TRI ROMANA I ZAČARANO VREME – (II) Mesečeva palata

Ako  se u „Pukovniku nema tko da piše" govori o periferiji u koju vreme ne zalazi, Osterova Amerika je centar vremena. To je ideja kretanja, beskrajnog progresa, a vreme mora biti materijalizovano u novcu. Tamo se ništa ne iščekuje nego se radi. Međutim Amerika je zemlja koja mnogo polaže u snove, u budućnost.  Neverovatna količina snova došla je na Stari kontinent baš iz Amerike. Mislim pre svega na filmsku industriju i Holivud. Pa i ova zabava pokretnih slika koju držite u svojim rukama bi verovatno bez Amerike bila nezamisliva. Jedan drugi Osterov roman govori baš o tome, o filmu: “Knjiga opsena” (2002). Jer  jedno je ako gledate pokretne slike, a nešto sasvim drugo ako u film zalutate. Zato se tamo traže projekcije, vizije, veliki isplativi projekti. Višak mašte i nedostatak praktičnosti može vas skupo koštati. Bar se tako čini čitajući ovaj roman. Mada i taj izraz „skupo koštati“ je preteran, ukazuje na neku linearnost. Oster je pisac koji govori o veoma ozbiljnim stvarima a ne ubacuje vas nikada u potpuni očaj. Svojom svedenošću, krajnjom jednostavnošću i lakoćom proze za koju su potrebne godine teškog rada ili genijalnost, ili i jedno i drugo, uporediv je baš sa Markesovim romanom o kome smo pričali. A izgleda da je cikličnost, a to znači nedovoljno jasan rezultat kretanja, događaja, kao i realizacije neke svrhe, jedan od uslova derealizacije vremena. Junak ovog romana se, dakle, nalazi u jednom svetu knjiga. Veliku biblioteku nasledio je od nekog rođaka, ali pošto zapada u teške životne okolnosti biva prinuđen da te knjige rasprodaje. Radi se o visoko nadarenom, maštovitom mladiću, po svoj prilici budućem piscu. Zato će on snagom te svoje mašte pokušati da prevaziđe sve teškoće. U Markesovom romanu se sve već desilo a kod Ostera sve tek treba da se desi. Sličnost, međutim, kod jednog i drugog pisca je što se koncept realnosti nikada ne gubi, prilično je jasan, uprkos konfuziji aktera. Kod Ostera vreme mora biti projektovano, mora se maštom doći do praktičnog rešenja, do svakodnevne egzistencije. Ali čitalac oseća kad junaci iskoračuju iz stvarnog i kod Markesa i kod Ostera. Ova  granica je bitna za značenja koja izvodimo iz oba romana. Kao veoma važna, kod Ostera ulazi u igru i simbolika Meseca. Sva vaša znanja o motivima Meseca i mesečine, a u književnosti ih ima mnogo, dobro će vam doći. „I mesečina je pogled na svet“, rekao je Miroslav Krleža, u jednom od svojih poziva da se okanemo svih mogućih zaluđivanja, i taj stav je i meni blizak. S druge strane, svet mašte, bajke, vile i vilenjaci i te kako imaju veze sa mesečinom. In medias res, mesečina kod Ostera su sile iracionalnog koje mame i teže da preuzmu vodstvo čoveka, granične oblasti reflektovanog svetla; gde razlika između onoga što opažamo i onoga što zamišljamo nije jasna. I tako mesečina može postati deo pogleda na svet. Ona se, znamo već, rasprodaje i globalno, u političkom prostoru naših života. Ali ovde smo više fokusirani  na unutrašnji zov iracionalnog, što ima veze sa podsvesnim,  na Sirene koje dozivaju Odiseja, na mogućnost da se dospe u prazan hod, da se zaluta i zađe u lavirint. Tako i Osterov junak, pomišlja da se granica između snova i tvrde stvarnosti može zanemariti. Smisao za praktično zakazuje. Ali ćete pogrešiti ako odmah odbacite mogućnost da ste mu slični. Ja sam doživeo visok stepen identifikacije. Ta lakoća prodora iracionalnog je tema ovog Osterovog romana. Kako to biva, u razvoju priče, dešava se ceo niz nevorovatnih podudarnosti, bizarnih slučajnosti, kao i osećanja zle sreće koji komplikuju perspektivu našeg glavnog junaka. „Kao da hoda po mesecu“, „mesečarenje“! U fantastici se gubi distinkcija koju metafora u sebi podrazumeva. Putovanja glavnog junaka u realnom vremenu i prostoru- Amerika je ogromna zemlja- postaju kao lutanja na Mesecu, a u jednom trenutku i dospeva do neke pustinje čiji pejzaži nalikuju Mesečevim. Spominje se u priči i Nikola Tesla, jedan od najgenijalnijih ljudi svih vremena, koji hrani golubove i čami pred kraj života  u nekom njujorškom hotelu. Genijalnost ima neke veze sa ludilom ali bi to izjednačavanje bilo banalno uprošćavanje pa onda ne bilo ni ovoga romana. Ima tu i društvene kritike u podtekstu. U nekom intervjuu, Pol Oster beše rekao (iako po sećanju navodim) da njegovi prozni junaci često nalikuju njegovim darovitim vršnjacima koji su se negde zaglavili u društvenim okolnostima koje su pratile Vijetanmski rat u koji se Amerika uključila. Te elemente društvene kritike naći ćete i u Osterovom romanu “Nevidljivi čovek” (2009), najboljem omažu Kafki koji sam do sada pročitao u severnoameričkoj prozi. A društvena kritika je naročito oštra u romanu “Sanset park” (2010) gde se priča vrti oko kolapsa finansijskih tržišta 2008. god  kada su ljudi u Americi ostajali masovno bez svojih domova.