HIČKOK (2012)  – FILM SAŠE GERVASIJA

 

-Ta plavuša koju juriš iz filma u film, Hič, ONA NE POSTOJI! – kaže Alma svom mužu Alfredu u jednoj njihovoj raspravi i tako nas, onako uzgred, podseti i  na jednu od opsesija ovog reditelja. Hičkok je bio  osobenjak sa velikim smislom za humor i to za onaj specifično britanski, od dry do weird u svim njegovim nijansama, koji ljudima sa drugih tačaka Planete može ponekad biti nejasan ili sasvim nedokučiv. Ko je mogla biti osoba koja je s njim delila život i ideje; kako je izgledao njihov odnos, delimično govori i ovaj film. Alma Hičkok je bila iz iste branše, talentovani dramatrug i individualist. Njihov život je bio vatromet duhovitosti i prilika da se neguje i praktikuje ovaj specifično britanski, uvrnuti pogled na svet. Tako jednom, u studiju za montažu, Alma se umeša:

-Ovaj kadar ide napolje!

-Zašto? - pita Hičkok

-Trepnula je nakon što je umrla! - kaže Alma

-Ali nije uopšte trepnula! - Alma ga je na to samo pogledala. She gave him a look! I stvar je bila rešena u njenu korist.

Film se bavi jednom bračnom krizom koja se događala uporedo sa rediteljevom profesionalnom krizom. On je već bio slavan u Americi, imao je kuću sa bazenom; snimio je dosta filmova ali se već zasitio. Hteo je nešto novo, nešto do tada neviđeno.

-Draga, skoči u taj bazen, okupaj se još malo!

-Zašto? – pita Alma

-Zato što uskoro možda više nećeš moći! –

Naime, Hičkok se odlučio da snima film „Psiho“ ali je naišao na apsolutno odbijanje filmske kuće za koju je radio. On je tada čitao roman Roberta Bloha, kao što je često koristio literarne predloške za svoje filmove i osetio je da se nešto veliko iz toga može uraditi, kao i nesavladivu potrebu da sprovede jednu od svojih najvećih ideja. Za američke producente je to, u tom trenutku, bilo suviše bizarno da bi bilo zanimljivo i nisu hteli rizikovati sa ovim ekscentričnim Britancem. Osim toga, cenzori su stavili veto. U razgovorima koje je imao sa njima, naročito je bila sporna buduća scena pod tušem. Do dana današnjeg, cenzura je kod američkih filmova veoma jaka kada su u pitanju scene seksa. Da se psuje, to može! I tako je Hičkok krenuo u svoj projekat, a u Gervasijevom filmu možete videti kako je rađen „Psiho“, kako to sve izgleda u studijima, kako je snimljena scena pod tušem, kako se došlo do filmske muzike i još svašta- nešto. Kada se, naposletku, sve završilo a film, na jedvite jade, bio gurnut u bioskope, ostao je samo još veliki uspeh! Ima jedna veoma snažna scena u filmu, obratitie pažnju, kada reditelj ispituje reakcije publike. Hičkok uošte nije bio u sali na premijeri, nego je svoj film slušao iz hola. Znao ga je, naravno, napemet, i pratio je publiku. Dolazi scena pod tušem. On samo malo proviri, pa opet zatvara vrata i sluša; publika počinje da reaguje, čuju se uzvici, krici! Hičkok, tj. genijalni Entoni Hopkins počinje da izvodi pokrete rukama nalik dirigovanju. On, zapravo, sa izrazom zadovoljstva diriguje osećanjima publike koju i ne vidi! E, TO JE REŽIJA! I svaka režija je na neki način i manipulacija! Naročito filmska. Treba uvek nešto znati o reditelju filma koji gledamo. Hičkok, što se mene tiče, me može uvek izmanipulisati.

Ali „Psiha“ ne bi bilo bez Alme! Ništa vam neću reći šta je bilo sa tom njihovom krizom i kako se okončala. Otkrijte sami. Samo bih rekao da ovo nije neka teška drama nego opuštajući film koji se gleda zato što se voli Hičkok, a u mom slučaju i zato što se voli Entoni Hopkins, čija je svaka uloga remek-delo.