TRI ROMANA I ZAČARANO VREME – (III) Tatarska pustinja

Fantastično je situacija neizvesnosti; kojoj kategoriji stvarnosti pripada događaj koji se odigrava. Neizvesnost je na nivou naracije, ali i na nivou psihološkog. To su ona stanja glavnog junaka koja govore o njegovom suočavanju sa nepoznatim;  to je njegova duša koja prihvata i kontemplira svet. Zato je za mene dobra fantastika često značajnija za otkrivalačke moći duše nego realističke varijacije pristupa. Pomerali smo se lagano od Markesa preko Ostera sve više ka fantastičnom i kod Bucatija je, konačno, isključen svaki direktni društveni i istorijski kontekst. Bucati JESTE fantastična književnost. Kada se pomenuta osobina fantastičnog, neizvesnost stvarnog, poveže sa egzistencijalnom neizvesnošću i metafizičkom zebnjom, dobijamo Bucatija. Na nivou vremena o kome govorim dobija se  spektar mogućnosti koji ovde jedva da ću uspeti skicirati. Roman je višeslojan na nivou mogućih značenja koja se mogu izlučivati; čitaću ga više puta; ali što je veoma važno on je polivalentan i u pitanju forme. Zaista, ako imate neka iskustva sa fantastikom, sva ćete ponovo propitati u svetlu ovog romana; povezivaćete ga samo sa drugim majstorima: Gogoljem, Kafkom, Borhesom...Pa ćete i naredne žanrovske književne ponude, posledično, ceniti na taj način.

Počinjemo, dakle, sa idejom kretanja, nečim objektivnim što se dešava od tačke A do tačke B; glavni junak je mladi oficir i uputio se ka svom garnizonu u kome treba da odsluži neki vremenski rok. Kako to fantastika radi, situacija neizvesnosti počinje. Vrlo brzo, međutim, otkrivate da ovo uvođenje u radnju romana, zapravo, mnogo više naliči situaciji (auto)hipnoze, zaranjanju u jedno naročito vreme. Sa tačke gledišta čitatelja, ovaj postupak vas zapravo direktno uvodi u duševni svet Đovanija Droga i dodaje egzistencijalnu dimenziju, kao i mogućnost identifikacije. Jer snolikost i vizije mogu postojati uporedo sa drugim tokovima pripovedanja i tako uzdrmavati objektivnost kretanja u vremenu. Zatim ćete kasnije primetiti opet da je njegovo kretanje zaista nalik onome u snovima, kao da smo u nekoj čudnoj melasi, a prava linija postaje krivudava, osećate pritisak nečega što nije fizički zrak, nalik ronjenju.  On dolazi, dakle, do svog garnizona, jedne pogranične tvrđave. To su bitni temelji fantastike u vezi sa osećajem vremena i prostora: granica i izmeštenost. Preko je Terra incognita, nešto što je predmet slutnji i proučavanja ali suštinski nepoznato. Granica je u stvari personificirana, i pustinja je personificirana i ovo je jedan postupak koji vam je itekako poznat iz bajki; kao što vam je poznata situacija nepoznatog koja se tamo izmaštava. A ova izmišljena bucatijevska geografija nama na Balkanu vrlo lako priziva neuhvatljivu političku geografiju u kojoj su se zaista te granice pomerale u stanjim dugotrajnih čekanja i paralize, u stanjima  straha od onog iza, od nepoznatog i drugog. Pa još komplikovanije i zaumnije od toga, jer su naše granice čak neuhvatljivije nego kod Bucatija, zato što su nevidljive; a to što uprkos svemu pokušavaju ( i uspevaju!) da se  uspostave deo je fantastičnog vremena istorije. Gde je to misteriozno iza? Tom istorijom nalik fikciji bavili su se tako dobro Latinoamerikanci: Kortasar, Markes, Fuentes...Zatim tvrđava; njene funkcije i personifikacije idu više ka Kafki,a meni se čine dosta bliskim onome što Bucati želi reći o sudbini pojedinca i ponešto o kolektivu. Tvrđava je kolektivna svest granice. U srećnim vremenima ne mora biti deo opšteg iskustva ali su je vojnici prirodom svog poziva svesniji. Ako je s one strane mračno nepoznato i s ove strane je zebnja. Tvrđava je ovde i sistem i društveni karakter. Umesto izvesnosti jedne smirujuće civilizacije, dobićete ćud (pefsonifikacija) sistema u kome ste rođeni, nepouzdanost svake predikcije, sklonost da strepite, kao što strepi Đovani Drogo. Da li  su godine i godine koje je Bucati proveo u Corriere della Sera, naročito u vreme fašizma, doprinele ovakvoj viziji sudbine? Bilo bi previše jednostavno na to svesti stvar iako jeste uticalo. Imajte na umu da Bucati svesno onemogućava direktnu istorijsku kontekstualizaciju, a narativno zatim sprečava svaku mogućnost kolektivno-patriotske gratifikacije. Đovani je sasvim prosečan pojedinac, on je odlučio biti vojnik po pozivu, ništa više od toga; naliči Hansu Kastorpu; njegovim likom pisac pokušava obuhvatiti sve neimenovane, vojnike čija lica nismo uspeli ni da primetimo; ni heroj ni antiheroj, bilo ko od nas. A situacija izmeštenosti, nepripadanja, zbunjenosti je već, znamo i koliko, bila predmetom književnosti XX veka.

Vreme je personificirano a i u vezi je sa tvrđavom što znači da ne može biti objektivno. Đovani u više navrata pokušava da iskorači, ali ispostavlja se da ono što je shvatio zdravo za gotovo, pravila službe i logika sistema, nisu uopšte u igri. Tvrđava ima svoju, rekoh, ćud i ona je vezana uz Đovanijevu sudbinu, jer kada on pokušava iskoračiti, ispostavlja se da joj se vraća i da joj pripada mimo svake uhvatljive logike. Ova nemogućnost prelaza iz subjektivnog u objektivno vreme je praćena nizom formalno-proznih postupaka na koje treba obratiti pažnju da bi se razumeli postupci fantastike uopšte. To je cirkularnost;  određeni motivi koji se ponavljaju pretvoreni u narativni postupak. Ima nešto što ne smem da previše otkrivam, da ne bih otkrivao elemente fabule, što se zove narativna ironija. Znate da se događaji u životu ne moraju dogoditi onako kako ste vi zamislili nego potpuno drugačije i da mogu izneveriti sva očekivanja. Čitajući ovaj roman, prepoznaćete postupke koji se koriste kod psihološko-atmosferičnih opisa,  dobićete kompendijum raznih  mogućih fantastično-proznih rešenja. Recimo ono što koriste romani koji insistiraju na duhu mesta kao i horor romani, poput recimo „Ukleta kuća na brdu“ Širli Džekson i niz drugih. Ovde je sve u funkciji temporalnosti, svaki opis, svaki zvuk. Uzmimo recimo, sasvim usputni opis tipa: „...jecaji vode iz bunara behu postali duboko ukorenjena navika i uopšte mu nisu smetali...“  I sve to još, pazite,  dovedeno do jednog formalnog savršenstva. I konačno vreme je predmetom meditacije; ono je deo metafizičke problematike romana na kome se samo usput zadržavam. Pustinja ima hipnotičko dejstvo, ona mami, u vezi je sa slutnjama  i sa ništavilom. Deo postupka su dalje upotreba simbolike, mnogostruka metafora, alegorične mogućnosti tumačenja, parabole slutnje.

Na kraju bih skrenuo pažnju na još neke važne konstitutivne stilske postupke da bih vam približio roman. Ovo je pesnička proza. Ovde se uživa u rečenici, ovde se tuguje i plače. Za razliku od Markesovoe krajnje svedenosti izraza koji skraćuje, u nekoliko rečenica dovede na pravu meru važnost nečega što (ne) zavređuje  detaljnu ekspertizu, Bucati daje maha svojim osećanjima kroz poetičnu rečenicu. Ovaj roman može postati deo vaše intimne, emotivne biblioteke; barem meni jest postao. Možete dati oduška svojim osećanjima a da, pritom, ne zapadnete u patetiku. Mislim da ga je veoma teško oponašati. Prepoznajem te bucatijevske elemente recimo kod Murakamija. Ja sam čitao „Sputnjik ljubav“ ali mi se učinilo da je malo otišao u patetiku. Bolje je to uradio u romanu „Norveška šuma“. Međutim ono što je Bucatijev kvalitet jest da on omogućuje povratak u stvarnost. Zato što je Đovanijeva etika u finalu iskreno stoička. I uz to dosta emocija, tako uspešno i introspektivno, sa mogućnosti duboke simpatije i identifikacije sa glavnim likom, podario mi je ovaj roman. I onda, taman sam pomislio ono što sam mislio sve vreme, da će se konačni okršaj desiti u stilu Kurosave; očekivao sam Takedu Šingena i njegovog dvojnika koji umire sam i ostavljen od svih na bojnom polju (pogledajte Kurosavin film “Kagemusha, Senke ratnika” iz 1980 godine) a desilo se nešto, ipak, malo drugačije.  Imao sam u vidu Kafkin “Proces” u kome je kraj prilično jasan od samog početka. Da li je previše subjktivno što Bucatija stavljam rame uz rame sa Kafkom? Možda, mada je i Borhes učinio to isto. I čini me se da  Bucatijevo rešenje kompozicije „Tatarske pustinje“, uprkos svemu rečanom, nudi i jednu mogućnost  više od Kafkine proze, a to je metafizički optimizam.