Evo jedna septembarska Miodraga - Miše Stanisavljevića (1941 - 2005). Po svemu ovaj septembar podseća na onaj iz 1994. o kome Miša peva: siromaštvo se povećava, na ulicama Beograda se proteklih dana valjala krvožedna rulja, a ratne trube odnekud opojno trube. Dakle:

***

Živeti u prizemlju, imati psa,

vreću sušenog hleba, čekati – šta?

Beograd je predivno mesto za gluvu smrt.

Pacovski miris dopire iz haustora.

Skočibube hodaju lokvama kao Isusi

blago uvijajući opnu vode.

Pretorijanci u ponoć nekog vijaju.

Ritam pucnjava odaje požudu ubijanja.

Samo psi reaguju.

Možda je sve to samo predstava

za Gospodara kog muči nesanica.

Ono što nas čini ljudima bez povratka

u onom je što nas razlikuje od pasa.

Svakako imati psa.

Zmije se ovde kamenjarkama zovu

a ti se ipak motaš po kamenju.

Septembar uvek klizne brzo,

meh boja izduši se.

Sutra potraži nešto za ogrev... Kupi so...

Proveri vrata pre nego što...

1994.