AMIN MALUF – FOTELJA NA SENI

 

Slavni Molijer je napisao jedno pismo nakon odluke Francuske akademije da mu postuhumno dodeli članstvo u kome kaže:

“Gospodo,

Istina je, dakle, da mi želite dodeliti sto pet godina nakon moje smrti, jedno mesto među vama. Daleko od toga da se žalim zbog varvarske predrasude koja mi je za života branila da uđem u ovu Akademiju, daleko od toga da jadikujem nad stolećem koje je proteklo između moje smrti i novog života koji dobijam, čak mislim da moja slava postaje čistija. Barem mi neće moći pripisati izbor postignut spletkama. Nisam laskao nekom plemićkom zaštitniku…”

Pa ne baš da ga je napisao Molijer... Nego jedan drugi pisac, trinaest godina pre svog izbora u Akademiju, Žan Fransoa KAJAVA, koji po književnom dometu ipak nije dostigao svog uzora. Ovaj smisao za rafinirani humor veoma cenim te sam stoga time i počinjem svoj prikaz. A knjiiga je priča o Francuskoj akademiji, elaboracija prošlosti i svojevrsno priznanje koje Amin Maluf odaje svojim prethodnicima. Ona je vrsta političke i kulturne istorije Francuske, napisana iz jednog specifičnog, rekao bih dijaloškog ugla, zato što se Maluf na neki način obraća svima koji su zauzimali to 29. mesto koje je njemu dodeljeno 2011. godine. To nisu pisma tim ličnostima ali me jako podsećaju upravo na to. Samo ljudi sačinjavaju tkivo zbivanja tih oko 400 godina koje pokriva knjiga, ljudi koji su bili reprezenti nekih ideja od svog vremena pa sve do danas u nizu. Zato, kada se ta istorija prođe na taj način iz ugla jednog važnog intelektualnog centra sa čijim društvom se skoro lično poznajete, u čiju instituciju ste adoptirani, onda dobijate jedan naročit kvalitet verodostojnosti. Istorija je neodvojiva od politike i zato se osećamo da, maltene, iz prve ruke svedočimo zbivanjima francuske istorije. Što se tog samog društva odabranih tiče, Klod LEVI STROS je u svojoj pristupnoj besedi uradio istančanu komparativnu analizu ceremonija francuske akademije i obreda inicijacije koje je praktikovalo indijansko stanovništvo na pacifičkoj obali Kanade. Zašto da ne? Ovu uvaženu grupu akademika ne treba posmatrati kao neku mističku instituciju nego kao grupu koja se može i treba proučavati i koju ponavljam, sačinjavaju ljudi! To je uspela esejistička dimenzija egzaktnosti koju Maluf uspeva da postigne, da se objektivira, dođe do tačnog suda. LEVI STROS, njegov prethodnik kaže u svojoj pristupnoj besedi: “ Misija antropologa nije da proučava ‘divlja’, ‘primitivna’, ili ‘egzotična’ društva; njegova misija je da prosto-naprosto proučava čoveka; u njegovoj raznolikosti, naravno, ali isto tako i iznad svega u njegovom dubokom JEDINSTVU, koje nadilazi sve različitosti [sve podvučeno, tj kapitalizacija reči je moja]; jer u Drugome ima nešto od nas, a u nama nešto od Drugoga, i zato je važno da toga postanemo svesni kako bismo bolje razumeli sami sebe...Dolazim k vama gospodo poput onih starih Indijanaca koje sam upoznao…”

Ova knjiga ima u sebi nešto od književne istorije i dosta od istorije ideja. Rivarol, Rasin, Kondorse, Balzak su samo neka od imena na koje ćete naići čitajući knjigu. Dobio sam barem nekoliko izvanredno važnih referenci za čitanje koje nisam znao, kao što sam i saznao štošta vezano za francusku kulturu. Knjižica ima oko 250 strana ali se osećam kao da sam pročitao tomove. Ona ima leksikonsku vrednost jer možete posegnuti za njom kada želite da se podsetite nekog perioda ili imena. Pošto govori o ljudima, ona takođe otkriva sve igre moći i ljudskih strasti koje se vrte oko njenih članova. Ipak, kada rekapitulirate rečeno o tih 18 članova koji su prethodili Malufu,  osetite da je dobro, jako dobro što nikakvo jedinstvo mišljenja, u pravom smislu, nikada tamo nije postignuto. Akademija reprezentuje sve ideje koje postoje u društvu i to je dobro. Ni jedan uticaj nije uspeo ugušiti druge uticaje. Pluralizam misli je opstao. To je odlično.

Verovatno ćete od ovih 18 članova koji su zauzimali 29. fotelju imati svoje junake, ljude koji bi mogli reprezentovati vaš vrednostni sistem. Ja sam jednog svog favorita već naveo, tj. Klod Levi Strosa. Ako uključimo načelo zanimljivosti mogao bih sačiniti ovakav probni  niz radi ilustracije: Fransoa de KALIJER koji je živeo pod Lujem XIV i napisao delo “O veštini pregovaranja” i koja je nedavno ponovo otkrivena kao remek-delo političke misli. Fascinantni kardinal de KLERI; on je bio Luju XV i otac i majka, uživao Lujevo neograničeno poverenje i zapravo bio vladar Francuske. Izvesno je da je bio mudar i veoma pragmatičan. Valeri Žiskar d’Esten govori o njemu: “...ono sjajno vreme između 1726. i 1743. kada je Francuskom upravljao kardinal Fleri, najbolji premijer koga smo imali...koji je oporavio finansije zemlje a da se sam nije obogatio”. Žozef MIŠO, čovek koji je proučio Krstaške ratove; a njega je pak detaljno proučio sam Maluf kada je pisao svoj rad “Krstaški ratovi u očima Arapa”. Film koji preporučujem pogledati je Kingdom of Heaven (2005) Ridlija Skota koji se bazira na činjenicama koje je utvrdio Mišo. Za ovaj podatak oko filma imam zahvaliti @Vesni Cakeljić. Klod BERNAR koji insistira na naučnom duhu koji se mora poštovati u istraživanjima, fiziolog, uticao na Emila Zolu i princip naturalizma u književnosti. Ernest RENAN koji ulazi u domen koji je tada smatran isključivo teološkim; napisao studiju „Život Isusov” i izazvao odijum crkve. Danas bi se, zaista, zapitali a zašto se o Isusu ne bi moglo pričati i kao o čoveku? Ono što je on uradio jest da je priključio društvenim naukama i tu sferu ljudskog duha pa su tako njegovi eseji poput “Istorija izraelskog naroda” ili “Islamizam i nauka” zaprvao značili proširenje oblasti kojima  humanistika slobodno i neometano pristupa. Priča o Gabrijelu ANOTOU mi je jedna od najzanimljivijih. On je bio diplomata a diplomate su zanimljivi ljudi; njegova priča je fascinantna. Poznavao je legendarnog političara Leona Gambetu. Pokušao je da održi francusku sferu kolonjalnog uticaja u Egiptu koji je bio britanska sfera i doživeo potpuni neuspeh; ali mu je političku karijeru okončala Drajfusova afera. Njegova nedovoljna odlučnost da stane na Drajfusovu stranu ga je u potonjim godinama učinila potpuno nepoželjnim u diplomatiji; postao je “najviše vređan čovek u Francuskoj”; vremenom postao veoma ogorčen, napisao, naravno, memoare, “Moje vreme”. Nakon toga se zatvorio u svoj kabinet i posvetio književnim i istorijskim studijama. Naslovi njegovih knjiga: “Balzakova mladost”, “Jovanka Orleanka”, “Bitka na Marni”, “Sena i kejovi, šetnje jednog bibliofila”. Ove njegove knjige koje se navode ostavljaju na mene utisak , kao kada mi Borhes izbaci desetak potpuno izmišljenih naslova iz neke od njegovih “enciklopedija”. Jednom rečju: mame! Ne znam ništa o Anotou kao piscu, dakle, ali ne izaziva u meni negativan utisak. Ima nekog stoicizma u toj biografiji. Zanimljivo je to da je dugo živeo, video leđa mnogim vladama i vladarima, umro u devedeset prvoj godini, umalo ne dočekavši Iskrcavanje u Normandiji i oslobođenje Pariza.

Ne izaziva u meni negativan utisak ni Anoto ni bilo ko drugi od posednika 29. fotelje! I to je važna vrlina ove knjige: što autor uspeva da izvuče ono najbolje iz svakog; da piše bez bilo kakve ostrašćenosti prema bilo kome. A da bude objektivan. On će tako za MONTERLANA reći: “Onaj koga su očaravali sunčevi ciklusi”. Ima li lepšeg odavanja počasti jednom prethodniku od ove jedne rečenice? A za prvog, zaboravljenog, posednika fotelje, Pjera BARDENA, Maluf će reći: “Onaj koji se utopio pokušavajući da spase svoga štićenika”.Ipak je izvukao ono najbolje iz njega!

Opet kažem, naći ćete mnoge zanimljive epizode ili minijature iz francuske istorije. Meni je možda najdraža ova. Prilikom opsade Pariza u Nemačko-francuskom ratu, kada je poraz bio izvestan, Leon Gambeta se doslovno uzneo nad tim porazom. On je seo u leteći balon i tako leteći nadleteo nemačke vojne redove, probio blokadu. Time je mnogo učinio da se gorčina tog poraza u francuskom društvu ublaži. Liči na neku legendu a istina je. 

Srpska publika ima sreće sa prevodima Malufa jer ih radi Vesna Cakeljić. Zadovoljstvo čitanja ne bi bilo ni približno da nije dobar prevod. Osim toga,  ona je i iskrena zastupnica vrednosnog sistema Amina Malufa što je dobro za srpsku kulturu načelno. Svima preporučujem “Ubilačke identitete”, odličan politički esej, ali i ostale njene prevode Malufa. Ja sam još čitao i Baldasarovo putešestvije.