samopoštovanjem i teškim osećanjem krivice. Akutagavinu nagradu najzad ipak dobio. Više puta pokušavao da izvrši samoubistvo i na kraju uspeo. 

Njegov najveći literarni uzor je bio Akutagava i ovako na prvu loptu mogu reći da se približio velikom učitelju. Možda malo fali one Akutagavine eteričnosti, majstorstva raspoloženja u opisu i možda im nedostaje onaj raspon koji sam spominjao da vidim kod Akutagave. Ipak, uočljivo je veliko pripovedačko umeće kratke forme. Originalan je, u stanju  da preradi bajku, doda joj sasvim novi sloj značenja, da izmisli novu i povde čitaoca do neizvesnog kraja; teži paraboli. Ipak se osećaju teži tonovi; njegove junake prati neko prokletstvo, teret koji ih potom vuče na dno. Ima jedna čitav pododeljak fantastike koji svoju snagu crpi ne iz čudesnog, proisteklog iz suspekcije nadnaravnih dešavanja,  nego iz čudnog, tj. bizarnog (weird) u čemu vidim razlog interesovanja za Dazaijev život. Biografski izvori osim što se koriste za objašnjenje samog književnog teksta zgodni su za potkrepljivanje određenih teorijskih i svetonazorskih okvira. Često im i autori u tome obilato pomažu; još jedan dobar primer tome je Jukio Mišima. Stavljam sad ad acta ovakve dvoumice i prelazim na grupisanje priča po vlastitom čitalačkom sudu.  I evo prve skupine, kojom ga magna cum laude približavam njegovom velikom uzoru Akutagavi. 

Takve su priče

- "Romaneska"; za nju je karakterističan višestruki ironijski obrat kako u karekterizaciji likova tako i u dramaturgiji. Garantuje čitalački užitak. Tu se na način legende, priče sa tankom glazurom japanskih istorijskih priča govori o tri natprosečna talenta. Jedan je čarobnjak koji posle dugogodišnjeg praktikovanja svoje veštine zaključi da mu je dosadno; jedan huligan koji je toliko moćan da postaje veoma poštovan dok god se suzdržava od svoje veštine siledžijstva (primećujete protivrečnost) i jedan lažov kojemu takođe loše krene. 

"Nas trojica smo braća. Nemojmo se više rastajati do smrti. Doći će naše vreme! Ja sam umetnik [što je u ovom slučaju izjednačeno sa lažov] . Život čarobnjaka Taroa, huligana Đirobea, i ako mi dopustite, moj život, napisaću i objaviti kao primer tri načina da se živi!...Ja sam umetnik. Ne plašim se ni vojvode ni cara. Ne marim za novac - nama je on lak kao lišće!" 

Oni se kreću naniže težinom svog unutrašnjeg prokletstva; što je sa današnje tačke gledišta naivno ako pretpostavimo da su to preovlađujući obrasci uspeha. Ipak, kao da se naslućuje moderna socijalna problematika. Stvar nije bila u bilo kakvom napuštanju standarda, već samo u njihovoj suspenziji, u time što su postali optional (stvar hobija) Jer danas bi sva tri gore spomenuta lika bila ugledni građani ukoliko bi sebe samo malo bolje, to jest primerenije "definisali". Narod prepozna ono što mu se "objasni". Sa stanovišta vremena u kome živimo, značajno je naslućivanje da je opsenarstvo (shvaćeno kao umetnost) primećeno kao konstitutivan zahtev uspešnog života.

Uz napomenu da možda neću navesti svaku, vrlo bajkovite i originalne su priče: "O časnom siromaštvu" i "Kora bambusa" ili "Melose trči". U ovoj poslednjoj prerađuje jednu Šilerovu priču i dominira vera u pobedu i pozitivno raspoloženje čime odudara od pravila tamnih tonova. Sve tri su opet i moralno poučne priče. Pretpostvaljam da je nedostatak religijskog ozračja i motiva kao kod Akutagave dodatno podstiče čitaoce da značenje ovakvih priča izvlače referiranjem na biografske elemente.  Po meni najuspešnija iz ovog ciklusa je priča:

-"Samuraj i sirena" - neobičan zaplet, neočekivano razrešenje; uz primesu tehnike fantastične dokumentaristike kakvu ćete naći kod Borhesa na primer. 

Uslovno bih preostale priče podelio na one koje naglašavaju japansko osećanje života, zbog čega se ljudi najčešće i zanimaju za egzotične književnosti i na naglašenu ličnu dimenziju koja proizilazi iz perspektive prvog lica (uslovno rečeno biografske). Ne mora se praviti ta razlika; na volju čitaoca. 

- "Stari Hajdelberg". Ovde je osećanje prolaznosti veoma japansko po svome doživljaju a ova kratka priča se kreće od setne čežnje ka predmetu sećanja do bolnog doživljaja potpunog nestanka i promene. Lice koje pripoveda opisuje mesto iz vremena svoga školovanja a onda kada se vrati sa porodicom zaključuje da sva ta lepota o kojoj on njima pripoveda postoji samo još u njegovom sećanju. Pojavljuje se nepoznato lice stvari koje preti da proguta prividno ustaljenu svakodnevicu. Minimalistički dočarana zebnja bez religijske patine koju bi verovatno u takvu tematiku uključioAkutagava. 

-"Sto pogleda na planinu Fuđi"- Već iz naslova naslućujete jednu estetičku raspravu u pozadini ove priče. 

"Hirošigeov Fuđi iznosi osamdeset pet stepeni, a Bunćoov osamdeset četiri. Međutim,  kada ga je vojska izmerila, presek sa zapada ka istoku imao je sto dvadeset četiri, a sa severa ka jugu sto sedamnaest stepeni. Fuđi kod većine slikara, ne samo Hirošigea i Bunćoa čini oštar ugao. Vrh mu je tanak, visok, nežan. Kod Hokusaija je čak trideset stepeni, njegov Fuđi je Ajfelov toranj. Međutim Fuđi je u stvarnosti tup, širok, sto dvadeset i četiri stepena sa zapada ka istoku, sto sedamnaest sa severa ka jugu - to nipošto nije jedna izvanredna strma planina. Na primer, da ja živim u Indiji, ili gde već, i da me odnese orao i baci negde u Japan kod Numazua, uopšte se ne bih iznenadio kada bih video Fuđi. On je wonderful, on je planina Fudžijama of Džapen baš zato što smo o njemu čuli i izmaštali. A da ne znamo ove vulgarne reklame, da mu priđemo jednostavnim, čistim, praznim srcem, koliko bi nas zadivio? U tom pogledu, on je jedna neupečatljiva planina. Niska. Preniska za to koliko se širi. Planina sa onolikim podnožjem mora da bude bar još duplo viša"

[sve pohvale prevodiocu]

U priči se opisuje jedna stvarna piščeva poseta ovom mestu. Taj deo potpuno izostavljam i usredsređujem se na plan estetike nacionalnih simbola. Pisac se divi Fuđiju i ruga mu se. Do krajnosti se usmerio da istera namešteno, lažno, kičersko i otkrije autentično mesto lepote. U jednom trenutku on izlazi na jedan prozor i kaže otprilike: "O kakav kič pred mojim očima; ovo je čak gore nego sa turističkih plakata" (parafraza). E to je autorefleksivna kultura, koja pokazuje znake vitalnosti. 

Akutagava, se u svojim pričama bavio kritičkom refleksijom japanskog duha i kulture i ovde se Dazai dostojno predstavlja njegovim dobrim učenikom. 

Od priča sa naglašenom ličnom tematikom navodim: "Sećanja" (koju je Dejan Razić uvrstio i u svoju antologiju "Veština senčenja"), "Braća", "Lepotan i cigarete". U priči

- "Sećanja" kao da jedno mučeno i neveselo dete sebi samom navodi sve svoje grehe i propuste; 

-"Braća" - ovde dotiče problem umetnosti opet sa egzistencijalne ravni. Glavni lik brata koji je putem umetnosti (opet naglašavam za Dazaija, veoma suspektan pojam) pokušavao da se otrgne kandžam života i zamalo da uspe.

-"Lepotan i cigarete" se bavi decom beskućnicima

Ove poslednje priče jesu silaženje aktera te proze  u ponor vlastitih ožiljaka i verovatno imaju veze sa piščevom biografijom. Iako povremeno naiđe neki dah vedrine, javlja se istančano osećanje za prirodu, tračak nade nakon završenog rata što me je opet podsetilo na Pavezea . Karakterološko nijansiranje se približava  Mišimi ili Dostojevskom. Rekao sam da je Dazai bio opterećen kompleksom krivice i da je bio ekstremno senzitvan. Njegovo ime ipak nije ostalo bez traga.