Vladimir Vojnovič, Moskva 2042

 

Emigrantski pisac Vladimir Vojnovič je ovaj roman pisao početkom osamdesetih godina prošlog veka, u fazi poznog i prezrelog ruskog komunizma ili, bolje je reći, ulickanog staljinizma. Podsetimo se: do kraja osamdesetih godina tamo se nisu smele objavljivati nepodobne knjige, poput romana Život i sudbina Vasilija Grosmana. A ovde Vojnovič daje celinu ruske političke nesreće tako što je prebacuje u fiktivnu 2042. godinu. Iz pozicije, dakle, kada raspad Sovjetskog saveza još nije bio na vidiku niti kraj vladajuće komunističke doktrine. Ipak, ovu knjigu treba čitati da bi se dobro razumela današnja Rusija koja se bliži toj 2042. Zašto?

Vojnovič je zamislio posledice jedne totalitarne leve ideologije u budućnosti. Zamisao da komunistički projekat najzad uspe je sledeći: on se ne može sprovesti niti u celom svetu, niti u jednom vojnom bloku koji bi obuhvatao pola zemaljske kugle kako je maštao Staljin, nego u jednom gradu. Ovo je, dakle, antiutopija savršenog grada-države. Taj grad je, naravno, Moskva, a oko Moskve su „tri kruga mržnje“; to su pojasevi u kojima ne vlada totalitarni vođa, ali su pod njegovom kontrolom (prvi i drugi krug) ili izmiču njegovoj kontroli (treći krug). Ovde već vidite gorku ironiju da je zapravo uvek u komunizmu postojao i odgovarajući komunistički grad, ali samo za „prvi ešalon“ zaslužnih (“mudrih”). Ekvivalent takvog grada u ovoj knjizi je Moskorep gde stoluje i njihov kralj (vođa) u romanu nazvan Genijalisimus. A knjiga pak je humoristička satira u kojoj se apsurdima tiranije rugamo što ne umanjuje snagu Vojnovičeve distopijske uobrazilje.

  Ali to nije sve: Vojnovič je dobro poznavao idejne i političke trendove u svojoj zemlji, kao i sve njene potencijale. Shvatao je da je demokratska tradicije Rusije slabašna, a da je najsnažnija alternativa komunizmu nacionalistički imperijalizam temeljen na pravoslavnom fundamentalizmu. On je takođe predvideo da će samo takva ideološka paradigma biti realna pretnja vladajućem komunizmu. Ova dilema ruskog društva biće romaneskno apsolvirana u ovoj knjizi. Moram reći da  je njegova imaginacija progresa neslobode jednog zatvorenog društva meni fascinantna; veoma ubedljiva. Slike koje se opisuju u 2042. nisu nemoguće ili su bliske slikama kakve nam danas odande stižu. 

Zato je ovo knjiga o dva pisca i o društvenom angažmanu književnosti, o odnosu ideologije i književnosti; ideologije i stvarnosti. Ta dva pisca koji odgovaraju dvama tipovima ruskih političkih intelektualaca su uspešno individulizirani, što u ovom slučaju znači prepoznatljivi. Ili drugim rečima prepoznaćemo neke naše savremenike u njima. Jedan je Vojnovičev alterego Vitalij Nikitoviče Karcev, a drugi je Sim Simič. Obojica su emigranti.  Simič ima misiju da se vrati u Moskvu kao kralj, ali naravno kada ga drugi zdušno umole da se prihvati ovog teškog zadatka. Imate mnoge komične scene poput one kada Simič na svome ogromnom imanju u Kanadi svakog dana uvežbava ulazak u Moskvu na belom konju. Simič mrzi komuniste, ali jednako tako i pluraliste (demokrate). Zato se istorija odnosa ovih pisaca može čitati i kao turbulentna istorija suprtotstavljenih ruskih intelektualnih i ideoloških tokova. A pluralista Karcev će zahvaljujući čudima nauke otići u tu rusku 2042. gde će se susresti i sa Simičem. Šta će tamo sve doživeti ni sam nisam mogao zamisliti s početkom čitanja. A kada se Karcev  vrati „napisaće“ ovaj svoj roman. Knjiga je tako na neki način “prvo pročitana pa onda napisana”. I ne samo to.

Vojnonovičev roman je i elaboracija jedne važne teme iz romana Zli dusi Dostojevskog (čitati ponovo Zle duhe). Tamo Dostojevski nagoveštava veze koje su postojale između mladih revolucionara, koje on naziva nihilistima, i tajne policije. Zbog ovoga su ga boljševici najviše i bili mrzeli. Radi se o sledećem: u srži ruskog carističkog režima bilo je delovanje tajne policije (danas bismo ih nazvali obaveštajnim i bezbednosnim strukturama). To je bila istinska poluga moći koja se takođe infiltrala i u nastajući revolucionarni pokret. Dalje znamo kako je išlo… Kako je bilo pod Staljinom tridesetih godina i kako je bilo posle toga. Predznak autoritarnih ili totalitarnih ideologija je nevažan za njihove posledice. Ovo je dan-danas uz endemsku korupciju problem kako u Rusiji tako i u Srbiji gde sva izvršna vlast postoji samo u okviru neke malobrojne uzurpatorske oligarhije i ovih podzemnih struktura moći. Dočim je početni uslov demokratskog poretka da im se ova moć otme i prenese na demokratske ustanove koje trenutno postoje kao puka fasada.

Gore navedena problematika poslužiće Vojnoviču da uvede i jedan niz važnih likova a njihova imena nisu slučajna: Đeržin i Berije na primer. Takođe su potkačeni književni kritičari i njihova uloga u tlačiteljskim režimima: Leopold Zilberovič.

Šta se u međuvremenu promenilo od osamdesetih godina prošlog veka do danas? Knjige, dakle često i čitamo da bismo razumeli vlastitu savremenost. A što se budućnosti tiče, Vojnovič pred kraj romana kaže:

“...Nemam ništa protiv da buduća stvarnost ne bude nalik na ovu koju sam opisao. Naravno, u tom slučaju moj ugled izuzetno istinoljubivog čoveka biće jako podriven, ali ja sam unapred spreman da se pomirim sa takvom sudbinom. Nek ide ugled s milim bogom! Samo da život bude malo lakši. U tome je cela stvar gospodo.”

Istorijski gledano, sada je pet do dvanaest da izmenimo tu dolazeću 2042.