Jasunari Kavabata - Kratke priče

(prevod: Dejan Razić)

(u ovom eseju sam upotrebljavao haiku poeziju u prevodu  Petra Vujičića)

(analizirane priče se nalaze u atnologijama "Veština senčenja 1" i "Veština senčenja 2")

(slika levo: Japanese plum blossoms is a painting by Tomoko Koyama; slika desno: Yasunari Kawabata)

"Bez kraja i konca
hramovi, pagode, šljive u cvetu,
prolećne vrbe."

(Macuo Bašo)

Da bih izrazio svoje ushićenje i naročitu radost čitanja Kavabatinih priča moram najpre reći nešto o upotrebi reči generalno i u književnosti. Jer književnost, kada je takvom smatramo,  počiva na rečima ali to je sasvim naročita upotreba reči. Takva koja ih opravdava. Spasava od besmisla. Pođimo od citata jednog drugog pisca, Jukija Mišime iz njegove priče "Patriotizam":

"...Gledajući jedno drugome u oči i otkrivajući u njima časnu smrt, osetili su se ponovo sigurni iza čeličnih zidova koje niko nije mogao da uništi i zaštičeni neprobojnim oklopom lepote i istine. I zato, daleko od mogućnosti da vidi bilo kakvu nelogičnost ili konflikt između bujanja njenog tela i iskrenosti njegovog patriotizma. poručnik je čak počeo da o tim stvarima razmišlja kao o jednoj jedinoj..."

Dakle u književnosti mi pokušavamo  uspostaviti poredak u univerzumu jezika kako bi svaka reč bila  utvđena u svom jasnom smislu, i pažljivo podešavamo odnos između označitelja i označenog ("da se o tim stvarima razmišlja kao o jednoj jedinoj"). Mišima u celoj pripoveci upotrebljava reč patritotizam samo jedanput. Zbilja, jedan jedini put! A onda baš tu reč stavlja u naslov priče. Ali da bi jedan književni motiv bio maksimalno potenciran u svom dubokom smislu, da bi bi dobio značenje u Mišiminom univerzumu jedne ideje ili opsesije, on je uložio silan trud i napisao ovu odličnu priču.

Ovo što sam rekao je od velikog značaja i za Kavabatinu veštinu pripovedanja. Iako su Kavabata i Mišima veoma različiti pisci obojica su majstori proze. Bili su savremenici i jedan drugom konkurisali za Nobelovu nagradu koju je ipak dobio Kavabata 1968. godine. Sensei Kavabata kako ga je Mišima nazvao prvi mu čestitavši na osvajanju nagrade (videti u Mišiminoj biografiji koju je napisao Džon Nejten); što je dodatni razlog zašto ih ovde poredim. Priča Patriotizam zaslužuje posebnu analizu neki drugi put.

U običnom govoru, dakle, reč 'patriotizam' nema skoro nikavo značenje, odnosno deo je određenog ideološkog ili dnevno-političkog diskursa. Ta svakodnevna upotreba reči u spontanom ili navođenom govoru duboko utiče na njihov pojmovni smisao koji se prazni, menja ili krivi za šta se brine relativno nova i dobro plaćena profesija doktora za spin . Ovi političko-propagandni stručnjaci usmeravaju pojmove ka njihovoj beskrajnoj inflaciji (bukvalno isti mehanizam kao s novcem) ili deformiranju njihova značenja akademskim veštinama laganja, tj. korišćenjem paralogizama radi ostvarenja potrebnih ciljeva kontrole javnog diskusa.

Zato se književnost iako fikcija obraća stranama zainetesovanim za poredak značenja u svetu jezika i moguću rekonstrukciju tog poretka.

Kavabata, u ovim pričama stavlja motiv u naslov iako vi nikada niste sasvim sigurni o čemu će tu biti reči. Tako su naslovi njegovih priča: "Mladež", "Kamelija", "Leto i zima", "Čavka", "Šljiva", "Srce", "Senica". On je među najboljim japanskim piscima kratke priče od svih koje sam čitao. Ovde se ne radi samo o tome da treba poentirati; u stvari njegova poenta je vidra koju treba uhvatiti; kompozicijski nije uvek na tačno utvrđenom mestu iako je, meni barem, jasna; prozračno jasna; ali negde zaista traži da se napregne estetsko čulo. Žiri za dodelu Nobelove nagrade je svoju odluku obrazložio time da on ispoljava pripovedačko majstorstvo kojim sa velikom osećajnošću izražava suštinu japanskog duha". Tako da vam sva znanja o Japanu i senzibilitetu njihovog pogleda na svet mogu biti od koristi pri čitanju ovih priča. Opet, sam Kavabata je rekao da je upravo kratka priča njegov omiljeni žanr. (ove citate sam uzeo iz beleški o piscima Dejana Razića u zbirci "Veština senčenja 1") A ta njegova izjava meni naglašava nešto drugo, možda još važnije, a to je da je skoro svaka njegova priča majstorstvo forme. I to je zapravo književnost u najboljem i najužem smislu značenja. Recimo, ako Kavabata pomene šljivu u šestoj rečenici teksta onda nije uopšte slučajno ako se ta reč pojavi ponovo u sedamdeset devetoj. (u ovakvim stvarima lovite poentu o kojoj sam gore pričao). Kako je to izvedeno, izmiče analizi. To je tajna. Pri tome još to radi sa takvom jednostavnošću da se skoro zapitate kako je moguće biti tako dubok i jednostavan u isto vreme. Međutim, uz sve to Kavabata je jasan pisac koji poštuje čitaoca. On vas zapravo poziva da u njegovoj prozi preuzmete jedno estetsko istraživanje. Recimo naslov priče (npr. "Čavka") ne upućuje nužno na temu, nikada ne znate u kom pravcu njegovo pričanje vodi, niti gde će poentirati. On vam samo daje jedan važan motiv. Reklo bi se daje vam zadatak. A onda tek analizom motiva istaknutog u naslovu i pozadine (unutrašnjih okolnosti i logike priče) možete doći do neslućene poente, koja možda uopšte nije eksplicirana. Zato ću  još ovde davanjem određenih primera ukazati na neke elemente japanske kulture i značaj motiva koje Kavabata upotrebljava što bi potencijalnog čitaoca trebalo da (ponovo) zainteresuje za ovog pisca.

MLADEŽ - Ovaj motiv iz naslova uvodi na maksimalno sažet način problematiku bračnog života i ljubavi; kao deo toka svesti (ona vodi zamišljeni razgovor) sa suprugom govori se o problemu međupartnerskih odnosa.

KAMELIJA - Ovde imamo poratni Japan; narator je zamišljen nad tim fenomenom da život ide uvek dalje; život uprkos svemu pobeđuje. To me je podsetilo na haiku:

"U dalekoj luci Vaka

najzad sustigoh

 minulo proleće"

(Macuo Bašo)

Ta luka iz Bašove pesme je primenjena na ovaj slučaj bio dugo očekivani kraj rata. Ovim dodajem naročito važan problem kratke price, a to je upotreba vremena. Kratka priča bi trebalo da bude značajni isečak neke (mnogo) veće celine. Međutim mnogo je veći pripovedni problem kako taj isečak izneti tako da se on oseti kao deo te celine, i to u metafizčkom smislu; tj kako se jedan momenat odnosi prema celovitom smislu trajanja? Kako pisac dočarava večnost a kako prolaznost? Što znači da ovde nije u pitanju samo jasnoća ideje koja se želi izraziti nego konkretno pripovedno vreme što je izuzetno teško u formi kratke priče. Drugim rečima, čak i u ovoj formi videćete da Kavabata sažima i širi vremenski horizont. A čitalac zatvara priču sa iskustvom celine. Ovo u velikoj meri ima veze sa veštinom baratanja književnim motivima što je, kako rekoh, i najteži i najneuhvatljiviji deo Kavabatine veštine.

U budističkom zen učenju, duše se svakog trenutka iznova rađaju i umiru. Ova priča, zaista, kao da želi doći do poente na takvom duhovnom stavu. Jedino što je narator više puta tokom rata umro duhom pa mu je teško da obnovi taj impuls života;  misli mu lutaju oko svih onih kojih više nema, koji su tragično nastradali, o nerođenoj deci...

"...Probudio sam se iz rata primećujući da mi se bliži veče života. Govorio sam sebi da tako ne bi trebalo da bude, ali poraz u ratu uneo je u mene neku fizičku i duhovnu nemoć. Činilo mi se kao da su naša zemlja i naše vreme nekako svanuli, i kao da ja, u mirnoj samoći, posmatram sjaj života iz nekog drugog sveta..."

"...Odjednom rastužen zbog dece kojoj je uskraćena sunčeva svetlost zbog rata, postao sam setan. Kao i zato što je iz mene iščileo život za vreme rata. Pitao sam se da li će taj život biti ponovo rođen, negde u nekom drugom obliku..."

ŠLJIVA

"Planinska staza.

Sunce odjednom isplovilo

u mirisu šljiva.”

(Macuo Bašo)

I ovde ponovo razmatramo prolaznost a pisac ispoljava svoju veštinu ekstenzije pripovednog vremena. Vrsta estetičko-psihološkog istraživanja. Estetičko se odnosi na čitaoca a psihološko je prikazani sadržaj svesti aktera u odnosu na vreme. Temu čine još sećanje i zaborav, tj pokušaj da se fiksira trenutak u prošlosti. A zadatak je par excellence prozni: šta se zapravo dogodilo? Jer jedan bračni par raspravlja jednu davnu prohujalu epizodu iz njihovog zajdeničkog života. Ispostavlja se međutim da pravu istinu zna devojčica koja njihov razgovor sluša. To, međutim,  otvara potpuno novi spektar iskustva a materijalizacija tog iskustva je nova dimenzija vremena. Radi se, dakle, o toj zen mistici trenutka koji nije lako uhvatiti i u potpunosti razumeti Ovaj problem je toliko komplksan da bi se mogao romaneskno obrazlagati ali samo ga Kavabata uspeva uspešno elaborirati kratkom pričom.

LETO I ZIMA - Ovo uvođenje dva motiva u naslov mora biti znakovito. O junakinji se kaže na jednom mestu:

"...Činilo joj se da su svetlosti i senke u njenom životu bile naročito izražene tih dana..."

Zapravo se govori o nesrećnom braku jedne žene prateći tok njene svesti na način da se nekoliko sličica rasteže na celu godinu dajući utisak trajanja. Bićete u dvoumici o kakvoj je vremenskoj drami ovde reč. U tekstu, dalje, u jednom trenutku nailazite na spomenutie svetlosti i senke. To su ista dva motiva iz naslova ponovljena na određenom mestu u priči. Ali pravi problem je sam taj naslov. Pitanje je, u stvari, da li su leto i zima deo jednog ciklusa koji čini jedinstvo?  Ili ga treba smatrati razloženim i zatvorenim u vremenu? Možda će ovo nekome delovati apstraktno, ali ovakve refleksije su u osnovi japanskog senzibiliteta. Ako uzmemo da je ovaj niz od dva elementa razložen i završen, a to je da nakon leta sledi zima i da je to tačka, da nema ništa više posle toga, onda će to nešto reći o beskrajnoj tuzi ove žene koja tako tinja u njoj da skoro nije ni eksplicirana. To je Kavabatino majstorstvo sažimanja i senčenja.

"NOĆU NA RECI SETI

"Uživamo u svicima.

Ali čamdžija nepouzdan: pijan -

i čamac nose talasi..."

(Macuo Bašo)

A pripovetke "Srce", "Čavka" i "Senica" govore o porodičnoj problematici. "SRCE" je priča od jedne i po stranice i bavi se istraživanjem ove metafore osećajnosti. “ČAVKA” opet govori o gledanju srcem, o emotivnom saznavanju i dodiru. Uopšteno sve tri govore o ljubavi.

Dakle, kao što sam rekao, ni jedan od Kavabatinih naslovnih motiva vam neće dati da naslutite o čemu će tu zapravo biti reči. Govori se uvek, naizgled, o nečem drugom ali na kraju shvatite da je motiv odlično obrađen. To je njegov postupak DOLAŽENJA DO REČI, do njenog istinskog značenja i dostojanstva . Kavabatin stil je minimalistički, bez ikakvih korišćenja specijalnih efekata, on uvak izvlači maksimalnu snagu iz književnih motiva koje obrađuje tako da oni progovaraju kroz njegovo pero svojim vlastitim životom. Ukoliko je ambiciozna, kratka priča teži jednoj gustini koja traži posebnu veštinu nizanja vremenskih i logičkih elemenata zato što odnosi "pre" i "posle" (ante quem i post quem), "onda" i "zato" mnogo lakše postižu svoju persuazivnost u širim pripovednim elaboracijama (novela i roman). U tom smislu, kratkom pričom Kavabata postiže veoma ubedljive pripovedne zaključke ali njegova poenta uvek dolazi kao neočekivani čitalački doživljaj negde u tekstu kao radost čitanja.

BEZIMENE TRAVE

"Ne znam vaša imena,

ali sve ste vi ljupke

i nežne"

(Sugijama Sampu)