KOLSON VAJTHED – MOMCI IZ NIKLA, Pulitzer prize for fiction, 2020; na srpski prevela: Dijana Radinović 

„...Ideš li u školu momče..?“ -pita jedan beli vozač odbeglog pitomca Niklove škole

„...Ti si obojen momak u svetu belaca...“

Ako držite mnogo do ideje države trebalo bi da vam ona bude veliki uzor kolektivne vrline. A u centru države je grad. A u centru grada je mit. Za onu idealnu, Platonovu, znamo da je zamišljena kao totalitarna, uz korišćenje rasno-eugeničkih principa, stvorena na principu tačno utvrdivog mesta u društvenom poretku vrline. Ovde možemo odmah i stati sa referiranjem ovoga tipa; dovoljno kao nagoveštaj koliko su duboko ideje rase i nejednakosti ušli u ljudsku misao; u naše svetonazore, teorije, religije. Amerika, ruku na srce, nikada nije nametala ideju državnog projekta. To su se još Founding fathers pobrinuli da se nijedna totalitarna koncepcija tamo ne bi zapatila. Ali do današnjeg dana istrajava mit o beloj premoći, White Supremacy; nešto potpuno neobjašnjivo, pogrešno, logički neodrživo, ali što živi kao nepokolebljiva vera, tradicijom prenošena ideja vladanja prirodom i njenim stvorenjima. Misija belog čoveka. Napomena ovog opšteg tipa je potrebna iz dva razloga: (1) Idejno-političkog, a Kolson tu briljira ali što, svakako, ne bi postigao da mu se nije ponudila, cenim, očigledna i u literaturi već korišćena mogućnost da se (2) ta ideja rasnog poretka razmotri opredmećivanjem u strukuturu priče, jedno vreme-prostor ideje koja se razmatra. Kada su ukinuli ropstvo, beli Amerikanci su, po svojim državama na Jugu, još dugo vremena zadržali niz rasnih zakona ali Ustav Amerike je uvek branio temeljne slobode. Beli suprematisti su se onda oslonili na snagu svog mita, na nepokolebljivu, tradicijom usađenu veru u vlastitu premoć. Ako neki crnac ne zna koje mu je mesto u državi, onda će on to naučiti. Uočimo ovde značaj pedagogije za sve totalitarne tendencije. Jer Nikl je škola. Ona je središte grada koji opet teži da postane ono “središte koje je svuda” bele Amerike. Nikl je jedan od mnogih centara za prevaspitavanje, istovremeno nastavno sredstvo i model koji već samom svojom topografijom opredmećuje idalnu koncepciju rasnog poretka. Ima, zbilja, mnogo mistike kod suprematista. Oni sami su kao neka tajna organizacija kojoj nije potreban poseban statut da se uvek nađu i izorganizuju; toliki je magnetizam ideje koja ih spaja. A njihova vizija države je, rekoh, slika-model idealnog grada zasnovanog na nejednakosti čiji toponimi su mesta mitskog značenja; radionice istine. Skicirajmo školu. Postoji internat za bele momke na jednom brdu, a ispod brda je internat za crne momke. Postoji zaista i nekakva nastava gde se nešto se uči. Postoji lečilište; neko se leči kada zatreba. I jedno i drugo su imitacije i služe uspostavljanju istine o dometu rase. U centru tog kampusa se nalazi nešto što se zove, zamislite, Bela kuća. To je mistično središte grada. Elvud, po dolasku u školu pita (parafraza) :“kako lepa zgrada, je li i to škola?“  Dobija odgovor „Jeste, ali tu ne dolaziš, sem kada te ne dovedu“. U belu kuću odlaze i belci i crnci. U toj laboratoriji znanja cepaju kožu sa idejom da se i koža i psiha ponovo sastave u željeni sklop. Ali sâmo srce tajne je nešto što se zove „Pozadi“. Tamo idu samo crnci. To je jedno drvo sa alkama na koje vas pričvrste da se ne možete nikada više sastaviti. Neželjene pojave i pojedinci se jednostavno poništavaju. Tu negde otkriveno je i neobeleženo groblje. U najnovije vreme, a sve je ovo balzirano na faktografiji, arheolozi kao i drugi naučnici, kopajući ovakva groblja dolaze do novih, sasvim modernih, humanih saznanja; sve se to sada dade analizirati uz metode dnk, dok analize tih kostiju prilično jasno upućuju na uzroke nebrojenih smrti. Skoro sve radi bič, to čudesno vaspitno sredstvo...ali ipak ovo bratstvo drži do tradicionalnih vrednosti...Pa tako kada vas beli okružni sudija osudi na ovaj pakao daće vam se prilika za društveno-koristan rad; tako se zvalo slanje momaka da kuluče na posedima belih gospodara. Ove tajne su tako  slatke, biće tu pomalo i drugog iz istorije: zakopavanje u zemlju da mu malo crni mozak proključa; prakse lova na crnce ako se usude da beže jer kad ne beže postaje dosadno; samice kao u zatvorima; ljubavna gnezda, za seksualno iskorišćavanje dečaka. Ima i nešto što se zove sauna: zatvore vas u neki metalni kontejner na vrelom suncu. U Niklu se dešavaju čak i prirodne smrti. Tako je jedan dečak –a ovde dodati da su u Niklu smeštena deca do 18 godina- zatvoren u jedan takav kontejner zbog čega ga je izdalo srce. Kao uzrok smrti, navedeno da je umro prirodnom smrću. Ritualnost različitih vaspitnih praksi takođe ukazuje na mitsko središte; na nikada dosegnuti ideal: belu istinu bele Amerike. 

Međutim, pogrešno bi bilo reći da ova knjiga obiluje jezivim opisima. Nema tu insistiranja na brutalnom dočaravanju slika. Radi se više o efektnoj upotrebi jezika. Tako se, na primer, bič koji tamo skoro svi osete zove „crni lepotan“ a Bela kuća se kolokvijalno zove „Fabrika sladoleda“. Pa je tako neko „otišao po sladoled“, ili „dobio sladoled“. A zove se tako jer odande, nakon lekcije, pitomci sa časa izlaze „obojeni u sve boje“. Ovim se, dakle, postiže mnogo bolji efekat nego da je pisac podvrgao čitatelja torturi opisa; upečatljiviji. Radi se o utisku kao da ste stupili u neki muzej užasa, sve to naslutili i dugo ćete se ježiti od same pomisli da biste slično mogli i doživeti. Ekonomičnost je, cenim, jedno od najboljih svojstava ove proze. Umesto da prosto repetuira nebrojene dokumente slikovitog nasilja, pisac dozvoljava, da, takoreći, beli mit  izrekne svoju istinu iz sopstvenog jezgra, konciznim proznim imenovanjem sebe samog. Priča prati jednog pametnog dečaka, Elvuda koji je ne nesrećom sudbine, nego nesrećom rase dospeo u školu; zbog toga što se našao na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. Problem, dakle, nije metafizički nego društveni, politički. Vajthed je napisao jedan prelepi coming-of-age roman; roman o sazrevanju. Ovo će opravdati, donekle, njegov, uslovno rečeno pozitivni kraj. Elvud je trebalo da bude učitelj, zastupnik plemenitih ideja. Njegov uzor je Martin Luter King pa nije slučajno da će povremeni citati govora velečasnog koji rezoniraju u njegovom biću  biti praćeni dramskim obrtima priče. Nenametljivo, bez patetike. U zatvoru će Elvud upoznati prijatelja koji će odigrati značajnu ulogu u priči. Tarner oličava iskustvo, mudrost i opreznost potlačene rase. Jezik i motivi rade na principu kontrapunktiranja belog i crnog. Ne upotrebljavam uzalud muzičku paralelu, jer mislim da ova proza postiže lakoću i jednostavnost; nenametljiva je u svom toku. Mnogo više je u veštoj upotrebi jezika a daleko manje u efektima, preteranoj filmičnosti, što mi kod nekih pisaca smeta. Tako smo umesto onoga čega je već bilo, opširne sage, dobili jednu coming-of-age, a to znači pre svega ličnu priču i, umesto hiljadu, roman od nešto preko dvesto strana. I u tako svedenoj priči  uspeo je  da vešto iskombinuje dva vremenska plana: narator tada - u školi, i narator sada - mnogo godina posle, u Njujorku; i zatim da ova dva plana u finišu dramaturški poveže. Ovo će u velikoj meri opravdati nešto što bi mogli biti prozni nedostaci. Recimo, po meni, bi taj prijateljski odnos između Tarnera i Elvuda zaslužio dublju elaboraciju sa temeljnijim iznošenjem idejno-misaonih interferenci dva lika. Takođe mi se čini da je jedan broj sporednih likova zaslužio opširniju elaboraciju. Ipak, svestan sam, da bi onda ova pripovest morala prerasti u sagu, što bi se kosilo sa načelom ekonomičnosti koje je Vajthed primenio i to, cenim, veoma uspešno. S druge strane, Vajthed zna da uvede epizodni lik i da od tog nastupa napravi malu pripovednu minijaturu. Tako će tokom čitateljeve posete Niklu, pred ovim prodefilovati jedan odličan niz kratko, na blic ispričanih, ubedljivih životnih priča. Na mene je naročiti utisak ostavila Elvudova baka Harijet. Voleo bih da od ove pripovedne minijature o baki Harijet, Vajthed napiše ceo roman. Čuo sam pogrešno mišljenje da je Nikl zatvor. Nije zatvor nego škola. Nema veze sa pojedincem nego sa rasom. Istina je da u ovom zatvoru završavaju i mladi beli prestupnici, ali ako ste crnac vi tamo niste upućeni zbog ličnog prestupa, nego zbog prestupa vaše rase. A to je povezano sa gore povezanom mistikom belog suprematizma. Niz ovakvih zatvora nalik Niklu, postojalo je u Americi nakon rata, tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Ne znam kako u ovom trenutku sa tim školama stoji stvar ali je izvesno, po svemu što nam od vesti odande dolazi, da je svest belih suprematista ponovo izuzetno delatna, kao u svoje zlatno doba. 

Daću ovde i primer jedne dobro uspostavljene narativno-simboličke poente. Godina je 1968. Naš narator, preživeli, već je u Njujorku. Uspeo nekako da se sastvi. U toku je štrajk đubretara koji je, s obzirom da je u pitanju tako veliki grad, stvorio scene apokaliptične prljavštine i priziva ekološku katastrofu:

„...Nije mu smetala vrućina. Leto je u ovom gradu umelo, istina, da bude gadno, ali to nije bilo ništa spram vrelih dana na Jugu. Otkako se doselio u Njujork, smejao se kad bi u metrou čuo Njujorčane kako se žele na vrućinu. I tog dana kad je došao u Njujork đubretari su štrajkovali, ali bio je februar. Nije tako gadno smrdelo. A sad, kad god bi izašao iz haustora, smrad je bio gust da si mogao nožem da ga sečeš. A bio je tek drugi dan štrajka...bio je to tako gadan prvi susret sa gradom da ga je doživeo kao vatreno krštenje. Ulice su bile zakrčene kontejnerima za smeće –prepunim i danima neispražnjenim- a uz njih je stajalo novije đubre, u kesama i kartonskim kutijama...Kada je stigao do Statlera, nemačkog hotela u 99. Ulici, video je da su stanari prokrčili prolaz do ulaza između dve čudovišne hrpe đubreta. Pacovi su jurcali tamo amo. Ako je neko hteo da provali u sobu na prvom spratu, trebalo je samo da se popne uz brdo đubreta...“

Zašto sad đubre u Njujorku i na stranicama ove proze? Pa, to je nečista savest bele Amerike. Inače, Njujork je ta večno živa kosmopolitska ideja: multikonfesionalna, multietnička, multijezična, uglancana Amerika. Amerika kakvom želi da se vidi.  I baš toga radi đubre mora tu da ispliva; ne u Juti ili Alabami ili bilo kom gradu na Jugu gde njihovi mali žitelji nemaju potrebu niti doterivati svoje belo lice, niti umivati svoju savest.

Problem sa tim belim mitom i njegovim životom u Ameirici vekovima pa do današnjeg dana je što on nikada ne može iskoračiti iz samoga sebe, iz sopstvenog imaginarijuma. Za njih je to borba dva nepomirljiva principa. Njihova svetlost penetrira mrak. Kada se sprovodeći svoje rituale ljudi u belim kukuljicama (inače u profanom životu sudije, policajci, lekari, vatrogasci...) sa vatrenim krstovima pojave na obzoru,  oni su gonjeni jednom dubokom verom u svoju misiju: da isteraju crnog đavola iz bele amerike. A taj crni i nepomirljivi đavo sve jače i jače iz svoje crne duše crpe vlastitu neuništivost. Njegova emancipacija je u toku.