IVAN MEŠTROVIĆ - USPOMENE NA POLITIČKE LJUDE I DOGA

LINK KA FACEBOOK STRANICI

Ivan Meštrović se dugo i puno družio sa Beogradom.  Kao talentovani umetnik, ali i kao osoba  zainteresovana za moguću zajedničku budućnost Srba i Hrvata. Iako nije bio političar, kao vrhunski umetnik, politici nije mogao izbeći.  Priča počinje zapisom iz 1904. godine u kome saopštava svoj susret sa Kraljem Petrom I. To je bilo politički turbulentio polustoleće u kojem su se naši krajevi iznova stvarali. Na početku je bilo mnogo vere i nade da se to može učiniti zajedničkim snagama na ravnopravnoj osnovi. Meštrovićevo jugoslovenstvo je bilo autentično, zasnovano na verovanju da Srbi i Hrvati u osnovi jesu jedan narod pa da će se lako složiti u pogledu saradnje u vezi sa zajedničkim interesima. U početku izrazito prosrpski orijetisan, na međunarodnim izložbama učestvuje na izlagačkim prostorima Kraljevine Srbije čime je i očitovao svoj otpor prema Austriji. Kasnije, u uslovima zajedničke države,  postaje sve više kritičan prema odnosima u toj zemlji (najpre SHS, pa Kraljevini Jugoslaviji). Njegovi memoari obiluju opisima svih najvažnijih političkih ličnosti tog vremena i daju odličan uvid kako je to zapravo sve iznutra funkcionisalo. Prema memoarima treba uvek imati dozu skepse, ali oni jesu jedan od izvora naših saznanja o prošlosti. Ja mu u velikoj meri verujem. Napisani su na način da se događaji iznose uz minimum komentara. Ipak, za ljude koje nije voleo, stavljao je do znanja da ih ne voli; ili ako ih je poštovao, znate i zbog čega je tako. Njegovo hrvatstvo nikada nije dovodio u pitanje i tu je njegov politički stav konzistentan. To se vidi po tome što se uvek zalagao za Dalmaciju i hrvatsko primorje. Od vremena prvog svetskog rata pa sve do kraja drugog, status ovih hrvatskih krajeva bio je krajnje neizvestan. Rapalskim ugovorom od 12.11.1920. koji je Kraljevina SHS sklopila sa Italijom, Italiji odlazi Istra, kao i ostrva Cres, Lošinj, Lastovo i Palagruža. Nešto kasnije Italija dobija i upravu nad Rijekom. Druga traumatična epizoda u vezi sa delovima Hrvatske je period Drugog svetskog rata kada je Rimskim ugovorom iz 18.5.1941,  ustaška država NDH obećala Italiji pojas od Zadra do Splita, Boku Kotorsku, i razna ostrva; s tim što bi Hrvatska u slučaju pobede Sila osovine ponovo otišla pod neku vrstu italijanskog protektorata. Na severu je pretnja uvek išla od Mađara i njihovih asimilacionističkih i teritorijalnih pretenzija. Imajući u vidu ove vrlo komplikovane političke okolnosti, saradnja sa Srbima, je početkom XX veka  obećavala...

Odnose u prvoj Jugosalaviji Meštrović je ocenjivao izrazito neravnopravnim. Naročito sa protokom vremena, ta neravnopravnost je rasla. Ali on je verovao da su Hrvati i Srbi jedan narod. Voleo je srpske narodne pesme, pa čak pristao da bude kreator nove jugoslovenske ideologije u kojoj bi centralno mesto zauzeo vidovdanski mit. Radio je na ogromnom memorijalu tog tipa. Projekat je bio u potpunosti gotov iako srpski političari u svojoj kratkovidosti nisu znali da ga iskoriste u potpunosti i dovedu ovu stvar do kraja. Meštrovićeva sve veća politička distanca nije nikada vođena razlozima kulturnih razlika između dva naroda, i tu je on ponajviše bio Jugosloven. U pitanju su bili politički razlozi i zato preporučujem ovu knjigu kao razložan hrvatski glas šta u toj prvoj Jugoslaviji nije valjalo. 

Ivan Meštrović je ostavio mnoge svoje umetničke tragove u Beogradu. Učinio je mnogo za srpsku kuluturu. Nije imao problema sa tim. Najviše uzlete srpskog istorijskog samoosećanja ovekovečio je upravo on: slava Prvog svetskog rata ovekovečena u Spomeniku Francuskoj na Kalemegdanu. Slava srpskog junaštva i podnetih žrtvi u ratovima, ovekovečena je u Spomeniku neznanom junaku na Avali. Simbol beogradskog kosmopolitizma stvorio je takođe Meštrović svojim monumentom Pobedniku na Kalemegdanu. Kasnije, međutim, odlučuje da se nastani u Zagrebu što je u Beogradu bilo veoma negativno ocenjeno. Policijski službenici su često pratili njegovo kretanje. 

U njegovim memoarima dati su opisi svih najvažnijih političkih ličnosti zajedničke istorije dva naroda: Frana Supila, Ante Trumbića, Vladka Mačeka,  Kralja Aleksandra, Nikole Pašića, Ljube Davidovića i raznih drugih. Njegov politički stav najbolje se vidi u načinu na koji opisuje dve najvažnije srpske političke ličnosti: Nikolu Pašića i Kralja Aleksandra. Ovaj prvi reprezentuje sve ono loše što je video u Jugoslaviji. Lukav, izrazito inteligentan, neiskren; velikosrpski orijentisan. Treba imati u vidu da je dobar deo srpskih političkih krugova nakon pobede u Velikom ratu očekivao Veliku Srbiju a ne Jugoslaviju. Zanimljivo je da su se upravo ti krugovi odupirali Jugoslovenskom odboru da se država, u samome svome početku, nazove Jugoslavija. Nametnut je naziv Kraljevina SHS. Oni su hteli Srbe, Hrvate i Slovence kao titulare ali je država bila centralizovana i podeljena na banovine, a ta podela iako geografski korektna, politički je bila sasvim veštačka. Ideološko geslo ovog stava bilo je: prvo jačamo državu pa će uređivanje pitanja naroda doći već na svoje mesto. Kult države kao velikog istorijskog plena je sasvim vidljiv u njihovom diskursu o Jugoslaviji. Bilo im je sasvim prirodno da Srbi nametnu svoju volju. Sasvim nastranu to što drugi narodi ovde nisu bili priznavani u svojoj posebnosti ili bilo kakvim pravima. Hrvati, s druge strane, nisu hteli nikada prihvatiti ideju da su "oslobođeni". Smatrali su taj stav samo monetom koja legitimizuje srpsku dominaciju. Osim toga, Hrvati su imaju svoju državnu tradiciju; imali su kakvu-takvu autonomiju pod Mađarima i svoj Sabor.  Istorijski fon, kontekst i trzavice koje su pratile ovaj odnos dva naroda sasvim se lepo u očava u ovim zapisima. 

Uglavnom pozitivan stav i veliku dozu poštovanja izrazio je prema Kralju Aleksandru. U njemu je video jedinog važnijeg zastupnika jugoslovenske ideje. Odnosi sa Aleksandrom bili su prilično česti i veoma otvoreni. Meštrović je u svakom trenutku imao pristup Dvoru. Audijencije su bile uvek, skoro momentalno, realizovane. Reklo bi se da je i Aleksandar držao do Meštrovićevog mišljenja. Recimo jedna epizoda iz perioda nakon smrti Stjepana Radića; Meštrović daje  intervju u pariskoj štampi. To momentalno izaziva odijum u Srbiji. Veoma brzo kada se bio vratio u Srbiju, Meštrović je otišao u Beograd i zatražio audijenciju kod Kralja a zatim mu sam saopštio svoje stavove; u memoarima opisuje taj svoj opsežni razgovor; jedan u nizu na koje treba obratiti pažnju. Meštrović nije bio politčar ali je imao ogroman lični i umetnički  ugled i družio se sa sve važnim ličnostima kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Jedan od razloga zašto je održavao blizak odnos sa Aleksandrom bio je taj da bi sveo na minimum uticaj beogradske čaršije koja je još tada bila dobro poznata po svom uticaju na politički život i sklonosti ka političkim spletkama. Stiče se utisak da je Aleksandar sve više izmicao velikosrpskom uticaju, naročito posle Radićevog ubistva, i da je jedini bio kako-tako sposoban da izvede potrebne reforme u pravcu očuvanja zajedničke države. U svakom slučaju, ljudima iz njegovog okruženja Meštrović poklanja veoma malo poverenja, a ja sam se čitajući ove memoare setio sadašnjeg dosta upotrebljavanog termina "duboke države". U njegovoj knjizi se Aleksandar prikazuje kao  jedan u osnovi benevolentni ali slab vladar kojega kontroliše duboka država.  Aleksandrovom smrću bilo je jasno da je i prva Jugoslavija mrtva. Odnosi između Srba i Hrvata su se dalje rapidno pogoršavali. Valja imati na umu da se autor memoara trudio da verno i bez strasti opiše političke ličnosti sa kojima je održavao kontakte. Teži realističkom opisu, bez ulepšavanja (uključujući i Aleksandra), kloni se preterane interpretacije,  ne objašnjava motivacije svojih sagovornika tokom svih tih razgovora; očito se trudi da svoje emocije i subjektivnost drži pod kontrolom. A opet nije suvoparan. 

Naglašenija lično-emotivna dimenzija u ovim zapisima se vidi ponekad, u nekim naročito neuralgičnim epizodama kao što je, recimo, opis italijanske okupacije primorja; pretres Meštrovićeve kuće u Splitu,  u periodu II svetskog rata, ili - pre toga - njegova osećanja nakon ubistva Stjepana Radića i Kralja Aleksadra. Možda je najličniji kada govori o svom dubokom religioznom iskustvu koje je doživeo u ustaškom zatvoru gde je očekivao vlastitu likvidaciju. Ovo je veoma zanimljiva epizoda, naročito ako znamo da je Meštrović bio religiozan i ostavio značajnog traga i u crkvenoj umetnosti. U Beogradu se jedan njegov monument ovog tipa može naći u Crkvi Sv. Antuna Padovanskog: Sveti Ante koji u naručju drži dete Isusa. 

Kod Pavelića je bio priveden na razgovor. Tito je od njega tražio da mu obeća lojalnost. Meštrović je bio dao nekakvu izjavu lojalnosti Titu i najozbiljnije razmišljao da se iz inostranstva, gde se trenutno bio zatekao, vrati u zemlju. Međutim, pošto je novi režim držao neko vreme u zatvoru jednog njegovog rođaka i prijatelja, donosi konačnu odluku da se nastani trajno u Americi. Bio je, očigledno, umoran da nakon skoro pola veka životnog iskustva sa političarima, nastavlja  slalom sa novim vlastima. Ove zapise sam čitao i kao svedočanstvo o odnosu umetnika i političke moći. U tom smislu Meštrovićev život je bio pun iskušenja. Prvo, zato jer je bio  političan po svojoj prirodi, a drugo stoga što i da je bio pokušao izbeći interesovanju vlasti, ona se uvek trudi da velike umetnike drži u svojoj orbiti. 

Zanimljivo je da Stjepana Radića nije blisko poznavao kao što je Kralja Aleksandra. On se sa Radićem video svega nekoliko puta, i nije ga preterano politički cenio. Ipak, bio je veoma pogođen njegovim ubistvom i evo primera jednog emotivnog momenta koji daje u svojim zapisima: 

"...Na zagrebačkom kolodvoru pristigao me je Hohnjec, član Slovenske ljudske stranke i Koroščev prisni prijatelj. Hohnjec je bio vrlo pametan i karakteran čovjek, s kojim sam nekih mesec i po dana putovao po Bliskom Istoku. Rekao mi je, da me je tražio kod kuće, ali mu je rečeno da sam baš otišao na kolodvor, a on onda pojurio da me još stigne. Reče mi u žurbi da ga je poslao Korošec, koji bi svakako htio da sa mnom govori, i da mi objasni, u kakvoj se situaciji nalazila zemlja koja je upravo bila pred rasulom, a on, Korošec, da je onda preuzeo vladu (sastavio vladu 27. VII 1928.), da to spriječi. Uzalud sam pokušavao uvjeriti Hohnjeca, da moram otputovati i da nisam politički čovjek. Hohnjec me uvjeravao o važnosti tog sastanka s Korošcem, i govorio je kako ga je Korošec posebno meni poslao zbog toga. Vlakovođa je dao znak polaska, a ja se onda uputio u svoj vagon. Bio sam prilično ljut, a Hohnjec neugodno zbunjen me je pitao, što da kaže predsjedniku vlade kao moj odgovor na njegov poziv.

- Kažite gospodinu Korošcu, kao moj odgovor na njegov poziv, da mu Hrvati nikada neće zaboraviti, kad je njihovu krv pokrio svojom popovskom mantijom. 

Hohnjec je slegao ramenima i odgovorio:

-Ja vas razumijem..." 

Druga epizoda koja dobro ilustruje Meštrovićev politički stav i uopšte prilike tog vremena je recimo jedan razgovor koji je imao sa  političarem Ljubom Davidovićem za njegovog kratkog predsednikovanja Vladom: 

"...Tom istom prilikom mog prvog dolaska u Ameriku, pozvao me i Ljuba Davidović, koji je 27. VII 1924. bio preuzeo predsjedništvo Vlade. Njegov je cilj bio da izgladi odnose sa Radićem i Hrvatima. Primio me vrlo ljubazno, a poznavali smo se još od godine 1912. 

- Čuo sam da odlazite prekosutra u Ameriku, pa sam htio s vama razgovarati, razumije se, o našim odnosima s Hrvatima. Eto, Radić je obećao da će pomagati moju vladu, a nije on tako crn kako ga predstavljaju, nije boga mi. A ja sam pripravan da damo Hrvatima što je god moguće, to jest sve što ne bi slabilo državu...

Ja sam se smješkao. 

- A što se smješkate? Ja sam ozbiljno odlučio da tako postupam, jesam boga mi - govorio je dobroćudni čika Ljuba.

- Da vam kažem, čika Ljubo, zašto sam se smješkao. Vi morate nastojati da prema Hrvatima promjenite način razgovora. Kad vi kažete: 'Dat čemo Hrvatima', to Hrvate ne samo smeta nego i vrijeđa, vrijeđa čak i mene za koga znate da sam za jedinstvo. Što vi imate dati ili ne dati? Hrvati ne traže od vas ništa što nije njihovo i na što nemaju pravo. Ako nam je živjeti u istoj kući, onda treba da je sporazumno, i uredimo i da svak ima što mu pripada."

To je bio jedan od perioda hrvatsko-srpske napetosti i Kraljevog neprijateljskog odnosa prema Radiću. Iz ovog razgovora dalje saznajemo da je Davidović bio pozvan u Dvor zbog previše popustljivog odnosa prema Hrvatima. Kralj je od Davidovića bio tražio ostavku ako ne promeni svoj popustljivi stav. Zatim se Kralj opet predomislio i tražio od Davidovića da nastavi sa vođenjem vlade. Meštrovićev razgovor sa Davidovićem se završava ovako: 

" - Tek tada sam povukao ostavku i evo me, da tjeram do kraja i da čistim bez obzira. Jučer sam dao u Zemunu uhititi Pašićeva Radu [korumpirani sin Nikole Pašića]. Vjerujte mi, da mi to teško pada, ta kumovi smo! Ali kada je državna nužda, uhapsio bih ga, pa da mi je rođeni sin - govorio je čika Ljuba, na čas ljutito, a na čas zadovoljno. Kad mi je zatim počeo da pripovijeda o svom programu čiščenja u čaršijskoj kliki, ja sam se malo nasmijao. 

- Zar vi ne vjerujete da hoću?

- Vjerujem čika Ljubo, ali ne vjerujem da će vam dati vremena. 

- Hoću, pa komu obojci, komu opanci.

Nisam još bio ni na polovici Oceana, a radio je donio vijest, da je Davidovićeva vlada pala 6.11.1924. Nova Pašić-Pribićevićeva vlada je bila formirana istog dana." 

Cenim da bi ljudi rođeni u Jugoslaviji, poput mene, čitali ovo štivo sa posebnim zanimanjem. Zato što i dalje trpimo komplikovane posledice raspada te zemlje. Čini se da  knjiga u Srbiji nije pobudila pretetrano interesovanje, ili je prosto izignorisana. Jedino izdanje koje se u Srbiji pojavilo bilo je ono Matice Hrvatske iz 1969. godine. Drugo se pojavilo u Hrvatskoj početkom devedesetih godina. Verovatno se neće žuriti na obe strane sa njegovim obnavljanjem. Zato što je priča o Jugoslaviji i njenom raspadu ideološko-interesna stvar; stvar kontrole novih ideoloških narativa. U predgovoru izdanju iz 1969. se navodi da je Ivan Meštrović posetio na nekoliko nedelja Jugoslaviju godine 1959. Umro je 1962, a sahranjen je u svojoj zemlji u Otavicama kod Drniša.