BREM STOKER - DRAKULIN GOST (zbirka priča)

prevod na srpski jezik: Luka Račić

LINK KA FACEBOOK STRANICI

Evo zbirke veoma dobrih kratkih priča čuvenog autora "Drakule". Poslednja na spisku je, zapravo, odlomak iz jednog njegovog mane poznatog romana koji može proći kao samostalna priča. Namera mi je oceniti priče pojedinačno i sažeto obrazložiti svoj čitalački sud:

Drakulin gost (+,+,+)

Sudijina kuća (+,+,+)

Tajna zlata koje raste (+,+,+)

Povratak Ejbela Behene (+,+,+)

Skvo (+,+,+)

Pacovska sahrana (+,+,)

Stari Hogen: Misterija (+,+,+)

Dolina čarobnice (+,+)

Načelno priče ocenjujem po nekoliko kriterija umetničkog postupka koje prepoznajem. Radi kontrole subjektivnog stava sve ocenjujem vrlo dobrim (+,+) ali nekima dodajem dodatni kvalitet (+,+,+). Prepoznati kriteriji su:

1) Ključni motivi i njihov raspored. 

2) Opisi prirode kao neodvojiv deo štimunga i esencijalizacije kvaliteta doživljenog horora

3) "Bam efekat" - neočekivani zaokreti i/ili iznenađujući kraj

4) Dodatni pripovedački mobilijar: parabola, etnografski elementi, raznorazna verovanja i sujeverje, okultni elementi itd. 

Naravno, ovaj četvrti aspekt je delimično dat preko motiva, sublimiranih pretpostavki, na nivou samih označitelja (recimo znamo šta označava pojava crne mačke), nagoveštaja itd. Ipak, dajem prednost formalističkim sredstvima umetničkog oblikovanja sa minimalnim ili opravdanim posezanjem za instrumentarijem (4).

Tako što se tiče (1) u pogledu funkcionalizacije motiva, obično ćete primetiti samo nekoliko (obično 2-3) koja dovode do neočekivanog efekta, iznenadnog obrta i dramaturške poente. Recimo, u priči Drakulin gost imate, naizgled sporedan lik (majordom ili maître d'hôtel) koji se ponovo pojavljuje na kraju u vezi sa jednim drugim motivom. Ili recimo u priči "Skvo" pojavljuje se crna mačka za koju odmah znate da će u jednom trenutku odigrati ulogu; iščekujete samo kada i u kom narativnom spoju. U priči "Povratak Ejbela Behene" imamo tri motiva koji se povremeno pojavljuju i vi znate da su ključni: jedan portret, jedna omča i jedan veliki pacov. Dalje čitalac maksimalno aktivira svoje intertekstualne sposobnosti  pa povezuje slične motive drugih autora; recimo mene je motv portreta (označitelj koji treba da uvede sadržaj zla na višestrukom nivou: naracije, dočaravanja, ubedljivosti, psihe&podsvesnog) podsetio na sličan motiv kod Gogolja. Na ovome primeru vidi se šta horor radi u mediju kratke priče: ona je s jedne strane minimalistička forma koja oprezno troši svoja sredstva, tj. izbor i upotrebu motiva a s druge strane ona se usredsređuje na motiv ako želi da intenzivira osećaj strave; ili drugim rečima,  ona neizrečeno pretvara u sadržaj a zatim opet taj sadržaj (kvalitet užasa) vraća u neizrečeno/nagoveštaj. Ovo ima veze i sa tempom/intervalima napetosti pripovedanja. U priči "Skvo" vidimo najbolji primer ove akumulacije motiva radi stvaranja efekta čistog užasa. Jedno društvance se zaputilo u jednu srednjovekovnu tvrđavu gde nailaze na nekakvu Kulu za mučenje. Pretpostavljate, ređanje slika šta se sve tamo nalazi i čemu je služilo gradualno povećava osećaj strave; tim pre što čitalac zna da to nije dokumentarni opis nego preteće sada čijem ispunjenju se priča sve više kreće. Ovo su naizgled protivrečni umetnički postupci i morate biti majstor kratke priče pa naći pravu meru, što Stoker nesumnjivo jeste. Rezultat je da čitalac na kraju kaže: ovo je sjajna priča!

Kao dokaz i ilustraciju (2) naveo bih odlomak jednog takvog opisa koji ima dodatni značaj time što služi kao uvod u problem (misteriju):

"Maleno kornvolsko pristanište Penkasl sijalo je u ranoaprilskom suncu, koje je izgleda konačno pristiglo posle duge i oštre zime. Stamena i crna izdizala se hrid naspram osenčene plave pozadine na onome mestu gde se nebo u izmaglici spaja sa udaljenim horizontom. More se plavelo istinskom kornvolskom nijansom - safirno, osim na onim mestima na kojima se probijala tamna nijansa smaragda, u onim nepreglednim dubinama ispod školja, gde su podvodne pećine razjapile svoje sumoren čeljusti..."

 Horor priča najčešće teži snažnoj naturalizaciji doživljaja i motiva. Sam vampir je u osnovi zver, biće prirode. Ono 'nat-' u terminu 'natprirodno' je samo prefiks. 

Uz umetničke postupke narativne upotrebe motiva koje sam gore naveo, onaj treći, konačni&naročiti kvalitet koji priču bliži savršenstvu, jeste tzv. "bam efekat". Uz sve što je upotrebio do sada, pripovedač i dalje ima sposobnost da nas "opasno" iznenadi, ostavi bez daha. Gore spomenuta mačka će nas ipak iznenaditi. Onaj spomenuti majordom će nešto neočekivano učiniti ili izjaviti. Nečija smrt može biti tako zapanjujuće bizarna da nas ponovo iznenadi. Ovo je u vezi sa potentnošću motiva, invencije na polju jezika itd. U tom pogledu su mi nešto slabije priče  "Pacovska sahrana" i "Dolina čarobnice". Prvoj manjka snažna dramaturška poenta, kraj je u stilu deus ex machina; dok u drugoj ova poenta je nešto slabija možda i zato što je ovo zapravo i nije kratka priča u punom smislu nego izvadak iz jednog manje poznatog Stokerovog romana. Kako god, one zadržavaju visok nivo pripovedanja a mogu se tumačiti i u smislu (4).

Što se tiče (4) treba uočiti kvalitet parabole. Zato što neke priče sadrže snažan moralni naboj koji dozvoljava tumačenje u smislu poučnih priča. Recimo u priči "Tajna zlata koje raste" u jednom trenutku se javlja duh izneverene (ubijene?) supruge koja kaže, parafrazam: moja kosa će večno ostati takva kao što je uvek bila, lepa i zlatna. Ova zlatna kosa - motiv koji ulazi u sam naslov - kreće preko metafore (zlato) da bi fantastičnim postupkom metafora bila poništena i pretvorena u opširni niz slika kojji lavira na području između podsvesnog i nadrealnog, tj. projektuje se u domen naracije, čini realni plan pripovedanja i raspleta. To se naročito vidi u priči "Povratak Ejbela Behene" zato što su i zaplet i razrešenje vezani za eksplicitno postavljenu moralnu dilemu: opredeliti se za ljubav ili moć (novac). Dva najbolja prijatelja vole istu ženu. Ona je u nedoumici koga da izabere od njih dvojice a s njenom dvoumicom uvode se motivi moralne korupcije koji će uticati na gore spomenute neočekivane preokrete kao i na samo razrešenje priče. U pripovesti "Skvo" ima elemenata parabole jer se dinamično jezgro priče  kreće oko jednog frivolnog Amerikanca koji stalno nešto blebeće. To je frivolno koje ide ka svome tragičnom&grotesknom završetku. Takođe,  "Stari Hogen: Misterija",  priča se  vrti oko moralno problematičnog motiva bogatstva. Uzgred treba reći da je ona i sjajno ostvarenje fantastične književnosti generalno. Zato što se glavni junak stalno preispituje oko karaktera realiteta onoga što mu se dešava; priča je sasvim nadrealna (pre nadrealizma). Tek na drugom mestu je hororična jer je glavni horor motiv sublimiran: radi se o zloj sreći koju nosi opljačkani leš.  

Od instrumentarija iz (4) navodim "Dolina čarobnice". Radi se o nekakvoj staroegipatskoj mumiji koja je živa malo više nego što je poželjno za jednu mumiju. U ovoj a i u drugim spomenutim pričama naći će se povremeno elementi groteske i potisnutog humora. Pripovedač oživljava mumiju arsenalom kulturološko-arheoloških neobičnosti vezanih za egiptološke iskopine; sa njima dalje povezuje elemente lokalnog sujeverja,  okultnih verovanja itd. što sve čini sredstva ove mistifikacije. 

Još nešto važno u vezi sa karakterom Stokerove kreativnosti. Umnogome ona podseća na postupak režije. To se navodi i u pogovoru srpskog izdanja ovih priča (D. Ognjanović) da on maksimalno dramatizuje svoje motive. Ovo ima veze i sa time što je sam Stoker i te kako imao veze sa pozorištem i scensko-dinamsko oblikovanje mu je bilo u malome prstu. A meni se čini, s obzirom na njegovu naglašenu poetku opisa u smislu (2) da  su to postupci bliski filmskoj režiji jer ovde manipulacija slikama naročito dobija na svome značaju. Filmsko nizanje slika dozvoljava maksimalnu sugestivnost uz minimalnu eksploataciju motiva. Na planu konzumenta to se ogleda u tome što su motivi snažno doživljeni iako je njihov dinamizam nejasan ili nedokučiv (transponovano to govori o neuhvatljivosti zla). To se obično kod čitalaca vidi po tome što on traži dodatna objašnjenja. Drugim rečima, ovaj difuzni sled slika, stvara takav efekat sugestivnosti da čitalac podrazumeva "dublje" značenje, domišlja ili traži tumačenje. Stoker je poređen sa Poom a ja bih njegovu priču "Drakulin gost" uporedio sa pričom Leonida Andrejeva "On". U obe priče imamo sugestiju neuhvatljivog prisustva, ledenu zimu i teskobu. Obe su podjednako neuhvatljive. U Andrejevljevoj priči se čak niti ne spominje bilo kakav vampir. Ilustrovaću ovaj postupak montaže jednim sledom motiva iz Stokerove priče "Drakulin gost" i istovremeno ukazati na njihovu potentnost. Ti motivi imaju karakter psihološkog trajanja u svojim metaforičnim ekstenzijama. Nanižimo ih kako su dati u priči da osetimo njihov dinamizam: 

Tajanstveni maître d'hôtel ----- Valpurgijska noć (skoro zvučna asocijacija) ---- Sneg, nevreme, ledena pustoš ---- Grob tajanstvene grofice na kome piše: "Grofice Dolingen od Graca u Štajerskoj tražila i pronašla smrt 1801" (O ovoj grofici, tj. mogućem vampiru ne znamo ništa; drugim rečima ovde se pušta da označitelj samostalno obavlja svoju funkciju u narativnoj celini) ---- Nevreme, priroda je podivljala i Valpurgijska noć (nižu se vizije koje svoju ubedljivost kod čitaoca postižu veoma brzim smenjivanjem dva plana sve do njihovog stapanja: to su plan podsvesnog i plan prirodnog) ---- Povratak u normalu ---- Telegram (i neočekivani "bam" efekat). 

Pripovest "Drakulin gost" je, saznajemo u stručnim komentarima, ušla u sve značajnije antlogojie horor priče. Zbirka će u celini čitaocu pružiti zadovoljstvo najvišeg čitalačkog reda i efektni doživljaj strave.