RIČARD FLANAGAN – GLADNA SRCA, Miles Franklin Literary Award Nominee (2009), Western Australian Premier's Book Award for Fiction (2008), Prime Minister's Literary Awards Nominee for Fiction (2009), Queensland Premier's Literary Awards for Fiction (2009), prevod: Nenad Dropulić

Možda je najbolje ne reći gde se sve odvijaju zbivanja ove knjige. Imperija je preuzela misiju civiliziranja, ulog je bio veliki, kao i nade; svet još neobuhvaćen, bio je naš a ipak neosvojiv: Engleska, Tasmanija, daleki sever. Ili će vam se učiniti da su imperije sklone fatamorganama. Često to jeste tako a opet veliki delovi sveta su, čini se, nepovratno engleski. Zato se, kada se podvuče crta na  engleskom moraju izricati teške istine, kada dođe ona treća, četvrta, peta... generacija. Ne dospevaju sve imperije do te faze da mogu govoriti otvoreno istinu o sebi, jer se pitanje civiliziranja nije u toj meri ticalo jezika kao što je slučaj sa našom današnjom lingua franca. Nemaju ni svi jezici takvu jedinstvenu mogućnost. Istina o Aboridžinima se mora reći na engleskom, a ako se pri tome govori o stvarima srca i duše koje prelaze granice jezika onda će engleski jezik ponovo biti na dobitku.

Džon Forster (epizodni lik) jedan od prvih protektora na južnom Van Dimenovom ostrvu želi proširiti hrišćanstvo i civilizirati divljake, kako su tada zvali domicilna plemena. On je naučnik, istraživač, misionar. Sve što se dešava su mnogobrojne smrti. Ni nova ishrana, ni pismo, ni vera nikako da se prime. Umiralo se naveliko, a mi vidimo i  iznenadno umiranje jednog sveta koji se sa ovim velikim civilizatorskim nikada nije mogao spojiti. Kada protektor bude u secirao mrtvo telo Kralja Romea zapisaće u izveštaj: „umro od opšteg prirodnog propadanja“. Prava junakinja ove knjige, njegova ćerka Matina, biti će potpuno novi i nesputani pokušaj tog istog sveta da procveta u plesu te devojčice. To je ono što je uvek znala najbolje da radi bosonoga ali će i ovaj pokušaj slediti sudbinu celog njenog naroda. Nije se pokazalo dobro zameniti svoju džunglu, jedan bajkoviti svet za veštačke rajeve belog čoveka. Niti je beli čovek mogao svojim konceptima o rasi i divljaštvu doneti dobra domorodačkim narodima. Da, ovo je roman o kolonijalizmu i pratećem rasizmu. Tek postepeno su se kolonijalni vladari toga oslobađali. Danas, među pristojnim svetom, nije dozvoljeno koristiti takvu civilizatorsku argumentaciju ili barem kada god namirišemo (kultur)rasizam,  znamo sa kim imamo posla. Vremena se menjaju.

U takvim okolnostima, prateći svoju misiju, ljudi su uvek gonili i uzvišene ciljeve svojih života. Džon Franklin je nakon istraživanja Antarktika dobio sinekuru guvernera Van Dimenovog ostrva. Vični istraživač je postao očajno loš političar. Patio od pomanjkanja ambicija. Zato je postao marioneta svoje supruge ledi Džejn, a ona sama će biti čista ambicija viktorijanskog društva. Viktorijanci su stvorili starovremski građanski moral, imali su tu elegantu sposobnost da imenuju stvari, oblikuju odnose, projektuju lična i društvena očekivanja. Na tom horizontu hrabro ploveći ka svome cilju, potopiće se najuzvišenije nade ledi Džejn, da dođe do svoga srca, da ga nekome pokloni, da dodirne ljubav. Kako nije ostvarila želju da ima vlastitu decu, ponadala se da će postati prava majka izgubljenoj deci bez civilizacije, jednoj devojčici. Zaista su likovi romana u velikoj meri alegorični u meri u kojoj su nosioci uloga kolonijalnog poretka. Tako je gore spomenuti protektor Forster, iako sporedan lik,  veliki civilizatorski lekar; ledi Džejn će pokušati da bude viktorijanska majka, dok će njen suprug Džon biti neuspešan  otac. Onoga trenutka kada je trebalo  stati na tom jednom parčetu zemlje, nije se snašao, postao je žrtva opsene; dobre namere rezultirale su tek jednim  od mnogih neimenovanih zločina što za viktorijansku epohu nije čudno; njeni muškarci su se manje hrabro snalazili noseći veliki moralni steg epohe. Alkohol mu je tek bio privremeni lek. Aboridžinima je, znamo do današnjih dana, alkohol otrov na putu samouništenja pošto nije mogao zameniti njihove šamanske plesove. Tu negde, u tim krajnostima različitih svetova, na egzotičnoj geografskoj širini odvija se i priča devojčice Matine. Njen ples je zanosan, njena priča neizvesna. I ovo je jedan od kvaliteta priče, da nije predvidiva, da je autor svoju naraciju vešto zapleo u nedokučive niti čežnje svojih likova da bi onda povremeno uvodio teške akorde sudbine. Između Britanije i Tasmanije, Britanije i Van Dimenove zemlje ili možda negde dalje... Džon Frenklin će odabrati, u suštini, jedan veoma mističan cilj. Budući da je otkrio strašnu prazninu u sebi, uputiće se jednoj mnogo zanosnijoj, večnoj, ledenoj i nedokučivoj pustoši  u kojoj će se njegova lična praznina utopiti a život dobiti smisao. Ka Arktičkoj zemlji. On je odmah znao a i mi sa njim , ta alegorija je jasna,  da će se njegovi brodovi Teror i Ereb zaputiti ka jasnom cilju svete smrti. Konačno priznanje poraza za viktorijanskog muškarca, reći će neko sa mnogo razloga. Nije li ovo muževno izbegavanje toliko očekivani i mnogo puta viđeni odgovor za epohu koja je posejala toliko mnogo uzvišenog licemerja? A samo putovanje, pak, negativni klimaks? Veliko putovanje na sever se pokazuje kao ništa drugo do li odustajanje od putovanja; putovanje ka samome sebi za Džona Frenklina a u širem smislu to je označavalo velike dileme koje su se rodile u srcu imperije. To je bilo kulturološko pitanje, svođenje raučuna, jer su duboko u svemu tome naslućivali poraz. Moja anglofilija me nagoni na zaključak da je to bila odluka o inteligentnom povlačenju. Zapravo, pametna,  zrela odluka. Dala im je toliko potreban uvid u domete vlastitih prodora i više nego nužno zrno lucidnosti kada ste moćni osvajač sveta. Verovatno da ni  anglosaksonska civilizacija nije večna, ali će svakako ostati kao jedna od najžilavijih.

I u srcu tog kulturološkog pitanja pojavljuje se veliki pisac Čarls Dikens. Roman će biti simpatičan bibliofilima. Ako volite čačkati po dagerotipima engleske prošlosti, biografijama njihovih književnika i istraživača. Poneka minijatura iz tih privatnih sfera, literarna anegdota, starinski kabineti, miris duvana, čaja, daleki dah izmišljenih Indija; i drugih svetova, pozorišnih dasaka...Raširile su se nečuvene glasine o kanibalizmu na dalekom severu. Roman alegoričnih rezonanci kao što je ovaj odmah će vam skrenuti pažnju na nečistu kolonijalnu savest belog čoveka. Dikens se bavio naličjem viktorijanskog morala u svojoj zemlji, ali verovatno nije mogao pretpostaviti koje su teške brige mučile Džona Frenklina nakon što je demisinonirao kao civilizator. Generalno uzevši, ovo se odrazilo na tematsku strukturu romana: dovesti u vezu surovi kapitalizam i kolonijalizam. Nesvestan razmera problema koji rešava, upustiće se sad i on u misiju spasavanja svoje kulture od korozije koju tek naslućuje. Zato će na tekst Vilkija Kolinsa glumiti u drami koja se bavi odbranom velikog istraživača Džona Franklina. Dikensa muči neuspešan brak i on beži stalno od kuće, luta londonskim predgrađima, upoznaje se sa siromasima i skitnicama. Njegov spas će, ako ga ima, biti isključivo posredstvom umetnosti, na daskama; tamo će on pronaći i izreći velike istine o ljubavi i životu. I možda najznačajniji dijalog ovog romana će biti izrečen opet tamo, na daskama, dok razgovora sa glumicom Elen Ternan koja je epizodni ali veoma važan i plemeniti ženski lik.  Krajnji ishod biće neizvestan kao i ostale priče koje su upletene u ovaj roman. Na kraju će se čitalac, možda, zapitati: šta bi bilo da su se sreli Dikens i aboridžinska devojčica Matina? Dve slične duše na različitim krajevima sveta.