PROTIV IZBORA - David van Rejbruk

prevod na srpski jezik: Olivera Petrović van der Leuv

LINK KA FACEBOOK STRANICI

Važna knjiga o krizi  demokratije i pokušaju da se ona prevaziđe. Ona implicitno afirmiše dva pojma koja su meni kao čitaocu važna. Jedan je društvo a drugi racionalni izbor. Demokratije nema bez društva, možete i tako čitati ovu knjigu. Recimo, u Srbiji nema ni društva kao validne empirijske kategorije (u knjizi ćete videti da su procedure ispitivanja javnog mnjenja iz više razloga manjkave u opisu društvenih karakteristika). Društvo ne postoji bez politike, tj. bez koliko-toliko realne političke reprezentacije. Srpsko društvo je terra incognita, nešto što ne možemo upoznati jer se ono politički ne očituje (sem ponekad na ulici). Postoji samo opasna iluzija nekakvih kolektivnih entiteta, kao što su nacionalni i koji su ideološka podloga za oblikovanje gore spomenutog javnog mnjenja u svrhe tehnologije vladanja. Možemo samo pretpostaviti da to društvo propada. Jer ako bismo bili u stanju da zaista ispitamo sadržaj te crne kutije, sama logika će nam nalagati da to društvo ne bi imalo istu unutrašnju strukturu danas kao, recimo, pre deset godina. Za ovo su dovoljni podaci demografske prirode. Veliki broj ljudi naprosto više ne živi u Srbiji, stanovništvo stari itd. Razložna pretpostavka da se nešto u kutiji događa, govori da politička realnost postoji. Samo što je društvo sve manje agens tih promena. Toliko o važnosti društva. U knjizi se, inače, ni jedan jedini put ne spominje Srbija ali je nemoguće ne ogledati društvo u kome živitite putem teorijske literature koju čitate. 

Demokratije nema bez racionalnog izbora. Znači, mi smo dobro obavešteni u teoriji kao glasači za šta glasamo i kakve političke ciljeve biramo. Međutim, ovo sve više postaje deo onoga što autor naziva demokratskim zamorom. U Evropi dolazi do krize legitimiteta i krize efikasnosti. Sve manji broj je onih koji izlaze na izbore i sve teže je sastaviti vlade. Radi se o tome da model predstavničke demokratije, kakav sada postoji, ne ispunjava više svoju političku svrhu. Zapravo nema racionalnog izbora. Radi se o vladanju putem propagandnih motora koji taj izbor potpuno potiskuju u drugi plan. Iako ovo nije knjiga o političkom marketingu koji operiše umetnošću privida, persuazija je nešto potpuno suprotno onome što bi bilo kompetentni sud jer persuazija se obavezno naslanja na prekoncepcije, predrasude, dogme itd. Autor je tako analizirao moderni razvoj demokratije od američke i francuske revolucije do današnjih dana (dijagrami). Zapravo obrazlaže da elektorni model nije nikada bio izumljen sa namerom da demokratski reprezentuje društvo. Elektorni model je pre stvoren  kao konzervativna i aristokratska reakcija na navalu plebsa ili nižih društvenih slojeva u područje političkog odlučivanja. Trebalo je zauzdati ovaj prekomerni imput odozdole i tako je je obnovljena ideja vladavine "najboljih" bilo da se radi o naslednoj ili samoizabranoj eliti. Elita nikako nije demokratiji prirođeni pojam. S druge strane postoji označitelj "masa" i "mase" koji se odnosi na amorfno telo koje se oblikuje (kao gore na srpskom primeru) ali koje nema šanse niti ikada treba da se bavi nečim tako važnim kao što je političko odlučivanje. Drugim rečima, došlo je do nečega što autor naziva "oligarhizacija demokratije". Taj dinamički saodnos oligarhija je nešto što glasači povremeno menjaju prethodno dobrano zabavljeni predizbornim marketingom i uvereni da određene oligarhije rade u njihovom interesu. 

"...jer sve dok su političari i građani uhvaćeni u koštac uzajamnog nepoverenja, kao što danas jesu, neko drugi će prigrabiti vlast. Dok se dva psa otimaju o kosku, oteće je međunarodna tržišta. A već je toliko moći pruzeto od nacionalnih demokratija i preneto na međunarodnu tehnokratiju (MMF, ECB, Evrozona...). Rezultat: rastuća frustracija građana, veća nemoć politike, porast podozrenja na obe strane [između građanstva i njihovih političkih "predstavnika"], sve veći pritisak, a sistem već puca po šavovima..." 

 Ako bismo se opet vratili u Srbiju, to bi značilo da je jedna interesna grupa oduzela drugim takvim grupama pravo na deo kolača tako što je prigrabila za sebe glavni instrument vladanja: elektorni sistem sa pratećim medijskim servisom. U međuvremenu je prigrabila institucije i stavila ih pod svoju kontrolu.  Ovo je još jedan snažan pokazatelj da se tzv. narod ne pita ni od gaća, ali u našim uslovima više voli da se "tamo gore" ne petlja mnogo njih. Međutim naši vlastodršci nisu glupi. Već su dugo vremena zapadni demokratski sistemi u krizi. Čini se da su oni tu krizu dobrano proučili i ovde dodatno pogoršali istrošeni i neučinkoviti elektorni sistem tako što su ga prilagodili tradiciji despotije. Zadržali su pakovanje a nepostojeću društvenu dinamiku sami simuliraju. U principu bave se veštačkim stvaranjem dugotrajnih napetosti i njihovim održavanjem. Ako je tako, onda se u srpskom slučaju zaista radi o ohlokratiji jer se partikularni i krajnje prizemni interesi održavaju sofisticiranim obmanama. A ovi sa kojima naši vlastodršci, navodno, sarađuju, otuđene evrsostrukture, dobro znaju o čemu se radi, ali nas posmatraju kao svojevrsni zoološki vrt. Nemaju ništa protiv da budemo njihova periferija. Dvostruko licemeran odnos.

Autor (a i čitalac) se vraća  primeru atinske demokratije u kojoj se velikm delom biralo žrebom. Ovo je sasvim prikladno samo ako pretpostavimo postojanje društva, tj. svesnih građana. To su oni pojedinci koji ne mogu biti nepolitični i koji su spremni da u svakom trenutku služe. Poziva se na Aristotela koji demokratiju smatra mogućom samo ukoliko su građani spremni na naizmenično vladanje i potčinjavanje. To je teška dužnost koju si spreman da prihvatiš i uradiš za vrednu nadoknadu i da se zatim povučeš. To je aleatorni ili aleatorno-elektorni sistem gde bi svi bili dobili mogućnost participiranja. Autor je dao iscrpnu istorijsko-sociološku analizu. Nakon iznete dijagnoze stanja, dobro je analizirao atisnki primer i još neke slične primere kroz povest (Venecija, Firenca, Aragon) te razmatrao eksperimentalne pokušaje preoblikovanja demokratije tako da je ovo i jedan inspirativan teorijsko-politički praktikum od kojih je najiscrpniji i najrazrađeniji onaj Borišisa (Terryll Bouricius) pa je na čitaocu da razmisli koliko mu se ti modeli čine ubedljivim. Meni prilično, zato što se radi o procedurama koje bi omogućile participaciju, tako da bi svaki građanin dobio pravu teorijsku a zatim i praktičnu mogućnost da učestvuje u odlučivanju. Tada bi tek imali živo društvo, i takvo društvo bi konačno uzelo sudbinu u svoje ruke. Ovakva demokratija se naziva deliberativnom, jer podrazumeva da građanin daje svoje mišljenje ne o onome što ne zna - tj. što misli kada ne misli i što se utvrđuje primitivnim tehnikama ispitivanja javnog mnjenje - već što bi mislio kada bi mu bila data prilika da razmisli. To znači da  u aktivnom savetovanju sa drugima koji znaju jednako ili više nego on, racionalno vodeći samoga sebe, on dolazi do rešenja za čije će se političko ostvarenje dalje zalagati ili predati drugoj instanci koja je sličnim demokratskim procedurama osposobljena za postupak odlučivanja. Ovo nije ništa drugo nego potvrda teorija racionalnog izbora onako kako je shvata, na primer, Karl Poper i bez čega nema demokratije. Zato sam čitajući ovu knjigu imao u vidu te dve premise bez koje se ne može iako ih autor ne navodi na taj način: postojanje društva i postojanje slobode za racionalni izbor. Eksperimentalno se u tom pravcu krenulo i mogu se čak ocenjivati prvi rezultati. Na Islandu je tako deliberativna demokratija uključena u rešavanje pitanja promene ustava ili pak primer Irske gde se ovim putem krenulo u rešavanje nekih spornih ili osetljivih pitanja; pa su Irci na ovaj način legalizovali istopolne brakove. Nakon podrobnih analiza različitih modela autor predlaže dvopredstavnički sistem kao novu invenciju u pravcu unapređenja demokratije. Neku vrstu aleatorno-elektornog modela gde bi se izbor žrebom i glasanjem dopunjavali. Duh ove knjige se lepo vidi u ovom citatu:

"...Demokratija nije vladavina najboljih u našem društvu: tako nešto se zove aristokratija, čak i kada je izabrana glasanjem. Moguće je opredeliti se za takvu vladavinu, ali onda se odmah mora nazvati pravim imenom. Demokratija se, naprotiv, razvija upravo zahvaljujući različitosti svih glasova. Za demokratiju je važno jednako pravo saučestvovanja, jednako pravo 'da se utiče na političko delovanje' kako je to nedavno formulisao američki filozof Aleks Gerero (Alex Guerrero) : 'Svaki čovek u političkoj jurisdikcikji treba da ima jednaku moć da odlučuje koje akcije treba preduzeti u toj jurisdikciji'. Ukratko, treba postići upravljanje i podvrgavanje upravljanju, goverment of the people, for the people, ali konačno i by the people..."

Naslov 'Protiv izbora' treba da ukaže na mogućnost razrešavanja te ambivalencije u koju smo zapali sa našim modernim demokratijama. S jedne strane on govori o demokratskom zamoru koji je u knjizi detaljno objašnjen. S druge, on ukazuje na ograničenja takvog modela redukovanog na jedan postupak -  izborni proces jednom u nekoliko godina - koji nikada nije ni bio zamišljen kao demokratsko sredstvo. Tako da je knjiga sažeta i potkovana istorijsko-sociološka analiza kao i pregled najnovijih teorijsko-praktičnih invencija u pravcu unapređenja evropskih posustalih demokratija. 

 BREM STOKER - DRAKULIN GOST (zbirka priča)

prevod na srpski jezik: Luka Račić

LINK KA FACEBOOK STRANICI

Evo zbirke veoma dobrih kratkih priča čuvenog autora "Drakule". Poslednja na spisku je, zapravo, odlomak iz jednog njegovog mane poznatog romana koji može proći kao samostalna priča. Namera mi je oceniti priče pojedinačno i sažeto obrazložiti svoj čitalački sud:

Drakulin gost (+,+,+)

Sudijina kuća (+,+,+)

Tajna zlata koje raste (+,+,+)

Povratak Ejbela Behene (+,+,+)

Skvo (+,+,+)

Pacovska sahrana (+,+,)

Stari Hogen: Misterija (+,+,+)

Dolina čarobnice (+,+)

Načelno priče ocenjujem po nekoliko kriterija umetničkog postupka koje prepoznajem. Radi kontrole subjektivnog stava sve ocenjujem vrlo dobrim (+,+) ali nekima dodajem dodatni kvalitet (+,+,+). Prepoznati kriteriji su:

1) Ključni motivi i njihov raspored. 

2) Opisi prirode kao neodvojiv deo štimunga i esencijalizacije kvaliteta doživljenog horora

3) "Bam efekat" - neočekivani zaokreti i/ili iznenađujući kraj

4) Dodatni pripovedački mobilijar: parabola, etnografski elementi, raznorazna verovanja i sujeverje, okultni elementi itd. 

Naravno, ovaj četvrti aspekt je delimično dat preko motiva, sublimiranih pretpostavki, na nivou samih označitelja (recimo znamo šta označava pojava crne mačke), nagoveštaja itd. Ipak, dajem prednost formalističkim sredstvima umetničkog oblikovanja sa minimalnim ili opravdanim posezanjem za instrumentarijem (4).

Tako što se tiče (1) u pogledu funkcionalizacije motiva, obično ćete primetiti samo nekoliko (obično 2-3) koja dovode do neočekivanog efekta, iznenadnog obrta i dramaturške poente. Recimo, u priči Drakulin gost imate, naizgled sporedan lik (majordom ili maître d'hôtel) koji se ponovo pojavljuje na kraju u vezi sa jednim drugim motivom. Ili recimo u priči "Skvo" pojavljuje se crna mačka za koju odmah znate da će u jednom trenutku odigrati ulogu; iščekujete samo kada i u kom narativnom spoju. U priči "Povratak Ejbela Behene" imamo tri motiva koji se povremeno pojavljuju i vi znate da su ključni: jedan portret, jedna omča i jedan veliki pacov. Dalje čitalac maksimalno aktivira svoje intertekstualne sposobnosti  pa povezuje slične motive drugih autora; recimo mene je motv portreta (označitelj koji treba da uvede sadržaj zla na višestrukom nivou: naracije, dočaravanja, ubedljivosti, psihe&podsvesnog) podsetio na sličan motiv kod Gogolja. Na ovome primeru vidi se šta horor radi u mediju kratke priče: ona je s jedne strane minimalistička forma koja oprezno troši svoja sredstva, tj. izbor i upotrebu motiva a s druge strane ona se usredsređuje na motiv ako želi da intenzivira osećaj strave; ili drugim rečima,  ona neizrečeno pretvara u sadržaj a zatim opet taj sadržaj (kvalitet užasa) vraća u neizrečeno/nagoveštaj. Ovo ima veze i sa tempom/intervalima napetosti pripovedanja. U priči "Skvo" vidimo najbolji primer ove akumulacije motiva radi stvaranja efekta čistog užasa. Jedno društvance se zaputilo u jednu srednjovekovnu tvrđavu gde nailaze na nekakvu Kulu za mučenje. Pretpostavljate, ređanje slika šta se sve tamo nalazi i čemu je služilo gradualno povećava osećaj strave; tim pre što čitalac zna da to nije dokumentarni opis nego preteće sada čijem ispunjenju se priča sve više kreće. Ovo su naizgled protivrečni umetnički postupci i morate biti majstor kratke priče pa naći pravu meru, što Stoker nesumnjivo jeste. Rezultat je da čitalac na kraju kaže: ovo je sjajna priča!

Kao dokaz i ilustraciju (2) naveo bih odlomak jednog takvog opisa koji ima dodatni značaj time što služi kao uvod u problem (misteriju):

"Maleno kornvolsko pristanište Penkasl sijalo je u ranoaprilskom suncu, koje je izgleda konačno pristiglo posle duge i oštre zime. Stamena i crna izdizala se hrid naspram osenčene plave pozadine na onome mestu gde se nebo u izmaglici spaja sa udaljenim horizontom. More se plavelo istinskom kornvolskom nijansom - safirno, osim na onim mestima na kojima se probijala tamna nijansa smaragda, u onim nepreglednim dubinama ispod školja, gde su podvodne pećine razjapile svoje sumoren čeljusti..."

 Horor priča najčešće teži snažnoj naturalizaciji doživljaja i motiva. Sam vampir je u osnovi zver, biće prirode. Ono 'nat-' u terminu 'natprirodno' je samo prefiks. 

Uz umetničke postupke narativne upotrebe motiva koje sam gore naveo, onaj treći, konačni&naročiti kvalitet koji priču bliži savršenstvu, jeste tzv. "bam efekat". Uz sve što je upotrebio do sada, pripovedač i dalje ima sposobnost da nas "opasno" iznenadi, ostavi bez daha. Gore spomenuta mačka će nas ipak iznenaditi. Onaj spomenuti majordom će nešto neočekivano učiniti ili izjaviti. Nečija smrt može biti tako zapanjujuće bizarna da nas ponovo iznenadi. Ovo je u vezi sa potentnošću motiva, invencije na polju jezika itd. U tom pogledu su mi nešto slabije priče  "Pacovska sahrana" i "Dolina čarobnice". Prvoj manjka snažna dramaturška poenta, kraj je u stilu deus ex machina; dok u drugoj ova poenta je nešto slabija možda i zato što je ovo zapravo i nije kratka priča u punom smislu nego izvadak iz jednog manje poznatog Stokerovog romana. Kako god, one zadržavaju visok nivo pripovedanja a mogu se tumačiti i u smislu (4).

Što se tiče (4) treba uočiti kvalitet parabole. Zato što neke priče sadrže snažan moralni naboj koji dozvoljava tumačenje u smislu poučnih priča. Recimo u priči "Tajna zlata koje raste" u jednom trenutku se javlja duh izneverene (ubijene?) supruge koja kaže, parafrazam: moja kosa će večno ostati takva kao što je uvek bila, lepa i zlatna. Ova zlatna kosa - motiv koji ulazi u sam naslov - kreće preko metafore (zlato) da bi fantastičnim postupkom metafora bila poništena i pretvorena u opširni niz slika kojji lavira na području između podsvesnog i nadrealnog, tj. projektuje se u domen naracije, čini realni plan pripovedanja i raspleta. To se naročito vidi u priči "Povratak Ejbela Behene" zato što su i zaplet i razrešenje vezani za eksplicitno postavljenu moralnu dilemu: opredeliti se za ljubav ili moć (novac). Dva najbolja prijatelja vole istu ženu. Ona je u nedoumici koga da izabere od njih dvojice a s njenom dvoumicom uvode se motivi moralne korupcije koji će uticati na gore spomenute neočekivane preokrete kao i na samo razrešenje priče. U pripovesti "Skvo" ima elemenata parabole jer se dinamično jezgro priče  kreće oko jednog frivolnog Amerikanca koji stalno nešto blebeće. To je frivolno koje ide ka svome tragičnom&grotesknom završetku. Takođe,  "Stari Hogen: Misterija",  priča se  vrti oko moralno problematičnog motiva bogatstva. Uzgred treba reći da je ona i sjajno ostvarenje fantastične književnosti generalno. Zato što se glavni junak stalno preispituje oko karaktera realiteta onoga što mu se dešava; priča je sasvim nadrealna (pre nadrealizma). Tek na drugom mestu je hororična jer je glavni horor motiv sublimiran: radi se o zloj sreći koju nosi opljačkani leš.  

Od instrumentarija iz (4) navodim "Dolina čarobnice". Radi se o nekakvoj staroegipatskoj mumiji koja je živa malo više nego što je poželjno za jednu mumiju. U ovoj a i u drugim spomenutim pričama naći će se povremeno elementi groteske i potisnutog humora. Pripovedač oživljava mumiju arsenalom kulturološko-arheoloških neobičnosti vezanih za egiptološke iskopine; sa njima dalje povezuje elemente lokalnog sujeverja,  okultnih verovanja itd. što sve čini sredstva ove mistifikacije. 

Još nešto važno u vezi sa karakterom Stokerove kreativnosti. Umnogome ona podseća na postupak režije. To se navodi i u pogovoru srpskog izdanja ovih priča (D. Ognjanović) da on maksimalno dramatizuje svoje motive. Ovo ima veze i sa time što je sam Stoker i te kako imao veze sa pozorištem i scensko-dinamsko oblikovanje mu je bilo u malome prstu. A meni se čini, s obzirom na njegovu naglašenu poetku opisa u smislu (2) da  su to postupci bliski filmskoj režiji jer ovde manipulacija slikama naročito dobija na svome značaju. Filmsko nizanje slika dozvoljava maksimalnu sugestivnost uz minimalnu eksploataciju motiva. Na planu konzumenta to se ogleda u tome što su motivi snažno doživljeni iako je njihov dinamizam nejasan ili nedokučiv (transponovano to govori o neuhvatljivosti zla). To se obično kod čitalaca vidi po tome što on traži dodatna objašnjenja. Drugim rečima, ovaj difuzni sled slika, stvara takav efekat sugestivnosti da čitalac podrazumeva "dublje" značenje, domišlja ili traži tumačenje. Stoker je poređen sa Poom a ja bih njegovu priču "Drakulin gost" uporedio sa pričom Leonida Andrejeva "On". U obe priče imamo sugestiju neuhvatljivog prisustva, ledenu zimu i teskobu. Obe su podjednako neuhvatljive. U Andrejevljevoj priči se čak niti ne spominje bilo kakav vampir. Ilustrovaću ovaj postupak montaže jednim sledom motiva iz Stokerove priče "Drakulin gost" i istovremeno ukazati na njihovu potentnost. Ti motivi imaju karakter psihološkog trajanja u svojim metaforičnim ekstenzijama. Nanižimo ih kako su dati u priči da osetimo njihov dinamizam: 

Tajanstveni maître d'hôtel ----- Valpurgijska noć (skoro zvučna asocijacija) ---- Sneg, nevreme, ledena pustoš ---- Grob tajanstvene grofice na kome piše: "Grofice Dolingen od Graca u Štajerskoj tražila i pronašla smrt 1801" (O ovoj grofici, tj. mogućem vampiru ne znamo ništa; drugim rečima ovde se pušta da označitelj samostalno obavlja svoju funkciju u narativnoj celini) ---- Nevreme, priroda je podivljala i Valpurgijska noć (nižu se vizije koje svoju ubedljivost kod čitaoca postižu veoma brzim smenjivanjem dva plana sve do njihovog stapanja: to su plan podsvesnog i plan prirodnog) ---- Povratak u normalu ---- Telegram (i neočekivani "bam" efekat). 

Pripovest "Drakulin gost" je, saznajemo u stručnim komentarima, ušla u sve značajnije antlogojie horor priče. Zbirka će u celini čitaocu pružiti zadovoljstvo najvišeg čitalačkog reda i efektni doživljaj strave. 

 

 IVAN MEŠTROVIĆ - USPOMENE NA POLITIČKE LJUDE I DOGA

LINK KA FACEBOOK STRANICI

Ivan Meštrović se dugo i puno družio sa Beogradom.  Kao talentovani umetnik, ali i kao osoba  zainteresovana za moguću zajedničku budućnost Srba i Hrvata. Iako nije bio političar, kao vrhunski umetnik, politici nije mogao izbeći.  Priča počinje zapisom iz 1904. godine u kome saopštava svoj susret sa Kraljem Petrom I. To je bilo politički turbulentio polustoleće u kojem su se naši krajevi iznova stvarali. Na početku je bilo mnogo vere i nade da se to može učiniti zajedničkim snagama na ravnopravnoj osnovi. Meštrovićevo jugoslovenstvo je bilo autentično, zasnovano na verovanju da Srbi i Hrvati u osnovi jesu jedan narod pa da će se lako složiti u pogledu saradnje u vezi sa zajedničkim interesima. U početku izrazito prosrpski orijetisan, na međunarodnim izložbama učestvuje na izlagačkim prostorima Kraljevine Srbije čime je i očitovao svoj otpor prema Austriji. Kasnije, u uslovima zajedničke države,  postaje sve više kritičan prema odnosima u toj zemlji (najpre SHS, pa Kraljevini Jugoslaviji). Njegovi memoari obiluju opisima svih najvažnijih političkih ličnosti tog vremena i daju odličan uvid kako je to zapravo sve iznutra funkcionisalo. Prema memoarima treba uvek imati dozu skepse, ali oni jesu jedan od izvora naših saznanja o prošlosti. Ja mu u velikoj meri verujem. Napisani su na način da se događaji iznose uz minimum komentara. Ipak, za ljude koje nije voleo, stavljao je do znanja da ih ne voli; ili ako ih je poštovao, znate i zbog čega je tako. Njegovo hrvatstvo nikada nije dovodio u pitanje i tu je njegov politički stav konzistentan. To se vidi po tome što se uvek zalagao za Dalmaciju i hrvatsko primorje. Od vremena prvog svetskog rata pa sve do kraja drugog, status ovih hrvatskih krajeva bio je krajnje neizvestan. Rapalskim ugovorom od 12.11.1920. koji je Kraljevina SHS sklopila sa Italijom, Italiji odlazi Istra, kao i ostrva Cres, Lošinj, Lastovo i Palagruža. Nešto kasnije Italija dobija i upravu nad Rijekom. Druga traumatična epizoda u vezi sa delovima Hrvatske je period Drugog svetskog rata kada je Rimskim ugovorom iz 18.5.1941,  ustaška država NDH obećala Italiji pojas od Zadra do Splita, Boku Kotorsku, i razna ostrva; s tim što bi Hrvatska u slučaju pobede Sila osovine ponovo otišla pod neku vrstu italijanskog protektorata. Na severu je pretnja uvek išla od Mađara i njihovih asimilacionističkih i teritorijalnih pretenzija. Imajući u vidu ove vrlo komplikovane političke okolnosti, saradnja sa Srbima, je početkom XX veka  obećavala...

Odnose u prvoj Jugosalaviji Meštrović je ocenjivao izrazito neravnopravnim. Naročito sa protokom vremena, ta neravnopravnost je rasla. Ali on je verovao da su Hrvati i Srbi jedan narod. Voleo je srpske narodne pesme, pa čak pristao da bude kreator nove jugoslovenske ideologije u kojoj bi centralno mesto zauzeo vidovdanski mit. Radio je na ogromnom memorijalu tog tipa. Projekat je bio u potpunosti gotov iako srpski političari u svojoj kratkovidosti nisu znali da ga iskoriste u potpunosti i dovedu ovu stvar do kraja. Meštrovićeva sve veća politička distanca nije nikada vođena razlozima kulturnih razlika između dva naroda, i tu je on ponajviše bio Jugosloven. U pitanju su bili politički razlozi i zato preporučujem ovu knjigu kao razložan hrvatski glas šta u toj prvoj Jugoslaviji nije valjalo. 

Ivan Meštrović je ostavio mnoge svoje umetničke tragove u Beogradu. Učinio je mnogo za srpsku kuluturu. Nije imao problema sa tim. Najviše uzlete srpskog istorijskog samoosećanja ovekovečio je upravo on: slava Prvog svetskog rata ovekovečena u Spomeniku Francuskoj na Kalemegdanu. Slava srpskog junaštva i podnetih žrtvi u ratovima, ovekovečena je u Spomeniku neznanom junaku na Avali. Simbol beogradskog kosmopolitizma stvorio je takođe Meštrović svojim monumentom Pobedniku na Kalemegdanu. Kasnije, međutim, odlučuje da se nastani u Zagrebu što je u Beogradu bilo veoma negativno ocenjeno. Policijski službenici su često pratili njegovo kretanje. 

U njegovim memoarima dati su opisi svih najvažnijih političkih ličnosti zajedničke istorije dva naroda: Frana Supila, Ante Trumbića, Vladka Mačeka,  Kralja Aleksandra, Nikole Pašića, Ljube Davidovića i raznih drugih. Njegov politički stav najbolje se vidi u načinu na koji opisuje dve najvažnije srpske političke ličnosti: Nikolu Pašića i Kralja Aleksandra. Ovaj prvi reprezentuje sve ono loše što je video u Jugoslaviji. Lukav, izrazito inteligentan, neiskren; velikosrpski orijentisan. Treba imati u vidu da je dobar deo srpskih političkih krugova nakon pobede u Velikom ratu očekivao Veliku Srbiju a ne Jugoslaviju. Zanimljivo je da su se upravo ti krugovi odupirali Jugoslovenskom odboru da se država, u samome svome početku, nazove Jugoslavija. Nametnut je naziv Kraljevina SHS. Oni su hteli Srbe, Hrvate i Slovence kao titulare ali je država bila centralizovana i podeljena na banovine, a ta podela iako geografski korektna, politički je bila sasvim veštačka. Ideološko geslo ovog stava bilo je: prvo jačamo državu pa će uređivanje pitanja naroda doći već na svoje mesto. Kult države kao velikog istorijskog plena je sasvim vidljiv u njihovom diskursu o Jugoslaviji. Bilo im je sasvim prirodno da Srbi nametnu svoju volju. Sasvim nastranu to što drugi narodi ovde nisu bili priznavani u svojoj posebnosti ili bilo kakvim pravima. Hrvati, s druge strane, nisu hteli nikada prihvatiti ideju da su "oslobođeni". Smatrali su taj stav samo monetom koja legitimizuje srpsku dominaciju. Osim toga, Hrvati su imaju svoju državnu tradiciju; imali su kakvu-takvu autonomiju pod Mađarima i svoj Sabor.  Istorijski fon, kontekst i trzavice koje su pratile ovaj odnos dva naroda sasvim se lepo u očava u ovim zapisima. 

Uglavnom pozitivan stav i veliku dozu poštovanja izrazio je prema Kralju Aleksandru. U njemu je video jedinog važnijeg zastupnika jugoslovenske ideje. Odnosi sa Aleksandrom bili su prilično česti i veoma otvoreni. Meštrović je u svakom trenutku imao pristup Dvoru. Audijencije su bile uvek, skoro momentalno, realizovane. Reklo bi se da je i Aleksandar držao do Meštrovićevog mišljenja. Recimo jedna epizoda iz perioda nakon smrti Stjepana Radića; Meštrović daje  intervju u pariskoj štampi. To momentalno izaziva odijum u Srbiji. Veoma brzo kada se bio vratio u Srbiju, Meštrović je otišao u Beograd i zatražio audijenciju kod Kralja a zatim mu sam saopštio svoje stavove; u memoarima opisuje taj svoj opsežni razgovor; jedan u nizu na koje treba obratiti pažnju. Meštrović nije bio politčar ali je imao ogroman lični i umetnički  ugled i družio se sa sve važnim ličnostima kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Jedan od razloga zašto je održavao blizak odnos sa Aleksandrom bio je taj da bi sveo na minimum uticaj beogradske čaršije koja je još tada bila dobro poznata po svom uticaju na politički život i sklonosti ka političkim spletkama. Stiče se utisak da je Aleksandar sve više izmicao velikosrpskom uticaju, naročito posle Radićevog ubistva, i da je jedini bio kako-tako sposoban da izvede potrebne reforme u pravcu očuvanja zajedničke države. U svakom slučaju, ljudima iz njegovog okruženja Meštrović poklanja veoma malo poverenja, a ja sam se čitajući ove memoare setio sadašnjeg dosta upotrebljavanog termina "duboke države". U njegovoj knjizi se Aleksandar prikazuje kao  jedan u osnovi benevolentni ali slab vladar kojega kontroliše duboka država.  Aleksandrovom smrću bilo je jasno da je i prva Jugoslavija mrtva. Odnosi između Srba i Hrvata su se dalje rapidno pogoršavali. Valja imati na umu da se autor memoara trudio da verno i bez strasti opiše političke ličnosti sa kojima je održavao kontakte. Teži realističkom opisu, bez ulepšavanja (uključujući i Aleksandra), kloni se preterane interpretacije,  ne objašnjava motivacije svojih sagovornika tokom svih tih razgovora; očito se trudi da svoje emocije i subjektivnost drži pod kontrolom. A opet nije suvoparan. 

Naglašenija lično-emotivna dimenzija u ovim zapisima se vidi ponekad, u nekim naročito neuralgičnim epizodama kao što je, recimo, opis italijanske okupacije primorja; pretres Meštrovićeve kuće u Splitu,  u periodu II svetskog rata, ili - pre toga - njegova osećanja nakon ubistva Stjepana Radića i Kralja Aleksadra. Možda je najličniji kada govori o svom dubokom religioznom iskustvu koje je doživeo u ustaškom zatvoru gde je očekivao vlastitu likvidaciju. Ovo je veoma zanimljiva epizoda, naročito ako znamo da je Meštrović bio religiozan i ostavio značajnog traga i u crkvenoj umetnosti. U Beogradu se jedan njegov monument ovog tipa može naći u Crkvi Sv. Antuna Padovanskog: Sveti Ante koji u naručju drži dete Isusa. 

Kod Pavelića je bio priveden na razgovor. Tito je od njega tražio da mu obeća lojalnost. Meštrović je bio dao nekakvu izjavu lojalnosti Titu i najozbiljnije razmišljao da se iz inostranstva, gde se trenutno bio zatekao, vrati u zemlju. Međutim, pošto je novi režim držao neko vreme u zatvoru jednog njegovog rođaka i prijatelja, donosi konačnu odluku da se nastani trajno u Americi. Bio je, očigledno, umoran da nakon skoro pola veka životnog iskustva sa političarima, nastavlja  slalom sa novim vlastima. Ove zapise sam čitao i kao svedočanstvo o odnosu umetnika i političke moći. U tom smislu Meštrovićev život je bio pun iskušenja. Prvo, zato jer je bio  političan po svojoj prirodi, a drugo stoga što i da je bio pokušao izbeći interesovanju vlasti, ona se uvek trudi da velike umetnike drži u svojoj orbiti. 

Zanimljivo je da Stjepana Radića nije blisko poznavao kao što je Kralja Aleksandra. On se sa Radićem video svega nekoliko puta, i nije ga preterano politički cenio. Ipak, bio je veoma pogođen njegovim ubistvom i evo primera jednog emotivnog momenta koji daje u svojim zapisima: 

"...Na zagrebačkom kolodvoru pristigao me je Hohnjec, član Slovenske ljudske stranke i Koroščev prisni prijatelj. Hohnjec je bio vrlo pametan i karakteran čovjek, s kojim sam nekih mesec i po dana putovao po Bliskom Istoku. Rekao mi je, da me je tražio kod kuće, ali mu je rečeno da sam baš otišao na kolodvor, a on onda pojurio da me još stigne. Reče mi u žurbi da ga je poslao Korošec, koji bi svakako htio da sa mnom govori, i da mi objasni, u kakvoj se situaciji nalazila zemlja koja je upravo bila pred rasulom, a on, Korošec, da je onda preuzeo vladu (sastavio vladu 27. VII 1928.), da to spriječi. Uzalud sam pokušavao uvjeriti Hohnjeca, da moram otputovati i da nisam politički čovjek. Hohnjec me uvjeravao o važnosti tog sastanka s Korošcem, i govorio je kako ga je Korošec posebno meni poslao zbog toga. Vlakovođa je dao znak polaska, a ja se onda uputio u svoj vagon. Bio sam prilično ljut, a Hohnjec neugodno zbunjen me je pitao, što da kaže predsjedniku vlade kao moj odgovor na njegov poziv.

- Kažite gospodinu Korošcu, kao moj odgovor na njegov poziv, da mu Hrvati nikada neće zaboraviti, kad je njihovu krv pokrio svojom popovskom mantijom. 

Hohnjec je slegao ramenima i odgovorio:

-Ja vas razumijem..." 

Druga epizoda koja dobro ilustruje Meštrovićev politički stav i uopšte prilike tog vremena je recimo jedan razgovor koji je imao sa  političarem Ljubom Davidovićem za njegovog kratkog predsednikovanja Vladom: 

"...Tom istom prilikom mog prvog dolaska u Ameriku, pozvao me i Ljuba Davidović, koji je 27. VII 1924. bio preuzeo predsjedništvo Vlade. Njegov je cilj bio da izgladi odnose sa Radićem i Hrvatima. Primio me vrlo ljubazno, a poznavali smo se još od godine 1912. 

- Čuo sam da odlazite prekosutra u Ameriku, pa sam htio s vama razgovarati, razumije se, o našim odnosima s Hrvatima. Eto, Radić je obećao da će pomagati moju vladu, a nije on tako crn kako ga predstavljaju, nije boga mi. A ja sam pripravan da damo Hrvatima što je god moguće, to jest sve što ne bi slabilo državu...

Ja sam se smješkao. 

- A što se smješkate? Ja sam ozbiljno odlučio da tako postupam, jesam boga mi - govorio je dobroćudni čika Ljuba.

- Da vam kažem, čika Ljubo, zašto sam se smješkao. Vi morate nastojati da prema Hrvatima promjenite način razgovora. Kad vi kažete: 'Dat čemo Hrvatima', to Hrvate ne samo smeta nego i vrijeđa, vrijeđa čak i mene za koga znate da sam za jedinstvo. Što vi imate dati ili ne dati? Hrvati ne traže od vas ništa što nije njihovo i na što nemaju pravo. Ako nam je živjeti u istoj kući, onda treba da je sporazumno, i uredimo i da svak ima što mu pripada."

To je bio jedan od perioda hrvatsko-srpske napetosti i Kraljevog neprijateljskog odnosa prema Radiću. Iz ovog razgovora dalje saznajemo da je Davidović bio pozvan u Dvor zbog previše popustljivog odnosa prema Hrvatima. Kralj je od Davidovića bio tražio ostavku ako ne promeni svoj popustljivi stav. Zatim se Kralj opet predomislio i tražio od Davidovića da nastavi sa vođenjem vlade. Meštrovićev razgovor sa Davidovićem se završava ovako: 

" - Tek tada sam povukao ostavku i evo me, da tjeram do kraja i da čistim bez obzira. Jučer sam dao u Zemunu uhititi Pašićeva Radu [korumpirani sin Nikole Pašića]. Vjerujte mi, da mi to teško pada, ta kumovi smo! Ali kada je državna nužda, uhapsio bih ga, pa da mi je rođeni sin - govorio je čika Ljuba, na čas ljutito, a na čas zadovoljno. Kad mi je zatim počeo da pripovijeda o svom programu čiščenja u čaršijskoj kliki, ja sam se malo nasmijao. 

- Zar vi ne vjerujete da hoću?

- Vjerujem čika Ljubo, ali ne vjerujem da će vam dati vremena. 

- Hoću, pa komu obojci, komu opanci.

Nisam još bio ni na polovici Oceana, a radio je donio vijest, da je Davidovićeva vlada pala 6.11.1924. Nova Pašić-Pribićevićeva vlada je bila formirana istog dana." 

Cenim da bi ljudi rođeni u Jugoslaviji, poput mene, čitali ovo štivo sa posebnim zanimanjem. Zato što i dalje trpimo komplikovane posledice raspada te zemlje. Čini se da  knjiga u Srbiji nije pobudila pretetrano interesovanje, ili je prosto izignorisana. Jedino izdanje koje se u Srbiji pojavilo bilo je ono Matice Hrvatske iz 1969. godine. Drugo se pojavilo u Hrvatskoj početkom devedesetih godina. Verovatno se neće žuriti na obe strane sa njegovim obnavljanjem. Zato što je priča o Jugoslaviji i njenom raspadu ideološko-interesna stvar; stvar kontrole novih ideoloških narativa. U predgovoru izdanju iz 1969. se navodi da je Ivan Meštrović posetio na nekoliko nedelja Jugoslaviju godine 1959. Umro je 1962, a sahranjen je u svojoj zemlji u Otavicama kod Drniša. 

SAJAM KNJIGA U BEOGRADU 2022.

Među nekoliko alternativnih listi za kupovinu knjiga, od politike i teorije do književnosti, na kraju sam se ipak odlučio za književnost. Ovoga puta dva predmeta interesovanja: kratka proza i arapska književnost.

Među najboljim anglosaksonskim piscima kratke proze su Truman Kapote i Dejvid Foster Volas. Njihove priče i jedan Kapoteov roman. Sirijac Zakerija Tamir je vrhunski arapski pisac kratke proze, a tu se našla i hvaljena Antologija savremene arapske priče Srpka Leštarića. Palestinsko-izraelski pisac Emil Habibi i sudanski Tajib Salih su pisali romane koje kritika svrstava među najbolje ikada napisane na arapskom jeziku, takođe prevodi Srpka Leštarića. Moja ljubav prema japanskoj književnosti je Arapima dodala još dva majstora kratke proze: Rjunosuke Akutagavu i Osamu Dazaija. Sjajan Mišimin roman "Mornar koji je izneverio more" sam pročitao, ali ga nisam imao tako da će se sada u mojoj ličnoj biblioteci pridružiti delima istog pisca. Kada sam dan pred sajam saznao da je Čarobna knjiga objavila Izabrana dela prošlogodišnjeg nobelovca Abdulrazaka Gurne, pročitao sam na internetu sve dostupne odlomke objavljenih dela, što je aktiviralo moj čitalački nerv pa sam poželeo i to nabaviti po cenu probijanja u početku planiranog budžeta. Konačno na štandu zagrebačke Školske knjige (dalje probijanje budžeta) naiđem na studiju od preko 700 strana: "Magija na hrvatskome povijesnom prostoru" Denivera Vukelića. Prodavačica mi je objasnila da je problem fokusian na jedan istorijsko-kulturni okvir, ali se jednako tako proučava i u celini, tj. kao civilizacijski fenomen sa istorijskim, antropološkim, religiološkim i sociološkim aparatom. Njena priča kao i najkvalitetniji povez, papir, obilje slika, grafika, ilustracija i mapa, bili su me ubedili da će i ovaj trošak biti opravdan.

Zadovoljan ovogodišnjim sajmom. 🥳