Adresat nepoznat, roman po romanu Ketrin Kresman Tejlor, r. Stefan Sablić

 

Naslov Adresat nepoznat je zapravo šifra za tragediju nestanka ljudi jevrejskog porekla u holokaustu s jedne strane, a s druge za anonimnost čoveka mase, navodnog subjekta kolektivističkih ideologija, pokreta i kolektivnih zanosa. Početak je nacionalsocijalizma 1933. godine i pratimo Maksa, nemačkog Jevrejina u Americi i njegovog prijatelja Martina, Nemca u Nemačkoj, koji rade u istom poslu prikupljanja i prodaje umetnina.  U pitanju je dramatizacija prepiske ove dvojice u vreme kada Martin, bivši liberal, pristupa nacionalsocijalistima što će staviti na probu i njihovo prijateljstvo. Adresat nepoznat je višestruka metafora: nestajanje jednog prijateljstva, jednog čitavog sveta, ali i ljudi u smutnim vremenima, dok je meni najzanimljivije nestajanje pojedinca iz mase jer se pokazuje da je njegova egzistencija najupitnija u istorijskim poemama prepunim ironije; upravo onog pojedinca kojeg zastupaju kolektivističke ideologije.  Adresat je i šifra kako se ideološko-istorijska previranja realizuju u stvarnim životima, a s druge strane i kako vešta dramaturgija takve okolnosti pretvara u književno delo. Jer Maks i Martin igraju na sceni partiju šaha što je opet metafora za njihovu životnu moralnu raspravu u kojoj će Maks izgubiti. Njihove pozicije, dakle, nisu ravnopravne jer je ovo delo sa oštricom tj. jasnom poukom.  Komad je rađen po romanu Katrin Kresman Tejlor Address Unknown. Koliko je meni poznato, nije preveden na srpski, ali kažu da je po umetničkom dometu i značaju tematizacije holokausta ravan Dvenviku Ane Frank ili Špilmanovom Pijanisti. 

Što se tiče mog utiska kako je komad postavljen na scenu, zadovoljan sam. Maks i Martin korespondiraju pismima, što znači da se iz daljine oslovljavaju, dozivaju, mole, prepiru, a režija ih polagano fizički približava; na taj način pozorišni čin objašnjava kako od apstrakntih političkih ideja dolazi do njihovih kobnih životnih realizacija. Na početku su, dakle, glumci sami (naizmenično) na sceni, a na kraju su zajedno u tragičnom sukobu iako se fizički zapravo nikada ne sreću. Stefan Trifunović, u ulozi Maksa, ubedljivo dočarava jevrejsko razočarenje liberalnom nemačkom inteligencijom i njenim posrnućem u nacionalsocijalizmu, dok Ivan Jevtović u ulozi Martina briljantno opredmećuje nestanak pojedinca u njegovim ideološkim maskama. Takva jedna maska ga je i progutala, a na kraju su svi žrtve. Režija Stefan Sablić. Jevrejski kulturni centar. 

OTET (RAPITO, 2023), R: MARCO BELLOCCHIO

 

Jevrejski dečak biva tajno kršten a onda otet i preobraćen u katolicizam. U celu stvar je bila uključena i Papinska država (Status Pontificius ili Stato della Chiesa). Film barata podjednako uspešno na nekoliko ravni: individualno-psihološkoj, grupno-psihološkoj i sociološko-istorijskoj. Režija je skoro pa izvanredna. Dramu ovoga dečaka i njegove porodice gledalac treba da oseti sam dok se meni čini bitnim reći nešto o problemima koje ovaj film pokreće. Oni su do dana današnjeg zadržali svoj značaj i tiču se odnosa religije i društva; religije i države; pojedinca i njegovih raznih pripadnosti & afilijacija te međureligijskih i međuetničkih odnosa. 

Što se ovoga poslednjeg tiče, u ovom filmu se radi o antijudaizmu koji dobija dodatni negativni potencijal istorijskom kontekstualizacijom. Radi se o vremenu revolucionarnih previranja koja su vodila ka ujedinjenju Italije. Izrazito konzervativna institucija Katoličke crkve negativno reaguje na revolucionare pokušavajući da zaštiti svoj politički uticaj u društvu i konačno samu Papinsku državu. Ta averzija je bila snažno pojačavana uverenjima da su Jevreji nekako povezani sa svime time preko karbonara i masona. Dakle, istorijsko-političke prilike su veoma zaoštrene.  U filmu ima i jedna epizoda Garibaldijevog pokušaja da osvoji Rim.  

Pravo pitanje je kako versko-doktrinarne razlike prelaze u versko neprijateljstvo ili u konkretnom primeru antisemitizam? Gde je tanušna granica? Ima jedna scena u filmu kada jevrejske vođe dolaze kod Pape Pija IX. To je epizoda njihovog poniženja kada na kolenima prilaze i ljube papi papuču. On prema njima ne obuzdava svoj prezir. Da li se Pio IX na taj način odnosi prema svojim verskim neistomišljenicima ili političkim neprijateljima? Verovatno i jedno i drugo. Papinska država je bila pred svojim nestajanjem. Da svoju oholost prema njima nije susprezao svedoči i činjenica da se direkno umešao u otmicu dečaka. 

A tu je i snažna scena u kojoj Edgardo (jevrejski dečak) u jednom mističnom trenutku molitve skida raspetom Hristu čavle, oslobađa ga. Ovde imamo dramu konverzije koja počiva na dečakovom osećaju internalizovane krivice. 

 Kada odgledate ovaj film bićete na ovaj ili onaj način sasvim sigurno potreseni. Ali ostaje važno opšte pitanje: kome zapravo pripadaju deca, novi članovi drušva? Lak i skoro očigledan odgovor bi bio da ona pripadaju porodici. Ali, da ipak pre toga ne pripadaju društvu, tačnije rečeno kulturi ili možda religiji? Kada se radi o religiji, tu zaista nema šale jer su vernici u obavezi da odgajaju svoju decu prema načelima svoje vere i najveći broj to iskreno i prihvata. S druge strane, kada i kako pojedinac bira svoju porodicu ili religiju? U filmu su sve ove teme sjajno obrađene, a ja bih samo podsetio da se radi o pitanju sa dugačkom istorijom sporenja unutar i između religijskih diskursa. Primeri su osporavanje krštenja dece od strane nekih protestantskih denominacija kao i verska pravila koja utvrđuju dob za inicijaciju; kada se obavljaju micve i slično. U ovom filmu je otet jevrejski dečak čime su prekršena i  kanonska pravila same crkve za konverziju. Problem se aktualizuje, povremeno, sa stanovišta sekularnih ateista kada god dođe u pitanje svetovni karakter modernih zapadnih društava.  

Međutim, u osnovi, problem je i danas isti. Deca pretežno pripadnu religiji. Nama koji živimo na Balkanu nije teško dočarati nivo ove problematike jer smo u multikonfesionalnom okruženju pa još i sa iskustvom rata u kome su se članovi porodica delili po ovoj osnovi. S tim što je kod nas umesto binarnosti jevrejstvo-hrišćanstvo još uvek veoma snažna opozicija katolici - pravoslavni  ili pravoslavni (katolici) - muslimani (ili kako su ih doskora zvali Turci). 

Gluma je fascinantna. Mislim na uloge dečaka Edgarda (Enea Sala i Leonardo Maltese)  njegove  majke (Barbara Ronchi) , oca (Fausto Russo Alesi), brata (Samuele Teneggi) i studioznu psihološku elaboraciju njihovih odnosa. U ovom filmu oba glumca (mlađi i stariji Edgardo) briljiraju. Čak je i papa, izrazito nesimpatičan lik, dat bez pribegavanja crno-belim rešenjima i u svoj svojoj složenosti  (Paolo Pierobon). 

Film je skoro pa remek delo. Ono što je pogrešno u režijskom postupku jeste da koralne i misne napeve izvode muzički antitalenti (oni bukvalno ne znaju da pevaju). To nije nimalo ubedljivo, ne dešava se. Reditelj je zaboravio da je muzika od esencijalne važnosti za svaki verski pa tako i katolički obred. Iako mogu opravdati njegovu pobudu jer se podrazumeva da su  simpatije gledalaca na oštećenoj, jevrejskoj strani. 

Film poučava još nečemu ovde nas na Balkanu: da o neuralgičnim i spornim delovima vlastite međukonfesionalne i međuverske, dalje i skorije istorije moramo progovarati iskreno i hrabro. To je sjajna umetnička autorefleksija italijanskog društva prema jednoj bolnoj epizodi svoje prošlosti i snimljen je kao italijansko-francusko-nemačka koprodukcija.  

 

DVA FILMA: NEPOŽELJNI ( BÂTIMENT 5 / LES INDÉSIRABLES) - LAĐ LI & JA KAPETAN (IO CAPITANO) - MATEO GARONE

 Slučajno se desilo da sam ova dva filma pogledao istoga dana. Ispostavilo se da ih i treba gledati zajedno. 🙂

 📽️ Prvi film, Nepoželjni, daje rendgenski snimak društvenog statusa ranjivih grupa, pre svega građana Francuske afričkog porekla. Obično se smeštaju na nekakve periferije velikih gradova, a onda budu zaboravljeni za narednih nekoliko izbornih ciklusa. Kada stari gradonačelnik iznenada umre, novi neoprezno ulazi u "rešavanje neuralgičnih pitanja" što podrazumeva deložaciju čitavih zgrada. To će roditi bes iz očaja. Mlada Abu (Anta Diu) inače socijalna radnica po struci pokušaće da se umeša u trku za gradonačelnicu kako bi preokrenula stvari. Ipak vreme radi protiv nje. Novog gradonačelnika Pjera Forža koji sprovodi nepopularne mere igra Aleksis Manenti.  Prepoznaćete ga ako ste gledali domaći film Čuvari formule.Naročito mi se dopala uloga njegove supruge koju igra Aurelia Pti. Ona sve vreme pokušava odvratiti muža od preuzimanja te političke funkcije podsećajući ga da "ima kvartova u koje nogom nikada nije kročio". Takođe skrećem pažnju i na Blaza, mladića iz geta koga igra sjajni Aristote Lujindula. On je taj bes rase i klase iz nemoći. Izuzetno ubedljiv lik. 

📽️ Ako ovaj film tretira uzroke drugog reda, nazadovoljavajući napor inkluzije, onda drugi, Ja kapetan, ukazuje na najtemeljnije uzroke. Ovde se radi o dva dečaka koji beže iz Senegala, preko afričkog kontinenta ne bi li se dočepali Evrope za koju su oni mislili da je zemlja pravde i šansi. I sa njima razni nevoljnici iz ratom i siromaštvom pogođenih zemalja. Njihovim putešestvijem reditelj skenira zastrašujuće probleme bezakonja, pljačke, ropstva, nepravde, očaja, patnje u kojima grcaju nebrojeni  koji su UVEK i ovo je poenta filma i UVEK samo žrtve. Desetka za rediteljski postupak jer me je fasciniralo kako je on uspeo da jednu  veoma tešku materiju obradi na način da na kraju pruži nekakav otvoreni kraj i nadu. Radi se upravo da se savlada rđavi krug, a to je da žrtva ne postanje zla. Žrtva, tj. onaj koji je najslabiji, ostaće u najvećoj meri uzor humanosti. To je ujedno i nada za ostatak čovečanstva koje se o njega ogrešilo.  Briljiraju dva dečaka Sejdu (Sejdu Sar) i Musa ( Mustafa Fal). Reditelj je Mateo Garone.

Zona interesa - Džonatan Glejzer

🏆  🎥 

(Oskar za najbolji strani film)

Bizarna epizoda iz II svetskog rata: zapovednik Aušvica sa porodicom živi tu gde i radi, tj PORED. Film počinje sa nekoliko minuta potpuno mračnog ekrana; specifična muzika u pozadini. Ništa. Zbunjenost publike, neki počinju da se smeju, ne znaju kako treba da reaguju.  Vidim, dakle, da će se reditelj poigravati psihom gledalaca i to je sve vreme efektno i radio. Ovo je naglašeno rediteljski film.

Što znači da se usredsređujemo na elaboraciju ideje a ne dočaravanje stvarnosti tj. tipično suočavanje sa prizorima užasa. Između logorskog i porodičnog kompleksa nalazi se samo zid. Zapravo granica je naglašeno simbolička, granica između dva sveta; a ono što se dešava dato je potpuno iz perpektive porodične svakodnevice Rudolfa Hesa. Stvarnost s one strane se uopšte ne vidi iako PRELAZI. Kako? Tako što se manipuliše (poznato u filmskoj režiji) znakovima radi podsticanja nihovog kruženja u svome POLJU ZNAČENJA pri čemu je zid samo jedan od znakova među svim ostalima. I ovo je manje više rediteljski postupak u ovome filmu. Ovo je govor o stvarima a ne toliko njihov opis. Usredsređujemo se, dakle, na motive: porodična kuća, odgoj, zid, dim, železnica, transport, pepeo, krematorijum, nauka, proizvod, cveće u bašti, staklenik, reka…

Ako je zid samo simbol onda je rediteljska namera bila utvrditi njegovo posebno značenje kao jednog elementa među fragmentima. Jer svet u kome se sve to dešava je, ustvari, potpuno rasturen: u kadru ćete, recimo, videti kako jedan radnik u kolicima nosi stvari, odeću.  Služavke posle toga probaju tu odeću. Ili sledeći put: neko trese neki pepeo da nađubri baštu. To je to.  Ništa više. Gledalac treba da napravi sintezu ovih predstava u nekakvu ideju, ali taj problem uopšte ne postoji sa stanovišta aktera, tj rezidenata Hesove porodićne kuće. Tu dolazimo do svojevrsne poente filma. Ovako visoki nivo apstrakcije stvarnosti može postojati samo uz učešće nekih ideoloških sistema, dakle onih koji barataju predstavama totaliteta. Trčim pred rudu, i odmah dolazim do zaključka: IDEJA da dva disparatna sveta mogu na taj način supostojati je ZLA. Ideja da je s jedne strane logor a sa drudge porodična kuća je ZLA. Ovaj nivo apstrakcije će istovremeno omogućiti da se ovako formulisana ideja dodatno univerazlizuje. Međutim, reklo bi se da je reditelj apsolvirao i druge ideje o prirodi zla, takoreći školski ih predstavio:

  1. Zlo kao banalnost. Primer: Domaćica kuće je silno rastresena na vest da gazda dobija premeštaj. Taman su izgradili svoj lepi život ovde na području svog novog Lebensrauma (ideologija je ovde, primetimo, nezaobilazna komponenta najličnijih preokupacija). Zato odnosi među supružnicima postaju napeti. Ili: Rudolf Hes u ekstendiranim scenama mazi svog konja. Prelep prizor.

  2. Zlo kao čisti nedostatak pozitivnog kvaliteta. Ne sećam se da sam gledao sličan film u smislu da ovde figuriraju likovi bez lica (ličnosti). Apsolutna redukcija. Apsolutno ništa ne znate o tome kakav je ko kao osoba niti ovde postoje unutrašnji motivatori radnje. Ne postoji čak rediteljski čin u kome bi kamera uhvatila izraz lica u vezi sa bilo kakvom ličnošću. Eventualno samo tipski: gazdarica se izdere na služavku. Oni svi deluju kao siluete ili roboti. Uključujući i decu.  Drugi primer ovoga su elaboracije ideja praznih prostora: savršeno prazan krematorijum se temeljno čisti do sterilne praznine. Imate često i hodnike koji su prazni. Svetlosti koje se u tim hodnicima pale i gase.

  3. I, konačno, ideja o zlu kao produktivnom kvalitetu: Imate često oblačno nebo i imate dim. I naglasak na zvuku, reznonaci. REZONANCA je jedan od temeljnih rediteljskih postupaka. Stalno se nešto čuje. Najčešće zvukovi iz kuće ali iz daljine i nešto drugo. Čak se isključuje slika: crn ekran, zvuk; crveni ekran, zvuk; oblačno nebo, zvuk. Ovo je u vezi sa nekoliko stvari: (a) stvari se, kako rekoh ne opisuju, o stvarima se govori. (b) nema ni potrebe da se stvari preterano opisuju zato što je zadatak predstavljanja pretežno na gledaocu. A to znači da je i (c) imaginacija užasa stvar gledaoca a ne reditelja. 

Međutim, reditelj se nije dosledno zadržao na ovoj minimalističkoj koncepciji koja je, zapravo, odlična. Očigledno je postojala kreativna namera ubacivanja metafizičke dimenzije. Hesova ćerka stoji u nekom hodniku i sanja. Njeni snovi su konfuzni i dati u negativu. Imate crno belu sliku, kao u laserskom dalekozoru za noćno gledanje. Takvi su njeni snovi: ona luta po nekavoj šumi i penje se na brdo puno svetlećih predmeta. Šta je to, nije sasvim jasno: kosti, pepeo, zlato..? Naravno ni ta devojčica takođe nema lice. Opet, ovo se može shvatiti i na način spomenutog postupka razlivanja, REZONANCE. Osim što, jasno je, reditelj sav napon imaginacije vezane za predstavu prebacuje na teret gledaoca,  na ovom planu uključivanja podsvesnog nije sasvim uspeo postići jasnoću postupka ni namere. Međutim, dok god se dosledno drži temeljnog postupka govora o stvarima, a ne njihovog eksplicitnog predstavljanja režija postiže umentički cilj. 

Ovim filmom se, zapravo, elaboriraju pozicije jednog misaonog sistema koji za ideju ima isključenje i eksterminaciju drugog uz takav nivo ideološke apstrakcije da je dat kao prostorna metafora u kome zid između dve stvarnosti postaje čisti simbol bilo kojeg sistemskog svetonazora koji u sebi toleriše ili neguje ovakve pretpostavke gledanja na svet, čoveka i društvo. I zato sam, kada sam ga pogledao, pomislio na najveći današnji logor u svetu i na njegov zid: onaj u Pojasu Gaze.

*Dodatak: Prijateljica mi je skrenula pažnju u vezi sa oniričnim delovima u kojima se izvesna devojčica penje na gomile, po svoj prilici, pepela. U drugoj sceni filma vidimo opet jednu devojčicu koja sedi s majkom uz sveću. Moguće je da se radi o Poljakinji Aleksandriji koja je noću ostavljala logorašima jabuke na lopatama. Sve ovo, opet, ima veze sa poljskom autorefleksijom u vezi sa tim istorijskim periodom. Opsežni dokumentarci o Shoa spominju ovu epizodu. 

Ovo je najverovatnije tačno ali je referisano pre svega poljskoj publici kojoj je ova epizoda poznata.

Opet, ne mislim da je to od presudne važnosti za našu publiku. Najpre, reditelj ne mora uopšte sve da objasni svakom gledaocu. Umetnička sloboda. Zatim, u ovome filmu se ionako mnogo-štošta podrazumeva i to do krajnje apstrakcije. Naglašava se ideološki koncept i prostorna metafora zla u odnosu na koju su rezidenti, tj. Hesovi apsolutno ravnodušni. Gledaoci pak, koji znaju o čemu se radi, ali nisu deo direktnog iskustva, putem kruženja znakova koje spominjem POSREDNO dolaze do tog iskustva. Dakle, jabuke koje se pojavljuju u snu, pojavljuju se posle ponovo, u drugom delu filma na javi, ali kao rezonanca, odjek glasova. Ova posrednost je deo IMAGINACIJE UŽASA koju reditelj sugeriše gledaocu kao njegov primarni postupak dočaravanja u filmu. Pa tako i termovizijska kamera pokušava hladno racionalno, sa istim ciljem objektivizirati iskustvo sna: hladno/toplo: mrtvo/živo. Ovo  je, dakako, svima jasno.

Vladimir Vojnovič, Moskva 2042

 

Emigrantski pisac Vladimir Vojnovič je ovaj roman pisao početkom osamdesetih godina prošlog veka, u fazi poznog i prezrelog ruskog komunizma ili, bolje je reći, ulickanog staljinizma. Podsetimo se: do kraja osamdesetih godina tamo se nisu smele objavljivati nepodobne knjige, poput romana Život i sudbina Vasilija Grosmana. A ovde Vojnovič daje celinu ruske političke nesreće tako što je prebacuje u fiktivnu 2042. godinu. Iz pozicije, dakle, kada raspad Sovjetskog saveza još nije bio na vidiku niti kraj vladajuće komunističke doktrine. Ipak, ovu knjigu treba čitati da bi se dobro razumela današnja Rusija koja se bliži toj 2042. Zašto?

Vojnovič je zamislio posledice jedne totalitarne leve ideologije u budućnosti. Zamisao da komunistički projekat najzad uspe je sledeći: on se ne može sprovesti niti u celom svetu, niti u jednom vojnom bloku koji bi obuhvatao pola zemaljske kugle kako je maštao Staljin, nego u jednom gradu. Ovo je, dakle, antiutopija savršenog grada-države. Taj grad je, naravno, Moskva, a oko Moskve su „tri kruga mržnje“; to su pojasevi u kojima ne vlada totalitarni vođa, ali su pod njegovom kontrolom (prvi i drugi krug) ili izmiču njegovoj kontroli (treći krug). Ovde već vidite gorku ironiju da je zapravo uvek u komunizmu postojao i odgovarajući komunistički grad, ali samo za „prvi ešalon“ zaslužnih (“mudrih”). Ekvivalent takvog grada u ovoj knjizi je Moskorep gde stoluje i njihov kralj (vođa) u romanu nazvan Genijalisimus. A knjiga pak je humoristička satira u kojoj se apsurdima tiranije rugamo što ne umanjuje snagu Vojnovičeve distopijske uobrazilje.

  Ali to nije sve: Vojnovič je dobro poznavao idejne i političke trendove u svojoj zemlji, kao i sve njene potencijale. Shvatao je da je demokratska tradicije Rusije slabašna, a da je najsnažnija alternativa komunizmu nacionalistički imperijalizam temeljen na pravoslavnom fundamentalizmu. On je takođe predvideo da će samo takva ideološka paradigma biti realna pretnja vladajućem komunizmu. Ova dilema ruskog društva biće romaneskno apsolvirana u ovoj knjizi. Moram reći da  je njegova imaginacija progresa neslobode jednog zatvorenog društva meni fascinantna; veoma ubedljiva. Slike koje se opisuju u 2042. nisu nemoguće ili su bliske slikama kakve nam danas odande stižu. 

Zato je ovo knjiga o dva pisca i o društvenom angažmanu književnosti, o odnosu ideologije i književnosti; ideologije i stvarnosti. Ta dva pisca koji odgovaraju dvama tipovima ruskih političkih intelektualaca su uspešno individulizirani, što u ovom slučaju znači prepoznatljivi. Ili drugim rečima prepoznaćemo neke naše savremenike u njima. Jedan je Vojnovičev alterego Vitalij Nikitoviče Karcev, a drugi je Sim Simič. Obojica su emigranti.  Simič ima misiju da se vrati u Moskvu kao kralj, ali naravno kada ga drugi zdušno umole da se prihvati ovog teškog zadatka. Imate mnoge komične scene poput one kada Simič na svome ogromnom imanju u Kanadi svakog dana uvežbava ulazak u Moskvu na belom konju. Simič mrzi komuniste, ali jednako tako i pluraliste (demokrate). Zato se istorija odnosa ovih pisaca može čitati i kao turbulentna istorija suprtotstavljenih ruskih intelektualnih i ideoloških tokova. A pluralista Karcev će zahvaljujući čudima nauke otići u tu rusku 2042. gde će se susresti i sa Simičem. Šta će tamo sve doživeti ni sam nisam mogao zamisliti s početkom čitanja. A kada se Karcev  vrati „napisaće“ ovaj svoj roman. Knjiga je tako na neki način “prvo pročitana pa onda napisana”. I ne samo to.

Vojnonovičev roman je i elaboracija jedne važne teme iz romana Zli dusi Dostojevskog (čitati ponovo Zle duhe). Tamo Dostojevski nagoveštava veze koje su postojale između mladih revolucionara, koje on naziva nihilistima, i tajne policije. Zbog ovoga su ga boljševici najviše i bili mrzeli. Radi se o sledećem: u srži ruskog carističkog režima bilo je delovanje tajne policije (danas bismo ih nazvali obaveštajnim i bezbednosnim strukturama). To je bila istinska poluga moći koja se takođe infiltrala i u nastajući revolucionarni pokret. Dalje znamo kako je išlo… Kako je bilo pod Staljinom tridesetih godina i kako je bilo posle toga. Predznak autoritarnih ili totalitarnih ideologija je nevažan za njihove posledice. Ovo je dan-danas uz endemsku korupciju problem kako u Rusiji tako i u Srbiji gde sva izvršna vlast postoji samo u okviru neke malobrojne uzurpatorske oligarhije i ovih podzemnih struktura moći. Dočim je početni uslov demokratskog poretka da im se ova moć otme i prenese na demokratske ustanove koje trenutno postoje kao puka fasada.

Gore navedena problematika poslužiće Vojnoviču da uvede i jedan niz važnih likova a njihova imena nisu slučajna: Đeržin i Berije na primer. Takođe su potkačeni književni kritičari i njihova uloga u tlačiteljskim režimima: Leopold Zilberovič.

Šta se u međuvremenu promenilo od osamdesetih godina prošlog veka do danas? Knjige, dakle često i čitamo da bismo razumeli vlastitu savremenost. A što se budućnosti tiče, Vojnovič pred kraj romana kaže:

“...Nemam ništa protiv da buduća stvarnost ne bude nalik na ovu koju sam opisao. Naravno, u tom slučaju moj ugled izuzetno istinoljubivog čoveka biće jako podriven, ali ja sam unapred spreman da se pomirim sa takvom sudbinom. Nek ide ugled s milim bogom! Samo da život bude malo lakši. U tome je cela stvar gospodo.”

Istorijski gledano, sada je pet do dvanaest da izmenimo tu dolazeću 2042.