PROTIV IZBORA - David van Rejbruk

prevod na srpski jezik: Olivera Petrović van der Leuv

LINK KA FACEBOOK STRANICI

Važna knjiga o krizi  demokratije i pokušaju da se ona prevaziđe. Ona implicitno afirmiše dva pojma koja su meni kao čitaocu važna. Jedan je društvo a drugi racionalni izbor. Demokratije nema bez društva, možete i tako čitati ovu knjigu. Recimo, u Srbiji nema ni društva kao validne empirijske kategorije (u knjizi ćete videti da su procedure ispitivanja javnog mnjenja iz više razloga manjkave u opisu društvenih karakteristika). Društvo ne postoji bez politike, tj. bez koliko-toliko realne političke reprezentacije. Srpsko društvo je terra incognita, nešto što ne možemo upoznati jer se ono politički ne očituje (sem ponekad na ulici). Postoji samo opasna iluzija nekakvih kolektivnih entiteta, kao što su nacionalni i koji su ideološka podloga za oblikovanje gore spomenutog javnog mnjenja u svrhe tehnologije vladanja. Možemo samo pretpostaviti da to društvo propada. Jer ako bismo bili u stanju da zaista ispitamo sadržaj te crne kutije, sama logika će nam nalagati da to društvo ne bi imalo istu unutrašnju strukturu danas kao, recimo, pre deset godina. Za ovo su dovoljni podaci demografske prirode. Veliki broj ljudi naprosto više ne živi u Srbiji, stanovništvo stari itd. Razložna pretpostavka da se nešto u kutiji događa, govori da politička realnost postoji. Samo što je društvo sve manje agens tih promena. Toliko o važnosti društva. U knjizi se, inače, ni jedan jedini put ne spominje Srbija ali je nemoguće ne ogledati društvo u kome živitite putem teorijske literature koju čitate. 

Demokratije nema bez racionalnog izbora. Znači, mi smo dobro obavešteni u teoriji kao glasači za šta glasamo i kakve političke ciljeve biramo. Međutim, ovo sve više postaje deo onoga što autor naziva demokratskim zamorom. U Evropi dolazi do krize legitimiteta i krize efikasnosti. Sve manji broj je onih koji izlaze na izbore i sve teže je sastaviti vlade. Radi se o tome da model predstavničke demokratije, kakav sada postoji, ne ispunjava više svoju političku svrhu. Zapravo nema racionalnog izbora. Radi se o vladanju putem propagandnih motora koji taj izbor potpuno potiskuju u drugi plan. Iako ovo nije knjiga o političkom marketingu koji operiše umetnošću privida, persuazija je nešto potpuno suprotno onome što bi bilo kompetentni sud jer persuazija se obavezno naslanja na prekoncepcije, predrasude, dogme itd. Autor je tako analizirao moderni razvoj demokratije od američke i francuske revolucije do današnjih dana (dijagrami). Zapravo obrazlaže da elektorni model nije nikada bio izumljen sa namerom da demokratski reprezentuje društvo. Elektorni model je pre stvoren  kao konzervativna i aristokratska reakcija na navalu plebsa ili nižih društvenih slojeva u područje političkog odlučivanja. Trebalo je zauzdati ovaj prekomerni imput odozdole i tako je je obnovljena ideja vladavine "najboljih" bilo da se radi o naslednoj ili samoizabranoj eliti. Elita nikako nije demokratiji prirođeni pojam. S druge strane postoji označitelj "masa" i "mase" koji se odnosi na amorfno telo koje se oblikuje (kao gore na srpskom primeru) ali koje nema šanse niti ikada treba da se bavi nečim tako važnim kao što je političko odlučivanje. Drugim rečima, došlo je do nečega što autor naziva "oligarhizacija demokratije". Taj dinamički saodnos oligarhija je nešto što glasači povremeno menjaju prethodno dobrano zabavljeni predizbornim marketingom i uvereni da određene oligarhije rade u njihovom interesu. 

"...jer sve dok su političari i građani uhvaćeni u koštac uzajamnog nepoverenja, kao što danas jesu, neko drugi će prigrabiti vlast. Dok se dva psa otimaju o kosku, oteće je međunarodna tržišta. A već je toliko moći pruzeto od nacionalnih demokratija i preneto na međunarodnu tehnokratiju (MMF, ECB, Evrozona...). Rezultat: rastuća frustracija građana, veća nemoć politike, porast podozrenja na obe strane [između građanstva i njihovih političkih "predstavnika"], sve veći pritisak, a sistem već puca po šavovima..." 

 Ako bismo se opet vratili u Srbiju, to bi značilo da je jedna interesna grupa oduzela drugim takvim grupama pravo na deo kolača tako što je prigrabila za sebe glavni instrument vladanja: elektorni sistem sa pratećim medijskim servisom. U međuvremenu je prigrabila institucije i stavila ih pod svoju kontrolu.  Ovo je još jedan snažan pokazatelj da se tzv. narod ne pita ni od gaća, ali u našim uslovima više voli da se "tamo gore" ne petlja mnogo njih. Međutim naši vlastodršci nisu glupi. Već su dugo vremena zapadni demokratski sistemi u krizi. Čini se da su oni tu krizu dobrano proučili i ovde dodatno pogoršali istrošeni i neučinkoviti elektorni sistem tako što su ga prilagodili tradiciji despotije. Zadržali su pakovanje a nepostojeću društvenu dinamiku sami simuliraju. U principu bave se veštačkim stvaranjem dugotrajnih napetosti i njihovim održavanjem. Ako je tako, onda se u srpskom slučaju zaista radi o ohlokratiji jer se partikularni i krajnje prizemni interesi održavaju sofisticiranim obmanama. A ovi sa kojima naši vlastodršci, navodno, sarađuju, otuđene evrsostrukture, dobro znaju o čemu se radi, ali nas posmatraju kao svojevrsni zoološki vrt. Nemaju ništa protiv da budemo njihova periferija. Dvostruko licemeran odnos.

Autor (a i čitalac) se vraća  primeru atinske demokratije u kojoj se velikm delom biralo žrebom. Ovo je sasvim prikladno samo ako pretpostavimo postojanje društva, tj. svesnih građana. To su oni pojedinci koji ne mogu biti nepolitični i koji su spremni da u svakom trenutku služe. Poziva se na Aristotela koji demokratiju smatra mogućom samo ukoliko su građani spremni na naizmenično vladanje i potčinjavanje. To je teška dužnost koju si spreman da prihvatiš i uradiš za vrednu nadoknadu i da se zatim povučeš. To je aleatorni ili aleatorno-elektorni sistem gde bi svi bili dobili mogućnost participiranja. Autor je dao iscrpnu istorijsko-sociološku analizu. Nakon iznete dijagnoze stanja, dobro je analizirao atisnki primer i još neke slične primere kroz povest (Venecija, Firenca, Aragon) te razmatrao eksperimentalne pokušaje preoblikovanja demokratije tako da je ovo i jedan inspirativan teorijsko-politički praktikum od kojih je najiscrpniji i najrazrađeniji onaj Borišisa (Terryll Bouricius) pa je na čitaocu da razmisli koliko mu se ti modeli čine ubedljivim. Meni prilično, zato što se radi o procedurama koje bi omogućile participaciju, tako da bi svaki građanin dobio pravu teorijsku a zatim i praktičnu mogućnost da učestvuje u odlučivanju. Tada bi tek imali živo društvo, i takvo društvo bi konačno uzelo sudbinu u svoje ruke. Ovakva demokratija se naziva deliberativnom, jer podrazumeva da građanin daje svoje mišljenje ne o onome što ne zna - tj. što misli kada ne misli i što se utvrđuje primitivnim tehnikama ispitivanja javnog mnjenje - već što bi mislio kada bi mu bila data prilika da razmisli. To znači da  u aktivnom savetovanju sa drugima koji znaju jednako ili više nego on, racionalno vodeći samoga sebe, on dolazi do rešenja za čije će se političko ostvarenje dalje zalagati ili predati drugoj instanci koja je sličnim demokratskim procedurama osposobljena za postupak odlučivanja. Ovo nije ništa drugo nego potvrda teorija racionalnog izbora onako kako je shvata, na primer, Karl Poper i bez čega nema demokratije. Zato sam čitajući ovu knjigu imao u vidu te dve premise bez koje se ne može iako ih autor ne navodi na taj način: postojanje društva i postojanje slobode za racionalni izbor. Eksperimentalno se u tom pravcu krenulo i mogu se čak ocenjivati prvi rezultati. Na Islandu je tako deliberativna demokratija uključena u rešavanje pitanja promene ustava ili pak primer Irske gde se ovim putem krenulo u rešavanje nekih spornih ili osetljivih pitanja; pa su Irci na ovaj način legalizovali istopolne brakove. Nakon podrobnih analiza različitih modela autor predlaže dvopredstavnički sistem kao novu invenciju u pravcu unapređenja demokratije. Neku vrstu aleatorno-elektornog modela gde bi se izbor žrebom i glasanjem dopunjavali. Duh ove knjige se lepo vidi u ovom citatu:

"...Demokratija nije vladavina najboljih u našem društvu: tako nešto se zove aristokratija, čak i kada je izabrana glasanjem. Moguće je opredeliti se za takvu vladavinu, ali onda se odmah mora nazvati pravim imenom. Demokratija se, naprotiv, razvija upravo zahvaljujući različitosti svih glasova. Za demokratiju je važno jednako pravo saučestvovanja, jednako pravo 'da se utiče na političko delovanje' kako je to nedavno formulisao američki filozof Aleks Gerero (Alex Guerrero) : 'Svaki čovek u političkoj jurisdikcikji treba da ima jednaku moć da odlučuje koje akcije treba preduzeti u toj jurisdikciji'. Ukratko, treba postići upravljanje i podvrgavanje upravljanju, goverment of the people, for the people, ali konačno i by the people..."

Naslov 'Protiv izbora' treba da ukaže na mogućnost razrešavanja te ambivalencije u koju smo zapali sa našim modernim demokratijama. S jedne strane on govori o demokratskom zamoru koji je u knjizi detaljno objašnjen. S druge, on ukazuje na ograničenja takvog modela redukovanog na jedan postupak -  izborni proces jednom u nekoliko godina - koji nikada nije ni bio zamišljen kao demokratsko sredstvo. Tako da je knjiga sažeta i potkovana istorijsko-sociološka analiza kao i pregled najnovijih teorijsko-praktičnih invencija u pravcu unapređenja evropskih posustalih demokratija.