Zona interesa - Džonatan Glejzer

🏆  🎥 

(Oskar za najbolji strani film)

Bizarna epizoda iz II svetskog rata: zapovednik Aušvica sa porodicom živi tu gde i radi, tj PORED. Film počinje sa nekoliko minuta potpuno mračnog ekrana; specifična muzika u pozadini. Ništa. Zbunjenost publike, neki počinju da se smeju, ne znaju kako treba da reaguju.  Vidim, dakle, da će se reditelj poigravati psihom gledalaca i to je sve vreme efektno i radio. Ovo je naglašeno rediteljski film.

Što znači da se usredsređujemo na elaboraciju ideje a ne dočaravanje stvarnosti tj. tipično suočavanje sa prizorima užasa. Između logorskog i porodičnog kompleksa nalazi se samo zid. Zapravo granica je naglašeno simbolička, granica između dva sveta; a ono što se dešava dato je potpuno iz perpektive porodične svakodnevice Rudolfa Hesa. Stvarnost s one strane se uopšte ne vidi iako PRELAZI. Kako? Tako što se manipuliše (poznato u filmskoj režiji) znakovima radi podsticanja nihovog kruženja u svome POLJU ZNAČENJA pri čemu je zid samo jedan od znakova među svim ostalima. I ovo je manje više rediteljski postupak u ovome filmu. Ovo je govor o stvarima a ne toliko njihov opis. Usredsređujemo se, dakle, na motive: porodična kuća, odgoj, zid, dim, železnica, transport, pepeo, krematorijum, nauka, proizvod, cveće u bašti, staklenik, reka…

Ako je zid samo simbol onda je rediteljska namera bila utvrditi njegovo posebno značenje kao jednog elementa među fragmentima. Jer svet u kome se sve to dešava je, ustvari, potpuno rasturen: u kadru ćete, recimo, videti kako jedan radnik u kolicima nosi stvari, odeću.  Služavke posle toga probaju tu odeću. Ili sledeći put: neko trese neki pepeo da nađubri baštu. To je to.  Ništa više. Gledalac treba da napravi sintezu ovih predstava u nekakvu ideju, ali taj problem uopšte ne postoji sa stanovišta aktera, tj rezidenata Hesove porodićne kuće. Tu dolazimo do svojevrsne poente filma. Ovako visoki nivo apstrakcije stvarnosti može postojati samo uz učešće nekih ideoloških sistema, dakle onih koji barataju predstavama totaliteta. Trčim pred rudu, i odmah dolazim do zaključka: IDEJA da dva disparatna sveta mogu na taj način supostojati je ZLA. Ideja da je s jedne strane logor a sa drudge porodična kuća je ZLA. Ovaj nivo apstrakcije će istovremeno omogućiti da se ovako formulisana ideja dodatno univerazlizuje. Međutim, reklo bi se da je reditelj apsolvirao i druge ideje o prirodi zla, takoreći školski ih predstavio:

  1. Zlo kao banalnost. Primer: Domaćica kuće je silno rastresena na vest da gazda dobija premeštaj. Taman su izgradili svoj lepi život ovde na području svog novog Lebensrauma (ideologija je ovde, primetimo, nezaobilazna komponenta najličnijih preokupacija). Zato odnosi među supružnicima postaju napeti. Ili: Rudolf Hes u ekstendiranim scenama mazi svog konja. Prelep prizor.

  2. Zlo kao čisti nedostatak pozitivnog kvaliteta. Ne sećam se da sam gledao sličan film u smislu da ovde figuriraju likovi bez lica (ličnosti). Apsolutna redukcija. Apsolutno ništa ne znate o tome kakav je ko kao osoba niti ovde postoje unutrašnji motivatori radnje. Ne postoji čak rediteljski čin u kome bi kamera uhvatila izraz lica u vezi sa bilo kakvom ličnošću. Eventualno samo tipski: gazdarica se izdere na služavku. Oni svi deluju kao siluete ili roboti. Uključujući i decu.  Drugi primer ovoga su elaboracije ideja praznih prostora: savršeno prazan krematorijum se temeljno čisti do sterilne praznine. Imate često i hodnike koji su prazni. Svetlosti koje se u tim hodnicima pale i gase.

  3. I, konačno, ideja o zlu kao produktivnom kvalitetu: Imate često oblačno nebo i imate dim. I naglasak na zvuku, reznonaci. REZONANCA je jedan od temeljnih rediteljskih postupaka. Stalno se nešto čuje. Najčešće zvukovi iz kuće ali iz daljine i nešto drugo. Čak se isključuje slika: crn ekran, zvuk; crveni ekran, zvuk; oblačno nebo, zvuk. Ovo je u vezi sa nekoliko stvari: (a) stvari se, kako rekoh ne opisuju, o stvarima se govori. (b) nema ni potrebe da se stvari preterano opisuju zato što je zadatak predstavljanja pretežno na gledaocu. A to znači da je i (c) imaginacija užasa stvar gledaoca a ne reditelja. 

Međutim, reditelj se nije dosledno zadržao na ovoj minimalističkoj koncepciji koja je, zapravo, odlična. Očigledno je postojala kreativna namera ubacivanja metafizičke dimenzije. Hesova ćerka stoji u nekom hodniku i sanja. Njeni snovi su konfuzni i dati u negativu. Imate crno belu sliku, kao u laserskom dalekozoru za noćno gledanje. Takvi su njeni snovi: ona luta po nekavoj šumi i penje se na brdo puno svetlećih predmeta. Šta je to, nije sasvim jasno: kosti, pepeo, zlato..? Naravno ni ta devojčica takođe nema lice. Opet, ovo se može shvatiti i na način spomenutog postupka razlivanja, REZONANCE. Osim što, jasno je, reditelj sav napon imaginacije vezane za predstavu prebacuje na teret gledaoca,  na ovom planu uključivanja podsvesnog nije sasvim uspeo postići jasnoću postupka ni namere. Međutim, dok god se dosledno drži temeljnog postupka govora o stvarima, a ne njihovog eksplicitnog predstavljanja režija postiže umentički cilj. 

Ovim filmom se, zapravo, elaboriraju pozicije jednog misaonog sistema koji za ideju ima isključenje i eksterminaciju drugog uz takav nivo ideološke apstrakcije da je dat kao prostorna metafora u kome zid između dve stvarnosti postaje čisti simbol bilo kojeg sistemskog svetonazora koji u sebi toleriše ili neguje ovakve pretpostavke gledanja na svet, čoveka i društvo. I zato sam, kada sam ga pogledao, pomislio na najveći današnji logor u svetu i na njegov zid: onaj u Pojasu Gaze.

*Dodatak: Prijateljica mi je skrenula pažnju u vezi sa oniričnim delovima u kojima se izvesna devojčica penje na gomile, po svoj prilici, pepela. U drugoj sceni filma vidimo opet jednu devojčicu koja sedi s majkom uz sveću. Moguće je da se radi o Poljakinji Aleksandriji koja je noću ostavljala logorašima jabuke na lopatama. Sve ovo, opet, ima veze sa poljskom autorefleksijom u vezi sa tim istorijskim periodom. Opsežni dokumentarci o Shoa spominju ovu epizodu. 

Ovo je najverovatnije tačno ali je referisano pre svega poljskoj publici kojoj je ova epizoda poznata.

Opet, ne mislim da je to od presudne važnosti za našu publiku. Najpre, reditelj ne mora uopšte sve da objasni svakom gledaocu. Umetnička sloboda. Zatim, u ovome filmu se ionako mnogo-štošta podrazumeva i to do krajnje apstrakcije. Naglašava se ideološki koncept i prostorna metafora zla u odnosu na koju su rezidenti, tj. Hesovi apsolutno ravnodušni. Gledaoci pak, koji znaju o čemu se radi, ali nisu deo direktnog iskustva, putem kruženja znakova koje spominjem POSREDNO dolaze do tog iskustva. Dakle, jabuke koje se pojavljuju u snu, pojavljuju se posle ponovo, u drugom delu filma na javi, ali kao rezonanca, odjek glasova. Ova posrednost je deo IMAGINACIJE UŽASA koju reditelj sugeriše gledaocu kao njegov primarni postupak dočaravanja u filmu. Pa tako i termovizijska kamera pokušava hladno racionalno, sa istim ciljem objektivizirati iskustvo sna: hladno/toplo: mrtvo/živo. Ovo  je, dakako, svima jasno.