TRI ROMANA I ZAČARANO VREME- (I) Pukovniku nema tko da piše

(Slika gore desno preuzeta sa sajta The Paris Review iz članka Gabriel García Marquez, 1927-2014, objavljenim povodom Markesove smrti 17.4.2014. god)

 Kada se pojedinac, pa čak i veći kolektiv uhvati u koštac sa trajanjem kao književni rezultat često nastaje magično vreme. Razni romani nude mogućnost obrade ove teme a moja je namera dati tri primera i sva tri povezati za fantastičnom književnošću. Ovo povezivanje nije uvek nužni način tumačenja ali može biti poželjan za odgonetanje poruke. Sa H.L. Borhesom fantastična književnost dobija novi značaj, ali ne samo to; počeli smo biti svesni prisustva fantastike i u formama koji sa njome na prvi pogled nemaju, možda, veze. To je upravo slučaj sa prvim delom o kome govorim, „Pukovniku nema tko da piše“. Sa ovim romanom postajem ponovo svestan da elementarno jednostavna, čak pomalo suva proza može mamiti svojom lepotom. To je onaj efekat da poželite ceo jedan odeljak naučiti napamet, kao strofu nekakve lirike. Ekonomična je, svedena, ali svakako nije pesnička proza koja bi vas direktno asocirala na poeziju. Ovde nema vremena u pravom smislu te reči, jer mi osećaj trajanja i njegov realitet vezujemo za događaje i njihov kvalitet. U tom mestu gde pukovnik živi kao da se sve već davno desilo ili kao da je ono što se zbiva, sam život, negde drugde. Tu nema  ni prošlosti ni budućnosti. I zato odmah vidimo vrata koja vode u fantastično. Pukovnik petnaest godina čeka penziju, da mu se prizna neka davna zasluga, ali nema, shvatamo, nikakvog pravnog sistema koji bi mu to omogućio, a po svoj prilici niti bilo kakvog društvenog sistema; ništa se ne proizvodi, a sve se samo preprodaje; vladaju mešetari, korupcija; vreme kruži, nema razvoja. Ovo nezadovoljavajuće stanje rezultira potrebom da se vreme iznova vaspostavi. To je ono što pukovnik pokušava dok petnaest godina čeka svoju penziju za koju veruje da mu pripada. Ali ne samo to. Značenje se uspostavlja na nivou simbolike, a to je petao. Razne ptice često stoje na grbovima, zastavama i amblemima. Ukazuju na neku kolektivnu trajnost i dostojanstvo. Petao u priči čeka svoj trenutak, da pobedi u ringu drugog petla! To je sudbina svih naroda koji su ispropuštali svoje velike šanse ili na bilo koji način bili zakinuti: oni čekaju svojih pet minuta istorije. Tri meseca do duela nikako da prođu. Vreme je u stvari suspendovano. Za našeg pukovnika je ovo amblematsko pitanje u stvari pitanje stvarnosti; trajanja ili konačnog raspada svega što postoji. Ključeve realiteta, dakle, drži subjekat u svojim rukama. U pravu su svi oni, dakle, koji su u „Pukovniku“ videli najavu velikog remek dela „Sto godina samoće“ a zatim se prilikom tumačenja ovog drugog romana ponovo vraćali Markesovim ranijim radovima. Sve je na rasprodaju, i ono što ga podseća na staru slavu nestaje, uspomene ne vrede ni pet para. Da li će petao završiti u supi ili biti prodan u bescenje? Pokazuje se da je za pukovnika to granica koju ne može preći. On će radije umreti gladan nego prodati ono poslednje, ono što za njega predstavlja neku stvarnost vrednu življenja, smisao postojanja u bedi. Pri tome, to nije vojnička slava. Kada u nemogućnosti da obuje normalne cipele, obuče lakirane čizmice i dozvoli sebi da bude smešan, jasno je da ni muški ni vojnički ponos više nisu razlog njegove borbe. Pukovnik je, zapravo, obrnuti Don Kihot. On ne juri vetrenjače! Naprotiv, on u jednoj situaciji istorijske inercije, tavorenja, zapuštenosti, juri svoje poslednje sidro realnosti. I zbog toga, što uprkos svim razbijenim iluzijama, pokušava zadržati svoje dostojanstvo, čitaocu je, ili barem ovom koji ovde piše, veoma simpatičan!