Kan Kikući i njegove dve priče (zbirka: Veština senčenja 1)

- "Pojava"

- "O ponašanju gospodara Tadanoa" (Tadanao kjogjođo-ki)

(prevod: Dragan Milenković)

Na gornjoj slici levo: Kan Kikući (1888-1948); desno: Hasegava Sadanobu (1809 - 1879), naziv slike: Kanadehon chushingura

Nastavljam sa esejiziranjem japanskih priča, ovoga puta iz zbirke "Veština senčenja", koja je izašla davne 1983. godine; reizdao Tanesi 2016, a otprilike u isto vreme su izdali i zbirku "Veština senčenja 2"

Dejan Razić u svojoj napomeni o ovome piscu kaže:

"Pripovetka O ponašanju gospodara Tadanaoa (Tadanao Kjogjođo-ki), objavljena 1918. godine, zasnovana je na istinitom događaju iz 1623. godine: svrgavanju jednog od najvećih japanskih feudalaca, gospodara provincije Ećizen. Objavljivanje ove pripovetke izazvalo je pravi talas takozvanih 'priča na temu' (tema šosecu), koje obrađuju istinite događaje i stvarne ličnosti iz japanske istorije. Taj talas ni danas ne prestaje."

Dakle, Japan je u jednom trenutku svoje duge i bolne tranzicije otvaranja ka ostatku sveta počeo da reflektuje sebe samog, svoje društvo, društvenu strukturu, tok vlastite istorije. Deo toga je bila književnost. Kratke priče svojom formom adresiraju konkretne neuralgične tačke koje dolaze do izražaja u krizi. Odgovor je moguće davati iz različitih perspektiva, ili kombinovanjem više od jedne istovremeno, mada ova forma ne dozvoljava preveliko vrludanje. Mene zanima upravo perspektiva koju nude ove dve priče. Jasno, to su kulturno-istorijska i psihološka dimenzija (ključni prelom u liku koji opredeljuje neku njegovu odluku). Ponuđeni odgovor Japancima da shvate sebe same ovim dvema pričama jeste na neki način dat sa aspekta kulture, jer problematizuje kolektivna shvatanja tj. bavi se pojedincem kroz prizmu kolektiva. Još je bilo rano, izgleda, da se istorijske prilike objašnjavaju sa stanovišta individualne psihologije. A pisac se pojedincu približio najbolje kako je u datom trenutku procenio, a to znači kroz religiju. Drevni duhovi Japana su stupili na scenu u trenucima krize. I upravo zbog toga ove priče zaslužuju osvrt. Upotrebljeni modus je kada razmislimo i logičan i iznenađujući. Logičan zato što:

- bi nakon vekova (produženog) feudalnog poretka i striktnih odnosa srednjovekovne lojalnosti bilo neubedljivo, ili sasvim nerazumljivo, davati puku odgovore na način individualne psihologije.

- Zato što je anticipirana nova individualnost zahtevala potpunu promenu društvene strukture

- Zato što je tadašnja ličnost sebe mogla pronaći samo u tom preseku sa celokupnom kulturnom matricom. Drugim rečima, samo u tom preseku podanik je sticao i održavao subjektivitet

- Taj presek održivog ličnog subjektiviteta jednog Japanca na prelazu epoha bila je religija.

- Zato što je svaka istaknuta ličnost, tj. ona na položaju moći uveliko nadmašivala status običnih podanika. Samo je takav (polu)božanski status japanskog feudalca ili zaslužnog ratnika omogućavao fenomen apsolutne i bezuslovne pokornosti, divljenja, odanosti, požrtvovanosti.

Akumulacija napetosti, očito, dešava se oko pojma sopstva u okvirima zamislivog poretka. Zato ide opet poredak na prvo mesto, tj. uvodimo religijski ključ. I tek onda možemo preći na stvar. Upotreba religijskog obrasca, a to je ovde budizam, veoma dobro radi posao konsolidacije društvene svesti iako se to na ovakav način ne bi isprva očekivalo. Budističko učenje svojom doktrinom o reinkarnaciji te zasluženim nagradama i kaznama, savršeno konzervira nejednakosti u društvu, a pojedinca spušta na svoje "pravo" mesto. Ono, svakako, nije usmereno na promenu društvenih odnosa već samo na usavršavanje pojedinca. Ipak, desilo se ono što religijska funkcija, uz verovatni poticaj teokratskog instinkta nalažu a to je da oni u krizi konsoliduju društveno i kulturno tkivo. Svaka religija može suspendovati svoje protivrečnosti radi višeg cilja ako samo takvu intervenciju nađe za dovoljno opravdanu. Zato ovde religija postaje ključ za rešavanje

- gore spomenute akumulacije napetosti na polovima pojedinac - društvo u trenutku kada je društvo u istorijskoj krizi. A moja tvrdnja je

- da pripovedni postupak ovih priča odražava potrebu za izmenom aktuelne društvene funkcionalnosti jer, paradoksalno, ovde opet religija daje najbolje rešenje zato što se ceo problem vrti oko:

- potrebe za promenom japanskog pojedinačnog i društvenog subjektiviteta.

I onda šta? Zamislite, budizam koji svoje bitne doktrine vrti oko nepostojanosti sveta i subjekta isti taj obrazac upotrebi da bi doprineo menjanju prevaziđenog društvenog obrasca! Jer tema u obe ove pripovetke je upravo to:

- disperzija (raspršivanje, nestajanje) sopstva. Uklanjanje prevaziđenog istorijskog subjekta sa pozornice istorije.

Sada mogu reći nešto i o pripovednom postupku koji omogućava takav jedan rezultat.

Naime, u obe priče imamo silazak prevaziđenog istorijskog subjekta sa scene na način razumljiv japanskom religioznom biću. To jest na takav način koji će obezbediti njegov minimalni otpor ovom procesu.

U priči "Pojava", pripoveda se o Nakamuri Šimbeiju, čuvenom generalu, opet u službi tog i tog feudalca, nepobedivom, moćnom, veličanstvenom. Najverovatnije se radi o stvarnim istorijskim ličnostima Još ga zovu "Crvena perjanica" i "Zlatni šlem". Ali neki fakin ga uzme nagovori da mu samo makar na jedan dan pozajmi svoju crvenu perjanicu i zlatni šlem da u njima okuša sreću jer, veli, njemu ionako to nije potrebno. Nakamura lakomisleno pristane, odene se u jednostavno vojničko ruho i bude poražen na bojnom polju. I lepo sklonjen sa pozornice istorije!

Dakle, ovde se metonimijskim postupkom vrednost celine (tj. istorijskog subjekta) prenosi na njegove atribute. Budisti je sasvim bliska ideja da se pojedinac radi višeg cilja može ili mora odreći svoje moći i darovati ih drugome; u vidu atributa te moći (crvena perjanica i zlatan šlem) koji su prenosivi. Na taj način priča poučava o potrebi napuštanja uzurpirane vlasti.

Upotrebljene pojmovne predstave su religijske. Od ukazivanja na prolaznost i nepostojanost u samom naslovu priče do budističkog prihvatanja ličnog odricanja radi spasa duše. A uključene su i starije religijske koncepcije. Jer ovde se zapravo htelo reći ili podsetiti na nešto važno o pojmu harizme. Harizma nije nešto svojstveno pojedincu; ona je dar bogova. I stoga je lako prenosiva na atribute a pojedinac zamenjiv po volji bogova.

Priča "O ponašanju gospodara Tadanoa" izlaže potpuno istu ideju samo drugačijim načinom. Ovde se išlo načinom pobožne legende (već naslov na to ukazuje) po kome je gospodar Tadano imao "uvid" u laž sopstvenog života. Taj uvid je, naravno, religiozno inspirisana predstava bliska budizmu. Gospodar Tadano shvata da je sve u životu postigao gomilanjem nameštenih okolnosti i privilegija i baš ništa svojom vlastitom zaslugom. Njegovo, iz jezgra već pomereno sopstvo, počinje zbog toga mnogo da pati. Najpre će pokušati da vrati svoje poljuljano samopouzdanje; kada to ne uspe, iz kompleksa inferiornosti zlostavljaće dugo celu pokrajinu i sve njene podanike dok ga konačno nekako ne privoleše da ode u manastir i posveti se Niravni. Od zločinca do sveca u religiji nije dugačak put; i to znamo.

Što se postupka i mog utiska tiče, priča je veoma zanimljiva, sjajno zapletena, pa ćete uživati u njoj. Jedino što je Tadano nekako jednodimenzionalan. To prosto nije psihološki ubedljivo. Pri tome uzmite u obzir da kada ste na vlasti obično vam svi uvidi dolaze kako da na vlasti ostanete a ne siđete. A i vrhovna instanca 'odozgo' vam obično u tome pomogne. Uzmite u obzir da je potencijal samoobmanjivanja ljudi koji imaju moć ogroman i shvatate da se to nije moglo dogoditi na takav način te da je gospodar Tadanao ekstremno pojednostavljen u svojim motivima. Priča na trenutke podseća na bajku (koja bi opravdala ovakvu upotrebu moralnih sagledavanja) ali je sasvim jasno da je morala biti preokrenuta u legendu. Jer je njena svrha baš promena konkretnih političkih okolnosti. Zato je šift ka legendi naglašen citiranjem nekakve (verovatno izmišljene) japanske hronike. Hronika znači da dani teku u stabilnom poretku stvari; i to opet upućuje na uspostaljenu ravnotežu nakon dugog perioda krize. Pa kaže:

"...Otkako je premešten u Cumori u ovoj provinciji, gospodar Tadanao je provodio dane mirno, ne pokazjući znake nasilnosti ili lošeg raspoloženja. Njegova milost je često govorila da je, kada je izgubila svoje veliko porodično imanje, osetila beskrajno olakšanje, kao da se probudila iz ružnog sna. On je molio samo za jedno, da se nikada, bilo u kome od budućih života, ne rodi kao gospodar provincije..."

Drugim rečima: neopozivo sklonjen sa istorijske pozornice. Za to su se pobrinule izmenjene istorijske okolnosti i želja japanskog društva da iskorači u novo vreme.